Kako sam putovao s lososom – Umberto Eko

Najbolji odgovor na pitanje odakle izvire humor nam je sasvim sigurno dao Frojd. On u knjizi „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ koren humora vidi u svojevrsnom suprotstavljanju onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Suština humora, po Frojdu, je u otporu. On je način na koji se borimo protiv zabranjenog i još više sredstvo da olakšamo sebi bezizlaznu situaciju. Naravno, ovo ne važi za svakoga. Sposobnost za humor, još više za njegovo prihvatanje, je u direktnoj korelaciji sa našim duševnim zdravljem. Tako je, recimo, jedan od prvih znakova, opet po Frojdu, mentalnih problema nedostatak smisla za humor. Koliko ovo važi za pojedinca, još više je značajno za društvene sisteme i uređenja. U društvima u kojima vedrina i duhovitost nisu prisutni nešto duboko nije u redu. Još više u onim režimima koji zabranjuju humor. Da bi se shvatilo kakva je to duhovitost od koje se država, društvo ili religija straše moramo krenuti od početka. Biblija je, podjednako kao i skoro svi religijski spisi, u potpunosti lišena humora. U religiji, čija je srž pokornost božanskom biću i njegovim zemaljskim predstavnicima, mesta humora nema. On je moguća opasnost i subverzivnost koja nagriza srž verovanja. Najbolje nam to pokazuje rasprava u čuvenom Ekovom romanu „Ime ruže“ da li se Isus tokom svog života smejao. Ipak, humora je i tad bilo. Doduše, ne na račun crkve i države, ili ne bar javno. Humor je pučka zabava koja je za crkvu smrtni greh. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, pozorišta sa komičnim komadima naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama prestupa“. Da bi bizarnost bila potpuna, neka pozorišta danas u Srbiji slave Zlatoustog kao svog sveca patrona. No da se vratimo na temu. Gde god je u prilici, hrišćanstvo potiskuje duhovitost. Čim uticaj hrišćanstva opadne, eto humora. Renesansa donosi Bokača i njegov „Dekameron“. Humanizam nam daje Rablea. Prosvetiteljstvo Voltera i njegovo čuveno delo „Kandid“. Humor, i uopšte duhovitost, postaju sredstvo, da se vratimo na početak i na Frojdovo shvatanje humora, pomoću kojeg se ukazuje na društvene anomalije. Gotovo je nemoguće nabrojati sve velike umove koji se koriste humorom, kasnije i ironijom. Tu su Džonatan Svift, Niče, Oskar Vajld, docnije Mark Tvejn, Hašek, naš Domanović… I veliki Umberto Eko.
U knjizi „Kako sam putovao sa lososom“ sabrani su članci i kolumne koje je Eko pisao nekoliko decenija za italijanske medije. U prvom delu knjige „Istinite priče“ on kroz sveprisutnu ironiju predstavlja događaje iz prošlosti, ali i prorokuje kako će izgledati budućnost. „Uputstva za upotrebu“, drugi deo knjige, su Ekov vodič kroz svakodnevni život. Kako slediti uputstva za upotrebu, koristiti prokleti ibrik, izvaditi vozačku dozvolu u paklu italijanske administracije ili putovati američkom železnicom – samo je mali deo Ekovih krajnje duhovitih uputstava. U preostala tri dela knjige date su Ekove parodije na klasičnu filozofiju, teorijske pravce, poznata književna dela, ali i niz literarnih zagonetki, nastavni plan za komparativnu irelevantost, kao i dva autobiografska članka…
Ekov nenadmašni humor u ovoj knjizi je neraskidivo povezan sa njegovom erudicijom. Suštinski, bez ove povezanosti knjiga i ne bi mogla da funcioniše. Parodirajući velika književna dela, filozofske pravce i istorijske događaje, Eko nam pokazuje suvereno vladanje neverovatnom količinom znanja i podataka. Onaj ko se poduhvati čitanja ove knjige to znanje isto tako mora barem u najmanjoj meri da poseduje, ne bi li shvatio sa čime se to Eko poigrava. Ipak, i pre nego što neko pomisli da je ovo dosadno štivo koje se zanima Džojsovim narativnim strategijama i Marksovim materijalističkim egzistencijizmom, a zaista govori o ovim temama, treba reći da su tekstovi u ovoj knjizi brevijar istinske duhovitosti sjedinjene sa izuzetnim stilom. Evo samo jednog dela Ekovog teksta koji nas upozorava na moguća žarišta zaraze: „Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet.“
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Obrazlažući zašto je napisao „Ime ruže“, Eko govori da „sadašnjicu poznaje samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku ima neposredna saznjanja“. Čitajući ovo delo, svaki čitalac će shvatiti da to nimalo nije istina, naravno ako poverujemo da prethodna izjava nije samo ironija. Eko je sjajni hroničar savremenosti, ali u isto vreme i čovek koji je gleda sa distance i uvek sa ironijskim otklonom. Možda bi bilo najbolje reći da je on kritičar političke i društvene gluposti, iluzije o napretku, podjednako i dosade i neznanja u nauci i umetnosti koja je na sebe navukla ruho mudrog. Razume se, ta kritika je u ovoj knjizi izražena kroz duhovitost, najboljem otporu prema smrtnoj ozbiljnosti, krinki iza koje se uvek kriju nitkovluk ili tupost. Eko u ovoj knjizi pokušava da se probije kroz more gluposti i bedastoća sa kojima nas savremeni svet zasipa, a humor je tu samo sredstvo pomoću kojeg se razvija kritičko mišljenje. Baš kao što su to pre Eka činili i Tvejn, Hašek, Oskar Vajld i mnogi drugi. Najbolje nam to pokazuje Ekovo pismo sinu iz ove knjige u komе govori zašto će ga terati da se igra rata: „Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani (…) Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. (…) Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.“

