Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Prva asocijacija na pomen reči revolucija sasvim sigurno su metež, veliki sukobi i neretko krv. Ipak, revolucija nije samo to. Štaviše, najuspešnije su one revolucije koje ne liče na revolucije. Najpre zato što revolucije po kojima merimo vreme neslavno propadaju. Tako je Oktobarska revolucija pojela samu sebe, baš kao i ona jugoslovenska. Da se ne priča tek o Francuskoj revoluciji koja se naposletku pretvorila u veliki teror. Istorija nas uči, samo na nesreću ta istorija nema dobre učenike, da se ideali, pogotovo oni izraženi u borbenom otporu, gotovo po pravilu pretvaraju u svoju suprotnost. One, pak, druge revolucije su znatno uspešnije. Prva takva velika revolucija je poljoprivredna. Šta je njena suština? Ljudi u neolitu počinju da uzgajaju useve što u potpunosti menja paradigmu tadašnjeg života. Ništa manje i istoriju naše civilizacije. Odbacujući nomadski život, ljudi se ukorenjuju na jednom mestu i stvaraju osnov za izgradnju naselja. Još bitnije, znatno lakše prehranjivanje ostavlja prostor za stvaranje i imaginaciju. Suštinski: ono što čoveka čini čovekom. Takvih revolucija je bilo i u budućnosti. Upotreba pluga u poljoprivredi, kasnija primena hemijskih preparata i ništa manje ukrštanje poljoprivrednih kultura su omogućili lako dostupnu hranu većini ljudi. Koliko je to značajno govori ogroman broj gladnih u prošlosti i silne smrti usled velikih gladi. Setimo se samo one u Irskoj. Ništa manje nije bitna ni industrijska revolucija koja je postavila temelj za urbani život. Ona druga industrijska revolucija je izrodila borbu za radnička prava. Da nje nije bilo možda bi i dalje radili po dvanaest sati dnevno i trpeli gazdin bič više nego što ga trpimo danas. Digitalna revolucija nam je omogućila pristup neverovatnoj količini informacija i olakšala do krajnosti komunikaciju. Sve su to revolucije koje su nas nepovratno promenile, a da ih gotovo nismo ni svesni. Takav slučaj je i sa naučnom revolucijom. Čovek je odbacio dotadašnja verovanja, ponajviše ona u kojima sve zavisi od više sile, i uzeo stvar u svoje ruke. Galileo, Kopernik, Njutn, Ruso, Darvin i mnoštvo drugih naučnika su postali lučonoše novog doba. Među njima je i lik Frojda, čoveka koji je napravio svojevrsnu revoluciju. Po prvi put u istoriji naše civilizacije ljudska osećanja i htenja izlaze na svetlost dana i poprimaju sasvim novo značenje. Ono o čemu se pre samo šaputalo postaje predmet mnogobrojnih istraživanja, ništa manje i tema za brojne umetnike. O tim umetnicima progovora Bora Ćosić.
Eseji sabrani u knjizi „Povest o Miškinu“ su posvećeni neženjama u istoriji literature devetnaestog i dvadesetog veka. Ništa manje i književnim likovima koji brak posmatraju kao svojevrsnu smrt. Od naslovnog kneza Miškina, preko Valtera Benjamina, Kafke, Prusta, Ničea, Kjerkegora, Bruna Šulca, pa sve do Andre Žida, Bora Ćosić tka priču o tome „kako raskinuti zaruke“. Na sreću, ona se na tome ne završava. Ova knjiga nam otkriva nutrinu junaka, ali ništa manje i duh vremena, onog vremena koje je Frojdova „revolucija“ nepovratno promenila.
„Jer u evropskom rasulu, misaonom, intelektualnom i duhovnom, ovo je glavna stavka, žudeti i hiniti nešto što na pola puta do realizacije postaje odbojno, neprivlačno i smrtonosno opasno“, piše Bora Ćosić u ovoj knjizi i možda najbolje određuje suštinu svojih junaka. To su ljudi koji su zarobljeni na sredomeđi između htenja i delovanja. Misaono bogati, a praktično gotovo idioti. Takav „idiotizam“ je u središtu Ćosićevog interesovanja. Ono što je najbitnije, to Ćosićevo interesovanje je predstavljeno sa nenadmašnom erudicijom, gotovo neverovatnom za našu literaturu. Stotine knjiga, ništa manje i pisaca, nalaze svoje mesto u „Povesti o Miškinu“. Pred nama je izuzetna slika literature dvadesetog veka i priča o mestu intelektualca i umetnika u novijoj istoriji naše civilizacije: „Da li je to onaj naum mladih Evropljana (…), koji ne mogu da podnesu dosadu i sami sebe, te u njima samo je žudnja da od nečeg pate? Mi smo bolesni, naša pluća ne funkcionišu, a osim toga ne funkcionira ništa u nama i između nas, mi smo ovde, a tu ne bi trebali da jesmo, te to što jesmo, pokušavamo da opravdamo kroz pismenu radnju, a šta se kroz pismenu radnju uopšte može opravdati, ako boga znate!?“
Bora Ćosić, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih, a usled neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, drami, zbirki priča i pesama, knjiga eseja i memoarske proze.
„Freudova nauka bila je eksplozija koju je građansko društvo, učtivo i uglađeno, priredilo samo sebi kao jedan od velikih društvenih udara i kao znak od kojeg počinje neko novo računanje vremena po temi mentalnih i ostalih događaja što se u čovekovoj glavi odvijaju“, ispisuje Bora Ćosić. Pored naslovnog kneza Miškina – junaka nastalog pre Frojda, mada se čini junaka tako frojdističkog – Ćosić u ovoj knjizi predstavlja Frojdovu „decu“. Ljude, umetnike u ovom slučaju, satkane od neuroza, labilnosti i trajnog pomanjkanja svake sigurnosti. I u isto vreme, ljude koji su stvorili dela koja po svojoj vrednosti predstavljaju nešto najznačajnije što nam je novovekovna civilizacija dala. Priča o neženjama je samo pokretač, ono mnogo bitnije je šta stoji iza te miškinovske trajne onesposobljenosti za svakodnevni život. I u tome je srž ove knjige. Ako je uzimate samo da biste sladostrasno uživali u masnim pričama o „ludim“ umetnicima, odmah je batalite. Toga u ovoj knjizi nema. Pred nama je „istorija duše“, priča o vremenu koje je „Frojdova revolucija“ nepovratno promenila. I ništa manje izuzetna knjiga eseja o nesreći ljudskog posrtanja: „Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena.“

