Med – Slobodan Despot

MedAko verujemo Crnjanskom, „u kući mrtvaca se ne peva“. Ali šta ako taj mrtvac, nalik karakondžulama i vampirima, neprestano uskrsava uterujući nam strah. I šta ako nam taj mrtvac onemogućuje normalan život, odvodeći nas neprestano iz sadašnjosti u prošlost, u ono što bi žarko želeli da zaboravimo? Koliko mrtvaca treba žaliti i kada početi pevati? Pitanje je to koje se neprestano ponavlja, pogotovo na Balkanu gde mrtvaca i mrtvavčevih kuća na nesreću nikad ne manjka. Na kraju, to pevanje i nije pevanje. Jadikovka je to do neba za izgubljenim šansama, morem zauvek usnulih nevinih i mladih, onih koji pate, ginu i stradaju bez potrebe, smisla i razloga. Uopšte, ima li smisla pričati, govoriti, sećati se? Možda je bolje sve zakopati, skrenuti pogled, krenuti iz početka? U to nisu verovali naši veliki pisci. Epopeje iz Prvog svetskog rata ostale su zauvek zapisane u delima Stevana Jakovljevića, Stanislava Krakova, Aleksandra Deroka, Stanislava Vinavera… Gotovo romantično poimanje rata, i pored svih njegovih strahota, izazvalo je bunt. O tome svedoče roman „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića, zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ Miroslava Krleže i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog. Rat je surova i gadna stvar, gotovo da uzvikuju pisci ovih dela. Džabe. Nije prošlo nekoliko decenija i dolazi još jedan, još veći, rat. I opet se piše, opet svedoči. Uzalud umire Ćopićeva rumena Marija na Petrovačkoj cesti, uzalud se nadaju svetoj slobodi oslepljeni martiri iz Kovačićeve „Jame“, uzalud gine mučeničkom smrću Desankina četa đaka u jednom danu. Uzalud! Dolazi novi rat. Nikad gadniji, suroviji, besmisleniji. Rat kojem je nemoguće ispevati herojske ode, jer kako pevati o Srebrenici, Vukovaru, „Oluji“!? Izuzmemo li užasno i neljudsko arčenje hartije glorifikatora rata, one crno-bele uratke u kojima su naši sunarodnici vitezovi a neprijatelji monstrumi, ostaju novinske hronike i politički-korektne budalaštine. Baš zbog toga se na prste mogu izbrojati književna dela nastala o poslednjem ratu, a o onim vrednim ne treba ni zboriti. I onda se pojavio „Med“.
Roman-prvenac Slobodana Despota, „Med“, napisan i objavljen na francuskom, za svoju temu ima ratove tokom devedesetih godina. U središtu priče je sudbina ostarelog ličkog pčelara Nikole i njegove porodice. Pad Krajine posle vojne akcije „Oluja“ rezultira masovnim egzodusom Srba. U toj koloni je Nikolina porodica, samo ne i on. Nalik Zaratustri, Nikola se povlači u planinu gde su mu jedino društvo pčele. U akciju „spasavanja“ starca polazi njegov sin, uz pomoć čudnog humanitarca, samo što to nije nimalo lak zadatak jer treba preći silne puteve raspale zemlje na kojima caruju psi rata. Baš kao i u „roud“ romanima, taj put je okosnica za dublje promišljanje o sebi i svojoj sudbini, ali i o životu uopšte.