Naslov: Kako sam putovao s lososom
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Prevele: Mirjana Vlahović i Vesna Rakonjac
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 239

Pročitajte i prikaz romana Umberta Eka „Nulti broj“

Švejkovanje – Jaroslav Hašek

svejkovanjeOno što deli ozbiljnu od, pa nazovimo je, efemerne književnosti jeste pogled na stvarnost. Dok je petparačkoj literaturi samodovoljnost iskonstruisanog sveta dovoljna, onoj drugoj nije. Da pojednostavimo, u svetu Mir-Jam stvarnost je neophodno zlo, dekor za razvoj ljubavne ili bilo kakve priče. S druge strane, uzmimo za primer Tolstoja, romansa između glavne junakinje i Vronskog je pokretačko gorivo za dublju društvenu analizu i angažovanost. Nazovite je kako god želite – može to biti moralnost autora, neretko i mesijanska misija; ali pisci su večiti Don Kihoti. Borci protiv nepravde, političkih sistema i ideologija, uopšte zla. Ali i tu postoji ogromna distinkcija koja se najviše vidi u korišćenju sredstava u borbi protiv zla. A to zlo gotovo uvek je smrtno ozbiljno i mrtvački dosadno. Dovoljno je pogledati lica velikih zločinaca. Uzvišeni pogled, razjarenost dovedena do svog vrhunca i iskrena samoljubivost, ogledaju se sa lica inkvizitora, vojskovođa, papa, kraljeva, diktatora… Smeh i životna radost neoprostivi su greh i svetogrđe. Za dobar deo umetnika borba protiv takvog zla moguća je jedino istim sredstvima. Ozbiljnošću koja vodi ka uzvišenosti. Ponekad nije moguće ni drugačije. Kako pisati o holokaustu a biti neozbiljan? Ili o porobljavanju čitave jedne rase, kakav je to bio slučaj sa crncima u Americi? Pijetet prema žrtvama prosto onemogućuje duhovitost i analura humor. To najbolje zna Toni Morison, koja svoje pisanje dovodi do lirske uzvišenosti, pretvarajući patnju u umetnost, ali mesta smehu nema. On je uvredljiv, skoro kao kad biste se smejali na sahrani poginulog deteta. Postoje, pak, i drugi pisci. Oni kojima je sredstvo u borbi protiv zla bespoštedni humor. Karikiranje ozbiljnosti tako postaje način za njegovo uništavanje. Ne zaboravite, smrtno ozbiljne ljude ne nervira ništa više od ruganja njihovim životnim svetonazorima. Otac ovog književnog pravca je niko drugo do veliki Servantes. Viteška izveštačenost i lažna uzvišenost poraženi su sa bespoštednim humorom u „Don Kihotu“. Ne treba zaboraviti ni Rablea i njegovog „Gargantua“, kao i Voltera koji „Kandidom“ menja paradigmu tadašnje filozofije i uopšte onovremene misli. Njihov dostojni naslednik je još jedan pisac. Možda i najveći satiričar dvadesetog veka. Veliki Jaroslav Hašek.
Posle brojnih izdanja „Doživljaja dobrog vojnika Švejka“, na srpskom se konačno pojavljuje izbor Hašekove kratke proze sabran u knjizi „Švejkovanje“. Na prvom mestu to je kraći roman „Komandant grada Bugulme“ u čijem središtu se nalaze avanture piščevog alter-ega Gašeka. Posle ruskog zarobljeništva, naime on je uhvaćeni Čeh u Velikom ratu, Gašek postaje revolucionar sa zadatkom da osvoji i upravlja gradom Bugulma. Prva revolucionarna iskustva, baš kao i kod Švejka, neodvojiva su od bezbroj sumanutih događaja u koje upada simpatični junak, naravno začinjenih sa neodoljivim Hašekovim humorom. Drugi deo knjige čine „Šašave priče“. Hašekove minijature, najčešće objavljivane u štampi, satirični su osvrt na poslednje godine austrijskog carstva i svakodnevni život Češke.