Naslov: Povest o Miškinu
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 353

Pročitajte i prikaz knjige „Doručak kod Majestica“ Bore Ćosića

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Uljević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Uljevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“

Tamo gde počinje zabava – Čarls Simić

Piše se samo za nekog čitaoca. Nije da laže onaj koji kaže da piše samo za sebe lično. On je stravično ateistički nastrojen“, tako Umberto Eko u jednom eseju vidi ishod svakog pisanja, govoreći dalje da bi nastavio da piše čak i ako bi sutra neka katastrofa zadesila svet, i to u nadi da će ipak neko nekada uspeti da pročita ono što je napisao. Naravno, postoje i pisci koji se sa ovim ne slažu, počevši od Kafke pa sve do Džona Kenedija Tula, ali je opet njihovo književno delo zadobilo puni smisao tek po objavljivanju. No, da se vratimo na početak. Odakle dolazi potreba umetnika da podeli svoje delo sa drugima? Ako zanemarimo materijalne benefite (novac, slava, uticaj, samopotvrđivanje…) u srži ove potrebe je susret sa ljudima koji će umeti da cene napisano, i ne samo to – onima koji će u umetničkom delu pronaći ono što je bila autorova preokupacija i muka. Na nesreću, ta nada se obično izjalovi. Koliko je samo autora koji su svom delu posvetili godine i godine truda, da se ne priča tek o ostalim mukama, a da ono nije dobilo nikakvu povratnu reakciju. Ili još gore, komentare koji nemaju baš nikakve veze sa onim što je autor napisao. Dobro, zato je tu književna kritika, koja bi jelte trebala da znalački oceni šta je to autor hteo da „kaže“. Ali tu nastupa problem. Pogotovo u Srbiji gde književna kritika ima status životinjske vrste pred potpunim iščeznućem. Već godinama nijedne dnevne novine (pa čak ni one koje se hvale svojom tradicijom i kulturnim uticajem) nemaju književnu kritiku, a i ono što bi moglo da bude podvedeno kao književni prikaz najčešće je plaćeni tekst izdavača. Koliko je ovo posledica duha vremena i gubljenja uticaja književnosti, isto tako je za nestanak kritike odgovorna i ona sama. Književna kritika je postala krajnje dosadna i nepotrebna. Nesuvisli tekstovi prepuni opštih mesta bez ikakvog smisla i poente, besplodno teoretisanje iza kojeg stoji samo zjapeća intelektualna i životna praznina, ali neretko i politički obračuni gde kritičari postaju ideološki komesari, sve su to razlozi zbog kojih je književna kritika, i to ponajviše kod nas, izgubila svaki značaj. I šta preostaje piscu? Pa ništa drugo nego da popuni tu prazninu i da počne da piše o svom delu. Pisac smenjuje kritičare, podjednako i teoretičare, „raščlanjavajući“ samoga sebe, svoje preokupacije, ideje i dela koje ga inspirišu. Baš kao što to čini čuveni Čarls Simić.
