Nestanak Jozefa Mengelea – Olivije Gez

Ma koliko to možda ne želeli da priznamo, zlo je popularnije od dobra. Odmah da budemo načisto, ovo se odnosi samo na njegovu popularnost, ne na ono što ljudi priželjkuju. Većina, barem se nadamo, sanja o pobedi dobra i uništenju zla. Mada je i to prilično diskutabilno. Ono što dobar deo ljudi posmatra kao dobro, nekada nimalo nije tako. Primera radi, to je podržavanje pogrešnih političkih lidera ili ideologija, i to sa uverenjem da su ti lideri i ideologije sušto dobro. Ali da se vratimo na popularnost zla. Ukoliko pogledamo masovne medije, pogotovo naše, zlo je u središtu njihove pažnje. Iako je ovo bezbroj puta ponovljena analogija, uporedite prostor koji u medijima zauzimaju rubrika posvećena crnoj hronici i kulturi. To, naravno, ne važi samo za kulturu. Evo jednog primera. Benjamin List i Dejvid Mekmilen, ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju, dobili su smešno mali prostor u medijima, iako je njihovo otkriće epohalno i omogućiće razvoj novih lekova, koji će verovatno spasiti ko zna koliko života. Uporedite medijsku, ništa manje i društvenu recepciju njihovog rada sa uobičajenim medijskim „zvezdama“. Primera radi, beskorisni degenerik i ljudski otpad, kakav je recimo masovni ubica Brejvik, apsolutno ni za šta nije zaslužan. Ipak, bilo je dovoljno da pobije 69 adolescenata i da dobije nezamislivo ogroman medijski prostor koji veliki naučnici, umetnici, humanitarni radnici, uopšte ljudi koji to zaslužuju, mogu samo da sanjaju. Iako će većina populacije duboko podržavati ove ljude, a gnušati se zločina koji je Brejvik počinio, to ipak ne znače da će im ti naučnici biti zanimljiviji od Brejvika. Ili da odemo malo dalje u prošlost. Naše znanje o velikim istorijskim događajima gotovo se po pravilu iscrpljuje u znanju o liderima, vojskovođama i zločincima. Tako će se – eto opet najočitijeg primera, što je i naša tema – neuporedivo više govoriti o nacističkim zločincima nego o njihovim žrtvama. Probajte, čisto eksperimenta radi, da se setite barem jednog imena zatočenika koncentracionih logora. Sem ako ova tema nije u središtu vašeg interesovanja, to će vam teško poći od ruke. Zato će vam odmah na um pasti celokupna nacistička vrhuška, i ne samo njihova imena, već i njihov fizički izgled, karijere, suštinski: pred vama će biti celovite ličnosti, dok će, u isto vreme, logoraši biti utvare, isključivo brojke, uostalom, ono što su nacisti i priželjkivali. I tu se opet vraćamo na početak. Zlo je ljudima privlačnije od dobra. Ako ostavimo na stranu psihološku motivaciju, dobrim delom to proizilazi iz predstavljanja zločinaca. Oni su gotovo uvek prikazani kao stamene, skoro stripovske figure i okrutni sejači zla. Iako su oni po svojoj suštini bili krajnje banalne kreature. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u romanu „Nestanak Jozefa Mengelea“.

Život Jozefa Mengelea, jednog od najvećih nacističkih zločinaca, zadobio je u romanu Olivijea Geza svojevrsni prikaz, ali vrlo specifičan. Olivije Gez nije fokusiran na njegovu predratnu biografija i docnije zločine koje je učinio u Aušvicu, već na period nakon Drugog svetskog rata i njegovo skrivanje u latinskoj Americi. Prateći Mengeleov prelazak u Argentinu, prve poratne godine, kasniji beg u Paragvaj, naposletku u Brazil, gde će i skončati, Olivije Gez tka priču o zločincu koji pokušava da pobegne od pravde.

Iako Mengeleove poratne godine i danas predstavljaju svojevrsnu nepoznanicu, Olivije Gez ih u ovom romanu sjajno rekonstruiše. Koristeći brojne podatke i istraživanja, Olivije Gez ih nadograđuje fikcijom. Ono što je izuzetno bitno, nema ni primesa senzacionalizma, kakav recimo predstavljaju priče o Mengeleovom selu blizanaca i ostale tabloidne skaske. Fokusiran na istorijske fakte koji se kroz fikciju nadograđuje, ali se nikada ne izvitoperavaju, Olivije Gez uspeva da ispiše izuzetan roman, portret banalnog zločinca koji je izgubio moć.

Olivije Gez, istaknuti francuski pisac i novinar, rođen je u Strazburu. U njemu će završiti studije na Fakultetu političkih nauka. Nakon studija radi kao novinar za brojne redakcije. Među njima su „Njujork tajms“, „Mond“, „Figaro“… Autor je nekoliko studija, knjiga eseja, kao i romana. „Nestanak Jozefa Mengelea“ mu donosi prestižnu „Renodo“ nagradu. Ovaj roman je prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Treba da znaš i ovo (…) savest je bolesna kategorija, izmislila su je poremećena bića, kako bi omela akciju i paralisala aktera“, reči su koje Olivije Gez stavlja u usta Mengeleu. I zaista, Mengele je po svom delovanju primer ljudi bez savesti. Ali i primer krajnje banalnosti, i to one o kojoj govori Hana Arent. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u ovom romanu, portretišući Mengelea ne kao moćnika koji odlučuje o životu i smrti, već kao odrpanog, krajnje odurnog sredovečnog čoveka, kasnije i starca. Njegove misli su banalne, njegov život mediokritetski, a naučni rad bezvredan. Mengele je bednik, kreatura koja po ničemu ne bi bila bitna, uostalom kao ni životi svih zločinaca, da ga ne pamtimo kao „anđela smrti“. Demistifikaciju njegovog lika Olivije Gez je predstavio sjajno u ovom romanu. Čitajući ovaj roman mi ne gajimo nikakvu strahopoštovanje prema njegovom liku. Naprotiv. Pred nama je, ponovićemo opet, bedna kreatura koja ne zaslužuje ništa drugo do naše gađenje. Možda je to idealan način kako da se govori o velikim zločincima. U suprotnom, njihovom mistifikacijom i gotovo stripovskim predstavljanjem, istina se gubi, a zlo zadobija na popularnosti. Sve dok se iznova ne ponovi. Sjajno o tome govori Olivije Gez u ovom izuzetnom romanu: „Svake dve ili tri generacije, kad sećanje izbledi i nestanu poslednji svedoci prethodnik pokolja, razum se izgubi i ljudi ponovo šire zlo. (…) Oprez, čovek je povodljivo stvorenje, u ljude treba sumnjati.“