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti kada se govori o romanu „Med“ je njegova struktura. Majstorska kompozicija nalik je Andrićevoj „Prokletoj avliji“. U pitanju je priča u priči. Na prvom mestu je pripovedač romana (sam autor?), kojem storiju o pčelaru Nikoli prenosi travarka Vera, kojoj je pak tu priču preneo Nikolin sin Vesko. To su tri vizije, koje je bilo potrebno složiti u kompaktnu celinu. A sve to Slobodan Despot uspeva da učini na nešto više od stotinu strana! Druga stvar je stilsko savršenstvo romana, sa pravim bravurama (kakva je, recimo, prva rečenica u romanu: „Postoje zemlje u kojima su autobusi dugovečniji od granica“). I najbitnije, „Med“ je duboko konteplativni, gotovo filozofski roman, onaj koji menja vašu vizuru i pogled na dobro poznate stvari. Kao što i priča o pčelaru menja naratora roman: „Okusio sam istinu o kojoj sam dotle imao samo apstraktno saznanje: stvarnost se menja u zavisnosti od našeg pogleda. Taj pogled, ogledalo naše duše, jeste onaj oslonac koji je Arhimed tražio da bi pomerio Zemlju. Kada zrači iz bića koje je u miru sa samim sobom, poseduje moć da isceli bolesti, umiri ludilo i zaustavi gnev.“
Slobodan Despot je rođen u Sremskoj Mitrovici. Odrasta u Švajcarskoj, gde studira književnost na Univerzitetu u Lozani. Godine 1989. postaje prevodilac i urednik u izdavačkoj kući „L’Age d’Home“, u kojoj objavljuje niz prevoda dela klasičnih srpskih autora. Posebno je bio zapažen njegov prepev poeme Crnjanskog „Lament nad Beogradom“. Pored prevođenja, ostavio je bogati trag u političkoj publicistici, o čemu svedoči nekoliko knjiga eseja. Napisao je niz putopisa, novinskih napisa i filozofskih članaka. Njegov roman-prvenac „Med“ objavio je najveći pariski izdavač „Galimard“ u čuvenoj „beloj“ ediciji. Za njega je i dobio nagradu čitalaca Festivala evropske književnosti. Od 2006. godine glavni je urednik izdavačke kuće „Xenia“.
Gotovo je neverovatno koliko je na malo strana Slobodan Despot u ovome romanu uspeo da kaže puno, i to nimalo naivnih, stvari. Pitanje rata, koji je žila kucavica romana, i svih njegovih strahota se ne zaobilazi. Ali shvatiti ovaj roman samo kao svedočenje o stradanju posle „Oluje“ velika je greška. To je koliko priča o surovosti jednih u isto vreme i o surovosti drugih. Ipak najviše o promašenosti i uzaludnosti poslednjeg rata, čije posledice svi mi i dalje osećamo. I najvažnije, o načinu kako ga prevazići. Upravo zbog toga, „Med“ nije jadikovka i potresni lament, on je delikatno davanje pojasa za spasavanje davljeniku. A taj pojas je dobrota – strasna, hranljiva i slatka kao med. To su med i mleko koje ište Stojanka majka Knežopoljka posle krvoliptanja. I nauk, način da se rat nikad više ne dogodi. Nije uzalud poslednja rečenica ovog romana: „Svaki nam se potez računa“.