Od zabeleški o američkom jugu, preko istorije Njujorka, pa sve do pevačkih talenata u porodici Simić, Čarls Simić u prvom delu knjige „Kaleidoskop“ piše autobiografske zapise protkane brojnim društveno-političkim zapažanjima. Druga celina knjige „Antiutopija“ je posvećena piscima. U njoj saznajemo kako Simić vidi stvaralaštvo Borislava Pekića, sudbinu literature u dvadesetom veku, ali i fašističku prošlost Mirče Elijadea. „Antologija“, treća celina knjige, je posvećena pesnicima. Može li se valjano prevesti srpska narodna epika na engleski, zbog čega je značajan Vasko Popa i koje to Nerudine pesme vreme nije pojelo, otkriva autor. Četvrti deo knjige „Život slika“ je posvećen likovnoj umetnosti, dok u onom petom, „Siročad tišine“, Simić piše o svojoj poeziji.
Ono što najviše pleni u Simićevim esejima je virtuozna moć pripovedanja. Nalik najboljim prozaistima, Čarls Simić piše tekstove koji se čitaju sa uživanjem, a u isto vreme sa sobom nose nenadmašnu erudiciju. Kristalno jasni jezik, oplemenjen duhovitošću, uvlači čitaoca u svet politike, ideja i književnih teorija koji postaju sve samo ne dosadne. Najbitnije od svega, Čarls Simić nikoga ne štedi. Pogotovo narod iz kojeg je potekao: „Najgore je biti u pravu u pogledu onih kojima sami pripadate. To vam nikad ne opraštaju. (…) Bili bismo mnogo omiljeniji kod nacionalista ako bismo se slikali držeći nož pod grlom nekog deteta nego ako bismo marširali protiv nekog rata koji su oni vodili i izgubili.“
Pesnik i esejista Čarls Simić predstavlja jedno od najvećih imena savremene svetske literature. Rođen je u Beogradu, iz kojeg se kao dečak zajedno sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. Do sada je objavio preko dvadeset zbirki poezije (pomenimo samo „Raščinjavajući tišinu“, „Beskrajna tuga“, „Oštrine“, „Ta sitnica“…), nekoliko knjiga eseja („Alhemija sitničarnice“, Gledaj dugo i netremice“, „Metafizičar u mraku“…). Na engleski jezik je preveo knjige pesama Vaska Pope, Branka Miljkovića, Ljubomira Simovića i brojnih drugih srpskih pesnika. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najveća američka i svetska priznanja, od kojih je najznačajnija Pulicerova nagrada.
„U idealnom pogledu, pesma koja razmišlja puna je ogledala… Ona meri jaz između reči i onoga što se one usuđuju da imenuju… Jaz između postojanja i onoga što je rečeno“, ovako Čarls Simić razmišlja o onome šta je poezija i u isto vreme na najbolji način objašnjava suštinu svojih eseja. Ogromni dijapazon tema, od porodične istorije (našoj publici će posebno biti zanimljiv esej „Odrod“ u kojem autor piše o srpskom poreklu i šta ono za njega predstavlja), preko sudbine velikih umetnika (svejedno da li pisaca, pesnika ili slikara), pa sve do sopstvene poezije, Čarls Simić traga za onim šta stoji iza njegovog stvaralaštva. U isto vreme to su i mudra promišljanja o svetu u kojem živimo, koliko opora toliko i duhovita. Kakvo je, recimo, ovo: „Reformatori čovečanstva liče mi na idealističke nadzornike kaznenih institucija koji su ubeđeni da se okoreli kriminalci mogu prevaspitati. Radije bih poverovao da tigar može postati vegetarijanac nego da se ljudi mogu masovno preobraziti u nesebične.“ Ipak, ova knjiga je ponajviše vodič kroz unutrašnji svet Čarlsa Simića. Koji su ga to umetnici inspirisali, kakve posledice je ostavila politika i ideologija na njegov život, čemu uopšte umetnost, a pogotovo poezija, sve su to teme sa kojima se Simić hvata u koštac stvarajući ovu izuzetnu knjigu eseja koja se čita sa uživanjem.

