Vrijeme je krv – Stanko Cerović

Pored distraktivne, ništa manje i eskapističke funkcije umetnosti, iako ovo sasvim sigurno neadekvatno zvuči, dobar deo ljudi joj pripisuje još jednu, kazaćemo, „oplemenjujuću” funkciju, ma koliko tek ovo rogobatno zvučalo. Kroz istoriju naše civilizacije, ništa manje i u današnjici, umetnost se posmatra kao jedan od načina da se oplemeni stvarnost, još tačnije da ona postane uzvišena, samim tim i bolja. Suštinski, umetnost, po ovom shvatanju, predstavlja kontrapunkt prljavoj stvarnosti, način da se upravo ta prljava stvarnost nekako „očisti“. Stoga je, da uzmemo jedan skorašnji primer, i toliko napadan Basarin roman „Kontraendorfin“. Optužnica protiv ovog romana, uostalom i skorašnji degenerični upad na njegovu promociju, svodi se upravo na argumentaciju da je Basara u ovom romanu napisao gadnu i prljavu paškvilu u kojoj je, što se i najviše zamera, „udario“ na velikane ovdašnje literature, i koja se baš zbog toga nikako ne može posmatrati kao umetničko delo. Istina je, ipak, sasvim drugačija. Umetnost ne samo da ne mora bude „lepa“ (da parafraziramo reči Marine Abramovič iz njenog čuvenog performansa) ili „pristojna“, taman onako kako je malograđani posmatraju, suština umetnosti je upravo u prevazilaženju svih granica. Ali to je već neka druga stvar, o kojoj smo već pisali. Nama je vreme da se vratimo na početak teksta, još tačnije na posmatranje umetnosti kao sredstva da se stvarnost oplemeni. To je na nesreću, ipak, daleko od istine. Na prvom mestu, umetnost, a tim pre svega zaista mislimo na umetnost, a ne na njene surogate u agregatnim stanjima Mir-Jam ili kičastim prizorima potočića, dopire do izuzetno malog broja ljudi. Iako je taj broj u poslednje vreme povećan – pre svega zbog lakše i jeftinije distribucije umetničkih dela, i to nasuprot dozlaboga dosadnim lamentiranjima o smaku svih vrednosti – on je, ipak, minoran u odnosu na broj celokupne populacije. I to, naprosto, nije nikakvo prežvakavanje dosadne priče o elitizmu ljubitelja umetnost, naprotiv, većina „konzumenata“ umetnosti je skoro uvek puka sirotinja, već činjenično stanje. Još gore, umetnost najčešće ne menja ljude. Bilo bi to lepo, ali to nije stvarnost. Da bi to ilustrovali, navešćemo samo jedan primer. Po predanju, u središtu nacističkog logora Buhenvald nalazio se Geteov hrast, drvo u koje je on kao mladić urezao svoje ime. U tu priču su verovali nacistički upravnici i čuvari logora, čak se time i hvaleći. Zaboga, oni rade i žive na mestu gde je najveći nemački pesnik svih vremena proveo neko vreme. A šta su zapravo radili? Ubijali su hiljade i hiljade ljudi, zverski ih zlostavljali, vršili medicinske eksperimente na njima, suštinski radili najbestijalnije stvari odmah pored Geteovog hrasta, u isto vreme tvrdeći da su poštovaoci njegovog umetničkog stvaralaštva. Suština je, da skratimo stvar, da umetnost ne menja stvarnost, i da ona, ma koliko to želeli, nema tu moć. Sjajno to obrazlaže Stanko Cerović.
U knjizi „Vrijeme je krv“, Stanko Cerović se kroz pogled na nekoliko ključnih događaja u istoriji naše civilizacije osvrće na odnos umetnosti, i ne samo nje, prema civilizaciji smrti, kako je naziva. Tako je u prvom eseju „Mjesečari i Vampiri“ delom obrađen naš odnos prema izbegličkoj krizi nastaloj posle ratova na Bliskom istoku. Esej „Bitka kod Staljingrada“ nas seli u prošlost i pripoveda o ovoj čuvenoj bici. „Hordada del Muerto“ govori o pravljenju prve atomske bombe i promenama koje je ona dela. U poslednjem poglavlju „Otvaranje snova“ autor sublimiše prethodne eseje otvarajući nam novi i, može se slobodno reći, čudnovati pogled na stvarnost.
