Hohštapler – Havijer Serkas

Ona sada već čuvena frojdistička borba, poznata verovatno i poslovičnim dživdžanima na grani, između Erosa i Tanatosa, još tačnije – borba između nagona smrti i života, jedna je od najvećih tema literature. Ponajviše zato što iz te borbe proizilaze i najbolje i najgore čovekove osobine. Ipak, pre nego što duže progovorimo o toj borbi, treba se vratiti u duboku prošlost. Još tačnije, treba se podsetiti jedne Aristotelove misli. On u „Poetici“ umetnost, baš kao i Platon, karakteriše kao podržavanje stvarnosti. Za Aristotela je to podražavanje i njena najveća čar. Ponajviše zato što nam umetnost preko podražavanja pruža mogućnost da bolje razumemo sebe i svet u kom živimo. Naravno, ovakvo ukazivanje nikako ne treba da preraste u didaktiku, zato što se u tom slučaju umetnost pretvara u moralisanje ili jeftini propagandni pamflet. Još češće, kič. Setite se toga kad budete čitali Lazu Lazarevića i uvideli razliku u kvalitetu između pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti“ i „Školske ikone“. Ali da se vratimo na našu temu. Literatura je od svojih najranijih početaka pokušavala da uđe u najskrivenije kutke čovekovih htenja, misli i osećanja. Još preciznije, da na svetlost dana iznese ono što je najbolje, ali isto tako i najgore u nama. Pojednako i ono što se nalazi između ta dva pola. Nigde to nije vidljivije nego u priči o varalicama. Homerova „Odiseja“ je ništa drugo nego priča o jednom prevarantu. Odisej je na večitoj razmeđi između dva moralna pola. Njegova hrabrost, pamet i požrtvovanost su nerazdeljivo povezani sa njegovom beskrupuloznošću i lukavstvom. Još jedna varalica je lik Robina Huda, dobrog razbojnika. U našem slučaju je amblematični primer Marko Kraljević. Njegova snaga i hrabrost su nerazdvojivi od njegovog lukavstva i „problematičnog“ ponašanja. Ni moderna književnost ne zaostaje za starim uzorima. Tomas Man u romanu „Ispovesti varalice Feliksa Krula“ ispisuje priču o vrsnom prevarantu. Junak romana „Baudolino“ Umberta Eka je slična bitanga i prevarant. Još jedan veliki pisac, Havijer Serksas, se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom, pokušavajući da odgonetne šta nas to fascinara kod varalica.
Glavni junak Serkasovog romana „Hohštapler“ je čuveni Enriko Marko, čovek koji je izazvao jedan od najvećih skandala u savremenoj istoriji Španije. Šta je on učinio? Najjednostavnije rečeno, Enriko Marko je iskonstruisao ceo svoj život. Borac protiv Frankove diktature, zatočenik u nacističkim logorima, večiti borac protiv društvenog i političkog zla – tako je najbolje opisati Enrika Marka. Samo što se, na njegovu nesreću, sve to ispostavlja kao velika laž. I pokreće jedan od najvećih evropskih skandala.
Kako pisati o životu čoveka čiji je život bio fikcija, Havijer Serkas se pita na početku ovog romana. I dolazi do odgovora da to mora biti dokumentarni roman, delo koje će se činjenicama suprotstaviti laži. Tako Serkas u ovom romanu piše stvarnu istoriju života Enrika Marka. A to je nimalo lak zadatak. Najpre treba razoriti ceo Enrikov život, suštinski ogoliti svaku njegovu laž. Ništa manje i odgonetnuti kako su silni ljudi poverovali u nju. Razlog za to je naša potreba za jednostavnim i lakim odgovorima zaključuje Havijer Serkas: „Kao što se već vremešna industrija zabave mora hraniti estetskim kičem, jer on konzumentu poklanja iluziju da uživa u autentičnoj umetnosti, ne tražeći zauzvrat nikakav napor koji taj užitak zahteva i ne obavezujući ga da se izloži bilo kakvoj intelektualnoj avanturi ili moralnim rizicima koje nose u sebi, nova industrija sećanja mora da se hrani istorijskim kičem koji konzumentu poklanja iluziju da zna pravu istoriju, ali iznad svega poštedevši ga ironije i kontradikcije i nemira i stida i strahota i mučnine i vrtoglavice i razočaranja koje to znanje iziskuje.“
Havijer Serkas spada u red najznačajnijih savremenih španskih i evropskih književnih stvaralaca današnjice. Posle završenih studija španske književnosti predaje na Univerzitetu u Đeroni. Debitovao je sa romanom „Motiv“ (1987) i do sada napisao niz visokovrednovanih romana i zbirki priča. Slavu mu donosi roman „Salaminski vojnici“ (Arhipelag, 2017) za koji je dobio niz španskih i internacionalnih književnih priznanja, a ovaj roman je preveden na preko dvadeset jezika.
„(…) jer je dužnost umetnosti (ili dubokog promišljanja) da nam pokaže svu složenost života, s ciljem da i mi postanemo malo složeniji, da analizira kako funkcioniše zlo, da bismo mogli da ga izbegnemo, pa čak i dobro, možda da bismo mogli da ga naučimo“, piše Havijer Serkas u ovom romanu. Što nas vraća na početak teksta i priču o ulozi umetnosti u našem životu. Još tačnije, na umetnost koja nam pokazuje dobro i zlo. Ipak, tu nastupa problem. Šta se dešava kada susretnemo zlo, kakav je slučaj sa junakom romana, koje nam je privlačno? Štaviše, neverovatno zanimljivo zlo. I šta se dešava kada počnemo da se opsesivno bavimo tim zlom? Kada otkrijemo silne nijanse koje stoje iza tog zla, još više kad počnemo da sumnjamo da je zlo u stvari zlo, kakav je slučaj sa Enrikom Markom, čovekom koji nikoga nije povredio. Naprotiv. On je bio dobar čovek koji je samo želeo da njegov život izgleda mnogo lepše i sadržajnije. A ko on nas to ne želi? Šta učiniti u tom slučaju? Havijer Serkas to pokušava da raščlani u ovom romanu. I Enrikov život, i šta je stajalo iza njegovih prevara, i kako je on uspeo da prevari toliko ljudi, i šta nas to tera da volimo varalice. U isto vreme Havijer Serkas ispisuje neverovatno zanimljivu priču o varalici ili još bolje rečeno – priču o običnom čoveku koji je prevarom hteo da postane veliki čovek i heroj: „Marko nije simbol poštenja i izuzetne čestitosti u porazu nego nepoštenja i sveopšteg beščašća. On je običan čovek, kao i svi ostali. Nema mu se šta zameriti, naravno, sem što je pokušao da se predstavi kao heroj. On to nije bio. Niko nije dužan da to bude. Upravo zato su heroji heroji: zato pripadaju zanemarljivoj manjini.“

