Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći – Salman Ruždi

I pored bogate čovekove imaginacije i življenja u svetu prepunog podataka i činjenica, neke stvari je nemoguće znati u potpunosti. A bilo bi to dragoceno. Zamislite samo da možemo da znamo sa sigurnošću šta se desilo u trenutku kada su se u umovima naših dalekih predaka začele prve misli. Ili, još bolje, zamislite kako je izgledala prva priča. Da li ju je ispripovedao lovac koji je svojim saplemenicima preneo čudesnu priču o avanturama koje se dešavaju negde daleko izvan sigurnosti pećine? Ili je to možda bila majka koja je svoju decu plašila sa užasima spoljašnjeg sveta? Kako je zaista izgledala prva priča ne možemo sa sigurnošću znati (barem dok se ne napravi vremenska mašina nalik Velsovoj), ali priča je bila i ostaće osnova ljudske civilizacije od praistorije pa sve do današnjice. U njenoj srži leži prenošenje iskustava, a svoju suštinu ostvaruje u upoznavanju sa drugačijim i nama nepoznatim stvarima i svetovima. Priča je odraz naše radoznalosti i kreativnosti, večitog htenja za čovekovim unapređenjem. Moglo bi se reći da je priča nešto najčistije što je poprilično nečista ljudska vrsta uspela da stvori i izgradi. Ona se nalazi svuda. U neobaveznim razgovorima (i ogovaranje komšinice sa trećeg sprata je neka vrste priče), u nauci (saopštavanje činjenica o nekoj do sada nepoznatoj galaksiji je priča), u novinskim reportažama i vestima (koje bez dobre priče ne uspevaju) i u još bezbroj drugih načina ljudskog izražavanja. Ipak, književnost se najčešće povezuje sa pričama. Način je to da one ostanu zauvek sačuvane. I ne samo to. Književnost je najviši oblik priče, onaj koji dopušta ljudskoj imaginaciji da izađe izvan svih ograničenja naše prirode. Kako smo onda došli do toga da je književnost postala nahoče današnje civilizacije? Suštinski, kako je moguće da danas priče slabo koga zanimaju? Odgovora ima puno. Jedan od njih je prenošenje priče u druge oblike koji su prilagođeni smanjenoj pažnji današnjeg čoveka. Ali, postoji i druga strana. Ono u šta se savremena literatura pretvorila. „Dopuštena je svaka vrsta književnosti, samo ne dosadna“, napisao je Volter. A dobar deo današnje književnosti je takav. Dosadan, bezidejan, u potpunosti jalov. Ipak, postoji i danas velika književnost. Tamo gde je priča i dalje svetinja. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Salmana Ruždija.
Svet u kojem živimo u romanesknoj viziji Salmana Ruždija ulazi u vreme čudnovatosti. Posle velike oluje počinju da se dešavaju nezamislive stvari. Ljudi koji levitiraju, beba koja ima moć da otkrije korupciju, crtač stripa kojem se na javi javlja jedan njegov nacrtani heroj, sve su to krajnje čudnovate stvari kojima se pridružuje ponovna pojava džinova (onih stvorenja od dima i vatre iz starih legendi). S jedne strane su džinovi koji žele da pokore zemlju, a sa one druge princeza Dunija koja je preko davno pređašnje ljubavi prema jednom filozofu zavolela čitav ljudski rod. Odsutna bitka dobra i zla se bliži.
Poetiku Salmana Ruždija je gotovo nemoguće odrediti do kraja. Kombinacija je to duboke ukorenjenosti u realnost (pozornica svih Ruždijevih dela je svet u kojem živimo) sa bajkovitim i fantastičnim događajima koji se međusobno prepliću. I taj prelom funkcioniše na izvanredan način. On zahvaljujući Ruždijevom talentu nije nemoguć i nezamisliv, on je štaviše vrlo realan, i mi vrlo brzo počinjemo da verujemo u njega. Takav je i ovaj roman, satkan od dubokog poznavanja današnjice koji se sjedinjuje sa alegorijom, britkom ironijom i duhovitošću koja je oznaka Ruždijevog stvaralaštva. Ruždi se posle nekoliko promašaja (od kojih je sigurno najveći roman „Bes“) vraća u formu. To je isti onaj razigrani pripovedač iz veličanstvene „Dece ponoći“ koji nas upoznaje sa novim i čudesnim svetovima u koje nas i najveća mašta ne bi mogla odneti.
Jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, Salman Ruždi, je rođen u muslimanskoj porodici u Bombaju. Sa roditeljima kao dečak prelazi u Veliku Britaniju gde završava studije istorije na Kembridžu. Debitovao je sa romanom „Grimus“ (1975). Svetsku slavu mu donosi roman „Deca ponoći“ (Bukerova nagrada), koji se smatra za jedno od najvećih dela svetske literature dvadesetog veka. Posle objavljivanja „Satanskih stihova“ kreću napadi na Ruždija od strane islamskih fundamentalista zbog navodne blasfemičnosti romana. Preko deset godina je trajao njegov progon, ali i pored toga on nije odustao od pisanja. Objavio je preko dvadeset romana, zbirki priča i eseja, kao i knjiga za decu. Ruždi trenutno živi u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Dve godine, osam meseci i dvadeset i osam noći“ je priča smeštana na granici između realnosti i fantazije. Upravo ovaj prelom najbolje određuje stvaralaštvo Salmana Ruždija. Svet koji nam Ruždi nudi je naš svet. On je satkan od zlobe, pohlepe i užasa koji polako jede ljudsku vrstu. Taj svet se odjedanput suočava sa nemogućim i fantastičnim. I u tom sukobu otkriva se ono najdublje u ljudskom srcu, baš kao i u svakoj bajci. Čitaoci će u ovom romanu višestruko uživati. U nenadmašnom Ruždijevom stilu, prikazu današnjeg sveta, ali i u priči koja opčinjava i uči. Ta priča će, kako drugačije nego čudesno, postati i naša: „Dok stižu do nas, priče se udaljavaju od svog vremena i mesta, gubeći specifičnost svojih začetaka, ali dobijaju čistotu srži, počinju da postoje same za sebe. A iz toga sledi (…) da ove priče postaju ono što mi znamo, ono što mi razumemo, i ono što jesmo, ili, možda bi bilo bolje tako reći, ono što smo postali, ili što možda možemo biti.“

Naslov: Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći
Autor: Salman Ruždi (1947-)
Prevela: Zvezdana Šelmić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2015
Strana: 311

Čuvari zlatnog runa (antologija priča)

Postoje posebnosti koje su u stanju da od običnog i uobičajenog odele ljude, pojave, predmete ili predele i učine ih neshvatljivim i drugačijim. Može to biti bizarnost, još češće je nama neshvatljiva raznolikost, a neretke su i pojave koje izlaze izvan okvira naših iskustva. Sukobljavanje sa natprirodnim, ili još bolje rečeno sa osobinama koje su pridodate nadnaravnim pojavama, daleko je od lakog zadatka. Najpre zato što dobar deo ljudi iracionalnom pristupa iz ugla „homo religiosusa“. Potreba za verovanjem u natprirodno u susretu sa onim što deluje natprirodno neće doneti njegovo preispitivanje. Naprotiv. Doneće još jednog obožavaoca. Slike ljudi, i to na nesreću neretko visokog obrazovanja, koji čak i u današnjici ostaju duboko ukorenjeni u sujeverju, potvrda su ove teorije. Ali da takvo poimanje onostranog ostavimo po strani. Naša tema je odnos nauke i umetnosti prema ovim pojavama. Tvorac psihoanalize i možemo bez preterivanja reći zastupnik najracionalnijeg mogućeg pristupa ljudskoj psihi, Sigmund Frojd, piše: „Izgleda da više nije mogućno odbacivati istraživanje takozvanih okultnih pojava, onih stvari koje nam navodno jamče realnu egzistenciju psihičkih sila drukčijih od onih koje poznajemo kod ljudi i životinja, ili koje kod tih duša otkrivaju sposobnosti u koje se dosad nije verovalo.“ Raščlanjavanje natprirodnog tako postaje zanimljiva tema za psihologiju i sociologiju. Njima se pridružuje i etnologija kao zasebna naučna grana kojoj je jedan od ciljeva proučavanje korena rituala i mitova koji dovode do iracionalnih uverenja. Umetnost, pak, natprirodnom pristupa na drugačiji način. Koristeći naučna otkrića, ona sebi ipak dozvoljava odlazak u nemoguće i natprirodno. I to je ono što se određuje kao fantastika u književnosti. I pored delimičnog prisustva u prošlosti (Milovan Glišić, Lazar Komarčić, Dragutin Ilić), čini se da fantastika kao književni žanr u našoj literaturi tek danas pokazuje svoj potencijal. Najbolje nam to pokazuje antologija „Čuvari zlatnog runa“.
