Bernandin Evaristo – Devojka, žena, drugo

Da živimo u krajnje čudnom, nekada i potpuno suludom svetu, najbolje će nam pokazati nedavna tragedija koja se odigrala u Iranu, mada je bolje reči užasan zločin koji je iranska država počinila prema jednoj devojci. Pripadnici moralne policije – da, to zaista postoji – krvnički su prebili Mahsu Amini, devojku staru samo 22 godine. Od posledica batina devojka je upala u komu, kasnije i preminula. „Razlog“ za ovo bestijalno prebijanje i ubistvo Mahse Amini bio je što ona na ulici nije „pravilno“ nosila hidžab. Njeno ubistvo izazvalo je velike proteste na kojima će se, nadamo se, iranske žene uspeti da se izbore za svoja prava. U toku ove godine na ugroženost žena podsetio nas je i povratak talibana na vlast u Avganistanu, gde su sva prava žena u potpunosti ukinuta. Da sve bude još tragičnije, položaj žena u Iranu i Avganistanu je pre samo nekoliko decenija bio znatno drugačiji. Kada se pogledaju stare fotografije, nastale pre iranske revolucije ili dolaska talibana na vlast, videćemo devojke bez hidžaba, ali i žene koje se školuju, rade, suštinski: videćemo ljudska bića koja žive slobodno. I to je u ovoj priči zapravo najstrašnije. Dovoljno je da degenerici – ovo nimalo nije preterana kvalifikacija, naprotiv – dođu na vlast i da brojna ljudska prava, za koja se nekada i decenijama borilo, odu u potpuni zapećak. Opasnost od takvog sveta nedavno je i pokazana u našoj zemlji. Jašući na populističkom talasu, brojni političari, „društveni radnici“ i crkveni kler listom su ustali protiv gej parade, i to pod paskom zaštite nekakvih porodičnih vrednosti koje zli Zapad i tajni centri moći – razume se, u sprezi sa „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima“ – žele da razore. Naravno, nije se stalo na gej populaciji, naprotiv, to je bila samo pokazna vežba, suštinski: tu gej osobe nisu ni bitne, one su samo upotrebljene zato što privlače najviše pažnje. Tako se odmah krenulo sa predlozima o ograničavanju abortusa, naposletku i njegovoj potpunoj zabrani. Razume se, i ovo je politički legitiman stav, ali problem leži u tome što se taj politički stav – iako on mnogo dublje zadire od promene političke paradigme – pokušava da nametne svima. Privatna odluka da se ne upražnjava abortus ili da se nosi hidžab sasvim je legitimna. Problem je kada se takvi stavovi nameću i onima koji ne veruju u to. I još strašnije je što takvo nametanje dovodi do čudovišnih zločina i terora, nalik onom sa početka teksta. Baš zbog toga je i toliko značajna borba za drugačiji svet. Kako on izgleda sjajno je pokazala Bernandin Evaristo.

Predstavljajući portrete dvanaest žena kroz isto toliko poglavlja, Bernandin Evaristo nam u isto vreme predstavlja današnjicu, ali i nekoliko decenija istorije Velike Britanije. Da bi uspela u tome, ona za junakinje odabira žene različitih doba (i to od tinejdžerke pa sve do starice koja je prešla devedesetu godinu), porekla (tu su belkinje, crnkinje, meleskinje), seksualnih, neretko i rodnih opredeljenja, ali i potpuno divergentnih političkih stavova. Upravo zahvaljujući raznolikosti svih tih sudbina, pred nama se ukazuje veličanstvena slika sudbina žena u proteklih nekoliko decenija.

Prkoseći pravopisnim pravilima (rečenice nikada ne počinju velikim slovima, tačaka na kraju rečenica nema, jedino ih odvajaju pasusi), Bernadin Evaristo odlazi još dalje. Odluka da se na ne tako velikom prostoru prestavi dvanaest junakinja, i to sa narativnim zamahom koji želi da uokviri celi ljudski život, u slučaju nekog manje talentovanog pisca bila bi potpuna katastrofa. U slučaju Bernandin Evaristo to je potpuni književni trijumf. Vešto vodeći dvanaest različitih priča, u isto vreme sjedinjujući ih sve do furioznog epiloga, ona stvara potpuno novu pripovedačku tehniku koja izaziva istinsko divljenje. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Arijana Božović kroz izvrstan prevod romana.

Bernandin Evaristo, jedna od najistaknutijih savremenih britanskih književnih autorki, rođena je u mešovitom braku Engleskinje i Nigerijca. Pohađala je studije glume. Sredinom osamdesetih osniva Teatar crnih žena, prvo pozorište takve vrste u Velikoj Britaniji. Objavila je osam romana i nekoliko knjiga eseja i priča (kod nas je zasada preveden samo ovaj roman), za koje je zadobila niz priznanja. Za roman „Devojka, žena, drugo“ dobila je Bukerovu nagradu 2019. godine.

„radikalne feministkinje tražile su strogo žensku zonu, organizovanu po modelu samoupravne kooperative / lezbejske radikalne feministkinje tražile su sopstvenu zonu što dalje od nelezbejskih radikalnih feministkinja, takođe po modelu samoupravne kooperative / crne lezbejske radikalne feministkinje tražile su to isto ali pod uslovom da se belčugama bilo kog roda zabrani pristup / anarhisti su napustili skup pošto je svaki oblik uprave predstavljao izdaju sve u šta su verovali“, ovako Evaristo opisuje „muke“ poznog feminizma. Nenadmašno duhovito, u isto vreme sa puno istinske privrženosti, ona oslikava današnji položaj žene. Ipak, taj uspon nije došao iznebuha. Opisujući decenije potlačenosti, najvećim delom rasne (kad s belim drugarima pretera u nestašluku, njega jedinog šalju u Kazneni Prostor / kad ga obuzme gnev od tolike nepravde, kažu da se ponaša destruktivno / kad izjuri iz učionice da bi se izduvao, kažu da se ponaša destruktivno), ali i ništa manje i decenije potmule mizoginije koja je uništavala generacije i generacije žena, autorka stvara izuzetno ispripovedani roman, priču o borbi u kojoj se izvojevala pobeda. I borbi koja, nažalost, stoji pred još mnogo žena u današnjici.

