Deseti decembar – Džordž Sonders

Nema boljeg načina da se počne priča o ulozi forme u svetu literature od onih čuvenih rečenica iz biblijske Knjige propovednika: „Što je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.“ I sve je već rečeno. Ili možda nije. Zato je najbolje krenuti od početka. Tačnije, od Aristotela. On u „Poetici“ formu vidi kao mogućnost oblikovanja književne građe. Još jednostavnije rečeno, forma je način na koji će određena priča biti ispričana. Što je i suština književnosti. I ono što književnost čini književnošću. Možete imati najbolju moguću priču, možete i imati talenat da tu priču ispričate na najbolji mogući način, ali vam to gotovo ništa ne vredi ukoliko tu priču ne uspete da dobro, upotrebićemo možda poprilično neadvekatan izraz, upakujete. To „pakovanje“ priče – razume se, to može biti i esej, pesma, memoarska proza – je ono što se označava kao forma. Problem nastupa sa zasićenjem. I onim čuvenim stihovima sa početka teksta. Kako posle nekoliko vekova literature pronaći originalnu formu, pitanje je svih pitanja. To pitanje postaje posebno bitno na početku dvadesetog veka. Brojni umetnički pokreti to pitanje postavljaju kao jedno od najbitnijih. Tako nastaje mnoštvo dela oslobođenih svih stega tadašnjih književnih, ali ništa manje i društvenih i moralnih normi. Nema boljeg primera za to od Džojsovog „Uliksa“. I tu već nastupa problem. Forma počinje da jede suštinu. Ili još preciznije rečeno, način na koji se piše postaje mnogo bitniji od onoga što je napisano. Dolazi i do, kako to obično biva, pomodarstva. I eto ironije. Oni koji se protive unificiranoj stvarnosti postaju ništa manje unificirani kroz epigonstvo nečega što se smatra za prevratničko. Pitanje forme se još više zaoštrava sredinom veka. Bartova teorija o smrti autora i ideje postmodernista o nepouzdanosti bilo kakvog znanja donose nove promene. Od „Blede vatre“ Vladimira Nabokova, pa sve do Ekovog „Imena ruže“ pronalaze se nove književne forme. Nekada uspešno, kakav je slučaj sa ova dva dela, a još češće neuspešno. Najbolji svedok tome je savremena književnost. I mnoštvo književnih dela koja su u potrazi za originalnom formom izgubila sve ostalo. Ponajviše samu priču koja je srž literature. Da je ipak moguće iznaći originalnu formu i u isto vreme ispričati sjajnu priču svedoči nam stvaralaštvo Džordža Sondersa.
Ulazak u svaku od priča sabranih u zbirku „Deseti decembar“ nalikuje ulasku u potpuni novi svet. Tako se pred nama u ovoj knjizi otvaraju svetovi jednog tinejdžera u susretu sa smrću, ali i krajnje bizarne i ništa manje disfunkcionalne porodice. Pred nama je i distopijski svet u kom se na zatvorenicima testiraju lekovi koji bi trebali da „poprave“ ljudska osećanja. Ništa manje i užasavajući svet u kom su emigranti idealni ukras za vašu baštu. Kao što je pred nama i uposlenik zabavnog parka koji se pogubio u „viteškom“ svetu, ali i veteran iz nedavnog rata. Svi ti ljudi moraju da se sukobe sa samim sobom i da otkriju izlaz iz užasa stvarnosti koja ih okružuje.
Od potpuno redukovanog toka svesti jednog tinejdžera, preko krajnje tehnokratskog rečnika menadžera (produktivnost, produktivnost, produktivnost), dnevničkih zabeleški čoveka iz budućnosti, pa sve do ispovesti iz prvog lica – Džordž Sonders tka deset priča iz ove zbirke na način kakav nije viđen do sada. Od prvobitne zbunjenosti kada uzmete ovu zbirku (kakav je ovo sad đavo, otprilike) pa sve do potpunog oduševljenja napisanim, možda je tako najbolje opisati „Deseti decembar”. I još bitnije, ne treba zaboraviti da je „Deseti decembar“ knjiga koja nas tera na razmišljanje o onim starim dobrim „velikim“ pitanjima: „Jesu li oni to odabrali? Je li to bila njihova krivica kad su izleteli iz majčine utrobe? Jesu li oni želeli, prekriveni krvlju iz placente, da odrastu u zločince, mračne sile, ubice? (…) Ne; pa ipak, njihove izvitoperene sudbine ležale su uspavane u njima, seme koje je čekalo vodu i svetlost da izrodi najokrutnije, otrovno cveće (…) koje će ih pretvoriti (pretvoriti nas!) u zemaljski otpad, ubice, i uprljati nas konačnim, neoprostivim prestupom.“
Džordž Sonders predstavlja jedno od najznačajnijih imena savremene američke književnosti. Posle završenih studija radi kao pisac tehničke dokumentacije u jednoj firmi. Kako je sam rekao, upravo ovo iskustvo izvitoperenog jezika ga je nateralo da pokuša da pronađe nove jezičke forme. Debituje 1996. godine sa zbirkom priča „CivilWarLand in Bad Decline“. Književnu slavu i mnoštvo priznanja mu donosi zbirka „Deseti decembar“. Dobitnik je Bukerove nagrade za roman „Linkoln u bardu“ (na srpskom je objavljen u izdanju „Geopoetike“). Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza.
„Zaokuplja me večiti problem Forme, koja bi mogla da učini nešto da se taj sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim, Forme koja bi mogla da dâ nov sadržaj našoj taštini, Forme koja bi mogla da učini nemoguće (…)“, piše Danilo Kiš u eseju „Mi pevamo u pustinji“. Upravo to pitanje forme koja može da učini nemoguće i da preokrene stvarnost je u srži „Desetog decembra“. Kako se čini, Džorž Sonders je pored iznalaženja i upotrebe novih književnih formi uspeo i da stvori jedan sasvim novi jezik (da ga osetimo i u srpskom prevodu pobrinula se Kristina Kalauzov Filipović kroz izvrstan prevod zbirke). A opet, i gotovo u isto vreme, taj novi svet je u stvari naš svet, čak i onda kada je on smešten u budućnost. Sonders piše o svim onim velikim temama. O dobroti i o zlu, o pravdi i o izvitoperenosti zakona i opštevažećeg morala, o užasu malograđanštine i potrošačkog društva, o našim malim i jadnim životima. I pokušaju da nekako preživimo te živote. Sonders je u ovoj zbirci učinio nešto gotovo nemoguće. Pred nama su prevratnički književni eksperimenti, potpuno nove književne forme, ali i u isto vreme priče koje nas u potpunosti obuzimaju sjajnom radnjom i ništa manjim fokusom na ona velika pitanja. „Deseti decembar“ je istinsko remek-delo, i sasvim sigurno knjiga po kojoj će se u budućnosti ravnati savremena literatura.