Trideset savremenih srpskih književnih stvaralaca okupljeno je na jednom mestu i oko jedne teme. U pitanju je Homolje, geografska oblast na krajnjem istoku Srbije. Bogata istorija ovog kraja (koliko u antici, još više u novovekovnom periodu), sjedinjena je sa njenim prirodnim lepotama. Naravno, neizostavni dodatak je ukorenjenost dobrog dela stanovnika ovog kraja u natprirodno, ona sada već poslovična vlaška magija, ali i bogato mitsko i folklorno nasleđe. Kako izgleda susret ovih trideset književnika sa istorijom, mitom i sadašnjošću Homolja, možemo da vidimo u antologiji „Čuvari zlatnog runa“.
Da krenemo od dobrih strana antologije. Na prvom mestu to je priča Dejana Stojiljkovića „Vlaški skok“. Ispripovedan iz ugla tabloidnog novinara, „Vlaški skok“ onostranom pristupa koristeći ironijski diskurs. Kombinujući ironiju sa sjajnim preokretima, Stojiljković stvara odličnu storiju o (zlo)upotrebi natprirodnog u današnjici. Potraga za mitološkim korenima Homolja tema je priče Aleksandra Tešića „U zemlji čuda“. Balansirajući između bajkovitog i fantastičnog, Tešić uspeva da napiše uzbudljivu verziju stare homoljske legende. I pored mana koje proizilaze iz konfuzne elaboracije unutrašnjih stanja likova, Miomir Petrović je u „Krugovima u snegu“ dao dobar prikaz susreta velegradskog čoveka sa magijskim i onostranim. Duhovitost i erudicija su sastavljeni u priči „Vesna, Stribog i zov Homolja“ Gorana Skrobonje. Odlična distopijska slika Srbije u njenoj ne tako dalekoj budućnosti tema je priče Ilije Bakića „Duboko polje Homolja“. Još jedan zanimljiv susret sa onostranim, i to baš onako kako zamišljamo vlašku magiju, dala nam je Ksenija Pešić u priči „Ognjena ruža“. Koristeći arhetip o nemogućoj ljubavi između bogatašice i siromaha, Mladen Milosavljević nam predstavlja svet devetnaestovekovnog Homolja u priči „Najden i Nina“. Čvrsta ukorenjenost u istoriji susreće se sa onostranim i tvori sjajno napisanu pripovest.
A sad o onim manje dobrim stranama antologije. Na prvom mestu to je njen nesuvisli podnaslov „zbirka priča Homolja i Zvižda“. Pošto nijedan autor iz ove zbirke ne dolazi iz Homolja, jedino logično bi bilo da to bude zbirka ili još bolje antologija priča o Homolju i Zviždu. Da se ne priča tek o žanrovskoj određenosti. Na koricama knjige stoji da priče iz ove zbirke pripadaju žanru folklorne fantastike, iako su one krajnje žanrovski raznolike. Još smešnija je odrednica plemeniti žanr. Bilo bi zabavno priupitati autora ove kovanice koji su to neplemeniti žanrovi. Najveći nedostatak je, ipak, izbor priča. S jedne strane stoje sjajne, na onoj drugoj osrednje, dok vas na trećoj strani čekaju neubedljive, loše napisane i poprilično infantilne pripovesti koje neminovno kvare krajnji utisak.