Naslov: Devojka, žena, drugo
Autor: Bernandin Evaristo (1959-)
Prevela: Arijana Božović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2021
Strana: 463

Buda iz predgrađa – Hanif Kurejši

Čuvene, ispostaviće se i proročke Vorholove reči da ćemo svi biti poznati barem petnaest minuta svoj vrhunac su doživele u današnjici, i to najviše usled pojave društvenih mreža, ali i promene medijske paradigme. Ako bismo tražili razlog za to, jedan od glavnih bi bio nedostatak kontrole. Primera radi, u prošlosti je za objavljivanje knjige bilo potrebno proći uredničku kontrolu, nekada i rigorozan pregled teksta od strane recenzenata. Danas to funkcioniše po sasvim drugim pravilima. Svako, ali bukvalno svako može da objavi knjigu, naravno, ako sakupi dovoljno sredstava za to. Tako je, primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji godišnje objavljivano najviše četrdesetak romana, dok se u današnjoj Srbiji, pet puta manjoj zemlji, svake godine objavi pet puta više romana. Isti slučaj je i sa svim drugim umetničkim granama, ali ne samo s njima. Suštinski, javni istup je postao krajnje jednostavan, i svako, da se vratimo na Vorhola, ima priliku za petnaest minuta slave. Što i nije toliko loša stvar, kako mnogi misle. Najpre, na taj način se uništava mogućnost političke i ideološke cenzure. Isto tako, nešto što bi možda ostalo neprimećeno, sada dobija mogućnost da se iskaže. Jedini je problem, što je možda i najveća muka današnjice, kako se snaći u tom mnoštvu i odabrati ono što zaista valja. Ali da se mi vratimo na stvar i da zađemo u pozadinu želje za slavom. Odakle uopšte potreba da javno istupamo, tražeći pažnju drugih, posledično i slavu? Frojd koren toga vidi u našoj potrebi za samopotvrđivanjem. Ma koliko bili sigurni u sebe, iako to suštinski nikada nismo, potrebna nam je i potvrda drugih. Još dalje odlazi psiholog Abraham Maslov stvarajući čuvenu hijerarhiju potreba, kasnije nazvanu po njegovom imenu. Na prva tri stupnja (fizološke, potrebe za sigurnošću i pripadnošću) nadovezuje se četvrta, potreba za uvažavanjem, koja je neretko i ključna. Bez uvažavanja onoga šta činimo od strane drugih, svejedno je da li je to naš privatni život ili posao kojim se bavimo, neminovno dolazi do životnih krahova i teških posledica, govori Maslov. To najbolje vidimo u sudbinama ljudi koji to uvažavanje ne dobijaju, u isto vreme žudeći za njim ili misleći da će ga dobiti preko slave. Sjajnu priču o tome ispisuje Hanif Kurejši.

U središtu romana „Buda iz predgrađa“ nalazi se lik Karima, mladića iz mešovitog braka Engleskinje i Indijca. Ne nešto preterano zainteresovan za školu (Kurejši to slikovito opisuje: „Bili smo ponosni na to što nikada nismo naučili ništa osim imena fudbalera, postava rok bendova (…) Kakvi idioti smo bili! Tako neobavešteni! Zašto nismo shvatali da sami sebe osuđujemo na to da nikada ne budemo ništa više od automehaničara?“), osuđen na tavorenje u predgrađu u kom će mu proći ceo život, Karimu je jedini san da se preseli u centar Londona i da postane slavan. Gotovo je svejedno po čemu. Prilika za to se pruža kada Karimov otac raskrsti sa starim životom i odluči da postane budistički propovednik. Prateći očev pokušaj da postane slavan, Karimov život se iz korena menja.

Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Buda iz predgrađa“ pre svega pleni umećem Hanifa Kurejšija da nimalo jednostavnu priču ispripoveda iz ugla jednog tinejdžera. Opisujući porodične prilike, pre svega njen raspad, život predgrađa, ali i mondenski krug londonskih umetnika i zvezda, Kurejši nam pokazuje neverovatni književni talenat. Tu je i odlična slika društvenih i političkih previranja, što je dobrim delom ključno za razvoj junaka, baš kao i njegova biseksualnost, koju je Kurejši izuzetno predstavio: „Osećao sam se da bi mi se srce slomilo ako bih morao da biram – kao da moram da izaberem između Roling Stounsa i Bitlsa. Nisam voleo previše da razmišljam o ovoj stvari da ne bih zaključio da sam perverzan i da ću morati na neku terapiju, da primam hormone ili elektrošokove u mozak.“

Hanif Kurejši, istaknuti engleski romansijer i filmski scenarista, rođen je u predgrađu Londona u mešovitoj porodici. Nakon studija otpočinje njegov književni rad. Pod pseudonimom je jedno vreme pisao pornografske romane, docnije kreće sa pisanjem filmskih scenarija. Debituje sa romanom „Buda iz predgrađa“, koji dobija prestižnu Vajtbred nagradu. Ovaj roman je zadobio svetsku slavu, a preveden je na preko dvadeset jezika. Autor je brojnih romana (dobar deo je objavljen i na srpskom u izdanju Platoa, Lagune i Booke), zbirki priča i publicističkih dela. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz značajnih priznanja.

„Ali, među ljudima koje sam ja poznavao, duh vremena se iskazivao kao potpuno prepuštanje i besposličenje. Nismo želeli novac. Šta će nam? Mogli smo živeti od roditelja, prijatelja ili države. A ako nam je već dosadno, a obično nam je bilo dosadno, pošto smo retko imali neku unutrašnju želju, bar ćemo se dosađivati pod uslovima koje smo sami odredili, izležavajući se na dušecima u razrušenim kućama, odbijajući da budemo u mašini“, ovako Kurešji opisuje svest ne samo glavnog junaka, već i gotovo cele njegove generacije. Život koji žive njihovi roditelji, strogo ustrojen, repetitivan do krajnjih granica, za njih je pakao. Problem nastupa kada se pobuni protiv njega. Čime tu prazninu popuniti i, još bitnije, kako zadobiti poštovanje drugih, pre svega porodice i okoline koje vas osuđuju zbog odbacivanja njihovog načina života? Rešenje za glavnog junaka romana je potraga za slavom, i to bilo kakvom. Opisujući ta lelujanja i potragu junaka za slavom za koju misli da će mu doneti samopoštovanje, Hanif Kurejši stvara izuzetnu knjigu, sjajnu sliku previranja jednog tinejdžera, ništa manje i celog društva, koje je svoj vrhunac zadobilo u današnjici.

