Jozef Škvorecki – Gorak svet

Koliko je nostalgija kompleksna, neretko i potpuno varljiva stvar, najbolje će nam pokazati sećanje na prohujale autokratske i diktatorske režime. Tako, recimo, u nedavnoj anketi preko 50 posto Rusa gleda pozitivno na Staljinovu ličnost. On se, pre svega, posmatra kao pobednik u Drugom svetskom svetu i vođa koji je uspeo da održi veliku imperiju. Čak i kada se pomenu ogromni zločini koji su počinjeni u njegovo vreme, pre svega je to Gulag, ali i užasno siromaštvo, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar. Koliko je to pre svega posledica državne propagande u kojoj se Staljin veliča, to delom proizilazi iz nekakve fascinacije velikim vođama. Čak se i docnije godine Sovjetskog Saveza pozitivno percipiraju. Identična stvar je i, recimo, sa Rumunijom. 48 posto današnjih Rumuna posmatra Nikolaja Čaušeskog kao pozitivnu istorijsku ličnost, a njegovo vreme, iako obeleženo užasnim životom, znatno boljim u odnosu na današnjicu. Isto važi i za prostor nekadašnje Istočne Nemačke, doduše, to je u manjem procentu. U čemu je stvar? Pre svega je sećanje na nekakvu vrstu sigurnosti koja je bila prisutna u prošlosti, za razliku od nesigurnosti kojom je obeležen današnji život. Iako je život bio znatno siromašniji, posao je bio siguran, kakva-takva primanja su bila obezbeđena, a stambeno pitanje se drugačije rešavalo. Što se tiče obračuna sa političkim neistomišljenicima, to se posmatra kao potpuno nebitna stvar, nešto što se dešava drugima, neretko i kao ono što su „pobunjenici“ zaslužili. Ideal malograđanskog života u kom je konformizam ustoličen kao najveća vrednost, ali i infantilno posmatranje sveta u kom se ocu nacije ustupa pravo potpunog upravljanja najviše doprinose tome. Računajte tu i svojevrsni izbor između slobode i sigurnosti u kom će većina pre odabrati sigurnost, ma kakva ona bila, nego slobodu koja po svojoj suštini predstavlja neizvesnost. Sjajno je to izrazio Dostojevski u pismu svom bratu: „Moj jedini cilj je da budem slobodan. Sve sam žrtvovao tome. Ali često, vrlo često, razmišljam o tome šta će mi sloboda omogućiti… Šta ću činiti sam, usred nepoznate gomile?“ Iz baš te žudnje sa nekadašnjom sigurnošću najvećim delom proizilazi nostalgija za prošlošću, pogotovo u zemljama u kojima ta prošlost i nije zapravo bila toliko svetla. Kako je ona zaista izgleda sjajno nam pokazuju priče Jozefa Škvoreckog.

Podeljena u dva dela, zbirka priča „Gorak svet“ nam predstavlja život Čehoslovačke pre i posle Drugog svetskog rata. Tako se u prvom delu Škvorecki fokusira na intimne priče običnih ljudi, njihove predratne živote, ali i silne nesreće koje su došle nakon izbijanja rata. Posebno su potresne priče o Jevrejima i njihovom stradanju tokom Holokausta. U drugom delu knjige je nova stvarnost pred nama. Borba za golo preživljavanje u prvim godinama staljinističkog komunizma sjedinjena je ništa manjom borbom za slobodom.

„Pošto je slika samo obuhvat trenutka, nema u njoj ni prošlosti, ni budućnosti. Zato može da bude lepa“, ispisuje Škvorecki u jednoj od priča u ovoj zbirci. Upravo te slike, ispisane sjajnim stilom – polazeći od detinje začuđenosti u prvom delu knjige spram sveta koji se ne razume u potpunosti, ali sveta koji itekako menja sudbinu, pa sve do drugog dela knjige u kom je detinja zbunjenost smenjena zalaskom u svet u kom se nekako mora snaći – najveća su vrednost ovih priča. Ispisane čudesnom mešavinom realističkog uvida u stvarnost i lakrdijskog, gotovo švejkovskog pogleda na svet, priče iz ove zbirke uspevaju da zadrže vedrinu čak i u opisivanju najvećih tragedija. Da sve to osetimo i na srpskom jeziku pobrinuli su se Svetozar i Aleksandar Ilić kroz izvrstan prevod knjige.

Jozef Škvorecki, jedan od najistaknutijih čeških pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Nahod. U toku gimnazijskog školovanja je regrutovan i na frontu će provesti više od godinu dana. Nakon rata radi kao redaktor u nekoliko čehoslovačkih listova. Posle objavljivanja romana „Kukavice“ zadobija veliku slavu, ali mu ovaj roman donosi i velike neprilike sa tadašnjim režimom. Nekoliko knjiga mu je bilo cenzurisano, a par njih su i zabranjene. Zbog toga emigrira u Kanadu 1968. u kojoj će živeti do smrti. Pored bogatog pripovedačkog i romanesknog i pripovedačkog dela, Škvorecki je ostao i upamćen kao izdavač brojnih dela pisaca disidenata iz Istočne Evrope.