Naslov: Deseti decembar
Autor: Džordž Sonders (1958)
Prevela: Kristina Kalauzov Filipović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 247

Otvoreni grad – Tedžu Kol

Prvo delo u istoriji književnosti, „Ep o Gilgamešu“, čiji je sadržaj poznat čak i onim školarcima koji su svoje obrazovanje „prespavali“, pokreće veliku temu putovanja. I to ne putovanja koje je samo po sebi cilj, već putovanja koje nam omogućuje da pronađemo smisao. Prvo književno putešestvije zadobija dostojne naslednike u kasnijoj literaturi. Suštinski, ukoliko napravite presek literature tražeći dela koja određuju epohe i velike umetničke preokrete, to će skoro uvek biti dela o putovanju. Da krenemo od antičke Grčke. I od velikog Homera. Može li se današnja civilizacija zamisliti bez „Odiseje“? Ili moderna književnost bez Servantesovog „Don Kihota“? A i jedno i drugo delo govore o putovanju, naravno, u potpuno drugačijem kontekstu. Razlika između ova dva dela je najbolji pokazatelj promene književne i civilizacijske paradigme. Najtačnije, puta od heroja do zamlate. Arhetipska priča o putovanju, razume se, ne prestaje sa Servantesom. Najznačajniji roman u epohi prosvetiteljstva, Volterov „Kandid“, je takođe priča o putovanju. I ovoga puta putovanje predstavlja prekretnicu. Samo je to sada traženje mesta u svetu u kojem živimo. Kao roman o putovanju, doslovnom i metaforičnom, može se uzeti i čuveni roman Dostojevskog „Zločin i kazna“. Poslednje rečenice u knjizi: „Ali ovde počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpunom nepoznatom stvarnošću“, najava su novog putovanja i druge šanse. Još jednu prekretnicu, i to onu koju određuje književnost dvadesetog veka, donosi putovanje Stivena Dedalusa ulicama Dablina 16. juna 1904. Reč je o čuvenom Džojsovom romanu „Uliks“. Heroizam sa kojim se Servantes poigrao u „Don Kihotu“ sada je u potpunosti uništen. I možda je to najbolja slika savremene književnosti, vremena poniženih ljudi koji posrću pod prevelikim teretom. To slikovito pokazuju dva čuvena romana. Prvi je Selinovo „Putovanje nakraj noći“, koje kroz krajnji pesimizam opisuje život glavnog junaka. Još dalje odlazi Sartr u romanu „Mučnina“. Isprazni život Antoana Rokantana, čoveka progonjenog osećajem mučnine, slika je novog putovanja. Onog u kojem avanture, tek ne heroizma, nema. Samo straha od postojanja. Na početku dvadesetog i prvog veka literatura je dobila još jedan veliki roman o putovanju, koji će sasvim sigurno predstavljati još jednu prekretnicu.
U središtu romana „Otvoreni grad“ nalazi se tridesetogodišnji Džulijus, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici. Na početku zime on odlučuje da prekrati vreme šetnjama Njujorkom. „Putovanje“ kroz njujorške ulice, galerije, pabove, parkove, muzeje, prodavnice, koncertne dvorane i druge gradske toponime, prate brojne junakove reminiscencije i razmišljanja. Jedna po jedna kockica u velikom mozaiku se sastavlja i pred nama se ukazuje maestralna slika jednog ljudskog života i metropole.
Pisan u obliku dnevničkih zapisa glavnog junaka, roman „Otvoreni grad“ nas od prvog trenutka furiozno ubacuje u koloplet njujorških ulica, podjednako i u unutrašnji svet glavnog junaka. Pred očima čitaoca se, samo naizgled, nižu epizode bez ikakvog sleda i kohezije. I upravo u tome je najveća literarna veština Tedžua Kola. On uspeva da haos unutrašnjeg života junaka, sjedinjen sa predstavom besciljnog lutanja gradom, pretvori u savršenu literarnu slagalicu, praćenu sjajnim opservacijama o svetu u kojem živimo: „(…) u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.“
Tedžu Kol, po mnogima jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca mlađe generacije, je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama u mešovitoj porodici. Odrastao je u Nigeriji, a u Ameriku se vraća tokom studija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija. Debitovao je sa novelom „Svaki je dan za lopova“ (2007), koja je prvobitno obavljena na internetu. Njegov roman-prvenac „Otvoreni grad“ je doživeo pohvale kritike i proglašen za knjigu godine od strane nekoliko uglednih časopisa. Za „Otvoreni grad“ je dobio Nagradu Hemingvejeve zadužbine, a ovaj roman je dosad preveden na preko deset jezika. Pored literarnog stvaralaštva, Kol je i istaknuti fotografski kritičar. Trenutno piše za „Njujork tajms magazin“.
Slika putnika u književnosti u romanu „Otvoreni grad“ doživljava transformaciju. Ako je u prvobitnoj književnosti to bila predstava heroja, kasnije zamlate, i na kraju žrtve i patnika, ona je u savremenosti slika čoveka koji se nalazi negde između potpune zasićenosti (ideologijom, nasiljem, politikom, informacijama…) i ironije. Baš takav je glavni junak ovoga romana, što najbolje potvrđuje sledeća njegova misao: „Izgleda da je jedini način da se izbegne zamka nasilja bilo da se nema ciljeva, da se čovek gospodski ogradi od privrženosti bilo čemu.“ Naravno, „Otvoreni grad“ se može čitati i kao sjajni bedeker kroz Njujork čemu ponajviše doprinosi bogata erudicija autora romana. Ipak, „Otvoreni grad“ je u svojoj biti priča o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, individui koje mora da ponovo pronađe svoj put. A ima li boljeg načina za to od putovanja, pa makar i po ulicama grada u kojem se živi? Najbolje to izražava sam autor: „Generacije su nadirale kroz ove ušice igle i ja, jedan od pripadnika još uvek čitke gomile (…) želeo sam da pronađem nit koja me povezuje sa vlastitom ulogom u ovim pričama.“

Naslov: Otvoreni grad
Autor: Tedžu Kol (1975-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 276