Naslov: Nestanak Jozefa Mengelea
Autor: Olivije Gez (1974-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 208

Osmeh Kraljevića Marka – Margaret Jursenar

Jedna od večitih tema na ovim prostorima, i to u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije, svojevrsna je i, usudićemo se da kažemo, prilično bolesna usredsređenost na ono šta drugi misle o nama. Koliko tome doprinosi nemogućnost dobrog dela stanovništva, ako ne i većine, i to opet podjednako u svim državama bivše Jugoslavije, da prihvate da su određeni pripadnici njihovih naroda učinili strašne zločine tokom rata koji je pratio raspad Jugoslavije, to još više proističe iz još tragičnije nesposobnosti da se shvati da kolektivna odgovornost za zločine ne postoji. Iliti još jednostavnije, ako je određeni pojedinac iz određenog naroda učinio neki zločin, to ne znači da je ceo narod učinio taj zločin. Jedini je problem što se kroz besomučnu medijsku histeriju ta činjenica neprestano zamagljuje, pa se stiče utisak, pogotovo u poslednjim godinama, i to kad god neko osudi počinjene zločine, da je ceo svet u uroti protiv nas, gajeći ne samo pogrešnu sliku o nama, već i svojevrsni animozitet. Naravno, to nije problem od juče i, razume se, za njega nije odgovorna samo jedna strane. Sjajno o tome piše Vesna Golsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, govoreći o britanskom pogledu na Balkan. On je gotovo nemoguća kombinacija imaginacije (otprilike kao na srednjоvekovnim mapama na kojima su se iscrtavali zmajevi, jednorozi i čudovišta na mestima koja nisu bila istražena); kolonijalnog prezrenja nižih oblika života, divljaka kojima je potrebno prosvećenje; i, naposletku, ništa manjeg pronalaženja izgubljene Arkadije koju civilizacija na prostorima Balkana još uvek nije „iskvarila“. To divljenje je, recimo, najizraženije kod Rebeke Vest, koja pišući izuzetnu knjigu „Crno jagnje i sivi soko“ pronalazi upravo takve rusoovske „plemenite divljake“ na našim prostorima. Razume se, gotovo ništa se nije promenilo u međuvremenu. Balkan je i dalje zemlja čuda, nešto blizu, a opet prilično udaljeno. Tome posebno doprinose ratovi devedesetih, koji gotovo nepopravljivo pretvaraju percepciju Balkana u prostor koji naseljavaju čudovišne ubice i zločinci. Mesta za nijanse tu nema, baš kao u svakoj priči nastaloj po meri većine, pa je predstava ovih prostora postala nešto krajnje pogrešno. Razume se, niko ne želi da ga drugi posmatraju kao divljake i zločince. Jedini je problem što se ta slika pokušava da izmeni na krajnje pogrešan način, pa se od drugih očekuje da prihvate „našu“ stranu priče, u kojoj smo mi, kako to obično biva, pravednici, dok su svi drugi bestijalne ubice i zločinci. Čak i da je to istina, a najčešće nije, problem je u tome što to nikoga ne zanima. Tako se ovi prostori u percepciji drugih, ništa manje i našim očima, posmatraju kao isključivo poprište zločina, nesreća i zala. Da to, ipak, ne mora da bude tako sjajno nam pokazuje Margaret Jursenar.

U zbirci „Osmeh Kraljevića Marka“ (u originalu zbirka nosi naziv „Orijentalne priče“) sabrano je deset priča koje je Margaret Jursenar ispisala inspirisana predanjima i legendama nekoliko naroda. Tako se u knjizi nalaze priče „Zidanje Skadra“, „Osmeh Kraljevića Marka“ i „Kraj Kraljevića Marka“ inspirisane našom narodnom epikom. Svet Indije je prikazan u priči „Obezglavljena Kali“, a antička Grčka u „Čoveku koji je voleo Nereide“ i „Udovi Afrodiziji“. Kineska civilizacija je svoje okrilje pronašla u pričama „Kako se spasao Vang-Fo“ i „Poslednja ljubav princa Žen-Šija“. Zapadna civilizacije je u središtu pripovesti „Naša-gospa-od-lastavica“ i „Tuga Kornelijusa Berga“.

Gotovo sve priče iz ove zbirke (sem „Tuge Kornelijusa Berga“) svoje uporište pronalaze u narodnim legendama. Vešto upotrebljavajući njihovu fabulu, neretko i osećaje koje one izazivaju, Margaret Jursenar ne menja njihovu suštinu, već ih pripoveda na potpuno novi način, stvarajući tako potpuno samosvojno književno delo. Sjajno su to priče koje pre svega plene veštinom pripovedanja, ništa manje i umećem Margaret Jursenar da prepozna one ključne i, možemo slobodno reći, arhetipske elemente narodnih priča, koje na ovaj način zadobijaju potpuni novi život. Pohvale zaslužuje i odličan prevod knjige Đorđa Dimitrijevića, kao i izdavačka kuća „Sumatra“ koja je posle neshvatljivog dugog neobjavljivanja dela Margaret Jursenar na srpskom jeziku (ako se ne računaju „Hadrijanovi memoari“) ponovo vratila ovu veliku spisateljicu u naš kulturni prostor.