Naslov: Hohštapler
Autor: Havijer Serkas (1962-)
Prevela: Biljana Isailović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 374

Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Promena paradigme roditeljstva, ništa manje i vaspitanja dece, je prisutna u svakoj epohi. U vremenu u kom je čovekov životni vek bio znatno kraći, deca su, upotrebićemo verovatno poprilično ružan izraz, bila potrošna roba. Roditelji su bili svesni da su šanse za njihovo preživljavanje gotovo ravne mogućoj smrti. Nema boljeg primera od sudbine Jovana Jovanovića Zmaja, opevane u „Đulićima uveocima“. Čika Jova Zmaj je sahranio sedmoro svoje dece. Retko koja porodica u tadašnjem vremenu nije doživela sličnu sudbinu. Sve je to rezultiralo brojnim porodom, otprilike po logici da barem jedno dete mora preživeti. Neka se te činjenice sete protivnici vakcinacije dece u današnjici. No, da se vratimo na stvar. Ona deca koja su preživela su imala sasvim drugačije vaspitanje i život. Mesta bolećivosti nije bilo, pa deca od najranijeg doba rade. Kao ilustraciju ćemo navesti članak „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“ Dimitrija Tucovića u kom on daje užasnu sliku zloupotrebe dece u fabričkim poslovima. Deca od osam godina (da, dobro ste pročitali) su radila najteže poslove u smenama koje su trajale i po dvanaest sati (i to ste dobro pročitali) trpeći brojna zlostavljanja, neretko i krvničke batine. Vlasnik tih fabrika je bio Vlada Ilić, onaj divni čovek za kojim se u današnjici liju krokodilske suze zato što su mu komunisti nakon rata oduzeli imovinu. Ostala deca, ona koja nisu imala tu nesreću da upadnu u kandže monstruma, vaspitavaju se u duhu tadašnjih patrijarhalnih moralnih normi. Roditelji, gotovo je to uvek otac, svojoj deci određuju sudbinu. Najvidljivije je to u romanu „Hajduk Stanko“. Kada se postavi pitanje udaje glavne junakinje romana muškarci govore: „A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?“ Deca, naprosto, nisu imali slobodnu volju. Naravno, mogućnost za beg je postojala, ali je taj beg donosio silne opasnosti i ništa manju nesreću. I tako dolazimo do Frojda koji je na svetlost dana izneo silne frustracije, ništa manje i bolesti, proizašle iz ovakvog vaspitanja. I čini se da je upravo ovo iznošenje prljavog porodičnog veša promenilo paradigmu vaspitanja. Koja je vidljiva danas. Umesto nekadašnje strogosti danas je prisutna prevelika bolećivost. Podjednako, i koliko god to paradoksalno zvučalo, roditeljske ambicioznosti. Deca se od najranijeg doba upisuju na silne sportske sekcije, ništa manje i na časove klavira, baleta… Novi Đokovići i Mocarti se moraju stvoriti na vreme, zar ne? Jedino što se zaboravlja, a što se zaboravljalo i u pređašnjim vremenima, je sloboda deteta. I davanje prilike detetu da bude ono što ono želi. Ponajviše da bude dete. O baš takvom detinjstvu je Dž. M. Kuci napisao izuzetan roman.
Priča započeta u romanima „Isusovo detinjstvo“ i „Isusovo školovanje“ doživljava svoj vrhunac u „Isusovoj smrti“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali je mnogo bolje poći od početka trilogije). Maleni David je napunio deset godina. I dalje odbija da uči matematiku, ona mu je potpuno besmislena, baš kao što i odbija da čita bilo koju drugu knjigu osim „Don Kihota“. David je, najblaže rečeno, čudnovato dete sa kojim roditelji imaju silne muke. U isto vreme, David je dete koje privlači pažnju okoline brojnim talentima. Samo što su ti talenti poprilično neupotrebljivi u ovom svetu.
Trilogija o životu mladog Davida u „Isusovoj smrti“ doživljava furiozni završetak. To je najpre predstava izmaštanog sveta u kom Kucijevi junaci žive. Ništa manje i izuzetna predstava unutarporodičnih odnosa. Kuci majstorski ispisuje pripovest o dečjem svetu, ali ništa manje i o pokušaju roditelja da taj dečji svet ukrote i pretvore u ono što oni žene. Sukob je neminovan. Baš kao i pobuna deteta: „Nije fer! Kad kažem nešto što ti se ne sviđa, kažeš kako sam dete i kako se to što kažem zbog toga ne računa. Računa se samo ako se slažem s tobom. Zašto moram uvek da se slažem s tobom? Neću da govorim kao ti i neću da budem kao ti! Hoću da budem šta ja hoću!“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Istinski čitati znači čuti šta neka knjiga ima da kaže i razmišljati o tome – možda čak voditi u mislima razgovor s piscem. Znači učiti o svetu – onakvom kakav jeste, ne onakvom kakav želiš da bude“, ispisuje Kuci u ovom romanu. I baš to i uspeva. Kuci nam pruža sliku sveta onakvog kakav on jeste, iako on, eto malo paradoksa, nije svet u kom živimo. Svet Kucijevih junaka je svet u kom važe neka druga pravila. A koja opet funkcionišu kao naš svet. U tom svetu deca pokušaju da žive svoje živote, baš kao što i roditelji pokušavaju da ukrote živote svoje dece. Samo što je to u slučaju Davida nemoguće. Njegova izuzetnost, mada je možda bolje reći nekonvencionalnost, taj pokušaj čine nemogućim zadatkom. Baš kao što je i roditeljima nemoguće da prihvate Davidovu bolest koja je centralna tema romana. Kuci je u ovoj knjizi ispisao pripovest o dve velike teme. Jedna je detinjstvo, odrastanje i roditeljstvo. A druga tema je smrt. I naš način da se sukobimo sa njom. I u jednoj i drugoj temi Kuci briljira. Pred nama je izuzetan roman, neverovatna snažna slika susreta, podjednako i prihvatanja, onoga što nam se čini nemogućim. Opisujući te (ne)moguće susrete, Kuci ispisuje istinsko remek-delo. I pokušaj, baš kakav je taj pokušaj u svim Kucijem romanima, da se neodgonetljivo odgonetne: „Ono što želimo, što svi mi želimo, jeste reč prosvetljenja koja će otvoriti vrata našeg zatvora i vratiti nas u život. A kada kažem zatvor ne mislim samo na zatvoreno krilo, mislim na svet, na ceo veliki svet. Jer posmatran iz određene perspektive, svet je baš to: zatvor u kom propadaš do pogrbljenosti, upišanosti i naposletku smrti, i onda se (ako veruješ u određene priče, što sa mnom nije slučaj) probudiš na nekoj nepoznatoj obali, gde moraš da započneš čitav taj ciklus ispočetka. Nismo mi gladni hleba (…) nego reči, vatrene reči koja će nam otkriti zašto smo ovde.“