Aleksandrijski kvartet 1-4 – Lorens Darel

Može li grad da bude književni junak? Ovako postavljeno pitanje teško će dovesti do valjanog odgovora. Moramo najpre da odredimo šta je to grad i šta se podrazumeva pod tom odrednicom. Ako pitamo urbaniste i arhitekte, grad je prostor sa ulicama, parkovima, poslovnim i stambenim zgradama… Ekonomistima je on mesto u kojem se nalaze industrijska i trgovačka čvorišta. Istoričarima i arheolozima to su ostaci pređašnjih naseobina. I sve ove definicije su tačne i ispravne. Ali grad su pre svega ljudi, oni bez kojih ulice, zgrade, parkovi, trgovine i fabrike baš ništa ne znače. I zato je priča o jednom gradu, pre svega priča o ljudima koji žive u njemu. Samim tim, jasno se nazire odgovor na postavljeno pitanje. Da, grad može biti književni junak. I to kakav književni junak! Ima li boljeg dokaza za ovu tvrdnju od Džojsovog stvaralaštva? Gotovo svaki redak koji je velikan irske literature napisao je u isto vreme i priča o Dablinu. Pa bio to put Stivena Dedalusa u „Portretu umetnika u mladosti“ ili sudbine žitelja ovog grada u nenadmašnoj zbirci priča „Dablinci“. Šta je „Uliks“ ako ne pripovest o Dablinu? Šetnja Leopolda Bluma je šetnja kroz istoriju Dablina, njegove pabove, apoteke, ulice – suštinski kroz život koji pulsira kroz priču o jednom gradu. Još jedan grad je velika književna tema. Možda i najveća ikada. U pitanju je London. Koliko je samo književnih junaka prodefilovalo kroz London, gradeći podjednako sa istorijom mit o jednom gradu. Spisak je podugačak, ali neizostavno se treba pomenuti Dikens kojem je London pozornica gotovo svih romana, Artur Konan Dojl koji Šerloka Holmsa smešta na njegove ulice, Virdžinija Vulf sa sudbinom čuvene londonske gospođe Dalovej, čak i naš Crnjanski sa maestralnim „Romanom o Londonu“. Epsku priču o ovom gradu i njegovom razvoju donosi Edvard Raderfurd u trilogiji „London“. Da se ne priča tek o ostalim gradovima i njegovim romanopiscima. Ipak, čini se da niko nikada nije uspeo da uhvati suštinu jednog grada i da je smesti u književnost kako je to učinio Lorens Darel.
Kako i sam naziv romana govori, „Aleksandrijski kvartet“ je književno četvoroknjižje. U prvom delu „Justina“ Darel izvodi na scenu glavne protagoniste ovog romana. Ljubavni četvorougao između pripovedača i zanosne Jevrejke Justine, dobija obrise tragedije u susretu sa Justininim mužem Nesimom, ali i pripovedačevom partnerkom Melisom. Erotizam i strast koji kuljaju zadobiće potpuno novo obličje u drugom delu „Baltazar“. Pripovedač koji je pobegao iz Aleksandrije, zahvaljujući beleškama i komentarima prijatelja Baltazara, stvara novu sliku o pređašnjim događajima. Strast smenjuju političke intrige i zavere. One još više bivaju pojačane trećim delom „Mauntoliv“ koji je priča o istoimenom engleskom diplomati i njegovom boravku u Aleksandriji. Završni deo „Klea“ pripovedača vraća u grad šest godina posle događaja iz prve tri knjige. Pozornica je identična, tu su gotovi svi likovi, ali ništa više nije isto.