Naslov: Buda iz predgrađa
Autor: Hanif Kurejši (1954-)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Nova knjiga, Podgorica, 2017
Strana: 301

Volšebnik – Vilijem Somerset Mom

Pričati o veri, da se ne govori tek o pokušajima da se ona analizira i razumno raščlani, krajnje je težak zadatak. Na prvom mestu, taj pokušaj je jedan od najvećih tabua. Iako to možda na prvi pogled ne deluje tako, svaka, pa čak i potpuno bezazlena analiza nečijih uverenja, može dovesti do povređivanja ljudi koji u to veruju. Primera radi, takav slučaj je sa prorokom Muhamedom. Po predanjima, i to islamskim, Muhamed je u brak sa čuvenom Ajšom ušao kada je ona imala jedanaest godina. U današnjem vremenu je to apsolutno nedozvoljena i stroga kažnjiva stvar. Ukoliko pomenete ovaj podatak bilo kom muslimanu, to će sasvim sigurno izazvati njegov bes. Muhamed je za muslimane božji poslanik, čovek bez mane i greha. Isti slučaj je i sa, da pređemo sad malo na naš teren, kraljem Milutinom i njegovom suprugom Simonidom. Ona se za Milutina udaje u osmoj godini, a već u dvanaestoj, trenutku u kom se u tom vremenu označava punoletnost, biva odbačena zato što je „nerotkinja“. Ako je verovati Nikiforu Grigoru, vizantijskim istoričaru i teologu, Milutin je napastvovao Simonidu kada je ona imala osam godina. I tu već nastupa problem. Milutin je od strane pravoslavne crkve proglašen za sveca. Kako pomiriti Milutinovu očevidnu pedofiliju sa njegovim svetačkim „statusom“? Nikako. To je, prosto, nemoguć zadatak. I tu dolazi ona priča sa početka teksta. Veru je nemoguće racionalno analizirati, suštinski: ukoliko bi se ona racionalno razlučila od nje ne bi ostalo ništa. Pokušajte, primera radi, da racionalno razložite hrišćansko učenje. Bezgrešno začeće, bogočovek koji umire i vaskrsava, sveti duh koji obdaruje ljude umećem da govore brojnim jezicima – samo je manji deo hrišćanskog učenja. Onog kog bi u slučaju da ga racionalno gledamo izazvalo samo naše odmahivanje rukom. Naravno, ono nije jedino. I nije vezano samo za religiju. Ideologija je slična. Danas možda deluje smešno da je neko fanatično verovao Hitleru. Manijak koji lupeta gluposti, i to u potpunom bunilu – otprilike tako nam Hitler danas izgleda. A pre sedamdeset godina milioni ljudi su verovali da je on najmudriji čovek na svetu, spasitelj i mesija, toliko da su ginuli za njega. Setite se Gebelsa koji je pobio celu svoju porodicu, posle i sebe, zato što nije mogao da živi u svetu u kom nema Hitlera. Ili da uzmemo kao primer Džima Džounsa, osnivača sekte „Hram naroda“, koji je u smrti odveo hiljadu ljudi. I to ljudi koji su dobrovoljno pristali na smrt samo zato što im je to tako rekao. Može li se to racionalno objasniti? Verovatno ne. Opet je vera u pitanju, ona koja se ne obazire na razum. Sjajnu priču o takvoj jednoj veri, ništa manje i njenoj zloupotrebi, nam donosi Vilijem Somerset Mom.
Početak je dvadesetog veka u Parizu. U njemu boravi Margereta, učenica slikarske škole. Njoj u posetu dolazi verenik Artur Bardon. Sticajem okolnosti ovaj mladi par upoznaje čudnovatog Engleza Olivera Hadoa, čoveka koji okolinu zasenjuje pričama o okultnom i onostranom, ali i podjednako šokira svojom ekscentričnošću. Prvobitno Margaretino gađanje spram Hadoa vremenom će se pretvoriti u poprilično čudnu, ali i neverovatno jaku privlačnost. Sve dok se ona ne reši da napusti svog verenika i pođe za Hadoom. Zašto je to učinila, još više kakve će posledice ta privlačnost doneti, otkriva nam Mom u ovom romanu.
Prvo o predistoriji romana. Lik Olivera Hadoa je inspirisan likom čuvenog Alistera Kroulija. Mom ga u romanu „Volšebnik“ ne štedi, naprotiv, čini se da on pokušava da predstavi šta se to zapravo nalazi iza Kroulijeve harizmatičnosti. Razume se, to je izazvalo silni Kroulijev gnev, kao i kasnije nesporazume sa Momom. To je i najveća vrednost romana. Momova bespoštedna iskrenost u predstavljanju zla sjedinjena je sa dubokom psihološkom pronicljivošću. Upravo ova sjajna psihološka karakterizacija junaka nadomešćuje mane romana. To je najpre kitnjasti stil, svojstven tadašnjem vremenu, ali i poprilična arteficijalnost u govoru junaka. On lepo zvuči kada je ispisan, ali nikako ne možete da zamislite da tako stvarni ljudi govore. Ipak, i pored ovih mana Mom je napisao izuzetno zanimljiv, uzbudljiv i književno vredan roman.
Vilijem Somerset Mom, jedan od najznačajnijih britanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija medicine posvećuje se književnom radu. Najveću slavu u prvom delu karijere je doživeo kao dramski pisac. Kasnije slede romani koji mu donose brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji su „Oštrica brijača“ i „Ljudski okovi“. Dobar deo Momovih dela je doživeo filmske adaptacije, među njima je i roman „Volšebnik“ (kurioziteta radi, jedan od glavnih glumaca u ovom filmu je tada čuveni, sada gotovo zaboravljeni nemački glumac srpskog porekla Ivan Petrović).
„Rekao sam sebi da se duboko u svima nama nalazi jedan deo, deo daleke prošlosti, preživeli ostatak onog sujeverja od kojeg nam očevu behu kod očiju slepi“, piše Mom u ovom romanu. Priča o upravo tom ostatku sujeverja, našoj potrebi da verujemo u nešto što izmiče izvan granica našeg razuma, u središtu je ovog romana. Mom to pokazuje kroz lik Margarete. Njeno prvobitno odbijanje reči i ideja Olivera Hadoa je razumni otklon od suludih ideja. Ipak, kako to ludilo počinje da je opčinjava, tako što joj daje životni smisao i ništa manje da se „pokazuje“ kao magično, donoseći u isto vreme izbavljenje iz nekad dosadne, neretko i mučne svakodnevnice, Margareta počinje da veruje u ono što joj se pre činilo kao potpuna ludost. Taj put vere koji potire razume, koji se uzgred nikad ne završava dobro, Mom je opisao na izuzetan način. Baš kao što je uspeo da prikaže grotlo zla u svoj svojoj grozoti. Šta stoji iza proroka, verskih vođa, mesija, čudotvoraca, velikih lidera i harizmatika Mom sjajno pokazuje u „Volšebniku“. Isto tako i šta stoji iza magičnog i onostranog: „Magija ipak nije ništa više od umeća svesnog korišćenja nevidljivih sredstava zarad stvaranja vidljivih efekata. Volja, ljubav i mašta magične su moći koje ima svako: i ko god sazna kako da ih u sebi najdublje razvije, postaje volšebnik. Magija ima samo jednu dogmu, naime, da ono viđeno postane mera onog neviđenog.“

Naslov: Volšebnik
Autor: Vilijem Somerset Mom (1874-1965)
Preveo: Miroslav Alaga-Bogdanović
Izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 2016
Strana: 214

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Engleski pacijent – Majkl Ondači