Ako bismo tražili najbliže žanrovsko određenje ove knjige, ona bi se mogla opisati kao nesvakidašnja kombinacija proznog teksta, iscrpne istorijske, politikološke, sociološke i, najviše, filozofske analize. Upravo u delovima u kojima se sve ove oblasti prepliću, autor pokazuje nenadmašnu erudiciju, sjedinjenu sa sjajnim stilom. Još bitnije, pred nama su smeli zaključci, pokušaji da se o stvarnosti našega sveta progovori na drugačiji način. Tako se o Staljingradskoj bici ovako govori: „Imaju Nemci pravo što su ponosni na staljingradski poraz: nikad nijesu bili bliže da postanu ljudi. Slijedili su Hitlera, a našli Čujkova. Hitler ih je zatvorio u tenkove i bacio u osvajanje svijeta, a Čujkov ih je žive odrao, preveo ih sa one strane straha i patnje i vratio smrznutoj zemlji.“
Stojan Cerović, istaknuti novinar, filozof i publicista, rođen je u Podgorici. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu seli se u Pariz, gde i danas živi. Bio je dugogodišnji urednik srpskohrvatske redakcije Frans internasionala. Objavio je brojne članke i studije u periodici. Autor je knjiga „Njegoševe tajne staze“, „U kandžama humanista“ i „Drvo života, plodovi smrti“.
„’Nemojte nikome reći šta ste ovdje videli’, napisano na pijesku u pustinji, zavještanje je Civilizacije Smrti: lažite i posle kraja. Ne dajte istini da nam priđe. Lažu politika, kultura, umjetnost, nauka i religija, lažu ljubav, mudrost i požrtvovanje, lažu Betoven i Madona. Samo buve, krpelji, crvi i pacovi znaju istinu“, ispisuje Stanko Cerović u ovoj knjizi, govoreći o nemogućnosti umetnosti da promeni stvarnost, u ovom slučaju da promeni laži civilizacije u kojoj živimo. U isto vreme, Stanko Cerović prikazuje njenu suštinsku nemoć kroz reči: „Umjetnost nema veze sa realnošću svijeta. Samo atomska bomba ima ukus i miris života.“ Sva umetnička dela nastala od našeg izlaska iz pećine ništavna su spram atomske bombe. Ili još jednostavnije, što Cerović u ovoj knjizi eseja pokazuje, umetnost nikada uspela da ukroti stvarnost i da je učini boljom. Čemu nam onda ona služi? Čemu ona uopšte? Ako bismo je posmatrali isključivo iz ovog ugla, ona je tu da posvedoči o užasu našeg sveta, niko to bolje od nje ne ume, ali i da nam da pogled na neku drugu stvarnost, drugačiju od sveta u kom živimo. Sjajno to Stanko Cerović pokazuje u ovoj knjizi: „Možda je to cilj stradanja ljudi u istoriji: da ostave jedno čisto zrnce iskustva potpuno izvan istorije. I izvan sebe. Nešto što ne može biti uvučeno ni u jednu intrigu. (…) Nešto založeno izvan svijeta, da bi moglo da se krene iz početka.“

Naslov: Vrijeme je krv
Autor: Stanko Cerović (1952-)
Izdavač: Vreme, Beograd, 2012
Strana: 220

Kuća nesagorivih reči – Dejan Ristić

„Kad bi ljudi umeli da sačuvaju svoje znanje o svetu, kad bi mogli da ga uklešu u stenu, u kristale, u dijamant, i da ga na taj način prenose svojim naslednicima, možda bi svet izgledao sasvim drugačije. Šta možemo s tako krhkom građom kao što je papir? Kakva nam je korist od pisanja knjiga!“, piše Olga Tokarčuk u „Knjigama Jakovljevim“ i na najbolji način predstavlja nepostojanost ljudske želje za očuvanjem znanja u susretu sa skoro neumitnim uništenjem koje, takođe, dolazi od ljudske ruke. Ako pažljivo pratimo istoriju naše civilizacije, čuvanje i uništavanje knjiga gotovo uvek idu ruku pod ruku. Tako prvi kineski car Ćin Ši Huang 213. godine pre nove ere pored cenzure svakog mišljenja koje se protivilo njegovoj vladavini naređuje i uništavanje svih knjiga, izuzev retkih izuzetaka. Kako mu to izgleda nije bilo dovoljno, on naređuje i pogubljenje 460 mudraca, koji su, po predanju, živi sahranjeni. Putem prvog kineskog cara polaze sve civilizacije. I to gotovo bez izuzetaka. Rimski imperatori uništavaju