„Aleksandrijskom kvartetu“ je nemoguće pronaći pandan po stilu, ali ništa manje i po kompoziciji. Prebacivanje perspektiva i pogleda, igranje sa vremenom koje zadobija potpuno drugačije obrise od stvarnosti, nestvarni erotski lirizam koji se meša sa istorijom, mitom, politikom i zaverom, odlike su Darelove proze. Kod Darela je sve podložno igri, onoj koja izlazi izvan svih mogućih granica: „Za svaku činjenicu može da postoji hiljadu motivacija, podjednako valjanih, i svaka činjenica može da ima hiljadu lica. Koliko je istina koje nemaju mnogo veze sa činjenicama!“ Taj literarni vatromet zahteva predanog čitaoca, strpljivog i spremnog na avanturu koja će mu se možda u početku učiniti čudnovatom, ali onu koja će ga na kraju izdašno i bogato nagraditi. Našim čitaocima to omogućuje sjajan prevod Olje Petronić i novo izdanje „Kvarteta“ u opremi koja zaslužuje sve pohvale.
Jedan od najvećih engleskih književnika dvadesetog veka Lorens Darel je rođen u Indiji. Njegovi roditelji su bili britanski kolonijalni službenici. Posle neuspešnih fakultetskih studija, seli se na Krf gde se posvećuje književnom radu. Njegov roman prvenac „Crna knjiga“ izaziva velike reakcije i proteste puritanske javnosti. Za vreme Drugog svetskog rata postaje britanski državni službenik u Kairu i Aleksandriji. Nakon rata se njegova diplomatska misija nastavlja. Službuje u Grčkoj, Jugoslaviji, Argentini i na Kipru. Za sobom je ostavio desetine romana, zbirki pesama, putopisa, eseja i prevoda. Njegova dva dela „Beli orlovi nad Srbijom“ i „Duh mesta“ govore o Jugoslaviji, ali su našoj javnosti poprilično nepoznata, ponajviše zahvaljujući višedecenijskom izostanku prevoda zbog autorovih antikomunističkih stavova.
Darel je istinski literarni čarobnjak za kojeg ne postoji ni jedna jedina barijera. Ljubav, seks, vreme, politika, istorija, sve je to za Darela podjednako zanimljivo i podložno interpretaciji. Izuzev jedne stvari koja je postojana i koja čitavu ovu celinu drži na okupu. U pitanju je grad, onaj koji Darel zove: „Aleksandrija, glavni grad Sećanja“. Kroz živote žitelja Aleksandrije, još tačnije kroz njihove strasti, ljubavi, padove i zavere, on slika portret grada koji kipti od života. Tu su orijentalni bazari; mračne ulice u kojima ordiniraju prostitutke, transvestiti, secikese i ubice; luke sa trgovcima, mornarima i vojnicima; beskrajna pustinja koja guta ali i stvara novi život; ambasade i kružoci gde se kuju ratovi i prekrajaju stare granice; bezbrojne kafane, dućani, slikarski ateljei, javne kuće, restorani, berbernice… Čitav jedan život i grad koji je odrednica tog života. Ono što Darel izražava rečenicama: „Tako da bi ukus ovog rukopisa trebalo da poprimi nešto od svojih živih protagonista – njihov dah, kožu, glasove – da ih utka u meku tkaninu ljudskog sećanja. Želim da ožive do one tačke u kojoj bol postaje umetnost… Možda je to uzaludan pokušaj, ne mogu da kažem. Ali moram da pokušam.“