„Takav je već ovaj svet, hteo sam da joj kažem. Izgrađen je na ravnodušnosti. Dira nas možda samo literatura. Glupavo, štampano, sentimentalno pripovedanje može da nam natera suze na oči. Ali stvarnost, ono što se događa oko nas, sada i ovde, to nas nikada neće dirnuti“, govori jedan od junaka Jozefa Škvoreckog. Gorčina tog sveta, silne nedaće proizašle iz ratnog ludila, ali i posleratne diktature u Čehoslovačkoj, zadobijaju sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Pred nama je slika vremena za kojom ne samo ne da treba da se žali, već i vreme koji nikako ne sme da se ponovi. Pišući priče o njemu Škvorecki pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i duboku ljubav prema ljudima, pogotovo prema onima koji pate ili stradaju, baš kako to sam pisac u jednoj priči ispisuje: „Uvek je imao taj tihi glas, taj glas koji čujem do danas, dok su oni snažni, zdravi vojnički glasovi odavno nestali u prezrenju vremena.“

Naslov: Gorak svet
Autor: Jozef Škvorecki (1924-2012)
Preveli: Svetozar Ilić i Aleksandar Ilić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 295

Slobodan Šnajder – Doba mjedi

Najveći broj zamerki upućenih na račun ovogodišnjeg dela nagrađenog NIN-ovom nagradom – i to ako zanemarimo puritanske povike na društvenim mrežama na vulgarnosti i psovke, neko ljudima napokon treba da objasni da je devetnaestovekovno shvatanje književnosti nestalo, baš kao i devetnaesti vek – odnosilo se na samu formu. Po njima je roman Milene Marković zapravo poema, a ne roman. Prilično slična, ako ne i ista povika bila je upućena na račun još jedne skorije dobitnice NIN-ove nagrade, čiji su roman pojedinci proglašavali za dramski tekst. U čemu je stvar? Prvenstveno u shvatanju samoga romana koje je rigidno. Da to nikako ne sme da bude slučaj najbolje nam pokazuje istorija romana kao književnog žanra. On od svog nastanka neprestano menja formu. Na samim počecima su to najčešće bili tekstovi u stihu, od kojih je sasvim sigurno najpoznatiji „Aleksandrina“. Ako bismo gledali po ovome, delo Milene Marković ne samo da je roman, već je i roman koji se vraća osnovama žanra. Ipak, roman se najčešće ne shvata tako. Naprotiv. Sličan slučaj je bio i sa gotovo opštom povikom na dodeljivanje Nobelove nagrade Bobu Dilanu, i to najčešće pod krinkom tvrdnje da Dilan nije pesnik već muzičar iliti još preciznije sa argumentacijom da njegove pesme nisu pesme, već muzičke numere koje, jelte, nemaju nikakve veze za poezijom. Ali da se vratimo na stvar. Roman se posmatra na osnovu uzora koji su postavili veliki pisci devetnaestog veka, pre svega Flober, Igo ili Tolstoj. Ipak, čak i u njihovom slučaju, roman se različito shvata. Ovi pisci su svoje romane koristili kao poligone za nadogradnju samoga žanra i njegovo redefinisanje. Tako, recimo, Igo u „Jadnike“ ubacuje stotine strana tekstova koji nemaju nikakve veze sa zapletom, uključujući tu i eseje o pariskoj kanalizaciji, rimokatoličkim verskim redovima, beskućnicima… O silnim Tolstojevim istorijskim i esejističkim digresijama tek ne treba trošiti reči. Sličan primer je i sa Manconijevim „Verenicima“, pogotovo poglavljem o kugi koje je i dan-danas jedan od najboljih prikaza ljudskog suočenja sa zaraznim bolestima. Suštinski, roman od svojih početaka teži izmicanju svim okvirima. To nam najbolje pokazuje dvadeseti vek u kom je roman kao žanr doživeo tektonske promene, čemu je najveći reprezent verovatno najznačajniji roman savremenog doba „Uliks“. Džojsovim putem nastavljaju brojni pisci u isto vreme nadograđujući roman kao žanr, ali i nastavljajući da slede bogatu romanesknu tradiciju. To nam pokazuje i roman „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera.

Predstavljajući istoriju slavonske porodice Kempf, Slobodan Šnajder nas na početku knjige odvodi u drugu polovinu osamnaestog veka, otpočinjući priču o Georgu Kempfu, praocu porodice, koji se doseljava u Slavoniju tokom kolonizacije koju sprovodi Marija Terezija. Prateći dalju istorije porodice susrećemo se sa centralnim likom romana mladim Georgom Kempfom, praunukom osnivača porodice, slavonskim Nemcem koji mora da se suoči sa užasom Drugog svetskog rata. Opisujući njegovo prisilno regrutovanje od strane nemačkog okupatora, borbe na Istočnom frontu, ali i docniji beg i povratak u socijalističku Jugoslaviju, Šnajder ispisuje veličanstveni roman.