bogate biblioteke, tako, recimo, car Jovijan uvređen pogrdnim grafitima koji su ga dočekali na antiohijskim ulicama naređuje spaljivanje čuvene antiohijske biblioteke. Ne razlikuje se ni hrišćanstvo. Teofil Aleksandrijski naređuje uništenje biblioteke Serapeuma u Aleksandriji. Krstaši uništavaju čuvenu carigradsku biblioteku 1204. godine. Henri XIII razara manastirske biblioteke posle raskida sa Rimom. Konkvistadori uništavaju brojne majanske spise posle osvajanja Južne Amerike. Isti slučaj je i sa islamom. Tokom osmanskih osvajanja uništene su brojne biblioteke, uključujući tu i čuvenu biblioteku filozofa i naučnika Avicene. Ako mislite da je moderno doba donelo promenu grdno ćete se prevariti. Za to je dovoljno prisetiti se potpunog uništenja Kongresne biblioteke u Vašingtonu od strane britanskih vojnih snaga. Vojnici Unije su tokom Američkog građanskog rata uništili biblioteku u Alabami. Britanci tokom kolonijalnih osvajanja spaljuju burmansku kraljevsku biblioteku. Prvi svetski rat donosi potpuno uništenje belgijske biblioteke u Luvenu od strane nemačkih okupacionih snaga. Biblioteke nisu pošteđene ni u Španskom građanskog ratu. O spaljivanju knjiga u nacističkoj Nemačku izlišno je govoriti. Samo što ni to izgleda nije opametilo ljudski rod. U libanskom građanskom ratu potpuno je uništena bogata bejrutska biblioteka. Crveni Kmeri uništavaju biblioteku u Kambodži. Trupe Indire Gandi pale biblioteku Sika. Tokom građanskog rata u Bosni vojne snage bosanskih Srba uništavaju sarajevsku biblioteku. Ova užasna istorija nepojmljivog varvarstva, pomenuta samo u kratkim crtama, nezamisliva je bez priče o šestoaprilskom stradanju beogradske Narodne biblioteke. Tu priču je izuzetno ispisao Dejan Ristić.
Prateći istoriju Narodne biblioteke Srbije od osnivanja 1838. pa sve do njenog uništenja 1941. godine, Dejan Ristić stvara četiri poglavlja ove knjige. U prvom delu, „Arheologija sećanja“, dat je opširni istorijat nastanka biblioteke, prikupljanja knjiga, prvih zakonskih propisa i priča o selidbama biblioteke. „Zgrada na šancu“, drugi deo, prati konačno dobijanje zgrade za biblioteku na Kosančićevom vencu. „Razdoblje otežanog rada i razvoja“ nam predstavlja međuratne godine i pokušaje nekoliko upravnika da unaprede položaj biblioteke, dok nas poslednji deo „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ vodi do tragičnog šestog aprila, opisa uništenja biblioteke od strane nacista.
Trud Dejana Ristića da u potpunosti osvetli istoriju Narodne biblioteke u ovoj knjizi zaslužuje istinsko divljenje. Iscrpno korišćenje arhivske građe – pre svega državnih naredbi, propisa, službenih prepiski, memoarskih zapisa, novinskih članaka, ali i brojnih svedočenja savremenika – vidljivo je na svakoj stranici ove knjige. Što je za čitaoce najbitnije, iscrpna građa je zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. Dejan Ristić nam je u knjizi „Kuća nesagorivih reči“ dao i niz sjajnih svedočenja o našoj kulturnoj istoriji. Takvo je, recimo, odbijanje upravnika biblioteke Jovana N. Tomića da knjige iz biblioteke pozajmi kralju Petru pod obrazloženjem: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari [knjige] mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, [knjige] ne može dobiti.“
Dejan Ristić, srpski istoričar, arhivista i prevodilac, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija istorije posvećuje se naučnom radu. Autor je brojnih naučnih radova i knjiga o ratnim memorijalima, istoriji srpske diplomatije, holokaustu i kulturnoj istoriji. Objavio je i dve naučno-popularne knjige koje se bave mitovima i zabludama srpske istorije. Obavljao je dužnost upravnike Narodne biblioteke Srbije. Autor je i brojnih muzejskih postavki i izložbi.