Naslov: Aleksandrijski kvartet 1-4
Autor: Lorens Darel (1912-1990)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Red box i Obradović, Beograd, 2011
Strana: 1036

Kratki i čudesni život Oskara Vaa – Džuno Dijaz

Kratki i cudesni zivot Oskara VaaPostoje knjige koje je nemoguće odrediti do kraja i klasifikovati. U njihovom slučaju zaludno je insistiranje na stavljanju u određenu žanrovsku kategoriju, ništa pametnije nije ni tranžiranje fabule, ne pomaže čak ni analiza likova, vremenskog konteksta i literarnih uticaja. Sve se to ipak može uraditi, i radi se, samo što rezultat izostaje. One najjednostavnije rečeno izmiču iz stega jednosmernih i još češće jednoznačnih karakterizacija. Te knjige su izuzetno retke, toliko retke da je na njihovu pojavu potrebno čekati decenije, pa možda i ceo jedan vek. Jedno takvo delo ugledalo je svetlost dana 1922. godine. Preko dvadeset hiljada sati, po autorovom priznanju, utrošeno je na njegovo pisanje. U sebi sadrži preko trideset hiljada različitih reči i osamnaest poglavlja, napisanih u isto tako različitim stilovima (počevši od monologa, dijaloga, filozofskog i dramskog teksta, pa sve do halucinacija) i posvećenih određenoj grani umetnosti ili nauke (književnost, muzika, ekonomija, politika, medicina). To delo je najveći roman dvadesetog veka – „Uliks“ Džejms Džojsa. Ostavimo li po strani stilske invencije, ako je to uopšte moguće, ono zbog čega je ovaj roman toliko značajan jeste život koji vri iz njega. Žak Derida je tokom jednog predavanja ustvrdio da čitalac prilikom susreta sa „Uliksom“ ne ulazi samo u Džojsov svet, već je i prinuđen da svoj svet meri sa njegovim. A on je toliko bogat da naše uspomene nikada neće moći da se približe Džojsovim. Naravno da je Džojs imao bezbroj sledbenika. Od Virdžinije Vulf koja prezirući Džojsovu „niskost“ ipak koristi njegov tok svesti, preko Foknera, Salmana Ruždija, Kormaka Makartija, pa sve do našeg Danila Kiša. Pojavljivala su se i dela koja u sebi nose svojevrsnu sličnost sa Džojsovim delom, dovoljno je pomenuti samo Koluma Mekena. Ipak tu količinu života koju „Uliks“ nosi u sebi niko do sada nije uspeo da dosegne. Sve dok se nije pojavio prvi roman Džuna Dijaza.
Radnja romana „Kratki i čudesni život Oskara Vaa“ smeštena je u dva sveta i u nekoliko vremenskih dimenzija. Glavni lik, pomenut u naslovu, gojazni je tinejdžer dominikanskog porekla koji svoje prve godine zrelosti proživljava u njujorškom kvartu Nju Džerzi. Zbog svog grotesknog fizičkog izgleda Oskar je kako to obično biva osuđen na samovanje i potpuni neuspeh na ljubavnom planu. Utehu mu predstavljaju stripovi i naučno-fantastična književna dela, koja i sam počinje da piše. Oskar je moglo bi se reći tipičan „gik“. Ali nije baš tako, zato što Oskara i njegovu porodicu prati čuveno dominikansko prokletstvo fuku. Prateći uporedo sa Oskarovom sudbinom i životne priče njegove nepokorne majke i seste, ali i babe i dede, Džuno Dijaz slika užasavajući svet Dominikanske republike za vreme vladavine diktatora Truhilja. Bolna dominikanska prošlost stići će do Njujorka i u potpunosti promeniti Oskarov život.