O ratu se uvek govorilo i uvek će se govoriti. Možda je to, ukoliko bi se pokušala napraviti analiza, najbezočnija ljudska fiksacija. Pogledajte samo ljude, uglavnom muškarce, koji kao najgora telad pilje u ratna oružja osećajući skoro pa erotsko uzbuđenje. Mačevi, noževi, puške, pištolji, haubice i tenkovi, sva ta oruđa uništenja neretko doživljavaju fetišizaciju, pogotovo kod vladajućih struktura, neka vam samo u svet dođe sladostrasni uzdasi balkanskih političara kada počnu da pričaju o nabavci novog oružja. Zanemarite otrcane floskule o odbrani zemlje, plemenitosti oružja i slične budalaštine. U korenu fasciniranosti ratom leži ljudska patologija. Nikako drugačije se ne može objasniti opčinjenost svirepošću i užasom kakav je rat. Kako književnost poprilično zavisi od društva i vremena u kom se stvara, jedino to možda neće priznati larpurlartisti, i ona je neretko sredstvo pomoću kojeg se patološka ljudska potreba za uništenjem slavi i postavlja na pijedestal vrline. I to od njenog samog početka. Šta je drugo Homerova „Ilijada“ nego slavljenje ratničke vrline i junaštva? Na ovaj antički uzor nadovezuje se kasnija književnost, od narodnih pesama pa sve do modernih slavitelja smrti. Ipak, i to na sreću, literatura je pišući o ratu, uspela u isto vreme i da ga predstavi onakvim kakav on zaista jeste. A rat je ništa drugo nego najobičnija klanica i izraz najdubljeg ljudskog ludila. Tako su ratni romani (kao što je, recimo, kultno Remarkovo delo „Na zapadu ništa novo“) postali u stvari najveća optužnica protiv rata. Ovo je potrebno, koliko je moguće kraće, objasniti. Istorija, pogotovo ona ratna, beleži samo pokrete trupa, borbena dejstva, prelome i poraze, u potpunosti zanemarujući učesnike rate, ukoliko oni, naravno, nisu komandanti ili vladari. Književnost tu grešku ispravlja. Za nju nisu bitni suvoparni podaci, ili su samo pokretači priče, ono šta je u fokusu jeste ljudska sudbina. I to, najčešće, onog najobičnijeg vojnika u rovu koji umire, ne znajući, opet najčešće, smisao svog stradanja. Takođe, za istoriju taj pojedinac, ukoliko preživi rat razume se, nije više bitan. On je samo jedan u mnoštvu. I tu opet dolazi književnost koja nam predstavlja ludilo rata kroz priču o njegovim posledicama. „Ja sam se smejao u krvi do kolena, / i nisam pitao: zašto? / (…) / Ja sam do juče pokorno sagibo glavu / I besno sam ljubio sram. / I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – Ali je danas znam!“, čuveni su stihovi Dušana Vasiljeva. Priču o ljudima koji pokušavaju, baš kao i u Vasiljevim stihovima, da saznaju svoju sudbinu nakon rata donosi Majkl Ondači.
Sami je kraj Drugog svetskog rata. U napuštenoj bolnici, u stvari vili, negde u Italiji, ostao je samo jedan teško povređeni pacijent. Ne znajući ništa o njemu, izuzev da je Englez, pazi ga kanadska bolničarka Hana, izmučena smrću sa kojom se tokom ratnog perioda prečesto sretala. Njihov zajednički život će poremetiti dolazak dvojice ljudi. Prvi je Karavađo, sitni provalnik koji je postao saveznički špijun, nekadašnji Hanin poznanik, a drugi je indijski miner Kip, poslat da demontira mine u okoline napuštene bolnice. U furioznom zapletu sudbine ovih četvoro ljudi će se spojiti i odvesti ih novih ponora, ali i do izbavljenja.
„Tamo je bio kraj sveta. Ali u praznini pustinje uvek te okružuje nestala prošlost“, Majkl Ondači ovako slika pustinju u kojoj je boravio engleski pacijent. Iako ovo može da se doslovno shvati kao pustinja, to je u isto vreme i pustinja života junaka romana. Prividno daleko od ratnih dejstava, u vili koja nalikuje na kraj sveta, Ondačijevi junaci moraju da se sukobe sa svojom nestalom prošlošću. Nju Ondači slika silovito, kroz sjajne poetske reminiscencije, neprestano sukobljavajući prošlost i sadašnjost. Rečenice u ovom romanu su britke, surovo nežne, uvek na razmeđi bola i potrebe da se uprkos bolu nastaviti živeti, praćene sjajnim mislima junaka. Baš kakva je i ova: „Ima izdaja u ratu koje su detinjaste spram naših ljudskih izdaja u miru.“
Majkl Ondači, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Šri Lanki. Kao dete se sa porodicom seli u Veliku Britaniju, docnije u Kanadu. Tamo će započeti profesionalnu karijeru kao univerzitetski profesor. Do sada je napisao šest romana, preko deset zbirki pesama i jednu knjigu memoarske proze. Proslavio ga je roman „Engleski pacijent“ za koji je dobio „Bukerovu nagradu“ (povodom pedesetogodišnjice „Bukerove nagrade“ ovaj roman je od strane čitalaca proglašen za najbolje delo ovenčano ovim priznanje). Pored „Bukera“ zadobio je i niz kanadskih i internacionalnih književnih priznanja. Na srpskom je u izdanju „Mladinske knjige“ objavljen još jedan njegov roman, „Putnik sa Cejlona“. „Engleski pacijent“ je pretočen i u istoimeni višestruko nagrađivani igrani film.
„Engleski pacijent“ se može posmatrati iz više uglova. Na prvom mestu to je sjajni ratni roman sa trilerskim primesama. Sudbina zagonetnog engleskog pacijenta sasvim sigurno će izazvati znatiželju svakog čitaoca da otkrije njegov pravi identitet. Ništa manje nisu zanimljive ni špijunske avanture Karavađa, kao i demontiranje bombi koje obavlja Kip. Ali ono što odvaja ovaj roman od mora ratnih knjige jesu dve stvari. To je pre svega psihološka virtuoznost u slikanju unutrašnjosti likova i ponora u koje ih je odveo rat. Ondačiji junaci nisu heroji, oni su samo obični ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u poludelom svetu. Ideja o svetom i plemenitom ratu, onako kako se on neretko predstavlja, za Ondačije junake ja podla laž. Nema za njih ničega plemenitog u ratu. Baš ničega. Samo truleža smrti od kojeg treba pobeći, iako se to čini nemogućim. Put kojim junaci ovog romana polaze je put ponovnog otkrivanja ljudskosti, baš kao što to čini i onaj čovek koji peva posle rata iz Vasiljeve pesme: „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena / i preživeo godine klanja, / radi ovog svetog saznanja / što mi je donelo propast.“

Naslov: Engleski pacijent
Autor: Majkl Ondači (1943-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 311