Ovu antologiju ne treba odbaciti zbog njenih nedostataka. Najpre zbog sjajnih priča koje svojim stilom, erudicijom i književnim kvalitetom maestralno dočaravaju bajkoviti svet Homolja. A to ponajviše proizilazi iz njihove poetičke, ništa manje i žanrovske, divergentnosti u susretu sa magijskim i onostranim. Pojedini autori se nadnaravnom rugaju, drugi pričaju o susretu realnog i natprirodnog, neki onostrano pronalaze u istoriji i legendi, četvrti mitsko smeštaju u sadašnjost ili budućnost. Što je još bitnije, autori ovih priča to čine na ubedljiv, zanimljiv i književno vredan način. Kroz „Čuvare zlatnog runa“ naša literatura se susreće i suočava sa onostranim. Rezultat je, i pored brojnih mana ove antologije, odličan.

Naslov: Čuvari zlatnog runa (antologija priča)
Priredili: Miloš Petković (1986) i Dragan Despot Đorđević (1978)
Izdavač: Centar za kulturu „Veljko Dugošević“, Kučevo, 2017
Strana: 312

Tajne priče – Mirjana Novaković

tajne-priceGotovo pa uvek, svaki vremenski period ima svoje favorite, nešto što ga određuje i najbolje pojašnjava. Postoje, naravno, i prolazne mode. To može biti odeća (koliko nam sada samo smešno izgleda oblačenje tokom osamdesetih), muzika, film, ideologija… Književnost, podrazumeva se, nije isključena. Od onih prvobitnih epova, preko mode trubadurskih pesama, ništa manje veltšmerca koji pokorava Evropu tokom epohe romantizma, ogromnih knjižurina nastalih u realizmu, pa sve do novovekovnog egzistencijalizma, došli smo do vremena u kojem je fantastika nešto najpopularnije. Njena istorija seže daleko izvan granica književnosti. Možda je najbolje reći da je preteča literature kakvu poznajemo. Ko nam garantuje da neki pećinski čovek u satima dokolice nije svoje saplemenike zabavljao i plašio sa pričama o spoljašnjem svetu i silnim zamkama koje ga iščekuju van sigurnosti pećine? A to su sigurno bile ogromne karakondžule i slična čudovišta. Ili još bolje, zamislite kako je tom našem ne tako dalekom pretku izgledala provala oblaka, udar groma ili zemljotres. I to je trenutak rađanja literature i religije. Suštinski, te dve naizgled odvojene kategorije su povezane nerazmrsivim klupkom. Čudesa su čar i odraz vremena. Kako to odlično objašnjava Reza Aslan u studiji „Zilot“ (izdala na srpskom „Dereta“) ono što današnjem čitaocu Ilijade, Biblije ili bilo kog religijskog spisa izgleda nestvarno i nemoguće, tadašnjim ljudima je bilo normalno i obično. Suština nije u istinitosti napisanog, već u poruci koja proizilazi iz napisanog. Fantazija i fantastika tako poprimaju didaktički značaj. Skriveno jezgro upleteno je u nestvarnu priču, upravo da bi suština tako izgovorena i napisana privukla što veću pažnju. Taj obrazac iz prvobitne usmene književnosti ne gubi svoj značaj ni u modernoj literaturi (setimo se samo „Guliverovih putovanja“, „Kandida“ ili „Baudolina“). Fantastika ima i onu drugu mračnu stranu. Opsenarsku i čisto zabavnu. Dublja poruka je nepostojeća ili se izgubila u „prevodu“. Komercijalnost izražena u čisto konzumerističkom pristupu fantastici polako počinje da je svodi na zabavu tinejdžera i onih večitih pubertetlija. Da ne mora baš tako da bude pokazuje nam zbirka „Tajne priče“ Mirjana Novaković.