Napisana iz ugla neposrednog posmatrača, poprilično ambivalentno nastrojenog, sudbina Oskara Vaa čas je predmet neutralne hronološke naracije, čas direktne emotivne uključenosti. Ironijski otklon se često pretvara u empatično solidarisanje sa nezgodama nespretnog debeljka, ali i obrnuto. Blistava je to mešavina briljantnog akademskog stila sa živim jezikom ulice. Prepun aluzija na popularnu kulturu (beskrajne reference na stripove, knjige i filmove), ovaj roman ništa manje ne zaostaje ni u političkim analizima. Intenzivno korišćenje fusnota, kao sredstva da se priča razgrana i odvede na potpuno drugi kolosek, još su samo jedna Dijazova invencija. Dodajte tome još i kombinaciju engleskih i španskih reči (kritičari su je nazvali spengliš), i tek tad ćete moći da shvatite stilsko bogatstvo ovog romana. Pravi galimatijas, moglo bi se reći, ali tako savršeno izveden da se svaki deo haotične slagalice sastavlja u izuzetnu celinu, sasvim sigurno dosad neviđenu u literaturi dvadeset i prvog veka.
Džuno Dijaz je rođen u Santa Domingu, glavnom gradu Dominikanske republike. Kao dete se sa ocem seli u Njujork. Od detinjstva je predani čitalac žanrovske literature, koja će mu kasnije poslužiti kao velika inspiracija. Pohađa studije književnosti i kreativnog pisanja, gde mu je predavala nobelovka Toni Morison. Godine 1996. objavljuje zbirku priča „Daviti“, koja postaje nacionalni bestseler i zadobija niz priznanja. Sledi roman „Kratki i čudesni život Oskara Vaa“ (2007) i zbirka priča „Ovako je gubiš“ (2012). Predani je borac za prava dominikanskih emigranata u SAD, ali i veliki kritičar dominikanskih vlasti. Predaje kreativno pisanje na čuvenom Institutu za tehnologiju u Masačusetsu (MIT). Osim „Kratkog i čudesnog života Oskara Vaa“, na srpskom je objavljena samo jedna njegova priča u zborniku „Otkačene priče Latinske Amerike“.
Pojava „Kratkog i čudesnog života Oskara Vaa“ bila je pravi književni zemljotres. Toliki da je jedan roman-prvenac ovenčan sa dva najveća američka književna priznanja – Pulicerovom i Nacionalnom nagradom udruženja književnih kritičara. Pisan punih jedanaest godina, ovaj roman postao je moderni klasik i delo koje je od strane velikog broja književnih kritičara proglašeno za najznačajniju knjigu dvadeset i prvog veka. U čemu je tajna? Koristeći neverovatnu lepezu različitih književnih tehnika sjedinjenih sa besprekornim stilom, Džuno Dijaz je napisao maestralan roman. Još važnije, njegovo delo (uostalom kao i Džojsovo) ne staje samo na stilu. Proizašlo iz samoga života, ono ga prevazilazi i postaje zaseban entitet. Nešto toliko veliko da svojom emotivnom, stilskom i čistom ljudskom veličinom izmiče svakoj karakterizaciji i eventualnom tumačenju. Roman o sudbini štrebera koji sanja da postane dominikanski Tolkin, ustoličio je velikog pisca – dominikanskog Džojsa, i postao prvi klasik veka u kojem živimo.