Margaret Jursenar, jedna od najznačajnijih francuskih i uopšte svetskih književnih spisateljica dvadesetog veka, rođena je u Briselu u mešovitoj belgijsko-francuskoj porodici. Debituje sa romanom „Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi“ 1929. nakon kog sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i studija. Svetsku slavu joj donosi roman „Hadrijanovi memoari“. Za svoj književni rad je zadobila najistaknutija internacionalna književna priznanja, a bila je prva žena koja je primljena u francusku Akademiju nauka. Poslednje godine života provela je živeći usamljenički sa partnerkom na američkom ostrvu Bar Harbor. Preminula je 1987. godine.

„Vi ste kao i mi svi. Kad pomislim kako glupaci tvrde da našem vremenu nedostaje poezija, kao da ono nema svoje nadrealiste, svoje proroke, svoje filmske zvezde i diktatore. Verujte mi, (…) ono što nam nedostaje, to je prirodnost. Svila je veštačka, hrana ogavno sintetička liči na one falsifikovane namirnice kojima se kljukaju mumije, a žene sterilizovane protiv nesreće i starenja prestale su da žive. Jedino još u pričama nekih naroda nalazimo ona stvorenja puna mleka i suza čije bismo dete s ponosom bili…“, piše Margaret Jursenar u ovoj knjizi. Upravo to traženje za iskonskim, prirodnim, a u isto vreme i neobičnim, ono je što ona pronalazi u različitim narodima. Uostalom, Margaret Jursenar to pronalazi i na našim prostorima, posvećujući im trećinu knjige. U srži te potrage, ma koliko se to možda na prvi pogled činilo, nije traganje za etnografskim i inim različitosti, iako su one, naravno, prisutne. Bitna je priča, osećaj koji autorku, isto tako i čitaoce, obuzima u susretu sa narodnim predanjima. Pripovedajući o različitostima, Margaret Jursenar u ovoj knjizi u stvari tka priču o jedinstvu, neverovatnoj sličnosti svih naroda kada se razgrnu koprene stvari koje nas dele. Najbolje to sama Margaret Jursenar obrazlaže: „I, na tom prostranom ljudskom kontinentu, bezbrojna raznolikost rasa ne remeti ništa više tajnovito jedinstvo celine nego što raznolikost talasa remeti veličanstvenu monotoniju mora.“ Na našu sreću, baš to je Margaret Jursenar pronašla i na ovim prostorima stvarajući ovu izuzetnu zbirku priču.

Naslov: Osmeh Kraljevića Marka
Autor: Margaret Jursenar (1903-1987)
Preveo: Đorđe Dimitrijević
Izdavač: Sumatra, Šabac, 2021
Strana: 97