Nivoi života – Džulijan Barns

Govoriti o emocijama nimalo nije lako. Najpre zato što ni ne postoji njihova opšteprihvaćena definicija. Ipak, u jednom se svi slažu, emocije su svojevrsno stanje uzbuđenosti prilikom susreta sa određenom situacijom ili pojavom. Dobar deo naučnika (počevši od pionirskog rada Čarlsa Darvina “Izraz emocije u čoveku i životinjama“) ih posmatra kao pomoć u preživljavanju i komunikaciji nastao tokom evolucije. Kasnije se ova teorija nadograđuje, a sa napredovanjem nauke krenulo je i fiziološko proučavanje emocija, što je rezultiralo nizom novih teorija o njihovom poreklu. Kako god bilo, emocije su jedna od komponenti koje čine čoveka onakvim kakav on jeste. I ne samo to, iako će ovo možda delovalo preterano, čovek je njihov rob. Ali, da krenemo ispočetka. Pored razuma, jedna od stvari koje čovek, svesno ili nesvesno, uzima za činjenicu koja ga odvaja od svih ostalih bića su emocije. Naravno, duboko smo svesni da emocije postoje i kod životinja, ali one jedino kod čoveka dobijaju, ili barem mislimo da dobijaju, plemenitu funkciju. Emocije su, najjednostavnije rečeno, od naših prapočetaka doživele neku vrstu apoteoze. Tako se u Bibliji, podjednako i u ostalim religijskim spisima, slavi strah, od boga razume se, kao plemenita stvar. U isto vreme, osećanje privrženosti prema članovima porodice, ona biblijska zapovest o poštovanju roditelja, doživljava identičnu pohvalu. Situacija je ista i u svakodnevnom životu. Osećaj ljubavi, ili privrženosti, prema prijateljima, partnerima, pripadnicima iste vere ili saplemenicima postavlja se na pijedestal vrline. Emocije svoj vrhunac zadobijaju u književnosti, bilo kroz poeziju ili prozu. Romantizam i kasniji umetnički pravci im dižu spomenike, one koji i danas predstavljaju lektirsku muku gotovo svakom školarcu. U isto vreme, koliko god to delovalo paradoksalno, emocije se posmatraju kao slabost. To je ponajviše izraženo u patrijarhalnim društvima gde je briga okrenuta više ka kolektivitetu nego ka pojedincu. Ali i tu postoji prekretnica, koju predstavlja Frojdov rad. Emocije se iz okvira privatnog sele u javni prostor. I polako dolazimo do današnjice, u kojoj su emocije sveprisutne. Po njima se ravnaju politički nastupi, marketinške kampanje i svakodnevni život, suštinski čini se da im je sve podređeno. O emocijama je progovorio i čuveni britanski književnik Džulijan Barns.
Kratki roman Džulijana Barnsa, „Nivoi života“, sastavljen je iz tri dela. U prva dva „Greh visine“ i „Na nivou“ upoznajemo pionire letenja balonom. Pred nama su engleski pustolov Fred Barnabi, francuski fotograf Feliks Turnašon i čuvena glumica Sara Bernar. Pripovest je to o čovekovom usponu isprepletanom sa emocijama koje ga odvode do najvećih visina. Onih stvarnih, ali podjednako i metaforičnih. Treći deo „Gubitak dubine“ nas prizemljuje. U njemu Džulijan Barns tka autobiografsku pripovest o gubitku supruge i o emocijama koje nas odvode do najdubljih ponora tuge.
Od prvih rečenica: „Spojiš dve stvari koje niko nikada nije spojio. I svet se promeni. Ljudi možda ne primete odmah, ali nema veze. Svet se svejedno promenio“, Džulijan Barns sastavlja roman koji pleni svojim lirizmom. Iako kompoziciono neuobičajen, nekima možda čak i previše, roman „Nivoi života“ uspeva da poveže naizgled potpuno nespojive stvari. Na prvi pogled šta to povezuje pionire letenja balonom iz devetnaestog veka sa piscem iz dvadesetog i prvog veka koji gubi svoju ženu? Suštinski ništa, ali upravo tu dolazi spisateljska magija Džulijana Barnsa. U njoj fabulu predstavlja samo podstrek, jer ono što je bitno je silina rečenica i emocija koje spajaju nespojivo i stvaraju luk koji sjedinjuje vekove, ljude i dijametralno suprotne događaje i pojave.
Džulijan Barns, jedan od najznačajnijih britanskih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Lesteru. Završava studije engleskog jezika, posle kojih postaje leksikograf Oksfordskog rečnika. Godinama je radio kao književni i televizijski kritičar. Debituje sa romanom „Metrolend“ (1980), a slavu mu donosi roman „Floberov papagaj“. Do sada je objavio preko dvadeset dela. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća britanska i internacionalna književna priznanja, uključujući i Bukerovu nagradu za roman „Ovo liči na kraj“. Dela su mu prevedena na trideset jezika, a na srpskom je objavljeno preko deset prevoda njegovih knjiga.
„Aeronaut je mogao da poseti božji prostor – bez upotrebe magije – i da ga kolonizuje. I čineći to, otkrio je mir koji prevazilazi svaki um. Visina je bila moralna, visina je bila duhovna“, tako Džulijan Barns opisuje osećaj koji je pionire letenja balonom obuzimao. Iako se „Nivoi života“ mogu čitati kao pripovest o njima, oni su pre svega saga o osećanju slobode, uspona čoveka koji se odvojio od zemlje i dosegao vrhunac. Ikarovski je to let, koji nam donosi ushit, ali isto tako i pad. Taj pad u ovom romanu je piščev gubitak supruge. Prvobitno uzdignuće, shvatite ga metaforički što je i autorova namera, završava se padom. Oporim tekstom koji govori o predubokim ponorima u koje emocije mogu da nas odvedu. Džulijan Barns je čarobnjak reči, liričar bez premca, čovek koji uspeva da haotičnost našeg emotivnog života, podjednako i sivu realnost stvarnog postojanja, pretvori u maestralni tekst. I da napiše pripovest o najdubljim emocijama na nenadmašni način: „Bića smo tla, a ponekad možemo da dospemo do bogova. Neki se uzdižu umetnošću, neki religijom; većina ljubavlju. Ali kad letimo, možemo i da padnemo. Retka su blaga prizemljenja. (…) Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe. Pa zašto onda stalno težimo ljubavi? Zato što je ljubav stecište istine i magije.“

Naslov: Nivoi života
Autor: Džulijan Barns (1946-)
Prevela: Bojana Vujin
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2013
Strana: 110