Naslov: Isusova smrt
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 173

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana „Isusovo školovanje“ i „Zemlje sumraka“,
zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige pisama „Ovde i sada

Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Prva asocijacija na pomen reči revolucija sasvim sigurno su metež, veliki sukobi i neretko krv. Ipak, revolucija nije samo to. Štaviše, najuspešnije su one revolucije koje ne liče na revolucije. Najpre zato što revolucije po kojima merimo vreme neslavno propadaju. Tako je Oktobarska revolucija pojela samu sebe, baš kao i ona jugoslovenska. Da se ne priča tek o Francuskoj revoluciji koja se naposletku pretvorila u veliki teror. Istorija nas uči, samo na nesreću ta istorija nema dobre učenike, da se ideali, pogotovo oni izraženi u borbenom otporu, gotovo po pravilu pretvaraju u svoju suprotnost. One, pak, druge revolucije su znatno uspešnije. Prva takva velika revolucija je poljoprivredna. Šta je njena suština? Ljudi u neolitu počinju da uzgajaju useve što u potpunosti menja paradigmu tadašnjeg života. Ništa manje i istoriju naše civilizacije. Odbacujući nomadski život, ljudi se ukorenjuju na jednom mestu i stvaraju osnov za izgradnju naselja. Još bitnije, znatno lakše prehranjivanje ostavlja prostor za stvaranje i imaginaciju. Suštinski: ono što čoveka čini čovekom. Takvih revolucija je bilo i u budućnosti. Upotreba pluga u poljoprivredi, kasnija primena hemijskih preparata i ništa manje ukrštanje poljoprivrednih kultura su omogućili lako dostupnu hranu većini ljudi. Koliko je to značajno govori ogroman broj gladnih u prošlosti i silne smrti usled velikih gladi. Setimo se samo one u Irskoj. Ništa manje nije bitna ni industrijska revolucija koja je postavila temelj za urbani život. Ona druga industrijska revolucija je izrodila borbu za radnička prava. Da nje nije bilo možda bi i dalje radili po dvanaest sati dnevno i trpeli gazdin bič više nego što ga trpimo danas. Digitalna revolucija nam je omogućila pristup neverovatnoj količini informacija i olakšala do krajnosti komunikaciju. Sve su to revolucije koje su nas nepovratno promenile, a da ih gotovo nismo ni svesni. Takav slučaj je i sa naučnom revolucijom. Čovek je odbacio dotadašnja verovanja, ponajviše ona u kojima sve zavisi od više sile, i uzeo stvar u svoje ruke. Galileo, Kopernik, Njutn, Ruso, Darvin i mnoštvo drugih naučnika su postali lučonoše novog doba. Među njima je i lik Frojda, čoveka koji je napravio svojevrsnu revoluciju. Po prvi put u istoriji naše civilizacije ljudska osećanja i htenja izlaze na svetlost dana i poprimaju sasvim novo značenje. Ono o čemu se pre samo šaputalo postaje predmet mnogobrojnih istraživanja, ništa manje i tema za brojne umetnike. O tim umetnicima progovora Bora Ćosić.
Eseji sabrani u knjizi „Povest o Miškinu“ su posvećeni neženjama u istoriji literature devetnaestog i dvadesetog veka. Ništa manje i književnim likovima koji brak posmatraju kao svojevrsnu smrt. Od naslovnog kneza Miškina, preko Valtera Benjamina, Kafke, Prusta, Ničea, Kjerkegora, Bruna Šulca, pa sve do Andre Žida, Bora Ćosić tka priču o tome „kako raskinuti zaruke“. Na sreću, ona se na tome ne završava. Ova knjiga nam otkriva nutrinu junaka, ali ništa manje i duh vremena, onog vremena koje je Frojdova „revolucija“ nepovratno promenila.
„Jer u evropskom rasulu, misaonom, intelektualnom i duhovnom, ovo je glavna stavka, žudeti i hiniti nešto što na pola puta do realizacije postaje odbojno, neprivlačno i smrtonosno opasno“, piše Bora Ćosić u ovoj knjizi i možda najbolje određuje suštinu svojih junaka. To su ljudi koji su zarobljeni na sredomeđi između htenja i delovanja. Misaono bogati, a praktično gotovo idioti. Takav „idiotizam“ je u središtu Ćosićevog interesovanja. Ono što je najbitnije, to Ćosićevo interesovanje je predstavljeno sa nenadmašnom erudicijom, gotovo neverovatnom za našu literaturu. Stotine knjiga, ništa manje i pisaca, nalaze svoje mesto u „Povesti o Miškinu“. Pred nama je izuzetna slika literature dvadesetog veka i priča o mestu intelektualca i umetnika u novijoj istoriji naše civilizacije: „Da li je to onaj naum mladih Evropljana (…), koji ne mogu da podnesu dosadu i sami sebe, te u njima samo je žudnja da od nečeg pate? Mi smo bolesni, naša pluća ne funkcionišu, a osim toga ne funkcionira ništa u nama i između nas, mi smo ovde, a tu ne bi trebali da jesmo, te to što jesmo, pokušavamo da opravdamo kroz pismenu radnju, a šta se kroz pismenu radnju uopšte može opravdati, ako boga znate!?“
Bora Ćosić, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih, a usled neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, drami, zbirki priča i pesama, knjiga eseja i memoarske proze.
„Freudova nauka bila je eksplozija koju je građansko društvo, učtivo i uglađeno, priredilo samo sebi kao jedan od velikih društvenih udara i kao znak od kojeg počinje neko novo računanje vremena po temi mentalnih i ostalih događaja što se u čovekovoj glavi odvijaju“, ispisuje Bora Ćosić. Pored naslovnog kneza Miškina – junaka nastalog pre Frojda, mada se čini junaka tako frojdističkog – Ćosić u ovoj knjizi predstavlja Frojdovu „decu“. Ljude, umetnike u ovom slučaju, satkane od neuroza, labilnosti i trajnog pomanjkanja svake sigurnosti. I u isto vreme, ljude koji su stvorili dela koja po svojoj vrednosti predstavljaju nešto najznačajnije što nam je novovekovna civilizacija dala. Priča o neženjama je samo pokretač, ono mnogo bitnije je šta stoji iza te miškinovske trajne onesposobljenosti za svakodnevni život. I u tome je srž ove knjige. Ako je uzimate samo da biste sladostrasno uživali u masnim pričama o „ludim“ umetnicima, odmah je batalite. Toga u ovoj knjizi nema. Pred nama je „istorija duše“, priča o vremenu koje je „Frojdova revolucija“ nepovratno promenila. I ništa manje izuzetna knjiga eseja o nesreći ljudskog posrtanja: „Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena.“