Po svom liku – Žerom Ferari

Iako ovogodišnja odluka Pulicerovog žirija verovatno neće izazvati toliko kontroverzi, kakve je, recimo, donela dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ona svakako predstavlja svojevrsnu prekretnicu. U čemu je stvar? Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade je osamnaestogodišnja tinejdžerka Darnela Frejžer, i to za snimak ubistva Džordža Flojda od strane američke policije, koji je docnije izazvao burne proteste. Pre nego što se neko upita u čemu je ovde problem, stvar je u sledećem. Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade nije fotograf, nije čak ni novinski izveštač, jednostavno, ona je bila samo prava osoba na pravom mestu i u pravo vreme. I ne treba nikako smetnuti s uma, osoba koja je smogla hrabrosti, i pored pretnji policajaca koji su zlostavljali i ubili Džordža Flojda, da snimi i objavi ovaj mučni snimak na internetu. Odluka da se njen snimak nagradi otvorila je debatu da li je odluka Pulicerovog žirija ispravna. Pre svega je to pitanje da li ispravno nagrađivati snimke amatera i da li je to uniženje profesije, pogotovo u vremenu u kom svako ko ima foto-aparat za sebe misli da je foto-reporter? S druge strane, ova fotografija je skrenula pažnju na promenu svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno dovoljan je ovaj Riplijev podatak. U današnjici se za samo par minuta napravi više fotografija nego u celom devetnaestom veku. Koliko je tome doprineo napredak tehnologije, pre svega njena dostupnost, ništa manje je to posledica svojevrsne renesanse fotografije koju je doneo internet, pre svega pojave društvenih mreža. Na njima se tokom svakog dana objavi doslovno milijarde fotografija, pomoću kojih brojni ljudi dele svoju intimu, uspomene sa proslava, letovanja, iz svakodnevnog života, ništa manje i pokušaje stvaranja umetničkih fotografija. Kako se misli, fotografi su svi, da parafraziramo čuvene Miljkovićeve stihove, što, da se vratimo na početak, izaziva neminovni odijum profesionalnih fotografa. Ono što je još bitnije, barem za ovu priču, predstavlja pitanje da li je tolika količina snimljenih fotografija dovela do njene eferemerizacije. Odgovor je da to nikako nije tačno. To nam je pokazala Darnela Frejžer, ali ne samo ona. Snimak samospaljivanja tunižanskog mladića Muhameda Buzizija doveo je do arapskog proleća. Fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu dovele su do opsežnih preispitivanja američke politike i uopšte pitanja torture u današnjici. Duboko potresna fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija nas je suočila sa nezamislivom patnjom izbeglica. Razume se, ovo je samo manji deo čuvenih fotografija koje su promenile svet u kom živimo. O njima pripoveda i Žerom Ferari u romanu „Po svom liku“.
Glavna junakinja ovog romana je mrtva, to saznajemo na prvim stranicama knjige. Oko njenog odra u korzikanskom naselju u kom je rođena i odrasla okupljaju se ljudi da je isprate. Žerom Ferari u ovom romanu predstavlja sahranu, ali i život mrtve junakinje Antonije, i to od odrastanja u gotovo uobičajenoj korzikanskoj porodici, školovanja, zaljubljivanja i ljubavnih avantura, docnijeg zapošljavanja Antonije kao foto-reportera u lokalnim novinama, ali i njen odlazak na jugoslovensko ratište tokom devedesetih koje će joj promeniti život.
Baš kao i u svojim prethodnim romanima, Žerom Ferari nam dalje sjajni uvid u intimni svet svojih junaka, ispisan izuzetnim stilom, naizgled krajnje jednostavnim, ali ako se malo dublje pogleda, zapravo izbrušenim do savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod roman. Odstranjujući gotovo sve suvišno i minuciozno se udubljujući u život svoje junakinje, ali i istražujući istoriju fotografije koja je direktno povezana sa junakinjinom sudbinom, Žerom Ferari stvara istinsko vredno delo, roman koji nas na izuzetan način način sukobljava sa gotovo neminovnim porazom: „(…) grli nećaka svom snagom, oslepljuje ga svojim grudima da bi ga na trenutak držao van domašaja večne smrti i gorkog dana, u smešnom zaklonu svojih ruku, i ostaju zajedno nepomični, zaboravljajući na cveće, suton i vodu što miruje, a na grobove se polako spušta još jedna vrela noć (…)“
Žerom Ferari, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa knjigom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ i ovog dela objavljen i njegov roman „Princip“ u izdanju „Čarobne knjige“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Nijedan fotos, nijedan članak, nije dosada izazvao nikakav šok, sem možda beskorisnog i prolaznog šoka od užasa ili sažaljenja. Ljudi ne žele takvo nešto da vide, a ako vide, više vole da zaborave. Nisu oni zli, samoživi niti ravnodušni. Ili barem ne u potpunosti. Ali nisu u stanju da gledaju takve stvari znajući da ih ne mogu baš nimalo promeniti. Nemamo pravo da očekujemo to od njih. Jedino što je u njihovoj moći jeste da skrenu pogled. Zgroze se. A potom skrenu pogled“, reči su jednog junaka ovog romana. I zaista, kada se pogleda istorija naše civilizacije, pogotovo skorašnja, čuvene fotografije o kojima smo govorili, i jesu i nisu promenile svet. Uzmimo samo kao primer fotografiju utopljenog dečaka koju smo pomenuli. Istinski šok u susretu sa ovom fotografijom na nesreću nije promenio veći deo evropskog javnog mnjenja. I dalje se skoro isključivo govori o izbeglicama kao ubicama, silovateljima, lopovima, teroristima, slobodno nastavite ovaj beskonačni spisak, dok se njihova nepojmljiva patnja, kakva je sigurno slika utopljenog dečaka, namerno stavlja u zapećak. Suočena sa tom ravnodušnošću sveta, ništa manje i sa nepromenjivim užasom koji je odlučila da ovekoveči tokom građanskog rata u Jugoslaviji, glavna junakinja ovog izuzetnog romana doživljava poraz. San da postane veliki foto-reporter, koji je gajila čitavog svog života, prekinut je posle tog shvatanja. Fotografija može da ovekoveči užas, može i da nas toliko kosne toliko da promeni naš život, ali ona nikada ne može da izmeni svet. On ostaje nepromenjivo mesto užasne patnje, što Žerom Ferari nenadmašno predstavlja u ovom romanu. Fotografija ima samo moć da to ovekoveči i da nas večito podseća na zla i nesreće koja smo sposobni da učinimo: „Njoj ne pripada polje večnih lepota. Ona seče tok vremena kao neumoljiva Mojra, i jedina ima moć da to čini.“

