Car – Rišard Kapušćinjski

Jednu od najznačajnijih prekretnica filozofske, psihološke i sociološke misli predstavlja suđenje nacističkom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. Još tačnije, Ajhmanovo suđenje je dovelo do niza teorija i pretpostavki kako obični, naizgled sasvim normalni ljudi postaju zločinci. Postavljajući teoriju o banalnosti zla, Hana Arent u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“ govori da je on delovao kao birokrata, izvršavajući naređenja, i to bez bilo kakvog preispitivanja. Naređenja su naređenja, u njih se ne može sumnjati, bile su Ajhmanove reči. Da njegov stav nije samo pojedinačni izuzetak pokazao je čuveni eksperiment američkog psihologa Stenlija Migrama nekoliko meseci nakon početka suđenja Ajhmanu. Sasvim obični ljudi su izabrani da budu „učitelji“. U slučaju da učenici pogreše, u pitanju su bili profesionalni glumci, „učiteljima“ je bilo naređeno da ih kažnjavaju elektrošokovima. Ovo istraživanje je pokazalo da je čak šezdeset posto „učitelja“ kažnjavalo učenike strujnim udarima, i to jačine do 450 volti koji su izazivali teške povrede „učenika“. Kasnija ispitivanja u nekoliko različitih zemalja potvrdila su Migramov eksperiment. Čak šezdeset posto ljudi bi posle naređenja, bitno je da ono dolazi od nekog višeg autoriteta, nanelo bol drugim ljudima, pritom ne videvši ništa loše u tome. Naravno, ovo istraživanje, baš kao i teorija Hane Arent, ne umanjuju krivicu zločinaca, oni su u svakom trenutku mogli da se usprotive zlu, tome i služi ljudski razum, već pokazuje kako autokratski režimi od svojih podanika prave zločince. Najjednostavnije rečeno, ponovićemo ovo opet, čak i najveća bestijalnost kod najvećeg broja ljudi neće izazvati moralnu reakciju, samim tim i otpor, ukoliko je ona naređena od strane višeg autoriteta. Koristeći ovu povodljivost najvećeg dela stanovništva, autokratska vlast uspeva da pod potpunom kontrolom drži ogroman broj ljudi nekada i decenijama. Ključni segment ovakvog društva, suštinski: ono što ovakvo društvo održava, predstavlja odnos stanovništva prema vlasti. To je pre svega odnos pokornosti i poslušnosti. Odakle ta poslušnost izvire nije teško odgonetnuti. U prvo vreme je to božansko poslanje vladara, izvedeno kroz spregu religijske i političke vlasti. Kasnije to smenjuje kult ličnosti. Vladar je najplemenitiji, najmudriji, najvredniji, slobodno nastavite ovaj beskonačni niz superlativa, samim tim bolji znatno bolji od nas. Zahvaljujući tome, ličnost vladara, sledstveno tome i njegove odluke, predstavljaju neprikosnovene stvari. I da se vratimo na početak, kada takav vladar od nas nešto zatraži, pa, naravno, da ćemo to ispuniti. O onome šta taj vladar naređuje, kako održava svoju vlast i kakav je odnos podanika prema njemu Rišard Kapušćinski je napisao izuzetnu knjigu.
Godina je 1975. Posle višedecenijske vladavine, etiopski car Hajle Selasije je zbačen sa vlasti. U Adis Abebu dolazi Rišard Kapušćinski sa željom da ispiše priču o tom padu, ali i o decenijama vladavine Hajla Selasija. Da bi uspeo u tome, on prikuplja desetine svedočenja bliskih Selasijevih saradnika, prenoseći ih docnije u knjizi „Car“. Pred nama se odvija nezamisliva priča o jednom usponu, godinama krajnje čudne vladavine, ali i kasnijeg pada.
Žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Možda je najbolje reći da je „Car“ svojevrsna mešavine novinske reportaže i eseja. Baš kao i slučaju stvaralaštva beloruske nobelovke Svetlane Aleksijevič, pred nama su brojne ispovesti donete u svom izvornom obliku, sjedinjene sa autorovim komentarima i klasifikacijom. Izborom da o ličnosti Hajla Selasija govore oni koji su ga najbolje poznavali, Rišard Kapušćinski čini sjajnu stvar. Najpre, pred nama su svedočenja iz prve ruke, ali i prikaz šta pokornost jednom tiraninu stvara od njegovih podanika: „To je izgledalo neverovatno svim uglednicima, jer smo mi imali poslušan, pokoran, pobožan narod, nimalo sklon pobunama, a tu – kažem – bez ikakvog razloga – pobuna! U našem običaju pokornost je najvažnija stvar (…)“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
„Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar je više voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivni kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju, ne bi znao od koga da traži pomoć, na čiju dobrotu i mudrost da računa“, govori jedan od dvorjana Hajla Selasija, označavajući tako jedan od načina izgradnje kulta ličnosti. Hajle Selasije ga je sproveo do krajnjih granica. Suštinski, on je napravio bolesno društvo koje je isključivo zavisilo od njegove volje. U ime te volje brojni podanici činili su bizarne, neretko i čudovišne stvari koje su se protivile ne samo moralu, već i zdravom razumu. Najgore od svega, što sjajno vidimo u ovoj knjizi, oni čak i po padu Hajla Selasija ne vide ništa loše u tome. Oni su činili ono što im je naređeno, kao u slučaju Ajhmana, a lik cara, tiranina, ostaje neupitan čak i kada se razotkriju sva njegova nepočinstva. U ovoj sjajnoj knjizi Rišarda Kašušćinskog se pokornost zlu, podjednako i samo zlo, predstavlja na izuzetan način. Isto tako i jedini način da se tom zlu suprotstavi, što predstavlja najveći strah svakog tiranina i autokrate: „Da, počeo je da misli, a moram da ti objasnim, prijatelju, da je mišljenje u ono vreme bilo bolna nedoličnost, čak mučna defektnost, i svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, nikad nije zanemarivao staranja da ih čuva od te nedoličnosti i defektnosti.“