Naslov: Povest o Miškinu
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 353

Pročitajte i prikaz knjige „Doručak kod Majestica“ Bore Ćosića

Dva gospodina na obali – Mihael Kelmajer

Svet je nekada bio drugačije mesto. Barem što se tiče poimanja depresije. Ako je melanholija u istoriji naše civilizacije doživljavala pohvale, o čemu je na ovom mestu već pisano, depresija je bila stigmatizovana i, neretko, osuđivana. Zašto? Pa, otprilike zato što je melanholija nosila pečat plemenitosti, romantične sete ili pak konsternacije nad propalim i grehovnim svetom, dok je depresija predstavljala stanje krajnjeg pada. Dokle je to išlo govori činjenica da je hrišćanstvo depresiju (u crkvenom govoru: uninije) karakterisala kao stanje obuzetosti đavolom, koje je u toku inkvizicije, i u kasnijim progonima veštica i ostalih nepodobnih, strogo kažnjavala. Ukoliko bi se pokušala napraviti sinteza odnosa prema depresiji kroz istoriju, ona bi glasila ovako: mešavina straha i osuđivanja. Samim tim, o depresiji se nije često govorilo, a da se priča tek o nekoj njenoj javnoj manifestaciji (mala digresija, na našim prostorima depresija i uopšte priča o mentalnim bolestima je i dalje tabu tema, što poprilično slikovito govori o razvoju mentalne svesti u ovom delu sveta). Sve se to menja sa pojavom Frojda, koji ajde da budemo malo banalni, depresiju vadi iz ormana i pokazuje je svetu. I ne samo to, on počinje da je leči, doduše, na najgori mogući način. Lek je kokain. Zamorci su Frojdov najbolji prijatelj, inače zavisnik od opijuma, i pacijentkinja Ema. Rezultati su bili katastrofalni. Kao da to nije dovoljno, Frojd ovu terapiju primenjuje i na sebi. Posledica je zavisnost, koju je Frojd kasnije priznao kao svoju najveću grešku. Iz ove epizode, a i iz Frojdovih kasnijih zabeleški, izvlači se i najveća kritika njegovog učenja. A ona je depresivnost koja provejava iz svakog Frojdovog retka. Opterećenost smrću, pesimistični pogled na čovekovu prirodu i uopšte civilizaciju, sve su to zamerke koje se upućuju na njegov račun. Ali to nije naša tema. Frojdovo „izvlačenje“ depresije iz ormana dovelo je do toga da se o njoj počne pričati slobodno, što se odražava i na književnost. Dela u kojima se govori o depresiji ima mnogo, ali je red izdvojiti nekoliko najznamenitijih. Na prvom mestu to je roman „Gospođa Dalovej“ Virdžinije Vulf, koja kroz priču o zasićenom i poprilično depresivnom životu naslovne junakinje progovara i o sebi. Sasvim sigurno najznačajnije književno delo o depresiji piše Selindžer. Posttraumatski poremećaj (Selindžer je jedan od američkih vojnika koji su prvi ušli u Dahau) sjedinjen sa kliničkom depresijom maestralno je opisan u priči „Perfektan dan za banana-ribe“. Majkl Kaningem u romanu „Sati“ podjednako umešno progovara o depresiji stvarajući sjajni roman. Depresija je i književna tema austrijskog prozaiste Mihaela Kelmajera.
Roman „Dva gospodina na obali“ je posvećen prijateljstvu Čarlija Čaplina i Vinstona Čerčila. U proleće 1927. godine njih dvojica se sreću na jednoj zabavi i odlučuju da pođu u šetnju. Ona će biti krunisana prijateljskim savezom i obećanjem da će jedan drugom pomoći svaki put kad ih napadne „crni pas“. Ta opasna zver je depresija od koje obojica pate od najranijeg detinjstva. U nastavku romana Mihael Kelmajer ispisuje pripovest o njihovim životima, ali i o prijateljstvu koje se hvata u koštac sa bolešću.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, to nikako ne bi bio lak zadatak. Potka romana je istinita, Čaplin i Čerčil su zaista bili prijatelji, biografije junaka su isto tako oslonjene na istorijske izvore, ali sam sadržaj romana je potpuna fikcija. Kao da to nije dovoljno, autor u roman uvodi i druge biografe Čerčila i Čaplina, koji dokumentima, podjednako fikcijskim i istinitim, podupiru potku romana. Kelmajer koristi postmodernu tehniku pripovedanja – ako tražimo pandan to bi bilo stvaralaštvo Umberta Eka, razume se, samo tehnika je u pitanju – gde se istorijski izvori u romanesknoj viziji preklapaju sa fikcijom stvarajući potpuno novu realnost.
Mihael Kelmajer je rođen u austrijskom gradiću Hard na Bodenskom jezeru. Studije politikologije, kasnije matematike i filozofije, pohađa u Nemačkoj. Sredinom osamdesetih počinje njegova profesionalna karijera na austrijskom državnom radiju. Autor je nekoliko radio-drama i brojnih muzičkih kompozicija (posebno se ističe adaptacija Remarkovog romana „Na zapadu ništa novo“). Prvi roman objavljuje 1982. godine i do sada je objavio preko četrdeset književnih dela (romani, drame, zbirke priča i pesama, scenariji…) Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća austrijska i nemačka književna priznanja.
„Protiv pomisli da sam poludeo mogu se izboriti samo ako uradim nešto ludo. To je nešto veoma ozbiljno (…) To je metoda klovna. Na svetu ne postoji čovek koji je ozbiljniji od klovna“, ovako Čaplin elaborira kako izgleda njegova borba sa depresijom. Ona postaje još zanimljivija kada se uporedi sa slikom Čaplinovog sadruga. Čerčil, simbol državnika i ozbiljnog čoveka, je dijametralna suprotnost. I kako onda funkcioniše njihovo prijateljstvo, pitanje je koje se neminovno postavlja. Odgovor je u spisateljskoj veštini i izuzetnoj psihološkoj pronicljivosti Mihaela Kelmajera. On uspeva da na relativno malom broju stranica ispriča tri velike priče. Prva je o depresiji i suočavanju sa njom, druga je storija o dve amblematične ličnosti dvadesetog veka i njihovom prijateljstvu, i ona treća i krajnja priča je o prošlom stoleću i svim njegovim ludilima. „Dva čoveka na obali“ su sjajno napisana pripovest o dva čoveka koji su i pored mučne i poprilično teške bolesti uspeli da ostvare velike stvari i da promene svet u kom živimo: „Ja sam sve što o meni govore: sujetan, egocentričan, pohlepan, želim da vladam drugima, brutalan sam, bezobziran, zao. Ali sam stvorio nekog ko je bolji od mene. U tome je moja vrlina.“

Naslov: Dva gospodina na obali
Autor: Mihael Kelmajer (1949-)
Preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 277