Naslov: Po svom liku
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 204

Pročitajte i prikaz romana „Beseda o padu Rima“ Žeroma Ferarija

Boje požara – Pjer Lemetr

„Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada“, ispeva Homer na samom početku Ilijade. Ahilejev gnev, proizašao iz žudnje za osvetom postaće trajna okosnica ne samo Homerovog epa, već i jedne civilizacije. Na početku još jedne civilizacije stoji gnev, koji će rezultati smrtnom osvetom. Ljubomoran zato što se bogu više dopala žrtva njegovog brata, kako se govori u biblijskoj knjizi Postanja, Kain ubija svog brata Avelja. I tu nije kraj. Po istoričarima i arheolozima dobar deo prvobitnih zajednica je nestao usled ovakvih istrebljenja. U antičkom svetu osveta je sasvim normalna, čak i poželjna stvar. Ne razlikuje se to ni kod drevnih Jevreja. Štaviše, u biblijskoj knjizi Brojeva daje se eksplicitna dozvola za osvetu: „Osvetnik neka pogubi krvnika; kad ga udese, neka ga pogubi.“ Taj princip važi vekovima, dovodeći do brojnih ubistava i užasnih tragedija, od kojih je svakako najmonstruoznija krvna osveta. Naravno, postoji i druga strana. Dobar deo civilizacija, i to na svojim počecima, upreže sve sile ne bi li nekako „ukrotila“ osvetu. Osnovni princip je, koji važi i sada, da zajednica „oštećenoj“ strani oduzima pravo na ličnu osvetu, tako što to pravo uzima za sebe. Osveta tako poprima sasvim drugi oblik. Ona je pravda u ime višeg principa. Suštinski, osveta je obezličena, najbolji primer za to su odore i perike sudskog personala u anglosaksonskom pravu kojima je cilj da se svaka individualnost sudija izbriše. Ne sude oni, sudi viši princip, pravda. Razume se, to obezličenje pravde dovodi do mnoštva pitanja, ponajviše moralnih, pogotovo kada pravda dovodi do smrti. Primera radi, odluka države da ubije ubicu ili zlostavljača dece sasvim je legitimna po pojedinim zakonima. Ali ako tog ubicu ubije blizak srodnik žrtve on će biti osuđen na najtežu kaznu. Zašto je država u moralnom preimućstvu? I kako jedna veštačka tvorevina – a država je, ma koliko verovali u nju, uvek veštačka tvorevina – može sebi da uzme pravo da odlučuje o životu i smrti? Pogotovo kada znamo koliko „državna“ pravda može da bude selektivna i pogrešna. Ali da ostavimo na stranu sve ovo i da se vratimo na literaturu. U njoj je osveta jedna od dominantnih tema. Tako je ona okosnica dobrog dela Šekspirovih drama, uključujući tu i „Hamleta“. Osveta je i pokretač mnoštva sudbina Dikensovih junaka. Život, ali i sve težnje čuvenog grofa Monte Krista Aleksandra Dime određene su željom za osvetom. Ta želja će glavnog junaka romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića odvesti u potpunu propast. Osveta postaje tema još jednog velikog dela, romana „Boje požara“.
„Boje požara“ predstavljaju svojevrsni nastavak romana „Doviđenja tamo gore“. Sudbina porodice Perikur i dalje je u fokusu, samo sa jednom velikom razlikom. Umesto razočaranog vojnika Eduara, glavna junakinja ove knjige je njegova sestra Madlena. Smrt brata, ubrzo i oca, suočiće se sa užasnom nesrećom u kojoj njen sin ostaje nepokretan. Ni tu nije kraj nevoljama. Zahvaljujući urotama bliskih poznanika Madlena ostaje i bez bogatstva. Preostaje joj samo želja za osvetom onima koji su joj upropastili život.
Baš kao i u knjizi „Doviđenja tamo gore“, Pjer Lemetr pokazuje nenadmašni književni talenat. Izuzetno ispričana priča, Lemetrovi uzori pripovedanja su majstori kao što je Dima, nalikuje na one starinske avanturističke romane koji vam ne dopuštaju da ostavite knjigu do poslednje stranice. Na tu izuzetnu naraciju nadovezuju se dve bitne stvari. Prva je prikaz društvenog raspada, koji će uskoro uskoro rezultirati izbijanjem Drugog svetskog rata, a ona druga je neverovatno portretisanje junaka. Duboka je to himna istinskoj ljudskosti, onom najboljem što se nalazi u nama. Što je za nas izuzetno bitno, Lemetr je pronašao sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
Pjer Lemetr je, bez preterivanja, uspeo da napiše savršen roman. U čitanju „Boje požara“ istinski ćete uživati, i ne samo to. Nedaće u koje upadaju junaci romana u vama će izazvati pravu buru emocija, želju za preokretom, možda je najbolje reći – osvetom. Upravo je osveta glavna potka ovog romana. Život u duboko nepravednom svetu, tamo gde se politika, sudstvo, uopšte društvena mašinerija koju volimo da zovemo država pretvorila u travestiju i potpunu lakrdiju (evo samo jednog primera, govora o medijskoj „istinitosti“: „- Vi svesno objavljujete lažne informacije… – Ne lažne, otišli ste predaleko! Ne, mi predstavljamo stvarnost u određenom svetlu, to je sve“), jedini način da se dobije kakva-takva pravda je osveta. Baš tim putem polazi glavna junakinja romana. Uljuljkanost u bogatstvu, ništa manje i u uverenju o pravednosti sistema u kom se živi, biće promenjena iz korena. Put je to istinskog sazrevanja jednog ljudskog bića, i to kroz nimalo prijatnu osvetu koju će junakinja ostvariti. Naravno, baš kao i uvek, ta osveta će sve promeniti. Ponajviše glavnu junakinju ovog, bez preterivanja, remek-dela: „Nije joj preostalo ništa drugo nego da primeti na kakvom će polju ruševina od sada morati da živi.“