Naslov: Kratki i čudesni život Oskara Vaa
Autor: Džuno Dijaz (1968-)
Prevela: Mina Ilić
Izdavač: Mono i Manjana, Beograd, 2009
Strana: 267

Komplikovana dobrota – Mirijam Tevs

Komplikovana dobrotaPrihvatanje psihologije kao nauke donelo je ogromne izmene u shvatanju čovekovog života. Odakle izviru strasti, koji su to koreni naših postupaka, kako se sukobiti sa onim lošim u sebi, sve su to plodovi postojanja ove naučne oblasti. Ipak, najveća promena je nastupila u shvatanju detinjstva i odrastanja. Od začetnika psihoanalize Sigmunda Frojda pa sve do njegovih savremenih kolega, detinjstvo se označava kao formativni period u razvoju svakog čoveka. Ponekad to ide toliko daleko da pojedini psiholozi tvrde da je detinjstvo ono što ga određuje i da su kasniji periodi samo ponavljanje i upražnjavanje stečenih obrazaca ponašanja. Pored psihologije, detinjstvo je jedna od najdominantnijih tema književnosti. Bezbrojni romani, priče, pesme i eseji imaju za svoju temu čovekove najranije godine. Dokle to ide pokazuje i postojanje posebnog književnog žanra: bildungsromana, u nekom najbukvalnijem značenju romana o odrastanju. Klasici ovoga žanra odavno su postali opšte priznata mesta u književnosti. Pomenimo samo Geteove „Jade mladog Vertera“, Dikensovog „Olivera Tvista“ i „Dejvida Koperfilda“, Floberovo „Sentimentalno vaspitanje“, Tolstojevo „Detinjstvo“… Izmena društvene paradigme usled tehnološkog razvoja i novog načina života, uticala je i na bildungsroman. On je pored priče o odrastanju i pripremi deteta za budući život u isto vreme i slika sveta u raspadu, koja utiče na njegove junake. Najočitiji primer za to je Džojsov roman „Portret umetnika u mladosti“ (po mnogima najbolji bildungsroman ikada). Napuštajući sentimentalni prilaz mladosti (tipa: „Šta sanjam, a šta mi se dešava“), Džojs sastavlja celovitu sliku života i razvoja ljudske jedinke u senci uskogrudog morala i religije, lažnog patriotizma i otuđenosti. Još dalje odlazi Harper Li sa romanom „Ubiti pticu rugalicu“. Kroz prizmu života mlade Skaut Finč, prelamaju se presudni događaji američke istorije između dva svetska rata, koji itekako menjaju njen detinji svet. Sada već klasik, Selindžerov „Lovac u žitu“ prikazuje mladića Holdena Kolfilda u sukobu sa realnošću koja ga tera da se pretvori u licemera i prevaranta. Ovim velikim romanima o odrastanju pridružuje se i „Komplikovana dobrota“ Mirijam Tevs.
Glavna junakinja i narator „Komplikovane dobrote“, Nomi Nikel, šesnaestogodišnja je devojčica. Odrasla u duboko konzervativnom okruženju menonitske zajednice (po svojim pravilima i načinu života jako bliske Amišima), ona na svaki način pokušava da prevaziđe svoje duboke frustracije, ali i traume. Susrećući se na svakom mestu sa ograničenjima, koja idu od onih seksualnih pa sve do zabrane pozorišta i muzike, Nomi pokušava da ostane slobodna. Koja je cena te slobode, glavna junakinja se uverila na primeru majke i sestre. I jedna i druge su izbačene iz crkvene zajednice, a izbacivanje u isto vreme podrazumeva i zabranu svih kontakata. Nemajući drugog izbora, njih dve odlaze iz grada ostavljajući junakinju samu sa ocem. Nomin dosadni život je spao na susrete sa dečkom, razgovore sa depresivnim ocem, pokušaje bega iz odurne stvarnosti preko alkohola i marihuane, ali i snove o preseljenju u Njujork i novom životu.
Za razliku od većine bildungsromana u kojima junaci odlaze (to su uradili Stiven Dedalus, Skaut Finč i Holden Kolfild), Nomi Nikel je prinuđena da ostane. Njen otpor čak nije ni glasan (izuzev u par ekstremnih situacija), no pasivan koji se utapa u opštu učmalost. Ako već ne može da pobegne, ona bira da do kraja ogoli svoje okruženje. Prikaz licemernih vernika, sitnih i duboko uplašenih duša, napisan je sa jetkim humorom koji klizi ka krajnjem cinizmu. „Jedini razlog što nas nisu sve podavili na porođaju jeste taj što bi nam tako bio uskraćen život pun patnje“, tako Nomi opisuje svet što je okružuje. Ona je prinuđena da živi u njemu, u isto vreme pokušavajući da utehu pronađe barem kroz pisanje.
Mirijam Tevs je jedna od najznačnijih živih kanadskih spisateljica. Rođena je u menonitskoj zajednici u gradiću Štajnbah, iz koje je otišla sa osamnaest godina. Završava studije novinarstva i radi u nekoliko medijskih kuća. Posle očevog samoubistva (1998) objavljuje delo „Ljuljaj me nežno: Jedan život“, memoare ispričane iz ugla njenog oca. Publika i kritika ovu knjigu oberučke prihvataju i ona ubrzo postaje moderni kanadski klasik, najpre zbog izuzetnog predstavljanja razvoja mentalne bolesti. Još veći uspeh joj donosi „Komplikovana dobrota“. Ovaj roman postaje instant bestseler i dobija mnogobrojna priznanja, uključujući i veliku kanadsku književnu nagradu: „Governor General’s Awards“. Posle „Komplikovane dobrote“ objavila je još tri romana. Oprobala se i kao glumica u meksičkom filmu „Tiha svetlost“.
Odlično poznajući menonitsku zajednicu, Mirijam Tevs sastavlja upečatljivi portret čudnog sveta ograničenog strogim pravilima. Najbitnije od svega, „Komplikovana dobrota“ nije samo razobličavanje jedne užasne verske zajednice, već duboka psihološka studija o odrastanju. Dileme i muke mlade Nomi, ništa se ne razlikuju od dilema i muka njenih vršnjaka širom sveta. Svi su oni ograničeni licemernim pravilima sveta odraslih koja ne mogu, ma koliko god to hteli, da izmene. U „Komplikovanoj dobroti“, taj svet samo je doveden do svojeg grotesknog vrhunca. Ima li boljeg svedoka tome nego rečenica koja opisuje odrastanje u ovakvom okruženju: „Kad nekog disciplinuješ kako valja, tome nema života bez poniznosti“? Njen bunt ne menja ništa, šta-više donosi siguran poraz, ipak znajući sve to – ona se buni. Njen glas je hrabar, ali i uplašen. Cinizam je poslednja odbrana pred užasima života. Ostaje nada u oslobođenje i par trenutaka čiste slobode, ono u šta se uzda i šta oseća Nomi Nikel, junakinja „Komplikovane dobrote“.