Tišina – Šusaku Endo

Ako ništa drugo u vezi ove teme nije sigurno, jedna stvar jeste. Čovek od svojih prapočetaka (o tome slikovito svedoče pronađene figurine božanstava i ostali artefakti) ima potrebu da veruje u nešto što je veće od njega. Još tačnije, u neku tajanstvenu silu koja ustrojava svet onakvim kakav on jeste. Tome nisu mnogo pomogla naučna otkrića koja pokušavaju da objasne nastanak i ustrojstvo sveta u kojem živimo, jer ljudi i dalje veruju u raznorazna božanstva. Možete ovu potrebu posmatrati kao način da se anulira naša nemogućnost da otkrijemo tajnu postojanja, može to biti strah pred prazninom, ali i Frojdovo mišljenje o religiji kao svojevrsnoj iluziji. On u delu „Budućnost jedne iluzije“ boga vidi kao zamenu za očinsku figuru u našem životu, a religiozna osećanja kao infantilnost koja čoveka otuđuje od njegove suštine. Sličnog stava je i Karl Marks koji u studiji o Hegelovoj filozofiji govori: „Religija je uzdah potlačenog bića, srž jednog potištenog sveta (…) To je opijum za narod.“ Ali, sva ova shvatanja i pokušaji da se religija racionalno razloži za one koje veruju suštinski nisu bitna. Zato što oni razum ni ne traže. Bitna je vera. A ono u što se veruje poprilično je raznoliko. Za deiste je bog inteligentni tvorac svemira i prirodnih zakona, koji se po činu stvaranja „povlači“. Na drugoj strani su teisti, ljudi koji veruju u božanstvo, tvorca univerzuma koji ne nestaje nakon čina stvaranja. Teizam se deli na dve grupe: monoteizam i politeizam. No, ni tu nije kraj podela. Za jedne je božanstvo nepristupačno i potpuno neobjašnjivo (judaizam i islam). Drugi svojim božanstvima pripisuju ljudske atribute (od starih Grka, pa sve do hrišćanstva u kojem božanstvo uzima ljudski lik). Onim, pak, trećim božanstvo predstavlja dualistički sukob dobra i zla (zoroastrizam, delimično i hinduizam). Za neke suština božanstva nije ni bitna, Buda, recimo, odbija da dâ bilo kakav odgovor o postojanju božanstva, smatrajući da takva pitanja nemaju nikakvu konkretnu korist. Postoje i verovanja da su bog i priroda jedno te isto (panteizam, najviše izražen u učenju Baruha Spinoze). U svakom slučaju, božanstvo, onako kako ga većina vidi, je bestelesno, sveznajuće, svemoguće, sveprisutno i našem razumu neobjašnjivo biće, osnov svih moralnih obaveza i apsolutno dobro. I ljudi već vekovima, verovatno i u vekovima koji su pred nama, veruju u takvo božanstvo. O veri, a još više o gubljenje vere, u ovakvog boga maestralno piše Šusaku Endo.
Godina je 1640. Prvobitni uspesi hrišćanskih misionara u Japanu su pretvoreni u poraz. Japanski vlastodršci žele da iskorene ovu religiju. Te vesti stižu do portugalskog jezuitskog misionara Sebastijana Rodrigeza koji odlučuje da krene put Japana gde će pružiti pomoć ugnjetenim hrišćanima. Ali to nije jedina Rodrigezova misija. Do njega je stigla i vest da je učitelj Fereira, propovednik u Japanu, poklekao i odrekao se hrišćanstva, u šta Rodrigez ne može da poveruje. Sledi put i boravak u Japanu koji će ovog misionara odvesti do najdubljih ponora. I ne samo njih. Rodrigez će morati da preispita svoju veru u boga.