Delom nastao na osnovu porodične priče (glavni junak romana Georg Kempf je zapravo Šnajderov otac Đuro Šnajder), roman „Doba mjedi“ tu porodičnu skasku proširuje, pretvarajući je u pripovest o jednom vremenu. Tome, uostalom, i sam naslov dela. Da bi uspeo u tome, Šnajder pravi sjajno kompoziciono rešenje, u kom se sastavljaju ne samo epohe i predeli, već i različita pripovedanja. Tako imamo pripovedača iz trećeg lica čiji se glas neprestano meša sa pripovedačem iz prvog lica, junakovim sinom, samim Šnajderom, ali i glas još uvek nerođenog deteta, mada je tačnije reći još uvek nezačetog deteta koje će kasnije postati narator. Sjajno preklapanje narativnih strategija sjedinjuje se sa autorovim talentom da nimalo jednostavne istorijske događaje i epohe (kako sam Šnajder kaže: (…) jer je to doba kad se krajnosti još više razmiču kako bi mogle udariti jedna na drugu do istrebljenja“) predstavi kroz nenadmašne literarne slike. Jedna od njih je i ova: „Sunce se u taj hip podiglo iznad tamnog ruba krošnji: kakav blistav trenutak svijeta! Koliko ljepote koja ne služi ničemu! Sve što je bilo konkretno, zadržano u svojoj boji i u svojoj meri, što je imalo čvrste siluete, sada se rastvara u suigri modrine i pozlate. (…) Sve to skupa, cijeli taj spektakl, nema nikakvog smisla i baš je zato prekrasan.“

Slobodan Šnajder, jedan od najistaknutijih savremenih hrvatskih književnih stvaralaca, rođen je u Zagrebu. Nakon studija filozofije i anglistike posvećuje se novinarskom i književnom radu. Do sada je objavio nekoliko knjiga proze i eseja. Njegove drame su izvođene na brojnim scenama. Proslavila ga je drama „Hrvatski Faust“ koja je pored brojnih pohvala doživela i ništa manje napade zbog predstavljanja nimalo prijatne slike zagrebačkog života tokom Drugog svetskog rata. Za roman „Doba mjedi“ dobio je niz regionalnih priznanja, a ova knjiga je prevedena na više od deset evropskih jezika.

U ime ideje u Dobi mjedi počinjuju se nepojmljivi užasi. Još su gori oni koje su prisiljene činiti same žrtve. A najgori oni koje žrtve čine po svom izboru i volji“, piše Šnajder u ovom romanu. Ispisujući sudbinu svog junaka, slavonskog Nemca kog njegovi sunarodnici, s kojima on inače gotovo ništa nema, odvode u rat, Šnajder predstavlja svojevrsno ludilo međunacionalih odnosa u dvadesetom veku, još više pojačano posleratnom slikom progona Nemaca. Na tom ratničkom putu junak romana će doživeti nezamislive užase i okrutnosti, opisane na naturalistički način nalik čuvenoj „Obojenoj ptici“ Ježija Kosinskog, u nekima će i sam učestvovati, žudeći za drugačijim svetom: „Ja bih želio jedan svijet koji više napokon ne bi trebalo spašavati.“ Naravno, ne treba izgubiti iz vida da je ovo pre svega porodični roman, predstavljanje više od dva veka istorije na ovim prostorima, i to izvedeno na blistav način. Upotrebom brojnih narativnih tehnika, nekada na granici potpunog eksperimenta, ali i korišćenjem starih modela pripovedanja, pre svega je to žanr porodične hronika, Slobodan Šnajder pokazuje – da se vratimo na početak – koliko je romanu kao žanru dragoceno  održavanje tradicije, ali i njeno unapređivanje. Rezultat je ovo veličanstveno delo, sasvim sigurno jedan od najboljih romana na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija, pripovest koja na izuzetan način ispisuje priču o ludilu našeg sveta: „Ratovi su uvijek isti, sve vojske čine isto već tisućljećima… Pijana rulja skače na žene, siluje se u svakom kokošinjcu… Muškarci koji se pokušavaju boriti postaju robovi. (…) Ovde je zbjeg ključna figura egzistencije.“

Naslov: Doba mjedi
Autor: Slobodan Šnajder (1948-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 376

Zar je to čovek – Primo Levi

Kao jedan od načina da se predupredi mogućnost poricanja užasnih zločina nakon završetka rata, saveznički vojnici, u ovom slučaju Amerikanci, odmah po oslobađanju koncentracionog logora Buhenvald u aprilu 1945, prisilno su doveli stanovnike obližnjeg Vajmara da ga posete. Prizor je bio užasavajući. Hrpe leševa, mnoštvo izgladnelih i teško bolesnih ljudi, uopšte užas kakav je teško zamisliti – sa svim tim su stanovnici Vajmara morali da se suoče. To opisuje Ivanji Ivanji, preživeli zatočenik Buhenvalda, a ova scena je postala i deo igrane serije „Braća po oružju“. Gotovo svi žitelji Vajmara su bili užasnuti ovim prizorom, ali su nastavili da poriču da su znali za ovaj logor, pogotovo ne za ono što se u njemu odigralo. Naravno, to je bila laž, logor se nalazio na samo par kilometara od grada, i tada relativnog malog, pa su njegovi stanovnici morali znati za njegovo postojanje. Ono što je za našu priču bitno je reakcija jedne žiteljke Vajmara, i to, uslovno rečeno, pripadnice više klase. Suočena sa nezamislivim užasom, ona prilazi američkim vojnicima, optužujući ih: „Sram vas bilo! Kako ste ovo mogli da nam priredite?“ Ovaj vapaj žiteljke Vajmara nije bizarni kuriozitet okrajka priče o Holokaustu, već gotovo amblematični prikaz naše vrste u susretu sa užasima koje smo spremni da počinimo. Sličan primer je i sa spoznajem o prirodi nacističkih logora. Govorkanja o njihovom postojanju počinju već početkom rata, a do savezničkih vlada pune informacije stižu već u 1941. godini, i to zahvaljujući herojstvu poljskog oficira Vitolda Pileckog. On 1941. dobrovoljno odlazi u Aušvic i u toku naredne dve i po godine uspeva da iz logora dostavi detaljne informacije  o bestijalnostima koji se u njemu čine. Njegova svedočanstva, poznata kao Vitoldov izveštaj, saveznicima predočavaju kakva je priroda nacističkih logora. Šta oni čine? Jednostavno, ništa. I ne samo to, oni sprečavaju javno objavljivanje ovih podataka, potpuno uvereni da je sve to izmišljotina. Ma kakvi bili, čak ni nacisti nisu spremni da počine ovoliko zlo, jednoglasan je zaključak. Suočenje sa bestijalnostima koja je naša vrsta spremna da počini nimalo nije lako. Ono postaje još teže, da se vratimo na žiteljku Vajmarka, kada smo to zlo podržavali. Upravo zbog toga su svedočenja o zločinima, pogotovo onih ljudi koji su ih osetili, toliko bitna, najviše da ih nikada ne bismo ponovili. Jedno od njih je i čuvena knjiga Prima Levija.