Naslov: Med
Autor: Slobodan Despot (1967-)
Preveo: Miloš Konstantinović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 110

Estoril – Dejan Tiago-Stanković

Estoril„Rat razvija sve moralne, materijalne i duševne osobine ljudi i naroda; on podstiče plemenite strasti i osećanja: rodoljublje, slavoljublje, požrtvovanje, odanost, sažaljenje. Iz njega potiču sve vrline“, izreka je koja se pripisuje Fridrihu Velikom. Koliko god ova misao u najmanju ruku delovala degutantno – ne treba većeg dokaza za to od samo jedne slike ratnih strahota – ona ipak nekim čudom oslikava sentimente dobrog dela ljudskog roda. Najvidljivije je to na Balkanu. Verovatno se jedino kod nas na svetu slavi odlazak u vojsku ili rat, srećom sve manje jer vojske gotovo da i nema. Nigde se, isto tako, više ne slavi pogibija. Ima li boljeg dokaza od činjenice da je smrt kao član ušla i u Ustav bivše SFRJ? Nigde se više ne poštuje rat, iako rat narodima Balkana nikada doneo nikakvo dobro. Stoga i nije čudno što je lik blagog, obrazovanog i mudrog kneza Pavla (jednog od retkih srpskih i jugoslovenskih miroljubivih vladara) svojevrsna noćna mora ratnim zavojevačima svih ideologija i boja. Njegov, nažalost neuspešni, pokušaj da se obezbedi mir proglašen je za izdaju i sramotu. Parola „bolje grob, nego rob“ i dalje se smatra za izraz najvećeg patriotizma. Knez Pavle je sklonjen, a oni koji su ustali protiv njega postali su i grobovi i robovi. Upravo su ti robovi kasnije ispisale bezbrojne pohvale svom izboru. Rat postaje neizbežna tema jugoslovenske književnosti i umetnosti. Od onih prvih socrealističkih apoteoza, pa sve do crnog talasa koji dovodi u pitanje zvaničnu verziju istine. Buđenje nacionalizma tokom devedesetih, zajedno sa nerešenim računima iz prošlosti, dovodi do novih ratova. Umetnost se još jednom stavlja u službu rata. I opet, kako drukčije, on se predstavlja kao poželjna i pravedna stvar. Sledi smrt, jad i beda. Na zgarištu rata, mestu gde sada živimo, i dalje gore žiške mržnje preteći da ponovo zapale vatrenu stihiju rata. Da je moglo biti drugačije svedoče primeri neutralnih zemalja. Izabravši mir te države su sačuvale svoje ekonomske resurse, kulturne spomenike i najvažnije živote svojih građana. Ne i manje bitno, one su postale tranziti i utočišta žrtvama rata. O jednoj takvoj zemlji govori Dejan Tiago-Stanković u romanu „Estoril“.
Godina je 1940. Zahvaljujući mudroj politici diktatora Salazara, Portugal je neutralan i uspeva da zadrži kakav-takav normalan život. To se, naravno, ne odnosi na hotel „Estoril“, smešten na morskoj rivijeri u blizini Lisabona, koji postaje centar okupljanja prognanika iz čitave Evrope. Gostiju, i to značajnijih, nikada nije bilo više. Tu su kraljevi, pisci, šahovski velemajstori, milijarderi, diplomate, špijuni… Svima njima uslugu, podrazumeva se kraljevsku, treba da pruži upravnik hotela Blek sa svojim osobljem. Sudbina jevrejskog dečaka Gabija, koji čeka dolazak svoje porodice iz okupirane Francuske u ovom hotelu, prepliće se za životima čuvenog pisca Egziperija, svrgnutog rumunskog kralja Karola i dvostrukog špijuna Duška Popova.
U romanu „Estoril“ Dejan-Tiago Stanković je uspeo da sastavi neverovatni mozaik ljudskih sudbina. Izuzetno vešto satkana priča u svakom trenutku drži čitaočevu pažnju i što je još važnije izaziva divljenje zbog lepote napisanog i erudicije. Za razliku od dobrog dela srpskih romanopisaca, Dejan Tiago-Stanković je dobro proučio istorijske izvore o epohi i onda uspeo da ih ukomponuje u odličnu celinu. Iako je veći deo romana fokusiran na slavne goste „Estorila“, pažnja je bačena i na sudbine onih ne tako slavnih članova osoblja hotela. Upravo u tim delovima projavljuje se piščev talenat da naizgled obične i dosadne ljudske priče pretoči u prave literarne bravure. Jedina zamerka koja se može uputiti romanu je što te epizode nisu brojnije, pogotovo kad se uzme u obzir sa koliko je dara i duha Dejan-Tiago Stanković opisao žitelje Lisabona u zbirci priča „Odakle sam bila, više nisam“.
Dejan-Tiago Stanković je rođen u Beogradu. Završava arhitekturu, ali se sa njom nikada nije bavio. Stanovnik je Lisabona i prevodilac već dve decenije. Na srpski je preveo dela portugalskog nobelovca Saramaga „Sedam Sunaca i Sedam Luna“, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ i „Slepilo“, kao i poeziju Fernanda Pesoe. Na portugalski je preveo kultni roman Dragoslova Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ i Andrićeva dela „Prokleta avlija“ i „Na Drini ćuprija“. Njegova zbirka priča „Odakle sam bila, više nisam“ doživela je nekoliko izdanja, pohvale kritike, kao i izdanje na makedonskom jeziku.
Ukoliko bismo tražili glavnog junaka „Estorila“ to bi bila istoimena građevina kao sadržalac sudbina njenih gostiju. Ipak, životi dvojice junaka, špijuna Duška Popova i dečaka Gabija, zavređuju posebnu pažnju. Duško Popov je svojevrsni simbol prljavog sveta ratnih intriga i verolomstva, dok sa druge strane stoji prerano ostareli, a tako nežni i dobri Gabi. Njegova mudrost sjedinjena sa tegobnim iskustvom izbeglice, slika je zla koje rat donosi. Iako posredno, Dejan Tiago-Stanković piše o ratu. Samo ovoga puta to nije apologija niti pohvala ratu, već priča o mudrim ljudima koji su uspeli da ga izbegnu i povrh svega da pomognu njegovim žrtvama. U našoj ratom zatrovanoj sredini, pojava ovakvog dela pravi je literarni događaj i nešto što se ne dešava često. Još bitnije, „Estoril“ je izuzetno napisan roman koji pleni svojim kompozicionim savršenstvom, lepotom stila i erudicijom.

Naslov: Estoril
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2015
Strana: 341