Šusaku Endo maestralno tka priču o istoriji japanskih hrišćana i sudbini svog junaka. Tako na samome početku romana, kroz pisma koje Rodrigez šalje svojim nadređenim u Vatikanu, saznajemo njegovu neustrašivost, istinsku privrženost hrišćanstvu i versku nepokolebljivost. Sve se to menja sa prvim iskušenjima, napisanim iz ugla sveznajućeg pripovedača, gde vidimo postepeno gubljenje vere. Vrhunac je kraj romana, dat u formi administrativnih spisa, koji je ništa drugo nego prikaz potpunog poraza. Ovu maestralnu pripovedačku strategiju prati podjednako vredan stil, protkan brojnim filozofsko-teološkim pasažima o smislu verovanja i našem odnosu prema bogu i suštini života. Baš kakva je i ova misao: „Greh – pomislio je – nije ono što se obično misli da jeste; nije greh da se laže i krade. Greh je da jedan čovek okrutno pregazi tuđi život i da uopšte ne bude svestan rana koje za sobom ostavlja.“
Šusaku Endo spada u red najvećih japanskih pisaca dvadesetog veka. Rođen je u Tokiju, a odrasta u Kobeu u porodici majčinih rođaka. U dvanaestoj godini postaje hrišćanin. Po završetku Drugog svetskog rata odlazi na studije u Francusku. Odbačen zbog svog japanskog porekla od strane hrišćana, Endo zapada u krizu vere. Putuje u Palestinu gde proučava Hristov život, što menja njegove dotadašnje životne svetonazore. Vraća se u Japan, gde svoja iskustva pretvara u vredna književna dela. Slavu mu donosi roman „Tišina“ (zasada jedino Endovo delo prevedeno na srpski), posle kojih sledi niz uspešnih romana i zbirki priča. „Tišina“ je 2016. godine adaptirana u istoimeni igrani film u režiji Martina Skorsezea.
„Tišinu“ možete posmatrati iz nekoliko uglova. Na prvom mestu, to je savršeni prikaz istorije Japana u sedamnaestom veku, kao i sudbine hrišćanstva u ovoj zemlji. Najbitnije od svega, ta slika je data iz ugla čoveka čiji se pogled nalazi negde između prezrenja prema Japancima (danas bi to nazvali kolonijalni diskurs) i istinske ljubavi prema ljudima, ma kakvi god oni bili (najbolje tome svedoče Rodrigezove misli: „Ali Hrist nije dao svoj život za dobre i prelepe. Za ono što je dobro i prelepo lako je umreti; teško je dati život za bedne i iskvarene.“) Upravo taj trenutak ljubavi prema ljudima koštaće misionara vere. Jer kako pomiriti veru u svemogućeg i punog dobrote boga sa slikom stradanja ljudi koji veruju u tog boga, ne dobivši nikakvu podršku od njega? Sukob je to idealizma, istinske vere u boga (one sa početka teksta), sa razumom. I paklenom stvarnošću ovoga sveta u kojoj se od boga može dobiti samo tišina: „Iza depresivne tišine tog mora, tišine Gospodnje, krije se osećanje da bog prekrštenih ruku nemo sluša kako mu se ljudi očajno mole.“

Naslov: Tišina
Autor: Šusako Endo (1923-1996)
Preveo: Ivan Jovanović
Izdavač: IPS media, Beograd, 2009
Strana: 174