Aleksandrijski kvartet 1-4 – Lorens Darel

Može li grad da bude književni junak? Ovako postavljeno pitanje teško će dovesti do valjanog odgovora. Moramo najpre da odredimo šta je to grad i šta se podrazumeva pod tom odrednicom. Ako pitamo urbaniste i arhitekte, grad je prostor sa ulicama, parkovima, poslovnim i stambenim zgradama… Ekonomistima je on mesto u kojem se nalaze industrijska i trgovačka čvorišta. Istoričarima i arheolozima to su ostaci pređašnjih naseobina. I sve ove definicije su tačne i ispravne. Ali grad su pre svega ljudi, oni bez kojih ulice, zgrade, parkovi, trgovine i fabrike baš ništa ne znače. I zato je priča o jednom gradu, pre svega priča o ljudima koji žive u njemu. Samim tim, jasno se nazire odgovor na postavljeno pitanje. Da, grad može biti književni junak. I to kakav književni junak! Ima li boljeg dokaza za ovu tvrdnju od Džojsovog stvaralaštva? Gotovo svaki redak koji je velikan irske literature napisao je u isto vreme i priča o Dablinu. Pa bio to put Stivena Dedalusa u „Portretu umetnika u mladosti“ ili sudbine žitelja ovog grada u nenadmašnoj zbirci priča „Dablinci“. Šta je „Uliks“ ako ne pripovest o Dablinu? Šetnja Leopolda Bluma je šetnja kroz istoriju Dablina, njegove pabove, apoteke, ulice – suštinski kroz život koji pulsira kroz priču o jednom gradu. Još jedan grad je velika književna tema. Možda i najveća ikada. U pitanju je London. Koliko je samo književnih junaka prodefilovalo kroz London, gradeći podjednako sa istorijom mit o jednom gradu. Spisak je podugačak, ali neizostavno se treba pomenuti Dikens kojem je London pozornica gotovo svih romana, Artur Konan Dojl koji Šerloka Holmsa smešta na njegove ulice, Virdžinija Vulf sa sudbinom čuvene londonske gospođe Dalovej, čak i naš Crnjanski sa maestralnim „Romanom o Londonu“. Epsku priču o ovom gradu i njegovom razvoju donosi Edvard Raderfurd u trilogiji „London“. Da se ne priča tek o ostalim gradovima i njegovim romanopiscima. Ipak, čini se da niko nikada nije uspeo da uhvati suštinu jednog grada i da je smesti u književnost kako je to učinio Lorens Darel.
Kako i sam naziv romana govori, „Aleksandrijski kvartet“ je književno četvoroknjižje. U prvom delu „Justina“ Darel izvodi na scenu glavne protagoniste ovog romana. Ljubavni četvorougao između pripovedača i zanosne Jevrejke Justine, dobija obrise tragedije u susretu sa Justininim mužem Nesimom, ali i pripovedačevom partnerkom Melisom. Erotizam i strast koji kuljaju zadobiće potpuno novo obličje u drugom delu „Baltazar“. Pripovedač koji je pobegao iz Aleksandrije, zahvaljujući beleškama i komentarima prijatelja Baltazara, stvara novu sliku o pređašnjim događajima. Strast smenjuju političke intrige i zavere. One još više bivaju pojačane trećim delom „Mauntoliv“ koji je priča o istoimenom engleskom diplomati i njegovom boravku u Aleksandriji. Završni deo „Klea“ pripovedača vraća u grad šest godina posle događaja iz prve tri knjige. Pozornica je identična, tu su gotovi svi likovi, ali ništa više nije isto.
„Aleksandrijskom kvartetu“ je nemoguće pronaći pandan po stilu, ali ništa manje i po kompoziciji. Prebacivanje perspektiva i pogleda, igranje sa vremenom koje zadobija potpuno drugačije obrise od stvarnosti, nestvarni erotski lirizam koji se meša sa istorijom, mitom, politikom i zaverom, odlike su Darelove proze. Kod Darela je sve podložno igri, onoj koja izlazi izvan svih mogućih granica: „Za svaku činjenicu može da postoji hiljadu motivacija, podjednako valjanih, i svaka činjenica može da ima hiljadu lica. Koliko je istina koje nemaju mnogo veze sa činjenicama!“ Taj literarni vatromet zahteva predanog čitaoca, strpljivog i spremnog na avanturu koja će mu se možda u početku učiniti čudnovatom, ali onu koja će ga na kraju izdašno i bogato nagraditi. Našim čitaocima to omogućuje sjajan prevod Olje Petronić i novo izdanje „Kvarteta“ u opremi koja zaslužuje sve pohvale.
Jedan od najvećih engleskih književnika dvadesetog veka Lorens Darel je rođen u Indiji. Njegovi roditelji su bili britanski kolonijalni službenici. Posle neuspešnih fakultetskih studija, seli se na Krf gde se posvećuje književnom radu. Njegov roman prvenac „Crna knjiga“ izaziva velike reakcije i proteste puritanske javnosti. Za vreme Drugog svetskog rata postaje britanski državni službenik u Kairu i Aleksandriji. Nakon rata se njegova diplomatska misija nastavlja. Službuje u Grčkoj, Jugoslaviji, Argentini i na Kipru. Za sobom je ostavio desetine romana, zbirki pesama, putopisa, eseja i prevoda. Njegova dva dela „Beli orlovi nad Srbijom“ i „Duh mesta“ govore o Jugoslaviji, ali su našoj javnosti poprilično nepoznata, ponajviše zahvaljujući višedecenijskom izostanku prevoda zbog autorovih antikomunističkih stavova.
Darel je istinski literarni čarobnjak za kojeg ne postoji ni jedna jedina barijera. Ljubav, seks, vreme, politika, istorija, sve je to za Darela podjednako zanimljivo i podložno interpretaciji. Izuzev jedne stvari koja je postojana i koja čitavu ovu celinu drži na okupu. U pitanju je grad, onaj koji Darel zove: „Aleksandrija, glavni grad Sećanja“. Kroz živote žitelja Aleksandrije, još tačnije kroz njihove strasti, ljubavi, padove i zavere, on slika portret grada koji kipti od života. Tu su orijentalni bazari; mračne ulice u kojima ordiniraju prostitutke, transvestiti, secikese i ubice; luke sa trgovcima, mornarima i vojnicima; beskrajna pustinja koja guta ali i stvara novi život; ambasade i kružoci gde se kuju ratovi i prekrajaju stare granice; bezbrojne kafane, dućani, slikarski ateljei, javne kuće, restorani, berbernice… Čitav jedan život i grad koji je odrednica tog života. Ono što Darel izražava rečenicama: „Tako da bi ukus ovog rukopisa trebalo da poprimi nešto od svojih živih protagonista – njihov dah, kožu, glasove – da ih utka u meku tkaninu ljudskog sećanja. Želim da ožive do one tačke u kojoj bol postaje umetnost… Možda je to uzaludan pokušaj, ne mogu da kažem. Ali moram da pokušam.“

Naslov: Aleksandrijski kvartet 1-4
Autor: Lorens Darel (1912-1990)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Red box i Obradović, Beograd, 2011
Strana: 1036