Naslov: Komplikovana dobrota
Autor: Mirijam Tevs (1964-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2011
Strana: 255

Vrti se, veliki svete – Kolum Meken

Vrti se„Jedino vredno tugovanja, kazala je, jeste to što u ovom životu ponekad ima više lepote nego što svet može da podnese“, jedna je od rečenica iz romana „Vrti se, veliki svete“ Koluma Mekena. Ako bi se ova sentenca primenila na Mekenov roman, situacija je u potpunosti drugačija. Ovde ne samo da ima lepote u pravoj meri; već i čistog, iskonskog života koji vas zapljuskuje na svakoj stranici ovog izuzetnog dela. Vešto građena fabula u vidu omnibus priča, vremenski je određena jednim avgustovskim danom 1974. godine. Isto kao i Džojsov „Uliks“ (Meken i Džojs su zemljaci, a sasvim sigurno u knjizi ima dosta Džojsovog uticaja) ovaj roman je pre svega priča o jednom gradu. U ovom slučaju Njujorku. Polazeći od čuvenog akrobatskog hodanja po žici Filipa Petija između dve, tek sagrađene, kule Svetskog trgovinskog centra, Kolum Meken nas spušta na zemlju opisujući nekoliko ljudskih sudbina isprepletenih sa šetnjom „nebeskog hodača“. Prvi lik u romanu, verovatno i najzanimljiviji, je katolički redovnik Korigan. Rođen u Dablinu u disfunkcionalnoj porodici, životnu utehu i način da se preživi pronalazi u pomaganju drugima. Sem što na sebe preuzima teret svakodnevnog teškog rada, on postaje i zaštitnik prostitutki. Ta pomoć nikako nije moralističko pozivanje na pokajanje, on na kraju ni ne pokušava da ih ubedi da napuste svoj „posao“, no čista ljudska dobrota u malenim gestovima. Prostitutke za njega nisu grešnice i komad mesa, već živi ljudi. Ipak, za razliku od pomoći drugima on ne može da pomogne sebi u borbi između vere u boga i ljubavi prema Gloriji, portorikanskoj lepotici. Ni njena sudbina nije laka. Na jednoj strani su sećanja na umrlog supruga, na drugoj deca, i na trećoj nova ljubav u liku katoličkog redovnika. Kako se nositi sa smrću najbližih, priča je dve žene u ovom romanu. Kler, imućna supruga njujorškog sudije Solomona, gubi sina u vijetnamskom ratu; a Tila, jedna od prostitutki iz „jata“ oca Korigana, ostaje bez kćerke i unuka. Načini da se bol prevaziđe su dijametralno suprotni, kao i njihovo poreklo. Dok Kler oko sebe okuplja majke čija su deca poginula u Vijetnamu, Tila je oslonjena samo na sebe i samoću zatvorske ćelije. U romanu su obrađene i životne priče razočaranog sudije Solomona, mlade konceptualne umetnice Lare i njenog supruga u sukobu sa svojom krivicom i bolestima zavisnosti, mladog fotografa Fernanda i grupe kompjuterskih hakera. Pojavu ove knjige svesrdno je podržala i kritika i publika. Ovenčana je sa nekoliko nagrada, od kojih je sigurno najvažnija „Nacionalna književna nagrada“. Isto tako štampana je u više izdanja sa velikim tiražima. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Laguna“ pred našim čitaocima su još tri Mekenova romana „Zoli“, „Igrač“ i „Transatlantik“. Stilski savršena, izvanredno emotivno iznijansirana, prepuna strasti, kao i humora; ova knjiga pravi je praznik za svakog ljubitelja dobre literature. Najbitnije, iako Meken piše o gorkim i teškim životnim udesima, ona nije nimalo sladunjava i patetična. Naprotiv, likovi u romanu toliko su plastični i duboko iskreni, da je gotovo nemoguće ne staviti se u njihovu kožu i bolovati svaku njihovu muku i slaviti svaki njihov trijumf. Zbog toga je i ova knjiga – čudesna himna ljudskom životu i onom najboljem što nosimo u sebi.

Naslov: Vrti se, veliki svete
Autor: Kolum Meken (1965-)
Preveo: Nenad Dropulić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2010
Strana: 413