Bife Frojd – Miloš Živković

Iako će ovaj iskaz neminovno zaličiti na otkrivanje tople vode, on se mora izgovoriti. Umetnost je laž. Pogotovo ona narativna. Toga su svesni i tvorac i recipijent umetničkog dela. Sporazum je to koji važi otkako postoji umetnost. Otvarajući prvu stranicu nekog romana, ili odlazeći u bioskop ili pozorište, mi svesno ulazimo u svet koji nije stvaran. Ili da to pojednostavimo, mi prisustvujemo laži. I tu nastupa magija. Iako svesni laži, mi počinjemo da verujemo u nju. Svet, recimo, „Braće Karamazovih“ za nas postaje realnost, a Ivan i Aljoša su ljudi od krvi i mesa, baš kao i mi. Sve to traje dok ne zatvorimo korice romana. Ono što je bila stvarnost opet se pretvara u laž. Maestralnu, doduše. Stvar sa umetnošću tako stoji i gotovo da ne postoji ljudsko biće koje je nije svesno. Ali, opet, izuzeci nisu retki. Delimičnu krivicu za to snosi i sama umetnost. Papazjanija nastaje kada se određeno umetničko delo oslanja na stvarnost. Zaklanjajući se iza istinitosti priče, ono pokušava da realnost sjedini sa izmaštanim. Takve su knjige i filmovi sa napomenom da su nastali na osnovu stvarnih događaja. Želeći valjda da na taj način svojoj tvorevini udahnu pečat istinitosti, a neretko i da profitiraju na slavi stvarnog događaja, ta dela čine lošu uslugu recipijentu. Najpre zato što on počinje da gubi nit koja razdvaja stvarno i izmaštano. A da se ne lažemo, čak i ona umetnička dela koja se diče svojom „istinitošću“ itekako su iskonstruisana stvarnost. Situacija postaje još teža sa pojavom postmoderne. Stvarnost i fikcija su toliko izmešane da granica prestaje da postoji. Vrhunac ove fuzije doživljavamo u sadašnjosti i to kroz dela Svetlane Aleksijevič i Karl Uvea Knausgora. Da sve bude gore, postoje i čitaoci koji su nesposobni da raščlane ove dve kategorije. Na njih posebnu pažnju obraća Umberto Eko: „U jednom romanu činjenice iz domena fantastike i reference na stvarni svet često se tako gusto prepliću da mnogi čitaoci izgube kompas. Otud se dešava da romane uzimaju za ozbiljno, kao da govore o nečemu što se stvarno dogodilo (…)“ Sve su to opasnosti sa kojima se jedan konzument umetnosti mora suočiti. A one su najveće u delima u kojima je fikcija i realnost toliko sjedinjena da ta dela postaju nova stvarnost. Jedno od tih dela je i roman „Bife Frojd“ Miloša Živkovića.
Šezdesete su godine dvadesetog veka. Slavni Karl Gustav Jung broji svoje poslednje dane. Prilikom sređivanja kartoteke pronalazi zabeleške sa seansi koje je vodio sa Anom Zec. Kratkotrajna ljubavna afera sa Anom izgleda da je u Jungu ostavila veliki trag i on odlučuje da je ponovo pronađe. I to u Jugoslaviji. Jung stiže u Beograd. Tamo ga čekaju sveprisutne tajne službe kojima je taj čudni stranac mnogo sumnjiv, profesor biologije Baltazar Novak (onaj čuveni profesor Baltazar iz crtanog filma), šaroliko društvo okupljeno u bifeu „Frojd“, ali i astronaut Jurij Gagarin koji je na poziv Tita došao da pomogne razvoj jugoslovenskog svemirskog programa. Ni kriv ni dužan, Jung upada u sulude beogradske avanture.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je autorova erudicija. Pišući „Bife Frojd“, Miloš Živković ništa ne prepušta slučaju. Pa bila to sama ličnost Junga ili istorija Jugoslavije i Beograda tokom šezdesetih godina. Znalački pripremivši scenu, autor pristupa radnji. A ona je izvedena sjajno. Negde između avanturističkog romana i groteskne igrarije mi prisustvujemo nizu događaja. Još bitnije, roman se ne iscrpljuje u vrcavoj duhovitosti i avanturi. Tu je i mudrost, najviše oličena u Jungovom liku. Takav je, recimo, njegov stav o večitom pitanju srpsko-hrvatskih odnosa: „Ne mogu da vas slušam više! Ono što je cenjeni i osporavani Frojd nazvao narcizmom malih razlika, u slučaju vas Srba i Hrvata može se slobodno nazvati i nacizmom malih razlika! (…) Kosmos vas je obdario sa toliko sličnosti, tu pre svega mislim na isti jezik, i isto toliko slepila, da se ta netrpeljivost u oku posmatrača sa strane pretvara u apsurdni blizanački sukob.“
Miloš Živković je završio studije filmske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Debituje 2004. godine sa zbirkom „Crvene priče“ u kojima opisuje život socijalističke Jugoslavije iz ironijske vizure. Njegov prvi roman „Bife Frojd“ je zadobio sjajne kritike i do sada je doživeo dva izdanja.
Da se vratimo na priču sa početka. Još tačnije na odnos stvarnosti i fikcije, i to kroz konkretan primer „Bifea Frojda“. Pred nama su istinite ličnosti (Jung, Tito, Gagarin…) koje su tako sjajno predstavljene da čitalac ima utisak da se ova priča zaista dogodila. Ali to, naravno, nije istina. Jung nikad nije bio u Beogradu, a tek ne upoznao Gagarina i Tita. No, da se manemo priče o čitaocima sa hroničnim nedostatkom mašte. Ovde je mnogo bitnije pitanje laži, koliko god ovaj izraz možda grubo zvučao, koja se preko umetnosti pretvara u stvarnost. A to je jedino moguće u slučaju kad imamo sjajnog pripovedača. Takav je Miloš Živković. Kroz pedantno izučavanje istorije, sjajni prikaz našeg mentaliteta (kao ilustracija neka posluži misao jednog udbaškog doušnika: „Za sada se ne ponaša sumnjivo, što je samo po sebi sumnjivo!“), izuzetnu duhovitost, ali i ništa manje dobru naraciju, Miloš Živković je izatkao izmišljenu priču koja je postala nova stvarnost. I ne samo to. Svet „Bifea Frojd“ je mnogo zanimljiviji od onoga što označavamo kao stvarnost.

Naslov: Bife Frojd
Autor: Miloš Živković (1974-)
Izdavač: Admiral books, Beograd, 2014
Strana: 202

Čuvari zlatnog runa (antologija priča)