Naslov: Tamo gde počinje zabava
Autor: Čarls Simić (1938-)
Prevela: Vesna Roganović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 202

U utrobi kita – Džordž Orvel

u-utrobi-kitaRaspravljati o značaju umetnosti, ili još bolje rečeno o njenoj svrsishodnosti, u današnjem vremenu, da citiramo Branka Miljkovića, uzaludnije je nego dozivati pticu zauvek sletelu. Koliko god to ljubiteljima umetnosti zvučalo blasfemično, ona je izgubila svaki značaj. Publiku i dalje ima, u manjem ili većem broju uvek će postojati zaluđenici koji će svoj spas pronalaziti u njoj, ali uticaj umetnosti na svakodnevni život postao je gotovo nepostojeći. Upravo taj svakodnevni život i sadašnjica sve više poprimaju elemente distopije, gotovo pa svesno postajući Hakslijev vrli novi svet. Diktature (barem u onom svom najcrnjem obliku) su za nama, što opet ne znači da je sloboda odbranjena. Onima gore, bile to političke, religijske ili biznis elite, samo u snovima onih baš naivnih pojedinaca stalo je dobrobiti i osvešćivanja svojih podanika. I tu nema nikakve teorije zavere. Neukim i neobrazovanim ljudima najlakše je vladati. Suštinski, takvim ljudima je moguće podvaliti baš sve, i pri tom mislimo baš na sve. Kakve sad veze ima s tim umetnost, ništa manje i nauka? Pa, najpre, umetnost, a pogotovo književnost, je bila poslednja odbrana zdravog razuma. Nalik Ničeovom Zaratustri, umetnik je bio taj izuzetni pojedinac koji silazi sa planine da osvesti saplemenike. I polako dolazimo da ovog vremena. Možete li da zamislite nekog novu Zolu koji ukazuje na nepravdu? Ili još bolje, šta mislite da li bi bilo koji umetnik današnjice imao moralnog integriteta da napiše „Optužujem“, a da to bude ozbiljno shvaćeno? Za razliku od današnjice, velike ideje pisaca, filozofa i teoretičara su u prošlosti bile korektiv stvarnosti. Bilo kroz romane, filozofske studije ili članke, ti ljudi su raspirivali strasti (u najpozitivnijem značenju), ukazivali na društvene anomalije i nepravilnosti, postavljali pitanje kuda mi to zaboga srljamo i na taj način pravili pogodno tlo za razvoj kritičke svesti. Idealizam začet u tom vremenu ostavio je traga na sve nas. Bilo kakvo razmišljanje o moralu nemoguće je bez Kantovog kategoričkog imperativa. Priča o vrednosti života gotovo uvek će se završiti sa sudbinom Raskoljnikova, lika F. M. Dostojevskog. Kao što i priča o današnjici, slobodi i novom totalitarizmu nije moguća bez pozivanja na Džordža Orvela.
U prvom delu knjige eseja „U utrobi kita“ sabrani su Orvelovi autopoetički članci o smislu pisanja. Odgovarajući na pitanja zašto pisati i da li se od pisanja može živeti, on problematizuje položaj umetnika. U onom drugom delu rasprava o smislu umetnosti se prebacuje sa lične na univerzalnu ravan. Kakva je sudbina umetnosti u politizovanom društvu odgonetaju eseji „Granice umetnosti i propagande“ i „Politika i engleski jezik“. Na osnovu Gandijevog i Hitlerovog delovanja, Orvel otkriva naličja dva suprotstavljena sveta. I kao takva poprilično kontradiktorna. Sportski duh, atomske bombe, hladni rat, sve to pronalazi mesto u Orvelovim analizima. Posebno su značajni članci i priče koji govore o autorovom životnom putu. I svakako onaj najbitniji „U utrobi kita“ na primeru stvaralaštva Henrija Milera govori o budućnosti literature i njenoj ulozi.