O krivici za uništenje Narodne biblioteke čini se da je izlišno govoriti. Nju snosi nacistička vrhuška, odgovorna za varvarsko bombardovanje Beograda 1941. godine. Nažalost, odgovornost za to dobrim delom snosi i tadašnja državna administracija. Prateći istoriju Narodne biblioteke, Dejan Ristić nam donosi primere nepojmljive bahatosti, užasne ignorantnosti države prema svom kulturnom blagu. Evo samo par činjenica. Posle Prvog svetskog rata biblioteka nema gde se smesti, Kapetan Mišino zdanje u kom je biblioteka bila pre rata gotovo je uništeno. Iako je biblioteka trebala da dobije zgradu Starog dvora na korišćenje, u nju se useljava „kavana i restoran za narodne poslanike“. Ovde se oduvek znalo šta je bitnije. Ali ni tu nije kraj. Desetine molbi nekoliko upravnika Narodne biblioteke u međuratnom periodu da se izgradi namenska zgrada za biblioteku, koja će moći da podnese eventualne katastrofe – probajte samo da zamislite da je takva zgrada podignuta i da je blago Narodne biblioteke tako spaseno – listom su odbačene. Nije ni čudo. Tadašnji ministar prosvete, poznat po nadimku Boža kundak, imao je pametnija posla. Obračune sa političkim neistomišljenicima. Da se ne priča tek o apsolutnoj nebrizi za kulturno blago pred samu šestoaprilsku tragediju. „Metite u podrume, zbrinite kako znate“, naredba je ministra prosvete kako da se sačuva neprocenjivo kulturno blago. O tome da je tri dana biblioteka gorela – da, tri dana – a da niko, čak ni osoblje biblioteke, nije pokušao da bilo šta učini, izlišno je govoriti. Sve ovo je doprinelo da zgrada biblioteke i preko 350.000 publikacija, dragocenih i potpuno nenadoknadivih, zauvek nestanu. Narodna biblioteka se tako upisala u neslavni spisak uništenih biblioteka. Koliko zbog nepojmljivog varvarstva nacističkih zločinaca ništa manje i zbog ignorantskog odnosa onih koji su se o tom blagu „brinuli“. Priču o toj užasnoj tragediji, podjednako i o onome što joj je prethodilo, silnom radu usamljenih pregalaca, istinskih velikana koji su biblioteku podigli i decenijama je čuvali, što nikako ne sme da se zaboravi, donosi nam Dejan Ristić u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Kuća nesagorivih reči
Autor: Dejan Ristić (1972-)
Izdavač: Vizantija, Beograd, 2019
Strana: 231

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

Život i sudbina 1-2 – Vasilij Grosman

“(…) Hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo!”, zastrašujući je završetak čuvene Ničeove knjige “Volja za moć”. Zastrašujući pre svega zato što u potpunosti menja dotadašnju paradigmu života, u isto vreme otvarajući put ka užasu dvadesetog stoleća. Vremenu baš te Ničeove volje za moć. Da bi se ovo shvatilo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Trenutak rađanja civilizacije se povezuje sa nastankom pisma i još bitnije začetkom onoga što bi moglo da se nazove konsenzusom za zajednički život. Još preciznije, ljudska želja za bezbednim i ustaljenim životom počinje da stvara društvene sisteme. Da bi ti društveni sistemi funkcionisali pored gole sile, primenjene Ničeove volje za moć, potrebno je još nešto što će obezbediti njihovo održavanje. A to je ništa drugo nego ideja. Najpraktičnija je ona socio-ekonomska gde ljudi stvaraju društvene i političke sisteme iz interesa. Samo što su takvi sistemi ekstremno retki, možda je Švajcarska jedini uspešan primer. Oni drugi, suštinski gotovo svi, sistemi se zasnivaju na ideji o plemenitosti i pravdi. Sila je svakako prisutna, ali je ona „oplemenjena“ idejom. Može to biti božije poslanje vladajuće dinastije ili sistema, ništa manje i društvena podela na one koje vladaju i one kojima se upravlja. Iz ovoga kasnije izvire niz nakaznih teorija i sistema. Najdrastičnije su rasne teorije o višim i nižim bićima, koje su dovele do robovlasništva i holokausta. Ali i tu dolazi do velike promene, one koju označava Francuska revolucija. Ustoličava se nova vrsta društvenog dogovora koja otvara put ka izgradnji novih sistema, samo sada zasnovanih na ideji pravde i slobode. Jedan od takvih sistema, a sasvim sigurno i najčuveniji, je bio Sovjetski Savez. I ne samo to. Njegovo postojanje je dokazalo ostvarivost ideje slobode, ali i njenu neodrživost. Sistem zasnovan na jednakosti i pravdi vrlo brzo je, neki će reći već od samog početka, pokazao svoje pravo lice. Onu Ničeovu volju za moć. Ko su bile žrtve? Upravo oni najplemenitiji ljudi koji su se borili za ustoličenje slobode i pravde. Maestralnu knjigu o njima je napisao Vasilij Grosman.