Postoje posebnosti koje su u stanju da od običnog i uobičajenog odele ljude, pojave, predmete ili predele i učine ih neshvatljivim i drugačijim. Može to biti bizarnost, još češće je nama neshvatljiva raznolikost, a neretke su i pojave koje izlaze izvan okvira naših iskustva. Sukobljavanje sa natprirodnim, ili još bolje rečeno sa osobinama koje su pridodate nadnaravnim pojavama, daleko je od lakog zadatka. Najpre zato što dobar deo ljudi iracionalnom pristupa iz ugla „homo religiosusa“. Potreba za verovanjem u natprirodno u susretu sa onim što deluje natprirodno neće doneti njegovo preispitivanje. Naprotiv. Doneće još jednog obožavaoca. Slike ljudi, i to na nesreću neretko visokog obrazovanja, koji čak i u današnjici ostaju duboko ukorenjeni u sujeverju, potvrda su ove teorije. Ali da takvo poimanje onostranog ostavimo po strani. Naša tema je odnos nauke i umetnosti prema ovim pojavama. Tvorac psihoanalize i možemo bez preterivanja reći zastupnik najracionalnijeg mogućeg pristupa ljudskoj psihi, Sigmund Frojd, piše: „Izgleda da više nije mogućno odbacivati istraživanje takozvanih okultnih pojava, onih stvari koje nam navodno jamče realnu egzistenciju psihičkih sila drukčijih od onih koje poznajemo kod ljudi i životinja, ili koje kod tih duša otkrivaju sposobnosti u koje se dosad nije verovalo.“ Raščlanjavanje natprirodnog tako postaje zanimljiva tema za psihologiju i sociologiju. Njima se pridružuje i etnologija kao zasebna naučna grana kojoj je jedan od ciljeva proučavanje korena rituala i mitova koji dovode do iracionalnih uverenja. Umetnost, pak, natprirodnom pristupa na drugačiji način. Koristeći naučna otkrića, ona sebi ipak dozvoljava odlazak u nemoguće i natprirodno. I to je ono što se određuje kao fantastika u književnosti. I pored delimičnog prisustva u prošlosti (Milovan Glišić, Lazar Komarčić, Dragutin Ilić), čini se da fantastika kao književni žanr u našoj literaturi tek danas pokazuje svoj potencijal. Najbolje nam to pokazuje antologija „Čuvari zlatnog runa“.
Trideset savremenih srpskih književnih stvaralaca okupljeno je na jednom mestu i oko jedne teme. U pitanju je Homolje, geografska oblast na krajnjem istoku Srbije. Bogata istorija ovog kraja (koliko u antici, još više u novovekovnom periodu), sjedinjena je sa njenim prirodnim lepotama. Naravno, neizostavni dodatak je ukorenjenost dobrog dela stanovnika ovog kraja u natprirodno, ona sada već poslovična vlaška magija, ali i bogato mitsko i folklorno nasleđe. Kako izgleda susret ovih trideset književnika sa istorijom, mitom i sadašnjošću Homolja, možemo da vidimo u antologiji „Čuvari zlatnog runa“.
Da krenemo od dobrih strana antologije. Na prvom mestu to je priča Dejana Stojiljkovića „Vlaški skok“. Ispripovedan iz ugla tabloidnog novinara, „Vlaški skok“ onostranom pristupa koristeći ironijski diskurs. Kombinujući ironiju sa sjajnim preokretima, Stojiljković stvara odličnu storiju o (zlo)upotrebi natprirodnog u današnjici. Potraga za mitološkim korenima Homolja tema je priče Aleksandra Tešića „U zemlji čuda“. Balansirajući između bajkovitog i fantastičnog, Tešić uspeva da napiše uzbudljivu verziju stare homoljske legende. I pored mana koje proizilaze iz konfuzne elaboracije unutrašnjih stanja likova, Miomir Petrović je u „Krugovima u snegu“ dao dobar prikaz susreta velegradskog čoveka sa magijskim i onostranim. Duhovitost i erudicija su sastavljeni u priči „Vesna, Stribog i zov Homolja“ Gorana Skrobonje. Odlična distopijska slika Srbije u njenoj ne tako dalekoj budućnosti tema je priče Ilije Bakića „Duboko polje Homolja“. Još jedan zanimljiv susret sa onostranim, i to baš onako kako zamišljamo vlašku magiju, dala nam je Ksenija Pešić u priči „Ognjena ruža“. Koristeći arhetip o nemogućoj ljubavi između bogatašice i siromaha, Mladen Milosavljević nam predstavlja svet devetnaestovekovnog Homolja u priči „Najden i Nina“. Čvrsta ukorenjenost u istoriji susreće se sa onostranim i tvori sjajno napisanu pripovest.
A sad o onim manje dobrim stranama antologije. Na prvom mestu to je njen nesuvisli podnaslov „zbirka priča Homolja i Zvižda“. Pošto nijedan autor iz ove zbirke ne dolazi iz Homolja, jedino logično bi bilo da to bude zbirka ili još bolje antologija priča o Homolju i Zviždu. Da se ne priča tek o žanrovskoj određenosti. Na koricama knjige stoji da priče iz ove zbirke pripadaju žanru folklorne fantastike, iako su one krajnje žanrovski raznolike. Još smešnija je odrednica plemeniti žanr. Bilo bi zabavno priupitati autora ove kovanice koji su to neplemeniti žanrovi. Najveći nedostatak je, ipak, izbor priča. S jedne strane stoje sjajne, na onoj drugoj osrednje, dok vas na trećoj strani čekaju neubedljive, loše napisane i poprilično infantilne pripovesti koje neminovno kvare krajnji utisak.
Ovu antologiju ne treba odbaciti zbog njenih nedostataka. Najpre zbog sjajnih priča koje svojim stilom, erudicijom i književnim kvalitetom maestralno dočaravaju bajkoviti svet Homolja. A to ponajviše proizilazi iz njihove poetičke, ništa manje i žanrovske, divergentnosti u susretu sa magijskim i onostranim. Pojedini autori se nadnaravnom rugaju, drugi pričaju o susretu realnog i natprirodnog, neki onostrano pronalaze u istoriji i legendi, četvrti mitsko smeštaju u sadašnjost ili budućnost. Što je još bitnije, autori ovih priča to čine na ubedljiv, zanimljiv i književno vredan način. Kroz „Čuvare zlatnog runa“ naša literatura se susreće i suočava sa onostranim. Rezultat je, i pored brojnih mana ove antologije, odličan.

Naslov: Čuvari zlatnog runa (antologija priča)
Priredili: Miloš Petković (1986) i Dragan Despot Đorđević (1978)
Izdavač: Centar za kulturu „Veljko Dugošević“, Kučevo, 2017
Strana: 312

Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128