Sve ptice pevaju – Ivi Vajld

Ono što nikada ne bismo priznali, ili bi to bilo praćeno bezbrojnim opravdanjima i razlaganjima, jeste naše uskogrudo gledanje na stvarnost i svet oko sebe. Naučeni od mladosti određenim obrascima ponašanja, gde god da krenemo izgleda da ne možemo pobegnemo od porodice, mi svoje svetonazore određujemo na osnovu tih prvobitnih iskustava koje ćemo kasnije samo nadograđivati. I sve bi to bilo u redu da oni nisu zasnovani na strahovima, neretko iluzijama i što je još gore na stereotipima. Krajnja posledica je gledanje sveta iz uske vizure, koju nesrećom smatramo za jedinu ispravnu i određujuću. Nabrajanje takvih pogleda bi oduzelo isuviše vremena, da ne pričamo tek o prostoru, tako da ćemo pomenuti samo one najbitnije. Na prvom mestu, to je posmatranje sveta iz najprimitivnijeg ugla. Baš kao na primeru onog čuvenog afričkog plemena i njihovog razumevanja sveta. Da ga ponovimo – dobro je kad mi upadnemo u tuđe pleme, silujemo njihove žene, otmemo stoku i pobijemo sve muškarce; loše je kad oni nama to urade (podseća li vas ovo možda na istoriju balkanskih plemena?). Onaj drugi jeste prihvatanje postojanja drugačijeg, ali bez saučestvovanja. Otprilike, sve je to lepo, možda i istina, ali moj stav je to i to. I naravno onaj treći, i najređi, jeste pokušaj da se u uđe u unutrašnji svet drugog čoveka ne bi li se on tako razumeo. Podrazumeva se da je ovo najteže. Pored inteligencije, da se ne lažemo veći deo ljudske populacije čine potpuni idioti, potrebna je ogromna doza empatičnosti, kao i odustajanja od egoizma. I upravo je ovo jedna od najvećih draži književnosti. Taj ulazak u drugi svet, onaj koji nikako drugačije ne bismo mogli da osetimo izuzev kroz literaturu. Tako ćemo čitajući, dobru podrazumeva se, književnost upoznati ne samo daleke svetove i ljude koji u njima žive već ih i shvatiti. Razumećemo i ono što nikada ne bismo mogli da razumemo. Neka to bude ubica kao Raskoljnikov iz „Zločina i kazne“ Dostojevskog ili pak žena koja je ubila svoje dete kao u romanu „Voljena“ nobelovke Toni Morison. Ali ne samo to. Književnost potpomaže da shvatimo nama čudne ljude, svejedno je da li su to osobenjaci ili pak oni sa drugačijim stavovima. Baš kao što to čini Ivi Vajld.
U središtu romana „Sve ptice pevaju“ nalazi se sudbina devojke Džejk. Nastanjena na malenom engleskom ostrvu ona svoje dane preživljava u potpunoj osami. Društvo joj pravi pas, sa imenom Pas, i stado ovaca. Ali nešto čudno počinje da se događa. Jedna za drugom njene ovce bivaju ubijene. Da sve bude gore, na farmi se pojavljuje ostareli hipik Lojd koji junakinji donosi novi nemir. Klupko počinje da se odmotava i pred čitaocima se prikazuje slika životnog puta Džejk. Ona je poreklom iz daleke Australije. A tamo ne samo da se odigralo njeno detinjstvo, već i silni događaji koji su preokrenuli njenu sudbinu i odveli je do krajnjeg osobenjaštva i ovog engleskog ostrva.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je autorkin stil. Rečenice u ovom romanu neretko svojim sjajnim ritmom podsećaju na najblistaviju poeziju. Još bitnije, rečenice su to koje silinom i ništa manje potpunom ogoljenošću izazivaju patos, na sreću bez imalo patetike. To biva još više naglašeno savršeno vođenom naracijom, ali i kompozicijom kojoj se ne može naći pandan. Tako nas Ivi Vajld iz poglavlja u poglavlje premešta iz jednog u drugi svet. Na jednoj strani je Engleska, na onoj drugoj Australija. Najfascinantnije je što je redosled pripovedanja obrnut. Zaboravite onu standardnu naraciju. U slučaju ovog romana događaji kreću iz najbliže prošlosti, pomerajući se kako radnja odmiče ka dubljoj prošlosti, onoj u kojoj se krije tragični zametak priče. Ova izmenjena pripovedačka strategija svedoči ne samo o talentu Ivi Vajld, nego i o beskonačnim mogućnostima pripovedanja i izmenama forme, onda kada nam se učinilo da je u književnosti već sve viđeno.
Ivi Vajld po mnogima predstavlja jednu od najvećih nada novije engleske proze. Detinjstvo je provela u Australiji, što će postati njena dominanta književna tema. Završila je studije umetnosti i dizajna na Univerzitetu u Londonu. Njen prvenac „Iza ognja dođe glas tih i tanak“ (2009) donosi priču o sudbini dvojice ljudi koji pokušaju da pobegnu od svoje mučne prošlosti. Drugi roman Ivi Vajld „Sve ptice pevaju“ dobio je Evropsku nagradu za književnost, kao i niz značajnih priznanja. Pored ova dva romana, objavila je i nekoliko zapaženih priča. Živi u Pekamu gde vodi malu gradsku knjižaru.
Ivi Vajld slika život onakvim kakav on jeste. U njemu nema mnogo ulepšavanja i kićenja. Takva je i sudbina Džejk. Pogrešni prvobitni izbori dovode do kasnije tragedije. I nema tu mnogo kukanja. Nema ni izbora. Treba odživeti tragediju od života koji joj je namenjen. Ali takav život ostavlja posledice. U njenom slučaju to je potpuna zatvorenost u sebe. Sve to rezultira posmatranjem Džejk od strane okoline kao osobenjaka i čudaka. Šta se iza toga krije, to već nije njihova stvar. A Ivi Vajld baš to otkriva. Kroz ovaj čudesni roman ona skida koprenu sa samoće, pričajući kakve nesreće ponekad stoje iza naše zatvorenosti. Čitajući ovaj roman, vi ćete shvatiti Džejk. Ali ne samo nju. Shvatićete sudbine ljudi koji su odbegli od sveta ne zato što to žele, nego zato što moraju. Vi nećete videti samo spoljnu sliku, videćete unutrašnjost koja će možda izazvati gađenje i muk ali onu koju ćete razumeti. I to je čudesna moć književnosti i njena uloga u razumevanju drugih. Ona o kojoj piše besmrtna Harper Li: „Ne možeš da razumeš osobu dok ne sagledaš stvari iz njenog ugla… Dok se ne uvučeš u njenu kožu i prošetaš se u njoj“. Baš to nam pruža Ivi Vajld.