Priča koja otvara zbirku, „Šnauceri ne slušaju džez“, zanimljiva je igrarija sa prošlošću i sadašnjošću. Beogradski vodovod čije se podzemne cevi pomeraju, opasni psi koji progone junakinju i psihodelija beogradske andergraund scene, sve to sačekuje čitaoce. Šta to povezuje jednu beogradsku zgradu, rimsko carstvo i Kafku, otkriva nam pripovest „Assicvrazioni generali“. „Priča o pilulama“, storija je o leku koji u isto vreme donosi i spas i propast. „Leni Rifenštal u Bosni“ gorka je povest o poslednjem ratu. Medijske manipulacije, umetnički dignitet i užas rata, svoje mesto su našle u ovoj izuzetnoj priči. „Što je izgubljeno“ je još jedna igrarija autorke, samo ovoga puta sa naučno-fantastičnim žanrom. Drugi deo zbirke nam donosi dve novele. U onoj prvoj, „Gromovska legija“, selimo se u početne godine nove ere. Na granici rimskog carstva najmanje što vredi je život. Imperija sa svojim već umornim i dekadentnim službenicima suočiće se sa varvarima, ali i sa čudom. Novela koja zatvara zbirku, „Jevanđelje po žednoj“, distopijska je slika sveta i svojevrsnog pokreta otpora novom totalitarizmu.
Ono što se najpre mora pohvaliti je autorkin stil. Ili još bolje rečeno, neverovatno umeće da se različiti stilovi uklope tako da svom svojom raznolikošću ne ruše celinu. Koliko to daleko ide pokazuje i ogromna lepeza autorkinih književnih tehnika i stilova. Da pomenemo samo dnevničko pisanje, epistolarnu formu, distopiju, naučnu-fantastiku, postmoderno poigravanje, istorijsku hroniku… Mirjana Novaković je majstor pripovedanja, a iz tog majstorstva proizilazi i uverljivost. I gotovo je svejedno o čemu ona piše, čitalac zaista ima osećaj da prisustvuje stvarnom događaju, pa bila to daleka ili bliska prošlost, sadašnjost i budućnost.
Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“ (1966). Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd i upoznaje sa graditeljem Kalemegdana, ali i sa đavolom u pohodu na svet. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana su bila u najužem izboru za „NIN-ovu“ nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković su prevedeni na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.
U zemlji u kojoj se književnost još uvek meri po aršinima davno prohujalih vremena i u kojoj je svaki iskorak u nešto nepoznato i novo neoprostivi i smrtni greh, zbirka „Tajne priče“ Mirjane Novaković je putokaz i primer kakva može i kakva treba da bude savremena literatura. Neopterećena epskim i mesijanskim težnjama, ona piše o istoriji pretvarajući je u čudesni književni igrokaz a ne u korektiv sadašnjosti. Čak i kada upotrebljava fantastiku ili fantastične elemente, Mirjana Novaković nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Zato i njene distopijske i fantazijske priče nisu pubertetlijsko igranje sa žanrom, kakav je gotovo uvek srpski žanr, već prava i ozbiljna književna dela, kao što su ona Džordža Orvela ili Kazua Išigura. Najbitnije, pišući o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, baš kao i kod Pekića, ono najbitnije kod Mirjane Novaković je čovek. Njegov moralni sklop, sukob sa svetom koji ga okružuje i mučni život na koji je često osuđen. A to su večne i velike teme, one koje određuju pisca bez obzira na vreme u kojem živi i koju književnu tehniku koristi. Baš o tim temama piše Mirjana Novaković, stvarajući ovu izuzetnu zbirku.