Naslov: Car
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 162

Pročitajte i prikaz knjige „Ebanovina” Rišarda Kapušćinskog

Ebanovina – Rišard Kapušćinjski

Jedan od najpogrešnijih, a opet sveprisutnih, pogleda na svet je onaj u kojem se prostor u kom živimo (može to biti i država, nacija, vera, klasa…) posmatra imanentno dobrim, neretko i onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”, samo zato što mu mi pripadamo. Odakle ovakvo shvatanje dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego nepoznavanje svega što ne nalazi u našoj blizini. Najbolje to izražava Rišard Kapušćinjski: “Za većinu ljudi (…) stvarni svet završava se na pragu njihove kuće, na kraju njihovog sveta, u najboljem slučaju, na granici njihove doline. Svet koji se nalazi dalje je nerealan, nevažan i čak nepotreban, međutim, taj koji imamo pokraj sebe, na dohvat ruke, raste pred nama do razmera velikog kosmosa koji sve zaklanja.“ Problem nastupa kada se ovakvo shvatanje smesti u kontekst savremenog sveta. Ako je nekada putovanje, sledstveno tome i upoznavanje drugih, predstavljalo pravu muku i napor (koga zanima ova tema idealna literatura je studija „Srednjovekovni putovođa“), ono je danas nešto vrlo lako i gotovo svima pristupačno. Čak i ako ne želite da izađete iz svoje kuće, sasvim lako možete putovati. Gutenbergova revolucija, možda je tako najbolje nazvati pojavu štampane knjige, omogućila nam je lak „odlazak“ u druge svetove preko knjiga, docnije časopisa i novina. Još jedna revolucija, sada informatička, omogućila je slobodan pristup nezamislivoj količini informacija i znanja. Otkud onda ovakvo shvatanje? Odgovor leži u potpunoj nezainteresovanosti, ali ne samo njoj. Da bi se ovo razumelo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Razvoj naše civilizacije, pogotovo evropske, gotovo uvek je išao nauštrb pada i pokoravanja drugih. Pokoriti nekog sebi sličnog, ili istog, ipak nije lako, najpre zato što bi to izazvalo otpor, i to najviše kod domaćeg stanovništva. Potrebno je uzdići sebe, a smanjiti vrednost drugih. I tako dolazi do poimanja sveta u kojem smo mi plemeniti, divni, obrazovani, i u kom mi imamo, naravno jedinu ispravnu, veru, kulturu i istoriju; a oni drugi, to su pravi varvari, divljaci, ubice, ljudožderi, zločinci… Nema boljeg primera za to od pokoravanja Afrike i silnih zločina koje je evropska civilizacija tamo počinila. Naravno, vreme kolonijalizma je prestalo, ili ono barem više zvanično ne postoji. Ono što je ostalo je kolonijalni pogled na Afriku. Koliko to proizilazi iz ubeđenosti sa početka teksta da je svet u kom živimo najbolji od svih mogućih, još više je to posledica istorijskog nasleđa. Tako Afrika i danas za mnoge ostaje Konradovo „srce tame“, nepristupačni svet u koјеm žive divljaci sa svojim čudnim običajima i životom, dalekim od našeg. Da li je to baš tako sjajno odgoneta Rišard Kapušćinjski.