Naslov: Sve ptice pevaju
Autor: Ivi Vajld (1980-)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 219

London 1-3 – Edvard Raderfurd

Jedan od najslikovitijih (barem po nazivu) umetničkih pravaca, dehumanizacija umetnosti, kao jednu od svojih glavnih odlika postavio je samodovoljnost umetnosti kao takve. Tvorac ovoga pravca, španski filozof Hose Ortega i Gaset, aludirao je na većinu umetničkih pravaca nastalih posle Velikog rata. Nije to nova ideja. Još na početku devetnaestog veka, Viktor Kuzen formuliše pojam larpurlartizma, umetnosti koja sleduje samo estetici ne obazirući se na moralna ili didaktička načela. Ulaziti u proučavanje kasnijih teorijskih i umetničkih grupa i pravaca, nezahvalan je zadatak. Ipak, kao jedna od osnovnih karakteristika moderne književnosti može se uzeti upravo ta potreba za samodovoljnošću. Situaciju je još više zakomplikovala pojava postmodernizma. Preplitanje žanrova, upotreba groteske, svojevrsni stilski pluralizam i gubljenje originalnosti, doveli su do potpunog haosa. Ako se većina književnih žanrova u nekom smislu može smatrati samodovoljnim (mada je i to nategnuta konstrukcija), roman sigurno nije takav. Najpre zato što je on sublimiranje celovitog ljudskog iskustva i u sebi sadrži mnogobrojne elemente. Najvidljivije je to u istorijskim romanima, svojevrsnim modernim sagama. Uzmimo za primer samo Pekićevo remek-delo „Zlatno runo“. Pored neminovne istorijske hronike, ovaj roman je u isto vreme i psihološka, etnološka, mitološka i sociološka studija. Današnje vreme ovakvim romanima ne ide na ruku. Htenje da se sa što manje reči kaže više, potreba za jeftinom psihologijom i filozofijom, traženje lakih odgovora i još lakše umetnosti, sve je to oznaka savremenosti. Pojednostavljenje koje najčešće dovodi do banalnosti, nikako nije pogodno vreme za roman-epopeju. Stoga je i pojava dela u ravni Tolstojevog „Rata i mira“ ili Pekićevog „Zlatnog runa“, pravi književni događaj. Baš takav je roman Edvarda Raderfurda „London“.
Prvi deo ove celovite hronike britanske prestonice, vraća nas u pedesete godine pre nove ere. Jedno pusto mesto nazvano je Londinos, i u njegovoj blizini živi keltsko pleme. Ribar, začetnik porodične loze Daket, pripadnik je tog plemena koje će se stati na put Cezarovim osvajanjima. Ipak, poraz keltske civilizacije je neminovan. Dolazi vreme novog razvoja i podizanja grada Londonijuma. Prateći ribareve potomke, Edvard Raderfurd pripoveda o padu rimskog carstva, prihvatanju hrišćanstva, začetku anglosaksonske civilizacije, kao i uzdizanju trgovačkog Londona. Drugi tom nas odvodi pravo u srce srednjeg veka. Dinastički ratovi su završeni i na tron dolaze dve velike figure Henri VIII i Elizabeta I. Dok će Henri Englesku verski odvojiti od ostatka Evrope, Elizabeta će je pak ojačati i pretvoriti u velesilu. Razvoj je vidljiv na svakom koraku. Nove zgrade, trgovačke komore, začetak umetnosti (dovoljno je pomenuti samo Šekspira), sve će to podizati i rušiti članovi porodice Daket. Treći tom je priča o najslavnijem dobu Londona. On je ne samo prestonica Engleske, već i najveće imperije na svetu. Ubrzana industrijalizacija, materijalno bogatstvo i opšte pregalaštvo, biće zaustavljeni velikim ratovima. London ih preživljava, nastavljajući da gradi svoju bogatu povest.
Ispisujući istoriju Londona na preko hiljadu i dvesta stranica, Edvard Raderfurd je stvorio i neodoljivu hroniku jedne porodice. Izbegavajući da istoriju svede na romansiranje vladarskih ili plemićkih životopisa, on je stvorio autonomno umetničko delo, kao i ništa manje vredan istorijski udžbenik. Pisanje ovakvog romana nimalo nije lak zadatak. Ako uzmemo u obzir ogroman vremenski raspon od dve hiljade godina (to bi bilo gotovo dve godine po jednoj stranici), hroniku porodice koja se račva na desetine poprečnih loza, dodajte tome još i nekoliko stotina likova, tek tada možemo shvatati koliko je ovaj roman jedinstven ne samo po svojem obimu i složenosti, no i po umetničkoj viziji.
Edvard Rederfurd je jedan od najcenjenijih svetskih pisaca istorijskih romana. Studirao je na prestižnim univerzitetima Kembridž i Stanford. Godine 1987. objavljuje svoju prvu knjigu „Sarum“, roman koja prati deset hiljada godina istorije okruga u blizini spomenika Stounhendž. „Sarum“ postaje instant bestseler i Raderfurd zadobija veliku slavu i priznanja. Slede romani-hronike koje prate istoriju Rusije, Londona, Dablina, Irske, Njujorka i Pariza. Rederfurdova dela su prevedena na preko dvadeset jezika i doživljaju velike tiraže. Pored „Londona“, izdavačka kuća „Laguna“ je na srpskom objavila i njegova dela „Njujork“ i „Ruska“.
Trotomni roman Edvarda Raderfurda „London“, je dvostruka hronika. Prva je istorijska, gde se ovaj autor pokazao kao nenadmašni majstor. Nepretenciozno izlaganje istorijskih činjenica, sjedinjeno sa pitkim stilom i zanimljivim legendama i pričama, u isto vreme će zabaviti ali i još važnije podučiti svakog čitaoca. Baš zbog toga, Raderfurdov „London“ nije samodovoljan roman, on je pre svega mešavina različitih elemenata, ipak sjedinjenih u maestralnu celinu. Još bitnije, London Edvarda Raderfurda je neverovatno zanimljivo mesto. Za tren oka ćete preći sa ulica rimskog Londonijuma na blatnjave sokake srednjevekovnog Londona. Upoznaćete Šekspira koji se sukobljava sa puritanskim duhom vremena, moraliste koje bi zabrane svaku radost, ali i sifražetkinje koje se bore za žensko pravo glasa. Isto tako, u jednom trenutku ste među skupljačima đubreta na Temzi, a već u onom sledećem na raskošnim banketima viktorijanske Engleske. Drugi segment romana, porodična hronika, podjednako je bitan. Prateći uspone i padove porodice Daket, i još desetine familija, vi ćete se identifikovati sa njihovim borbama i gresima, ali i spoznati istinsko dobro i zlo. Pred vama će ukazati živa istorija izobražena u ljudima od krvi i mesa. Možda je to i najveća vrednost ovog izuzetnog romana, upravo ta kombinacija pitke istorije i pulsirajućeg života, koja će retko kog čitaoca ostaviti ravnodušnim.

Naslov: London 1-3
Autor: Edvard Raderfurd (1948-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2009
Strana: 1218