Dvadesetčetvorogodišnji Primo Levi – nekadašnji student hemije, sada partizanski borac – uhapšen je od strane fašista krajem 1943. Kao Jevrejin je u sproveden u koncentracioni logor Aušvic, u kom će boraviti sve do januara 1945. godine. Opisujući svoje logoraško iskustvo, Primo Levi stvara knjigu „Zar je to čovek“, jedinstveno svedočanstvo ne samo o logorskom životu, već i onome šta logor stvara od čoveka.

Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“, ispisuje Primo Levi na početku knjige. Na dvesta strana on će pokušati da to neopisivo razaranje čoveka ipak nekako predoči. Polazeći od sopstvenih iskustava, on tka pripovest o logorskom iskustvu, i to pišući smireno, racionalno, bez previše emocija. Ono što su brojni kritičari primetili, upravo ta Levijeva literaturna samodisciplina predstavlja neverovatan podvig. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Elizabeta Vasiljević kroz izvrstan prevod knjige, kao i izdavačka kuća „Plato“ koja je posle dužeg perioda obnovila izdanje knjige. Jedina zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. Odštampati ovoliko značajnu knjigu krajnje nekvalitetno u najmanju ruku predstavlja veliki propust.

Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, rođen je u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o Holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela „Potonuli i spaseni“, „Periodni sistem” i „Kada, ako ne sada“. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.

„Znate li kako se kaže ‘nikad’ u logorskom životu? (…) Sutra ujutru“,  ispisuje Primo Levi u ovoj knjizi i na najbolji način pokazuje srž logorskog iskustva. To je obezličenje čoveka, ubijanje svake nade u mogućnost nastavka života, ali i izvođenje čoveka, u ovom slučaju logoraša, iz uobičajenog poimanja stvarnosti, morala i života samog. Pored bestijalnih zverstava, pre svega fizičkih, ovo je najveće zlo koje su nacisti naneli ljudima. Primo Levi to u ovoj knjizi na izuzetan način predstavlja, donoseći nam jedinstveno svedočanstvo o užasu Holokausta, zlu koje ni danas ne može da se pojmi u potpunosti. Ali ono se dogodilo, događa se i dalje, događaće se, na nesreću, i ubuduće, sve dok ne shvatimo šta je naša vrsta spremna da učini, bilo svojim delovanjem ili ćutanjem. Ova neverovatna knjiga nas upozorava na to, ali i otkriva način kako da se tom zlu suprotstavimo: „(…) ja verujem da upravo Lorencu dugujem što sam danas živ. I ne toliko zbog njegove materijalne pomoći koliko što me je neprestano podsećao, svojim prisustvom, svojom prostodušnom i neopterećujućom dobrotom, da izvan ovog našeg i dalje postoji pravedan svet, nešto i neko još uvek čist i celovit, neiskvaren i pitom, kome je tuđa mržnja i strah; nešto što je prilično teško odrediti, neka iskonska mogućnost dobra, zbog čega ipak vredi sačuvati život.“

Naslov: Zar je to čovek
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Prevela: Elizabet Vasiljević
Izdavač: Plato, Beograd, 2021
Strana: 200