Zahvaljujući agilnoj i odlično profilisanoj izdavačkoj kući „Lom“ po prvi put na srpskom jeziku se pojavljuju čuveni članci i eseji Džordža Orvela. Ideje koje su stajale iza čuvenih romana „1984“ i „Životinjska farma“ sada nam se otkrivaju u potpunosti. Još bitnije, pred nama se nalazi pisac podjednako besprekoran kao i u svojim romanima. Dubinski ulazak u problematiku, analitičnost i istinska erudicija sjedinjeni su sa izvrsnim stilom. Orvelovi eseji su pravo uživanje za svakog čitaoca željnog dubokog i ozbiljnog štiva. Jedina zamerka koja se može uputiti na račun izdavača jeste potpuno besmisleno i nepotrebno skraćivanje pojedinih eseja, pogotovo što problem sa prostorom ne postoji (knjiga ima nešto više od sto strana).
Džordž Orvel je rođen u Indiji pod imenom Erik Artur Bler. Njegov otac je bio kolonijalni službenik britanske imperije. Još kao dete se seli u Englesku, gde završava osnovno školovanje. Prekida studije na Itonu i odlazi u Burmu gde radi kao policajac. Svoje uspomene na taj period ovekovečio je u romanu „Burmanski dani“. Duboko se ne slažući sa britanskom kolonijalnom politikom vraća se u Evropu, gde radi kao perač sudova (opisano u romanu „Niko i ništa u Parizu i Londonu“), knjižar i novinar. Ideološki opredeljeni socijalista postaje dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, ali njegova očekivanja su izneverena. Živi u Londonu gde piše „Životinjsku farmu“ koja će mu doneti slavu. Teško oboleo od tuberkuloze seli se na ostrvo Jura blizu škotske obale. Tu će napisati svoj čuveni roman „1984“, gde i umire u četrdeset i sedmoj godini života.
Pre ili kasnije, mora se doći do tog pitanja. Zašto su toliko bitni politički zapisi i eseji jednog pisca napisani pre više sedamdeset godina? Zar prohujale decenije nisu pojele politiku tog vremena i donele neke nove dileme? Nažalost, nisu. Totalitarna svest ne samo da nije nestala, već je i uznapredovala i postala čudovišno veća. Dileme sa kojima Orvel sukobljava ništa se ne razlikuju od današnjeg vremena. Sloboda ili nesloboda, raspomamljene političke elite, smisao pisanja, položaj umetnika i intelektualca u svetu, sve je to i dalje krucijalno bitno. Najvažnije, Orvel ne nudi jeftina rešenja, on nikada nije ni bio propovednik i dosadni politički teoretičar. Čak i kada se aktivno uključuje u borbu, on postaje razočaran svetom koji gazi njegove ideale. Orvel je plemeniti pesimista. Čovek koji shvata da svet odlazi dođavola i da sa tog puta nema skretanja, ali ipak čovek koji se ne predaje. Taj iskreni idealizam koji ponekad izgleda tako iluzorno smešan u odurnoj svakodnevnici, njegov je poslednji krik i odbrana. I kao takav, Orvel postaje jedan od poslednjih velikih umetnika koji su menjali svet. Ali da se mi vratimo u sadašnjicu. Zašto više ne postoje umetnici i intelektualci kao Orvel? Da li je samo vreme takvo, ili je krivica obostrana? Najbolji odgovor nam daje sam Orvel: „U danima koji dolaze, intelektualci će izgleda biti sami sebi najveći neprijatelji, jer su se potpuno predali i izgubili onaj borbeni duh koji su nekada imali.“

Naslov: U utrobi kita
Autor: Džordž Orvel (1903-1950)
Prevela: Mirjana Radmilović
Izdavač: Lom, Beograd, 2016
Strana: 136