Naslov: Boje požara
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 397

Pročitajte i prikaz Lemetrovog romana „Doviđenja tamo gore“

Smrt – poslednje utočište – Hilari Mantel

Iako je o nostalgiji na ovom mestu već pisano, nije naodmet da joj posvetimo ponovo par reči. Psihologija je označava kao morbidnu tugu za prošlošću, misaonim procesom kojim se prošlost idealizuje naspram sadašnjeg vremena. Ona se najčešće javlja kod ljudi koji su izgubili sigurnost u životu i kod starijih osoba. Naravno, nostalgija nije patološko stanje, barem u većini slučajeva, ali je duboko štetna. Ona nas uljuljkuje u svetlim sećanjima na prošlost, istovremeno nas odvajajući potpuno od sadašnjosti. U isto vreme ona sukobljava norme sadašnjeg vremena sa normama pređašnjih vremena što neminovno dovodi do kolizije mišljenja, posledično i do potpunog međugeneracijskog nerazumevanja (one večite priče: a u moje vreme…). Pored sasvim razumljive nostalgije koja se iscrpljuje u sećanjima na ono što smo zaista preživeli, ponekad je prisutna i nostalgija za nedoživljenim. Iako ovo verovatno zvuči kao oksimoron, itekako je prisutno, pogotovo u poslednjem vremenu. Idealizacija međuratnog perioda dovela je do brojnih filmova, televizijskih serija i knjiga u kojima se ove godine prestavljaju kao vreme poslovičnog „meda i mleka“. Uopšte, istorija pre Drugog svetskog rata predstavljena je kao jedini temelj savremene Srbije, toliko da su bitange kao što je Pašić postale najsvetlije ličnosti naše istorije. Da sve bude još luđe, ovaj nostalgični povratak u prošlost nije ograničen samo na onu blisku, naprotiv, kako se čini, on odlazi u najdublju, neretko potpuno izmaštanu prošlost. Tako neki ludaci govore o Srbima narodu najstarijem, „vinčanskoj Srbiji“ i sličnim budalaštinama. Još češći su oni koji nekakvo „utočište“ pronalaze u srednjem veku. Tako monarhija, i to uvek samodržavna, postaje idealan oblik vladavine. I tu polako dolazimo do naše teme. Iskvarenosti sećanja. Još tačnije, onog večitog pitanja: šta nam je to bitno i čega se to zapravo sećamo? Ako neke od ovih zamlata upitate šta za njih predstavlja srednji vek, to će biti slika dvoraca, balova, viteških turnira, uopšte raskoši. Iz vida će se izgubiti samo jedna stvar. To je bila stvarnost za jedan posto stanovništa, možda čak ni za toliko, ostatak, onih devedeset i devet posto ljudi, grcao je u najgoroj, sada gotovo nezamislivoj bedi. A tako bi i danas bilo da nije bilo velike Francuske revolucije. O njoj je Hilari Mantel napisala izuzetan roman.
Junaci ovoga romana su verovatno tri najznačajnije ličnosti Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton i Kamij Dimulen. Prateći njihove živote od najranijeg detinjstva, Hilari Mantel nam u isto vreme predstavlja i predrevolucionarnu istoriju Francuske. Godine odrastanja ova tri čoveka i njihovog uspona donose promene. Pred Francuskom je veliki preokret, a u njemu će njih trojica zauzeti ključna mesta. Samo što posle pobede dolazi poraz. I revolucije i njihovog prijateljstva. Velike ideje smenio je teror.
Hilari Mantel je napisala veličanstveni roman, verovatno jedno od najboljih dela o Francuskoj revoluciji. Ono što je posebno bitno, u ovom romanu nema idealizacije, tek ne ideološke pristrasnosti i sentimentalne ganutljivosti. Pogubnost carističkog apsolutizma je predstavljena u potpunosti, ali i užas postrevolucionarne stvarnosti u kojoj idealisti postaju krvožedne zveri. Da bi uspela u tome, Hilari Mantel je sprovela opsežno istraživanje istorijskih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. I tu možda dolazi najveća mana romana. Mnoštvo podataka, imena, rodbinskih srodstava, političkih struja i njenih predvodnika na pojedinim mestima u romanu će izazvati potpunu konfuziju kod čitaoca. Čak i onim ljudima koji odlično poznaju ovaj istorijski period biće potrebno konsultovanje dodatne literature ne bi li se sve to nekako shvatilo. Ipak, Hilari Mantel konce ne ispušta iz ruku kada govori o svojim glavnim junacima. To su, slobodno možemo reći, vođe Francuske revolucije, ali i sama revolucija. Ona u kojoj: „Mladi pale vatru; stari prvi put prestaju da žale za prošlošću. Sad crvene zbog nje.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje katoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ (Mladinska knjiga, 2010) prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja sa romanom „Leševe na videlo“ (Čarobna knjiga, 2012). Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija, Pitera Kerija i Margaret Atvud kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Završni deo trilogije o Tomasu Kromvelu je izašao početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“ (Sezam book, 2015).
„Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali tiranima (…)“, piše Hilari Mantel. Priča o suprotstavljanju tiraniji je srž ovog romana. I to podjednako i carističkom i revolucionarnom teroru. Hilari Mantel nam je kroz ovaj roman predstavila neophodnu revoluciju, zahvaljujući kojoj danas nemamo vlasteline i popove nad našim glavama. Revolucija je to koja je donela obrazovanje za najšire stanovništvo, slobodu izbora, ljudska prava, koliko-toliko ekonomsko blagostanje za dobar deo stanovništva. Najbolje je reći: revoluciju koja je večiti ideal, nažalost neretko neostvarljiv u potpunosti. Uostalom, to sama Hilari Mantel najbolje iskazuje: „Nikad to nećete sprovesti u praksi. Ne – ali i nada je vrlina.“ U isto vreme, ta revolucija je donela i teror, koji Hilari Mantel nenadmašno predstavlja u ovom romanu, i to kroz priču o neslavnom kraju njenih vođa. Da li je zbog toga revolucija bila pogrešna? Nikako ne. Ono što nam je ona donela minorno je u odnosu na njene greške i krah. I da se vratimo na početak, na priču o nostalgiji. Onima koji sanjare o despotizmu, podjednako i onima koji liju krokodilske suze nad tiranima, najtoplije preporučujemo da pročitaju ovaj sjajni roman. U njemu će videti kako je svet o kome maštaju zapravo izgledao, još više kako bi današnji svet izgledao da nije bilo velike Francuske revolucije i promena koja je ona donela.

Naslov: Smrt – poslednje utočište
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Prevela: Slobodanka Glišić
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 832

Pročitajte i prikaz romana „Leševe na videlo“ Hilari Mantel

Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443

Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Gotovo je s Edijem Belgelom – Eduar Luj