Pročitajte i prikaz romana „Kada, ako ne sada“ Prima Levija

1941. Godina koja se vraća – Slavko Goldštajn

Jedan od najvećih razloga za bujanje teorija zavera u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u ovom pandemijskom vremenu, ako ne i ključni, gotovo sigurno je predstava sveta koja se nudi u njima. Iako većina teorija zavera – naravno, ako ih posmatramo sa racionalne strane – deluje konfuzno, dobrim delom nedorečeno, naposletku i potpuno suludo, u njihovoj srži, ipak, stoje krajnje jednostavne stvari. S jedne strane su zločinci (vladari iz senke, farmakomafija, reptili koji vladaju svetom…), a na onoj drugoj njihove žrtve, tj. mi. U gotovo svakoj teoriji zavera nudi se krajnje simplifikovana vizija sveta koja nas okružuje, bez mogućnosti za nijanse, najčešće krajnje kompleksne, koje zapravo određuju svet u kom živimo. Jedini je problem što ta simplifikacija nije vezana samo za teorije zavera, uostalom te teorije mogu i da postanu veoma opasne. Dovoljno je da se setimo holokausta. Viševekovno bujanje suludnih teorija o Jevrejima rezultiralo je njihovim masovnim istrebljenjem tokom Drugog svetskog rata. Možda je upravo Hitler i najbolji primer za priču koja će uslediti. Ukoliko pažljivo slušamo njegove govore, pored retorskog dara i ništa manjeg ludila, neminovno ćemo primetiti njegov način obraćanja masama. To su krajnje jednostavne rečenice, gotovo parole, koje ne ostavljaju prostor za dublja razmišljanje, tek ne sumnju. S jedne strane je dobro, koje on zdušno propoveda, a sa one druge zlo, neprijatelji koje treba poraziti da bi to dobro pobedilo. Takav slučaj je i sa Musolinijem, baš kao i sa većinom drugih diktatora i autokrata. Uostalom, i sa populističkim političarima u današnjici. Naravno, takva strategija ne bi mogla da bude uspešna da ne nailazi na plodno tle. Ljudi, mada je bolje da budemo u potpunosti precizni: većina ljudi, vole takav pogled na svet. Krajnje jednostavan, jednoznačan, pogled koji ne zahteva nikakav trud i, najbitnije, pogled na svet u kom smo mi uvek u pravu. Najbolje to možemo videti na našim prostorima. Život na razvalinama ne tako davnog građanskog rata ustoličio je dijametralno suprotne stavove u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije. Baš kao i uvek, da se vratimo na početak, u njima nema mesta za nijanse, drugačije priče. Mi smo heroji ili žrtve, oni drugi su isključivo zločinci. Jedini je problem što svi to tvrde, pa su svi u isto vreme i žrtve i zločinci, što u neku ruku predstavlja i istinu. Sjajno nam to pokazuje Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. Godina koja se vraća“.

Predstavljajući sudbinu svoje porodice, Slavko Goldštajn nas na samom početku knjige vraća u međuratne godine. Opisujući gradski život Karlovca, očev i majčin život, kao i svoje detinjstvo, on predstavlja gotovo idiličan život koji će naglo biti prekinut izbijanjem rata. Njegov otac je zarobljen od strane ustaša i sproveden u logor Jadovno, gde će biti zverski ubijen. Pred njegovom suprugom, Goldštajnovom majkom, predstoji mukotrpni put da sačuva dva sina, što vidimo u nastavku knjige, baš kao i promene koje će nastupiti po oslobođenju zemlje.

„Držim da sudbina moje obitelji, od koje polazim, upotpunjuje opću sliku zbivanja, i da opća slika zbivanja, koju naznačujem kroz obilje istraženih dokumenata i drugih izvora, omogućuje da bolje shvatimo što se to i zašto dešavalo mojim najbližima, meni i mnogim drugima“, ispisuje Goldštajn u ovoj knjizi. I zaista, on sjajno objedinjuje intimnu sliku porodičnog života sa slikom društvenih i političkih previranja. Te dve slike nisu u koliziji, naprotiv, one se neprestano nadopunjuju i nadovezuju, tvoreći sjajnu celinu. Još bitnije, sve je to ispisano blistavim stilom i kroz krajnje dinamičnu naraciju u kojoj se istinski uživa. Slavko Goldštajn je uspeo da ispiše ne samo krajnje krajnju kompleksnu priču o ratnim stradanjima, već i izuzetno delo, verovatno jednu od najboljih dokumentarnih knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Po povratku u zemlju postaje član redakcije „Vjesnika u srijedu“. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je brojnih radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.

„Ako si puno ljubio Hrvatsku, mora ti se i puno oprostiti što si u njeno ime, u ime njene države, ljude progonio, tjerao u zatvore i logore, masovno ubijao ili naređivao da ih se masovno ubija. Ta nakaradna logika izvire iz fetišizma države i fetišizma nacije, iz bolesti koju nisu znali preboljeti (…)“, ispisuje Goldštajn i na najbolji način pokazuje patologiju ovih prostora. Naravno, ovo važi za sve strane. U isto vreme, on sjajno portretiše ratne godine, i to prikazujući partizanski pokret kom je pripadao. Ne libeći se da govori o užasu ustaških zločina (Goldštajnov otac je bio žrtva ustaškog krvavog pira, što je središna tema knjige), on u isto vreme pobija priče o svim Hrvatima koji su svi bili ustaše. Kroz prikaz hrvatskih antifašista, partizana, ali i običnih ljudi koji su spasli njegovu porodicu i njega samog od sigurne smrti, on ispisuje pripovest o nimalo jednostavnom vremenu u kom su dobro i zlo bili isprepletani. To pokazuje i govoreći o kasnijoj sudbini Jugoslavije. Kao glavni razlog za njen krah on vidi prve godine komunističke vladavine koje su docnije došle na naplatu: „Četrdeset godina reparaturnih pokušaja nije bilo dovoljno da se popravi šteta počinjena u prve četiri godine. I tako je komunistima propala vlast, u bezumnom ratu 1991. godine raspala im se država, kompromitirala ideja i čak im se više ne priznaju ni povijesne zasluge za veliko djelo iz 1941. godine.“ Goldštajn je ispisao snažnu i otrežnjujuću knjigu, istinoljubivu i duboko potresnu u isto vreme, knjigu koja silna pojednostavljivanja iz kojih su se izrodila velika zla pokušava da prikaže u pravom svetlu. A za to je, ipak, najbitnija sumnja koja nam jedino može doneti istinu: „Dvadeseto stoljeće proizvelo je najveće nade čovečanstva, ali je većinu i pokopalo. Postalo je grobnica velikih ideala. Naučilo nas je da su ideali najčešće zavodljive himere i da sumnja nije smrtna slabost, već nužna odbrana od pogibljnih zabluda.“