Sredina je 1942. godine. Nacisti pod kontrolom drže dobar deo Sovjetskog Saveza. Najveći deo nemačkih snaga je koncentrisan pred Staljingradom, gde će se sukobiti sa sovjetskom vojskom u borbi koja će postati poznata kao najveća bitka u istoriji ljudske civilizacije. Upravo ova bitka je tema romana „Život i sudbina“. Kroz priču o sovjetskom fizičaru jevrejskog porekla Štrumu, njegovoj majci Sofiji koja će ući u pakao nemačkih koncentracionih logora, partijskom komesaru Krimovu koji pada u nemilost, vojnom komandantu Novikovu i još desetini junaka (među kojima su i Staljin, Hitler, vojni komandanti…), Vasilij Grosman stvara knjigu koja prevazilazi svoju osnovnu temu. Koliko je ovaj roman priča o Staljingradskoj bici, još više je veličanstveni prikaz jedne istorijske epohe.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, ta odrednica bi glasila tolstojevski roman epohe. I zaista, jedini roman koji po svom predstavljanju jednog istorijskog trenutka može da se približi „Ratu i miru“ je upravo ovaj. Grosmanov zamah je kolosalan. Na prvom mestu to je prikaz Staljingradske bitke do poslednjih tačnina. Ništa manje i slikanje jedne epohe kroz galeriju likova i njihovih društvenih funkcija (vođe, vojskovođe, vojnici, ideolozi, islednici, seljaci, radnici, intelektualci, naučnici, umetnici…). Čitav je to jedan svet ljudskih sudbina zarobljenih u raljama ideologije, nasilja i nesreća. Ali ipak poseban, jedinstven i neponovljiv: „Sve što je živo – neponovljivo je. Nemoguća je identičnost dva čoveka, dva grma šipka… Život nestaje tamo gde nasilje teži da zbriše njegovu originalnost i karakteristike.”
Vasilij Grosman, jedan od najvećih ruskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u jevrejskoj ukrajinskoj porodici. Završava studije hemije posle kojih radi kao inženjer. Pred Drugi svetski rat postaje profesionalni književnik i novinski reporter. Njegove reportaže iz ratnog Staljingrada će biti kasnije sabrane u knjigu “Narod je besmrtan”. O ovoj bici piše i u romanu “Za pravičnu stvar”, čiji je prirodni nastavak “Život i sudbina”. Grosmanov progon počinje 1960. godine. Zbog tada nezamislivog predstavljanja rata, sovjetska cenzura zabranjuje štampanje “Života i sudbine”, a rukopis zaplenjuje tajna služba (tek pre neku godinu je on “oslobođen” iz Lubjanke). Na sreću, jedan prepis rukopisa romana je otišao u inostranstvo, gde je objavljen tek 1980. Ogorčen ovakvim postupkom države, Grosman piše roman “Sve teče” o povratniku iz Gulaga. I ovaj roman je zabranjen. Grosman neće dočekati objavljivanje ova dva dela, kao i slavu koju će mu oni doneti. Umire 1964. od raka.