Gana, 1958. godine. Rišard Kapušćinjski je prvi put došao u Afriku. Njegov zadatak je da izveštava za poljske novine o probuđenom životu Afrike, što će raditi nekoliko idućih decenija. Za sve to vreme on će pomno pratiti političke i društvene procese, ponajviše stvaranje novih država, građanske ratove i revolucije; ali i ono što je mnogo bitnije za autora, stvarni i svakodnevni život Afrike. I to život do tada potpuno nepoznatih ljudi, plemena i gradova. U ovoj knjizi je sabrano trideset zapisa o različitim afričkim zemljama, ništa manje i o raznolikim običajima, načinima životima, predanjima, mitovima i istoriji Afrike.
Žanrovsko određenje tekstova sabranih u ovih knjizi je najpribližnije novom (ili narativnom) žurnalizmu. Autor se više ne nalazi u pozadini, ispisujući svedočenje iz trećeg lica. On je tu, mi ga gledamo kako putuje, boluje od malarije, učestvuje u revolucijama… Ono što je važno, a za razliku od Hantera Tompsona, tekstovi ne postaju brevijar autorovih avantura, već priča sagledana iz svih uglova. Rišard Kapušćinjski opis događaja kojem prisustvuje skoro uvek pretvara u antropološki ogled, krcat brojnim istorijskim podacima i predstavom običaja i načina života sa kojim se upoznaje. Najbitnije od svega, Rišard Kapušćinjski sve to uspeva da prenese sjajnim stilskim rešenjima, neprestano balansirajući između reportaže, eseja i beletristike. Baš kakav je i ovaj sjajan zaključak: “Ovde se krećemo među ljudima koji ne razmišljaju o transcendenciji i suštini duše, o smislu života i prirodi bića. Nalazimo se u svetu u kome čovek, puzeći, pokušava da iz blata iščeprka nekoliko zrna žita da bi preživeo do sledećeg dana.“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Autor je žanrovski hibridnih knjiga „Car“ i „Šahinšah“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
“Evropljanin vidi u Africi samo jedan njen deo – obično samo njen spoljni sloj koji, uostalom, često nije najzanimljiviji, ni najznačajniji. Njegov pogled klizi po njoj. Ali, evropska kultura nas nije pripremila za pohode u dubinu, u izvore drugih svetova i kultura“, piše Rišard Kapušćinjski u ovoj knjizi i možda na najbolji način izražava njenu suštinu. A ona je ništa drugo nego otklon od evropskog, nažalost i dalje sveprisutnog, pogleda na Afriku. Rišard Kapušćinjski ne posmatra Afrikance kao sirote i jadne divljake, one koji nam služe da se iščuđavamo nad njihovom bedom ili običajima, a sledstveno tome i da potvrdimo vrednost svoje kulture. Naprotiv. On pokušava da ih razume. A ima li boljeg načina od istinskog upoznavanja sa njima? Baš to čini Rišard Kapušćinjski lutajući po afričkim sirotinjskim kvartovima, pustinjama i džunglama, ali i po predsedničkim rezidencijama. Pred nama je pulsirajuća slika života, koja nam se otkriva u svoj svojoj raskoši i lepoti, podjednako i u užasnoj bedi i muci. Priča je to o svetu o kojem gotovo ništa ne znamo, i to najpre zbog naših predubeđenja i nezainteresovanosti. Rišard Kapušćinjski nas u ovoj maestralnoj knjizi istinski upoznaje sa njim.

Naslov: Ebanovina
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 260