Naslov: 1941. Godina koja se vraća
Autor: Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavači: Fraktura i Srpsko narodno vijeće , Zaprešić, 2020
Strana: 567

Vrijeme je krv – Stanko Cerović

Pored distraktivne, ništa manje i eskapističke funkcije umetnosti, iako ovo sasvim sigurno neadekvatno zvuči, dobar deo ljudi joj pripisuje još jednu, kazaćemo, „oplemenjujuću” funkciju, ma koliko tek ovo rogobatno zvučalo. Kroz istoriju naše civilizacije, ništa manje i u današnjici, umetnost se posmatra kao jedan od načina da se oplemeni stvarnost, još tačnije da ona postane uzvišena, samim tim i bolja. Suštinski, umetnost, po ovom shvatanju, predstavlja kontrapunkt prljavoj stvarnosti, način da se upravo ta prljava stvarnost nekako „očisti“. Stoga je, da uzmemo jedan skorašnji primer, i toliko napadan Basarin roman „Kontraendorfin“. Optužnica protiv ovog romana, uostalom i skorašnji degenerični upad na njegovu promociju, svodi se upravo na argumentaciju da je Basara u ovom romanu napisao gadnu i prljavu paškvilu u kojoj je, što se i najviše zamera, „udario“ na velikane ovdašnje literature, i koja se baš zbog toga nikako ne može posmatrati kao umetničko delo. Istina je, ipak, sasvim drugačija. Umetnost ne samo da ne mora bude „lepa“ (da parafraziramo reči Marine Abramovič iz njenog čuvenog performansa) ili „pristojna“, taman onako kako je malograđani posmatraju, suština umetnosti je upravo u prevazilaženju svih granica. Ali to je već neka druga stvar, o kojoj smo već pisali. Nama je vreme da se vratimo na početak teksta, još tačnije na posmatranje umetnosti kao sredstva da se stvarnost oplemeni. To je na nesreću, ipak, daleko od istine. Na prvom mestu, umetnost, a tim pre svega zaista mislimo na umetnost, a ne na njene surogate u agregatnim stanjima Mir-Jam ili kičastim prizorima potočića, dopire do izuzetno malog broja ljudi. Iako je taj broj u poslednje vreme povećan – pre svega zbog lakše i jeftinije distribucije umetničkih dela, i to nasuprot dozlaboga dosadnim lamentiranjima o smaku svih vrednosti – on je, ipak, minoran u odnosu na broj celokupne populacije. I to, naprosto, nije nikakvo prežvakavanje dosadne priče o elitizmu ljubitelja umetnost, naprotiv, većina „konzumenata“ umetnosti je skoro uvek puka sirotinja, već činjenično stanje. Još gore, umetnost najčešće ne menja ljude. Bilo bi to lepo, ali to nije stvarnost. Da bi to ilustrovali, navešćemo samo jedan primer. Po predanju, u središtu nacističkog logora Buhenvald nalazio se Geteov hrast, drvo u koje je on kao mladić urezao svoje ime. U tu priču su verovali nacistički upravnici i čuvari logora, čak se time i hvaleći. Zaboga, oni rade i žive na mestu gde je najveći nemački pesnik svih vremena proveo neko vreme. A šta su zapravo radili? Ubijali su hiljade i hiljade ljudi, zverski ih zlostavljali, vršili medicinske eksperimente na njima, suštinski radili najbestijalnije stvari odmah pored Geteovog hrasta, u isto vreme tvrdeći da su poštovaoci njegovog umetničkog stvaralaštva. Suština je, da skratimo stvar, da umetnost ne menja stvarnost, i da ona, ma koliko to želeli, nema tu moć. Sjajno to obrazlaže Stanko Cerović.
U knjizi „Vrijeme je krv“, Stanko Cerović se kroz pogled na nekoliko ključnih događaja u istoriji naše civilizacije osvrće na odnos umetnosti, i ne samo nje, prema civilizaciji smrti, kako je naziva. Tako je u prvom eseju „Mjesečari i Vampiri“ delom obrađen naš odnos prema izbegličkoj krizi nastaloj posle ratova na Bliskom istoku. Esej „Bitka kod Staljingrada“ nas seli u prošlost i pripoveda o ovoj čuvenoj bici. „Hordada del Muerto“ govori o pravljenju prve atomske bombe i promenama koje je ona dela. U poslednjem poglavlju „Otvaranje snova“ autor sublimiše prethodne eseje otvarajući nam novi i, može se slobodno reći, čudnovati pogled na stvarnost.
Ako bismo tražili najbliže žanrovsko određenje ove knjige, ona bi se mogla opisati kao nesvakidašnja kombinacija proznog teksta, iscrpne istorijske, politikološke, sociološke i, najviše, filozofske analize. Upravo u delovima u kojima se sve ove oblasti prepliću, autor pokazuje nenadmašnu erudiciju, sjedinjenu sa sjajnim stilom. Još bitnije, pred nama su smeli zaključci, pokušaji da se o stvarnosti našega sveta progovori na drugačiji način. Tako se o Staljingradskoj bici ovako govori: „Imaju Nemci pravo što su ponosni na staljingradski poraz: nikad nijesu bili bliže da postanu ljudi. Slijedili su Hitlera, a našli Čujkova. Hitler ih je zatvorio u tenkove i bacio u osvajanje svijeta, a Čujkov ih je žive odrao, preveo ih sa one strane straha i patnje i vratio smrznutoj zemlji.“
Stojan Cerović, istaknuti novinar, filozof i publicista, rođen je u Podgorici. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu seli se u Pariz, gde i danas živi. Bio je dugogodišnji urednik srpskohrvatske redakcije Frans internasionala. Objavio je brojne članke i studije u periodici. Autor je knjiga „Njegoševe tajne staze“, „U kandžama humanista“ i „Drvo života, plodovi smrti“.
„’Nemojte nikome reći šta ste ovdje videli’, napisano na pijesku u pustinji, zavještanje je Civilizacije Smrti: lažite i posle kraja. Ne dajte istini da nam priđe. Lažu politika, kultura, umjetnost, nauka i religija, lažu ljubav, mudrost i požrtvovanje, lažu Betoven i Madona. Samo buve, krpelji, crvi i pacovi znaju istinu“, ispisuje Stanko Cerović u ovoj knjizi, govoreći o nemogućnosti umetnosti da promeni stvarnost, u ovom slučaju da promeni laži civilizacije u kojoj živimo. U isto vreme, Stanko Cerović prikazuje njenu suštinsku nemoć kroz reči: „Umjetnost nema veze sa realnošću svijeta. Samo atomska bomba ima ukus i miris života.“ Sva umetnička dela nastala od našeg izlaska iz pećine ništavna su spram atomske bombe. Ili još jednostavnije, što Cerović u ovoj knjizi eseja pokazuje, umetnost nikada uspela da ukroti stvarnost i da je učini boljom. Čemu nam onda ona služi? Čemu ona uopšte? Ako bismo je posmatrali isključivo iz ovog ugla, ona je tu da posvedoči o užasu našeg sveta, niko to bolje od nje ne ume, ali i da nam da pogled na neku drugu stvarnost, drugačiju od sveta u kom živimo. Sjajno to Stanko Cerović pokazuje u ovoj knjizi: „Možda je to cilj stradanja ljudi u istoriji: da ostave jedno čisto zrnce iskustva potpuno izvan istorije. I izvan sebe. Nešto što ne može biti uvučeno ni u jednu intrigu. (…) Nešto založeno izvan svijeta, da bi moglo da se krene iz početka.“