Od samog početka ljudske civilizacije prisutna je borba između dva suprotstavljena, da upotrebimo možda neadekvatan izraz, entiteta – naroda i elite. Isto tako i potpunog prezrenja koji elita gaji prema narodu. Za to nije potrebno neko veliko proučavanje, dovoljno je čak i ovlašno prelistati stare istorijske izvore i književna dela. Narod u njima najčešće nije prisutan, ili ako je, pak, prisutan on predstavlja isključivo mizanscen u komadu u kojem elita igra glavnu ulogu. Čak i ako dobije mesto u tom komadu, narod je, kako bi to Njegoš rekao, “stoka jedna grdna”. Uloga elite je da narod edukuje i opet njegoševski “dovede k poznaniju prava”. Nigde to nije vidljivije nego u biblijskoj priči o davanju božjih zapovesti Mojsiju. Ovaj biblijski događaj je značajan na mnogo načina. Na prvom mestu, on predstavlja odvajanje elite i naroda. Bog svoju volju i zapovesti ne saopštava direktno plebsu, već svom izabraniku. Taj božji izabranik je dužan da upravlja narodom, svojim stadom, što dovodi do ustoličenja shvatanja o božanskim prerogativima elite. U prvobitno vreme to božansko poslanje je shvatano doslovno. Kralj, njegova porodica i plemstvo su predstavljali božanske predstavnike na zemlji, pored crkve naravno. Narod je tako postao stado koje je dužno da sluša svoje velikaše i u isto vreme im omogućuje raskošan život. Prelomni događaj je 1215. godina u kojoj se ovakvo shvatanje sveta nagriza kroz Veliku povelju slobode. Vrhunac je bila Francuska revolucija. Iako je završila neslavno, baš kao i svaka revolucija, njen cilj je ispunjen. Plemstvo je izgubilo božanske prerogative, a narod je konačno dobio priliku da izađe iz senke istorije. To je dovelo do izgradnje demokratskih političkih sistema, masovne pismenosti, radničkih i ljudskih prava, najprostije rečeno – sveta u kom danas živimo. Kako se činilo, elita je odživela svoj rok trajanja. Ipak, to je bila zabluda. Emancipovani pojedinci, baš ti predstavnici plebsa, kroz revolucionarnu borbu, kasnije kroz obrazovanje ili bogaćenje, polako grade elitu novoga doba. Po onoj čuvenoj Hegelovoj misli, koju kasnije Marks obilato koristi, istorija se drugi put ponovila kao farsa. Zatvoreni u svojim krugovima, svejedno je da li su oni ekonomski ili kulturni, pripadnici nove elite su zaboravili na narod. On je ponovo postao mizanscen u predstavi u kojoj su uloge, čitaj klasna podela, unapred podeljene. Sve dok ne dođe do nove revolucije. Ona može biti čak i u obliku knjige, kakav je bio slučaj sa ovim romanom.
Negde na severu Francuske, u jednom siromašnom radničkom naselju, rođen je Edi Belgel. Edijeva budućnost je unapred poznata. Završiće nekoliko razreda srednje škole, zaposliće se u obližnjoj fabrici, oženiti se i rano dobiti decu, živeće na granici siromaštva, vreme provoditi pred televizorom, tući će svoju ženu i decu, suštinski – Edi će biti tipičan pripadnik današnje radničke klase. I bilo bi tako da nije jedne stvari. Edi se razlikuje od drugih. Njegov piskutav glas, prenaglašena gestikulacija, ljubav prema pop zvezdama, šljokicama i baletu, neoprostiva su “devijacija”. Onu koju porodica, zajedno sa Edijem, pokuša da ispravi. Što je još gore, ta “devijacija” dovodi do silnog zlostavljanja junaka romana od strane školskih drugova i okoline.
“Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva. Ne kažem da nikada, tokom tih godina, nisam osetio sreću ili radost. Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem”, prve su rečenice ovog autobiografskog romana, i u isto vreme rečenice koje najbolje obrazlažu njegovu suštinu. Iako je žanrovsko određenje ovog dela bildungsroman, priču o nežnim dečjim godinama, odrastanju, prvim zaljubljivanjima i mladalačkoj lepršavosti ne očekujte. Eduar Luj ispisuje pripovest o svom detinjstvu, ali to više liši na vivisekciju jednog patologa, istraživanje nutrine onoga što je mrtvo, nego na podsećanje na nešto nežno, setno i lepo, kako se mladost i detinjstvo najčešće predstavljaju. Već dobro poznata, i bezbroj puta ispričana, priča o detinjstvu je u ovom delu zadobila potpuno novu i drugačiju perspektivu.
Eduar Luj je rođen kao Edi Belgel. Odrastao je u radničkoj porodici u malenom mestu Alenkur. Po završenoj srednjoj školi, seli se u Pariz gde studira sociologiju. U dvadesetoj godini menja zvanično svoje ime i priređuje zbornik teoretskih tekstova. Iduće godine (2014) izlazi njegov autobiografski roman “Gotovo je s Edijem Belgelom”. Ovaj roman je samo u Francuskoj prodat u 300.000 primeraka, a za sada je preveden na dvadeset jezika. Slede još dva romana “Istorija nasilja” i “Ko je ubio mog oca” koji potvrđuju njegovu literarnu slavu.
Koliko je ovaj roman izazvao kontroverzi možda se najbolje vidi u njegovoj predistoriji. “Gotovo je s Edijem Belgelom” je odbijen od strane nekoliko izdavača, i to ne zbog osnovne potke (priče o odrastanju jednog gej momka), naprotiv, problem je bio prikaz sveta u kojem junak živi. Izdavači, naprosto, nisu mogli, možda ni želeli, da prihvate razmere bede, neobrazovanja i nasilja u kakvom dobar deo stanovništva, i to u bogatoj Francuskoj, danas živi. To se nastavilo i pošto je roman objavljen. Elita je odbila da poveruje da jedan takav svet postoji. A to je najviše proizašlo iz načina pisanja Eduara Luja. On opisuje silne muke koje je preživeo zbog različitosti, ali glavnu krivicu ne svaljuje na nasilnike i okruženje, važno je reći i da ih ne anulira, već na društveni, politički i kulturni establišment koji je dopustio da ovakav svet i u današnjici postoji. Naravno, ovaj roman se može čitati kao priča, i to sjajno napisana, o odrastanju i različitosti, ali on je pre svega pripovest o zanemarenom narodu (onom koji danas u žutim prslucima pravi revoluciju na ulicama francuskih gradova) i o krivici elite koja je za sebe prigrabila privilegije i okrenula leđa narodu na čijoj muci se bogati, toliko da ni ne želi da prihvati njegovo postojanje.