Gotovo svakom poznavaocu književnosti je poznat lik dobrog vojnika Švejka. Simpatični obešenjak je do kraja pogazio militaristički duh vremena i zauvek uništio svaki lep spomen na austrijsku carevinu. Ali u senci i u osnovi Švejkovih avantura, nalazi se lik Gašeka i Hašekovo rusko iskustvo. Samo zaboravite ime Gašek i pred vama se opet nalazi Švejk. Bespoštedna duhovitost sada je u službi ruganja novom totalitarizmu. Brkati austrijski oficiri zamenjeni su sa ruskim revolucionarima poludelim od dobijene moći. Masovne likvidacije i represalije ono su protiv čega se Gašek bori. Maleni čovek u grotlu istorije ponovo se nalazi pred iskušenjem, istim fanatizmom koji je samo promenio obličje i geografsku odrednicu.
Jaroslav Hašek je rođen u Pragu. Po neuspešnom školovanju, postaje drogerista, potom vlasnik jednog krajnje sumnjivog instituta za pse, da bi se na kraju odao spisateljskom radu. Napisao je stotine kratkih novinskih priča, crtica i humoreski. Iskustva iz Prvog svetskog rata i kasniji boravak u Sovjetskom savezu iskoristio je kao inspiraciju za svoje romane. Bio je veliki protivnik austrijskog carizma i militarizma, ali i kritičar novog sovjetskog totalitarizma. Ostao je upamćen kao boem, šaljivdžija (toliki da niko nije poverovao u njegovu smrt, jer su svi mislili da je to još jedna Hašekova ujdurma), levičar, osnivač Stranke umerenog napretka u okvirima zakona, mrzitelj apstinentskih društva i veliki ljubitelj dobre kapljice.
Šta se krije iza Hašekovog pisanja, pitanje je koje se neretko postavlja. Suštinski, šta predstavljaju njegovi junaci, sve te silne zamlate u donkihotovskom zaletu protiv nepravde i zla. Odgovora ima mnogo. Za jedne, Hašek je isključivo humorista, pisac koji nesebično deli svoj vrcavi duh, donoseći mnogo smeha. I to je istina. Sasvim sigurno svetska književnost neće skoro videti toliko duhovitog čoveka. Ali iza humora krije se mnogo toga. I to je posebno izraženo u ovoj knjizi. Groteskni lik Gaševog arhineprijatelja i pretendenta na mesto komandanta grada Bugulme – Jerohimova, prikaz je primitivnog čoveka koji dobija moć. A sa tom moći dolazi i zlo. Direktive o streljanju i otimanju imovine doslovno moraju biti sprovedene, iako sam Jerohimov nije loš čovek. Loš je sistem. A upravo na taj sistem Hašek udara, pišući o avanturama svog alter-ega Gašeka. Ništa manje nisu značajne ni „Šašave priče“. Crtice iz gradskog života Praga i pored svoje nenadmašne duhovitosti ogoljavaju do kraja odurni politički sistem. I to je tajna Hašeka. Borba u pozadini smeha. Smrad smrti, zla i nepravde koji biva poražen humorom. Sve je to vidljivo u ovom sjajnom izboru Hašekove proze, koja po kvalitetu nimalo ne zaostaje za čuvenim „Doživljajima dobrog vojnika Švejka“.

Naslov: Švejkovanje
Autor: Jaroslav Hašek (1883-1923)
Preveli: Aleksandar i Svetozar Ilić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2014
Strana: 193