Dok se srpski izdavači ne udostoje da obnove izdanje “Života i sudbine” posle tridesetogodišnje pauze (valjda ne stižu od štampanja silnog smeća), našim čitaocima je dostupno hrvatsko izdanje romana (Fraktura, 2012) ili ovo “Prosvetino” iz 1986. godine.
“Jedini pravi i večiti smisao borbe za život je u čoveku, u njegovoj skromnoj individualnosti, u njegovom pravu na tu individualnost”, piše Grosman u ovom romanu. I zaista, ovaj roman je upravo ta borba za čovekovu slobodu i posebnost. Ogoljavajući “usrećiteljske” ideologije, da upotrebimo izraz Borislava Pekića, Grosman piše o pojedinačnim ljudskim sudbinama, nikada ne dopuštajući da ideologija uguši ljudskost, čak ni onda kada se to gušenje ljudskosti sprovodi u ime pravde i velikih ideja. Uvek na strani ljudi, čak i kada ti ljudi pate u paklu koji su sami stvorili, Grosman se sukobljava sa ideološkim nasiljem, Ničeovoj volji za moć koja se kamuflirala u plemenitu ideju: “Prirodna težnja čoveka za slobodom je neuništiva, ona se može prigušiti, ali se ne može uništiti. Totalitarizam ne može da odbaci nasilje. Ako odbaci nasilje, totalitarizam nestaje. Osnovu totalitazarizma čini večno, neprekidno, otvoreno ili maskirano vrhunsko nasilje. Čovek se neće dobrovoljno odreći slobode. U tom zaključku je svetlost našeg vremena, svetlost budućnosti.”

Naslov: Život i sudbina 1-2
Autor: Vasilij Grosman (1905-1964)
Preveli: Milica Glumac-Radnović i Ivana Sekicki
Izdavač: Prosveta, Beograd, 1986
Strana: 1091

Nekropola – Boris Pahor

Spisak ljudskih bedastoća, monstruoznosti, čudovišno bolesnih izuma i zamisli je poveliki. Ipak, po svojoj surovosti kao svojevrsni simbol se ističu koncentracioni logori. Na prvom mestu, oni nisu zatvori, kako ih mnogi ljudi vide. Ako je uloga zatvora, barem pravno gledano, da kazni osuđene počinioce zločina, podjednako i da im pruži rehabilitaciju, koncentracioni logori su njihova suprotnost. Još gore, zatočenici u koncentracionim logorima su nevini ljudi bez sudskih presuda, a čak i kada postoje te presude su čista proizvoljnost. Ali ni to nije najgore. Za razliku od zatvora, koncentracioni logori su mesta sistematskog i planskog uništenja. Još od onog prvog, inače napravljenog od strane Španaca na Kubi na samom kraju devetnaestog veka, broj ljudi koji su koncentracioni logori progutali je nemerljiv. Tako se broj žrtava u britanskim koncentracionim logorima tokom Burskih ratova procenjuje na dvadeset i osam hiljada. Neslavnu tradiciju nastavlja Austrougarska carevina koja tokom Prvog svetskog rata u logorima drži desetine hiljade nevinih ljudi. U međuratnom periodu nastaju logori u totalitarnim sistemima koji će postati najveća mrlja u istoriji ljudske civilizacije tokom dvadesetog veka. 1923. godine se stvara Solovecki logor iz kojeg kasnije izvire niz logora objedinjenih pod nazivom Gulag. Broj žrtava koji je odneo Gulag je preko milion. Odmah po dolasku na vlast, nacisti otvaraju koncentracione logore, koji postaju mesto masovnog i industrijskog uništenja. Procenjeni broj žrtava je preko šest miliona. Koncentracioni logori postoje i u drugim državama tokom Drugom svetskog rata. Po zlu je poznat ustaški logor Jasenovac. Brojne logore pod svojom kontrolom drže Japanci, isto tako i Amerikanci u kojima su pritvoreni Japanci. Ako ste mislili da je ljudski rod posle ovoliko besmislenog stradanja naučio lekciju grdno se varate. U posleratnom periodu otvaraju se novi logori. U Jugoslaviji je to Goli Otok. Ova ljudska bedastoća je naročito prisutna tokom korejskog i vijetnamskog rata. Staljinističku tradiciju nastavlja Mao u Kini. Logori su prisutni i u novovekovnim ratovima u Africi. Isto tako i tokom raspada Jugoslavije. Nikako drugačije se ne mogu nazvati ni mesta u kojima su danas „stacionirane“ brojne izbeglice na putu ka Evropi. Milioni i milioni su to besmislenih žrtava, sjedinjenih sa neopisivom patnjom proizašlom samo iz ljudske bestijalnosti. O svetu koncentracionih logora maestralnu knjigu je napisao Boris Pahor.