Naslov: Gotovo je s Edijem Belgelom
Autor: Eduar Luj (1992-)
Prevela: Ivana Misirlić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 206

Beseda o padu Rima – Žerom Ferari

Ukoliko nas u međuvremenu ne pogodi neka velika kometa ili planeta postane igralište ludaka sa oružjem za masovno uništenje, nestanak života naučnici smeštaju u daleku budućnost. Jedna po jedna zvezda će nestajati, odvodeći sa sobom u smrt galaksije. Onda kad se i poslednja zvezda ugasi, crne rupe će početi da gutaju celi univerzum. I to će biti kraj. Krajnja praznina. Ali pre tog potpunog kraja, koji se predviđa za stotinu milijardi godina, ljudska vrsta se svakoga dana mora suočiti sa propadanjem i nestajanjem. Šta god radili, ili još bolje reći koliko god se trudili da tu činjenicu prenebregnemo, entropija je najznačajnija odrednica našeg života. Još preciznije, primenjena entropija je smrt. Možete je posmatrati iz čisto naučnog ugla (tu je sada već klasična teorija entropije Rudolfa Julijusa Emanuela Klauzijusa o energiji koja se ne može ponovo pretvoriti u rad), ali i iz filozofskog ugla. Solomon o toj čovekovoj neminovnoj propasti u Knjizi Propovednikovoj govori: „Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog, kojim se trudi pod suncem? Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. (…) Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.“ Gde je tu mesto filozofije, podrazumeva se i umetnosti? Možda bi najbolje bilo reći u neutralisanju siline entropije. Verovatno najznačajniji filozof svih vremena, Platon, uvodi u našu entropičnu stvarnost ideju kao metafizičku supstanciju. Ideja tako postaje nešto više od propadljivog postajanja. Platonovo učenje kasnije ulazi u svaki segment života. Ono postaje osnov religije (posebno hrišćanstva) i filozofije. Čoveku je data mogućnost za savršeni svet ideja ili pak za nastavak života koji je za razliku od ovog večan i nepropadljiv. Ako ostavimo metafiziku po strani, čovek se kroz još stotinu načina bori protiv entropije. Može to biti kroz stvaranje porodice (ideja večitog kontinuiteta kroz život potomaka), ali i preko umetnosti, nauke i bezbroj drugih vrsta stvaralaštva (ljudi nestaju, ali dela ostaju). Da li je to dovoljno? Suštinski, da li postoji mogućnost da se entropija zaista izbegne? Ili je propast, ipak, neminovna? Odgovor na to pitanje pokušava da dâ Žerom Ferari.
„Beseda o padu Rima“ je priča o jednom korzikanskom selu i životu dvojice najboljih prijatelja. Matje i Libero, studenti filozofije, odlučuju da napuste fakultet i upuste se u avanturu. Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“ za njih se nalazi na Korzici, još tačnije u jednoj seoskoj krčmi koja se pod njihovom upravom preobražava i pretvara u neku vrstu raja. Paralelno sa ovom pričom, Žerom Ferari nas upoznaje sa sudbinom Matjeove sestre Aurelije koja traga za crkvom u kojoj je službovao blaženi Avgustin, kao i njegovog dede Marsela. Iza svih ovih priča krije se krah. Ponajviše u odnosu dva prijatelja. Zajednički život malo po malo počinje da ih nagriza i odvodi u neminovnu propast.
Sastavljen iz sedam delova (svaki je nazvan po delovima iz beseda blaženog Avgustina), ovaj roman je najbolje okarakterisati kao hroniku porodice, vremena, ali i savremenog društva. Žerom Ferari uspeva da maestralno (i to na nešto više od dvesta strana) napravi istoriju jednog veka, da ispripoveda porodični životopis, kao i da dâ sjajnu pozadinu ovim pričama pozivanjem na filozofsku misao (neizbežni blaženi Avgustin i Lajbnic). Najvažnije od svega, on uspeva sve to da prenese kroz sjajan stil, blistav u svojoj literarnoj čistoti i isto tako nepretenciozan i mudar u filozofskim pasažima (dovoljno je samo navesti ovaj odeljak: „Demijurg nije bog stvoritelj. On i ne shvata da stvara svet, on gradi ljudsko delo, kamen po kamen, a njegova tvorevina ubrzo mu izmiče i prevazilazi ga, i ako je ne uništi, ona će uništiti njega.“), koji možemo da osetimo i na srpskom zahvaljujući sjajnom prevodu Melite Logo-Milutinović.
Jedan od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca, Žerom Ferari, je rođen na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa zbirkom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ objavljen njegov roman „Princip“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Beseda o padu Rima“ je priča o porazu. Na prvom mestu porazu prijateljstva i naše istrajne želje za davanjem smisla postojanju. Ovaj roman je i priča o porazu istorije, toj smešnoj nadi za večitim trajanjem. Sudbina junakovog dede Marsela koji je svoje postojanje vezao za trajanje države i porodice, još jedna je slika entropije. Krajnja slika poraza je sudbina blaženog Avgustina izražena kroz reči: „Čovek gradi na pesku. Ako hoćeš da obgrliš to što je izgradio, obgrlićeš samo vetar. Ruke su ti prazne, a srce ojađeno. A ako voliš svet, nestaćeš s njim.“ Pred nama je slika nestajanja. Prijateljstva, porodice, ljubavi, otadžbine, filozofije, smisla, vere, suštinski celog sveta. Entropije koja nas neminovno guta šta god stvorili ili uradili. Ima li utehe? Možda. Žerom Ferari u ovom romanu piše: „Treba živeti i brzo zaboraviti, treba pustiti da svetlost umekša obrise grobova.“

Naslov: Beseda o padu Rima
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 206