Naslov: Tajne priče
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 214

Sudbine – Krsta Popovski

SudbineDa li je mudrosti, i to pre svega mudrosti oličenoj u filozofiji, dozvoljeno da se meša u književnost, pitanje je koje se neretko postavlja. U suštini, šta je uloga književnosti? Da li se ona iscrpljuje kroz estetiku i zaplete ili je njen cilj dublje poimanje stvari i pojava? Za one koji u književnosti isključivo traže distrakciju, odgovor je jasan. Književnost je tu da nas razveseli ili rastuži, odvede u neki drugi svet, suštinski da pruži pozadinu za eskapistički beg od stvarnosti, što je sasvim legitimno. Dobar deo književnog stvaralaštva baš je takav, samo što i tu postoje razlike. Nikako se ne mogu porediti Bruno Traven i Sidni Šeldon, recimo. Iako su njihova dela usresređena isključivo na zaplet, deli ih kvalitativna provalija. Osvrnemo li se na književnost koja sadrži filozofske elemente, situacija je znatno komplikovanija. S jedne strane stoje stvaraoci koji „kriju“ mudrost inkorporirajući je u zaplete i samim tim prepuštajući čitaocu da na osnovu fabule donese svoj sud. Takvi romani su „Tihi Don“ Mihaila Šolohova ili „Seobe“ Miloša Crnjanskog. Čak je i Andrić, koji važi za najvećeg mudraca među našim piscima, poprilično „škrt“ u aforističnoj mudrosti u svojim romanima i pričama. Sa druge strane su oni pisci koji se ne libe da filozofiju direktno mešaju sa književnošću. Možda je najbolji primer ove kombinacije najpoznatija knjiga svih vremena. Moderna biblijska egzegeza odustaje od doslovnog i dogmatskog tumačenja teksta, priznajući da su priče iz Biblije često samo metafore. I zaista, pojedine biblijske knjige su izuzetna kombinacija dobrog zapleta i filozofske misli, baš kao što je ona o Jovu. Biblijska tradicija se nastavlja u drugom obliku. Volterov „Kandid“ najsvetliji je primer filozofskog romana. Silne peripetije i muke koje preživljava Kandid u službi su autorovog obračuna sa Lajbnicovom filozofijom. Ne razlikuju se ni Sviftova „Guliverova putovanja“. Opet je glavni junak žrtva brojnih preokreta ne bi li se pisac obračunao sa duhom vremena. Šta reći tek za „Zločin i kaznu“? Zar ubistvo čuvene lihvarke nije isključivo u službi filozofske rasprave o vrednosti ljudskog života? Ovom žanru nisu odoleli ni naši pisci. Primer za to je književni opus Krste Popovskog.
Glavni junak romana „Sudbine“, Zoran Tešić, sredovečni je uposlenik biroa za nezaposlena lica. Njihov zadatak je da nesrećnicima koji traže posao pruži prekvalifikaciju, ali to je daleko od istine. Suštinski se Zoranov posao iscrpljuje u neuverljivim tešenjima i potpunom otaljavanju posla. Ni njegov lični život se ne razlikuje. Dosada i rutiniranost dovedeni su do krajnjih granici, ali na prvim stranicama romana to počinje da se menja. U Zoranovu kancelariju ulazi slavni košarkaš sa htenjem da nađe novi posao. Želja bogatog sportiste da promeni zanimanje, nije jedini kuriozitet. Košarkaš iz dana u dan postaje sve niži i niži. Isti slučaj je i sa slavnim slikarem koji postaje pica-majstor. U svom tom ludilu njegova žena (od koje je čas razveden, čas ponovo zajedno sa njom) donosi vest da je trudna. Zoranova sudbina se u furioznom zapletu okreće naglavačke.
Žanrovski odrediti „Sudbine“ je težak zadatak. On bi u nekom osnovnom značenju mogao da bude posmatran kao kritika aktuelnih političkih i društvenih prilika. Jetka prozivka sistema, oličena u liku nezainteresovanog službenika, izuzetno je bitan segment romana. Tu su i fantastični elementi. Ljudi koji se smanjuju direktna su aluzija na Svifta, tačnije na satirično predstavljanje ljudske niskosti. Dodajte tome i elemente filozofskog romana u delovima sa dolaskom deteta na svet i dobili ste pravu papazjaniju iz koje nažalost proizlazi i glavna mana ovog romana. Blistavost pojedinih epizoda zaglušena je u njihovoj brojnosti, tako da neretko imate osećaj da one ostaju nedovršene.