Početak je šezdesetih godina dvadesetog veka. Nekadašnji zatočenik nacističkog logora Nacvajler-Štruthof (sam autor) dolazi da poseti mesto svog stradanja. Prateći turiste koji uz vodiča obilaze ostatke Nacvajler-Štruthofa glavni junak se prepušta nimalo ugodnim sećanjima na dvogodišnji boravak u nacističkim koncentracionim logorima.
„Zlo, koje je ovde prevazilazilo sve dimenzije mašte, bilo je još odavno imanentno u meni kao prateća avetinjska senka. Zato mi se sad često učini da sam zbog spojenosti sa strahom u ovom svetu bezosećajna filmska kamera, koja ne učestvuje, već samo snima“, tako Boris Pahor slika svoje suočenje sa slikom pređašnjeg stradanja. Uvek na razmeđi između sadašnjosti, koja je oslikana u vodiču i turistima, i prošlosti koja avetinjski proviruje iza svakog kutka logora, Boris Pahor stvara maestralnu knjigu. U svojoj biti autobiografski roman, „Nekropola“ je mnogo više od toga. Na prvom mestu, to je sjajni psihološki portret čoveka koji mora da se sukobi sa neupokojenom prošlošću, ali i da nastavi da živi posle velike patnje. Isto tako, „Nekropola“ je sjajno napisana priča o svetu nacističkih logora, ali i traktat o čovekovoj suštini i otporu zlu: „I u stvarnosti je pored ljubavi, koja je nedvosmisleno prva, plemeniti otpor protiv nepravedne stvarnosti najviše što možemo dati kao doprinos oslobođenju čovečijeg dostojanstva.“
Boris Pahor, po mnogima najznačajniji slovenački književnik druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Trstu u manjinskoj slovenačkoj zajednici. Studira teologiju, a pred početak Drugog svetskog rata objavljuje prve književne radove. 1943. godine odlazi u partizane. Uhvaćen je od strane Nemaca i poslat u Dahau. Preživeo je dve godine najtežih muka i četiri koncentraciona logora. U posleratnom periodu završava studije italijanskog jezika, koji kasnije i predaje. Nova jugoslovenska vlast mu je zbog političkih stavova zabranila ulazak u Sloveniju, a njegovo stvaralaštvo je prokaženo. Rehabilitaciju doživljava tokom devedesetih. Njegova dela su prevedena na brojne jezike, a za svoj rad je zadobio niz priznanja. Ove godine je proslavio 105 rođendan i to objavljivanjem nove knjige.
„Slovenački čovek koji je u Dahauu na spisak novih bolničara stavio i moje ime pokušao je da spasi nekog ko bi, tako mu se činilo, svom rodu mogao biti od koristi. Ne znam ko je on bio, ali sam se, koliko sam mogao, trudio da radim tako da on ne bude razočaran, a ako više ne živi, da ne bude razočaran njegov pepeo“, piše Boris Pahor u ovom romanu. Čitajući „Nekropolu“ svaki čitalac će biti siguran da taj slovenački čovek nikako ne može biti razočaran. Boris Pahor je napisao remek-delo, maestralno po svom stilu, dubokim psihološkim uvidima, podjednako i dostojanstvenim predstavljanjem stradanja tokom holokausta. Krematorijumski svet, kako autor naziva nacističke logore, u Borisu Pahoru je zadobio sjajnog hroničara, ali i čoveka koji pokušava da ga razluči i razume, iako se to i samom autoru čini nemogućim: „Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti.“

Naslov: Nekropola
Autor: Boris Pahor (1913-)
Preveli: Ivana Veličković, Slobodan Novokmet, Jelena Budimirović i Jana Kobal
Izdavač: Klett, Beograd, 2009
Strana: 214