Naslov: Vrijeme je krv
Autor: Stanko Cerović (1952-)
Izdavač: Vreme, Beograd, 2012
Strana: 220

Kuća nesagorivih reči – Dejan Ristić

„Kad bi ljudi umeli da sačuvaju svoje znanje o svetu, kad bi mogli da ga uklešu u stenu, u kristale, u dijamant, i da ga na taj način prenose svojim naslednicima, možda bi svet izgledao sasvim drugačije. Šta možemo s tako krhkom građom kao što je papir? Kakva nam je korist od pisanja knjiga!“, piše Olga Tokarčuk u „Knjigama Jakovljevim“ i na najbolji način predstavlja nepostojanost ljudske želje za očuvanjem znanja u susretu sa skoro neumitnim uništenjem koje, takođe, dolazi od ljudske ruke. Ako pažljivo pratimo istoriju naše civilizacije, čuvanje i uništavanje knjiga gotovo uvek idu ruku pod ruku. Tako prvi kineski car Ćin Ši Huang 213. godine pre nove ere pored cenzure svakog mišljenja koje se protivilo njegovoj vladavini naređuje i uništavanje svih knjiga, izuzev retkih izuzetaka. Kako mu to izgleda nije bilo dovoljno, on naređuje i pogubljenje 460 mudraca, koji su, po predanju, živi sahranjeni. Putem prvog kineskog cara polaze sve civilizacije. I to gotovo bez izuzetaka. Rimski imperatori uništavaju bogate biblioteke, tako, recimo, car Jovijan uvređen pogrdnim grafitima koji su ga dočekali na antiohijskim ulicama naređuje spaljivanje čuvene antiohijske biblioteke. Ne razlikuje se ni hrišćanstvo. Teofil Aleksandrijski naređuje uništenje biblioteke Serapeuma u Aleksandriji. Krstaši uništavaju čuvenu carigradsku biblioteku 1204. godine. Henri XIII razara manastirske biblioteke posle raskida sa Rimom. Konkvistadori uništavaju brojne majanske spise posle osvajanja Južne Amerike. Isti slučaj je i sa islamom. Tokom osmanskih osvajanja uništene su brojne biblioteke, uključujući tu i čuvenu biblioteku filozofa i naučnika Avicene. Ako mislite da je moderno doba donelo promenu grdno ćete se prevariti. Za to je dovoljno prisetiti se potpunog uništenja Kongresne biblioteke u Vašingtonu od strane britanskih vojnih snaga. Vojnici Unije su tokom Američkog građanskog rata uništili biblioteku u Alabami. Britanci tokom kolonijalnih osvajanja spaljuju burmansku kraljevsku biblioteku. Prvi svetski rat donosi potpuno uništenje belgijske biblioteke u Luvenu od strane nemačkih okupacionih snaga. Biblioteke nisu pošteđene ni u Španskom građanskog ratu. O spaljivanju knjiga u nacističkoj Nemačku izlišno je govoriti. Samo što ni to izgleda nije opametilo ljudski rod. U libanskom građanskom ratu potpuno je uništena bogata bejrutska biblioteka. Crveni Kmeri uništavaju biblioteku u Kambodži. Trupe Indire Gandi pale biblioteku Sika. Tokom građanskog rata u Bosni vojne snage bosanskih Srba uništavaju sarajevsku biblioteku. Ova užasna istorija nepojmljivog varvarstva, pomenuta samo u kratkim crtama, nezamisliva je bez priče o šestoaprilskom stradanju beogradske Narodne biblioteke. Tu priču je izuzetno ispisao Dejan Ristić.
Prateći istoriju Narodne biblioteke Srbije od osnivanja 1838. pa sve do njenog uništenja 1941. godine, Dejan Ristić stvara četiri poglavlja ove knjige. U prvom delu, „Arheologija sećanja“, dat je opširni istorijat nastanka biblioteke, prikupljanja knjiga, prvih zakonskih propisa i priča o selidbama biblioteke. „Zgrada na šancu“, drugi deo, prati konačno dobijanje zgrade za biblioteku na Kosančićevom vencu. „Razdoblje otežanog rada i razvoja“ nam predstavlja međuratne godine i pokušaje nekoliko upravnika da unaprede položaj biblioteke, dok nas poslednji deo „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ vodi do tragičnog šestog aprila, opisa uništenja biblioteke od strane nacista.