Krsta Popovski je rođen 1968. godine u Skoplju. Posle završenih studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu radi kao glavni urednik časopisa za umetnost „Zvono“ i u nekoliko izdavačkih kuća. Debituje sa romanom „Tata“, knjigom koja se sukobljava sa nestankom očinske figure. Sledi roman „Ej“ o majci koji gubi dete. Na njega se nastavljaju „Sudbine“ i poslednji roman „Trudovi“, svakako najčudniji jer je njegov glavni junak muškarac koji je umislio da je trudan. Za svoje književno stvaralaštvo dobio je nekoliko uglednih priznanja. Pored ovih proznih dela, autor je četiri zbirke poezije i dve drame.
Fantazmagorični svet romana „Sudbine“ deo je čudnovatog porodičnog niza Krste Popovskog. Kao i u njegovim prethodnim romanima, glavna tema i preokupacija je sukobljavanje male ljudske jedinke sa svetom koji ga okružuje, ali i porodice koja postaje uporište u toj borbi. Ako je u delima „Tata“ i „Ej“ opisan trenutak prekida sa porodičnom istorijom, onda su „Sudbine“ i „Trudovi“ početak porodične istorije. Značaj „Sudbina“ nije samo u tome. Krsta Popovski pravi brojna iskliznuća iz fabule, u ovom slučaju to su pre svega fantastika i filozofski elementi. Spajajući čudesno sa iščašenim i grotesknim, Popovski nam priča gorku storiju o promašenim ljudskim sudbinama. Slika likova koji se smanjuju predstava je duboke ljudske niskosti koja mora biti prevaziđena. Taj iznenadni preokret (kao kad Guliver dođe u Liliput) je podstrek za dublje promišljanje, prvenstveno filozofsko, o sopstvenoj hudoj sudbini, ali i o načinu kako da se život vrati u takvu-kakvu normalu. Za glavnog junaka to je podizanje porodice i dolazak deteta na svet. U krajnjem zbiru, „Sudbine“ su i pored brojnih mana, koje pre svega dolaze iz malog prostora na kojem se želelo mnogo reći, izuzetno hrabro, mudro i čitljivo delo, kao i ništa manje vredan književni eksperiment.

Naslov: Sudbine
Autor: Krsta Popovski (1968-)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2012
Strana: 92

Četvrti krug – Zoran Živković

Cetvrti krugU sredini koja je opterećena istorijom – i to ne dobrom već jeftinom i ideološki obojenom istorijom – odbaciti vladajući diskurs i okrenuti se ka nečem drugom prvorazredna je jeres. Ali ni to bežanje u neki drugi svet ne prolazi dobro. Sa druge strane čeka vas grupacija – ne brojna, ali zato glasna – koja svaki pokušaj inovacije i nadograđivanja postojećeg žanra dočekuje sa podsmehom i otvorenim prezirom. Najgore ćete svakako proći kod etabliranih tumača i kritičara književnosti koji ne znajući gde da vas smeste u potpunosti negiraju i prećutkuju vaš rad. Baš takva je sudbina Zorana Živkovića i njegovih dela. Tradicionalisti mu zameraju anacionalnost njegovih junaka i smeštanje radnje negde daleko van Srbije, zaljubljenicima u naučnu fantastiku problem predstavlja intertekstualnost i negiranje svih pravila žanrovske književnosti, dok je „kanonskim“ tumačima književnosti odbojno sve ono što podseća na žanr. Stoga nije ni čudno što su dela Zorana Živkovića u Srbiji gotovo prećutana, za razliku od inostranstva gde doživljavaju vrtoglave tiraže na brojnim jezicima. Možda je u tome i odgonetka omraze prema Živkoviću, pogotovo što je naša sredina – naročito ona književna – spremna da oprosti sve osim uspeha.
Književna karijera Zorana Živkovića krenula je 1993. godine objavljivanjem „Četvrtog kruga“. Upravo ovim delom Živković ne samo da je pokazao svoj potencijal, no i dokazao da se u srpskoj književnosti može stvoriti nešto sasvim novo, originalno, i najbitnije izuzetno napisano. Kompozicija „Četvrtog kruga“ je mozaičko povezivanje nekoliko celina, likova i pripovedača. Središnji lik romana je Rama, ženski kompjuterski program. Opisujući njen odnos sa tvorcem, kompjuterskim genijem, Živković ne samo da zalazi u fantastiku, već i ispisuje najduhovitije stranice ovog romana. Izuzetna Ramina inteligencija začinjena je ženskom samosvojnošću i otvorenim feminizmom. Sa druge strane kao potpuni antipod Rami je drugi junak ove knjige pomoćnik srednjovekovnog ikonopisca. Stilski savršeno izveden prelaz sa jezika kompjuterskih programa na govor srednjovekovnih ljudi (najpribližniji hagiografijama), još je zanimljiviji kada čitate pomoćnikove nevolje sa gazdom kojega opsedaju zle sile. Kao da sve ovo već nije dovoljno na scenu stupaju četiri velika naučnika Arhimed, Ludolf van Cojlen, Nikola Tesla i Stiven Hoking, sa mukama u odgonetanju misterije kruga. Vrhunac je pojava Šerloka Holmsa i njegova poslednja avantura u kojoj će morati da udruži snage sa smrtnim neprijateljem Morijartijem. Sudbina svih ovih likova će se u krajnjem zbiru sjediniti u zatvaranju kruga, svojevrsnog teleporta kroz dimenzije i vreme.
„Četvrti krug“ je nemoguće smestiti u određeni žanr (uostalom, kao ni veći deo Živkovićevih kasnijih dela). Iako je srž romana postmoderno poigravanje palimpsestom i fragmentizacijom teksta, on nije parodijska tvorevina. Živković ni ne želi da ostane na tom nivou postmodernog poigravanja, ali isto tako nema ni nameru da stvori tipično žanrovsko delo. Šta više, „Četvrti krug“ je pokušaj razbijanja svih žanrovskih okova i pravila. Pažljivom čitaocu neće promaći pozivanje na klasična književna dela, ali i na teološka, ezoterijska i filozofska štiva. Upravo zbog toga, „Četvrtom krugu“ nikako ne treba pristupiti kao zabavnom romanu za plažu, najpre zato što on i nije tipična SF avanturistička knjiga. Zbog svoje složenosti „Četvrti krug“ zahteva pre svega pažljivo iščitavanje, ali i promišljanje o svakom sloju koji predstavlja celinu za sebe.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih živih srpskih pisaca na svetskom nivou. Posle „Četvrtog kruga“ objavio je još osamnaest književnih dela, od kojih treba izdvojiti zbirku novela „Nemoguće priče“, kao i romane „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine. Pored velikih tiraža na desetinama jezika, njegova dela se izučavaju na nekoliko inostranih univerziteta. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Redovni je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored književnog rada uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem.
Delimično u ovom delu, a mnogo više u onim kasnijim, Živković se opsesivno bavi knjigama i njihovom sudbinom. Kao vrsni intelektualac i dobar poznavalac književnosti, Živković svakog čitaoca ne samo da nagrađuje dobrom i zanimljivom pričom, već i poziva na dublje promišljanje o onim „velikim pitanjima“. Čitanje „Četvrtog kruga“, kao i ostalih Živkovićevih dela, duhovna je i intelektualna avantura za svakog ljubitelja lepe književnosti, koja će biti bogato nagrađena. Upravo zbog toga je i za žaljenje činjenica da njegova dela nisu dovoljno priznata u našoj sredini. Vreme da se ta greška ispravi sasvim sigurno će pre ili kasnije doći.

Naslov: Četvrti krug
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2004
Strana: 363