Trud Dejana Ristića da u potpunosti osvetli istoriju Narodne biblioteke u ovoj knjizi zaslužuje istinsko divljenje. Iscrpno korišćenje arhivske građe – pre svega državnih naredbi, propisa, službenih prepiski, memoarskih zapisa, novinskih članaka, ali i brojnih svedočenja savremenika – vidljivo je na svakoj stranici ove knjige. Što je za čitaoce najbitnije, iscrpna građa je zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. Dejan Ristić nam je u knjizi „Kuća nesagorivih reči“ dao i niz sjajnih svedočenja o našoj kulturnoj istoriji. Takvo je, recimo, odbijanje upravnika biblioteke Jovana N. Tomića da knjige iz biblioteke pozajmi kralju Petru pod obrazloženjem: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari [knjige] mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, [knjige] ne može dobiti.“
Dejan Ristić, srpski istoričar, arhivista i prevodilac, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija istorije posvećuje se naučnom radu. Autor je brojnih naučnih radova i knjiga o ratnim memorijalima, istoriji srpske diplomatije, holokaustu i kulturnoj istoriji. Objavio je i dve naučno-popularne knjige koje se bave mitovima i zabludama srpske istorije. Obavljao je dužnost upravnike Narodne biblioteke Srbije. Autor je i brojnih muzejskih postavki i izložbi.
O krivici za uništenje Narodne biblioteke čini se da je izlišno govoriti. Nju snosi nacistička vrhuška, odgovorna za varvarsko bombardovanje Beograda 1941. godine. Nažalost, odgovornost za to dobrim delom snosi i tadašnja državna administracija. Prateći istoriju Narodne biblioteke, Dejan Ristić nam donosi primere nepojmljive bahatosti, užasne ignorantnosti države prema svom kulturnom blagu. Evo samo par činjenica. Posle Prvog svetskog rata biblioteka nema gde se smesti, Kapetan Mišino zdanje u kom je biblioteka bila pre rata gotovo je uništeno. Iako je biblioteka trebala da dobije zgradu Starog dvora na korišćenje, u nju se useljava „kavana i restoran za narodne poslanike“. Ovde se oduvek znalo šta je bitnije. Ali ni tu nije kraj. Desetine molbi nekoliko upravnika Narodne biblioteke u međuratnom periodu da se izgradi namenska zgrada za biblioteku, koja će moći da podnese eventualne katastrofe – probajte samo da zamislite da je takva zgrada podignuta i da je blago Narodne biblioteke tako spaseno – listom su odbačene. Nije ni čudo. Tadašnji ministar prosvete, poznat po nadimku Boža kundak, imao je pametnija posla. Obračune sa političkim neistomišljenicima. Da se ne priča tek o apsolutnoj nebrizi za kulturno blago pred samu šestoaprilsku tragediju. „Metite u podrume, zbrinite kako znate“, naredba je ministra prosvete kako da se sačuva neprocenjivo kulturno blago. O tome da je tri dana biblioteka gorela – da, tri dana – a da niko, čak ni osoblje biblioteke, nije pokušao da bilo šta učini, izlišno je govoriti. Sve ovo je doprinelo da zgrada biblioteke i preko 350.000 publikacija, dragocenih i potpuno nenadoknadivih, zauvek nestanu. Narodna biblioteka se tako upisala u neslavni spisak uništenih biblioteka. Koliko zbog nepojmljivog varvarstva nacističkih zločinaca ništa manje i zbog ignorantskog odnosa onih koji su se o tom blagu „brinuli“. Priču o toj užasnoj tragediji, podjednako i o onome što joj je prethodilo, silnom radu usamljenih pregalaca, istinskih velikana koji su biblioteku podigli i decenijama je čuvali, što nikako ne sme da se zaboravi, donosi nam Dejan Ristić u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Kuća nesagorivih reči
Autor: Dejan Ristić (1972-)
Izdavač: Vizantija, Beograd, 2019
Strana: 231

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672