Dnevnik – Vaclav Nižinski

Stereotipi su kao korov. Kad negde izniknu, gotovo nemoguće ih je ukloniti. Ne pomažu tu ni dokazi, rasprave i ubeđivanja u njihovu neistinitost. Oni opstaju bez obzira na sve. Najpre zato što dobrom delu ljudi, verovatno velikoj većini, stereotipi pružaju lak i jednostavan odgovor na skoro sva životna pitanja. Mnogo lakše je kao papagaj ponoviti hiljadu puta izrečenu frazu, nego zaista razmisliti o nekom problemu. Razmišljanje, pre svega, zahteva trud, a zašto bi se neko “mučio” bespotrebno? Jedan od takvih, korovskih i neuništivih stereotipa je veza između umetnosti i ludila. Za većinu, opet za tu većinu, umetnici su potpuni ludaci ili pak čudaci van ovoga sveta. Da bi se to potkrepilo, tu je spisak poznatih umetnika od Van Goga pa sve do Save Šumanovića, koji su zaista bolovali od psihičkih bolesti. Koliko je to tačno vrlo je diskutabilno. Treba najpre razlučiti kakvo je to “ludilo” umetnika. A ono je najčešće različitost ili prevelika sloboda. Tako će neko Leonarda da Vinčija ili Oskara Vajlda, ima i takvih na nesreću na ovom nesrećnom svetu, proglasiti za bolesnike zbog njihove homoseksualne orijentacije. Ne manjka ni optužbi za ludilo zbog nesnalažljivosti umetnika u svakodnevnom životu. Još više je to preslobodno ponašanje, uglavnom izraženo u odbijanju malograđanskih pravila života. Suština, da prekinemo ovo beskrajno nabrajanje, jeste u nerazumevanju. Ili direktnoj osudi, i to od strane onih koji bi najmanje trebali, po onoj Isusovoj paraboli o trnu i brvnu, nekoga da osuđuju. Ono, pak, drugačije ludilo jeste stvarno. Da, zaista postoje brojni umetnici, da malo otkrivamo toplu vodu, koji su bolovali od psihičkih bolesti. Ali ako to racionalno posmatramo, njihova brojnost je gotovo identična broju ljudi drugih zanimanja koji boluju od istih bolesti. Primera radi, ukoliko stvar posmatramo statistički, u današnjici je identičan broj menadžera i umetnika sa psihičkim poremećajima. I otkud onda tolika fama o odnosu između umetnosti i ludila? Ako ostavimo po strani stereotipe, jedan od mogućih odgovora je onaj da umetnici ostavljaju svoj trag. Psihički oboleli obućar, da uzmemo ovo samo kao primer, će odmah po smrti biti zaboravljen. Van Gog neće. I što je još bitnije, umetnik koji ima ovakve probleme će kroz svoje delo pokušati da se izbori sa bolešću. Još je Frojd govorio da se u korenu potrebe za umetničkim stvaranjem nalazi iskanje za sigurnošću, ništa manje i želja da se strah nekako eliminiše. Jedna od funkcija umetnosti, opet po Frojdu, je pokušaj da se pronađe put do izvora zadovoljstva. I ne samo njega, put do smisla. Čini se da to nigde nije vidljivije nego u dnevniku čuvenog Vaclava Nižinskog.
Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.
“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”
Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori: “Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”

Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006
Strana: 114

Aleksandrijski kvartet 1-4 – Lorens Darel

Može li grad da bude književni junak? Ovako postavljeno pitanje teško će dovesti do valjanog odgovora. Moramo najpre da odredimo šta je to grad i šta se podrazumeva pod tom odrednicom. Ako pitamo urbaniste i arhitekte, grad je prostor sa ulicama, parkovima, poslovnim i stambenim zgradama… Ekonomistima je on mesto u kojem se nalaze industrijska i trgovačka čvorišta. Istoričarima i arheolozima to su ostaci pređašnjih naseobina. I sve ove definicije su tačne i ispravne. Ali grad su pre svega ljudi, oni bez kojih ulice, zgrade, parkovi, trgovine i fabrike baš ništa ne znače. I zato je priča o jednom gradu, pre svega priča o ljudima koji žive u njemu. Samim tim, jasno se nazire odgovor na postavljeno pitanje. Da, grad može biti književni junak. I to kakav književni junak! Ima li boljeg dokaza za ovu tvrdnju od Džojsovog stvaralaštva? Gotovo svaki redak koji je velikan irske literature napisao je u isto vreme i priča o Dablinu. Pa bio to put Stivena Dedalusa u „Portretu umetnika u mladosti“ ili sudbine žitelja ovog grada u nenadmašnoj zbirci priča „Dablinci“. Šta je „Uliks“ ako ne pripovest o Dablinu? Šetnja Leopolda Bluma je šetnja kroz istoriju Dablina, njegove pabove, apoteke, ulice – suštinski kroz život koji pulsira kroz priču o jednom gradu. Još jedan grad je velika književna tema. Možda i najveća ikada. U pitanju je London. Koliko je samo književnih junaka prodefilovalo kroz London, gradeći podjednako sa istorijom mit o jednom gradu. Spisak je podugačak, ali neizostavno se treba pomenuti Dikens kojem je London pozornica gotovo svih romana, Artur Konan Dojl koji Šerloka Holmsa smešta na njegove ulice, Virdžinija Vulf sa sudbinom čuvene londonske gospođe Dalovej, čak i naš Crnjanski sa maestralnim „Romanom o Londonu“. Epsku priču o ovom gradu i njegovom razvoju donosi Edvard Raderfurd u trilogiji „London“. Da se ne priča tek o ostalim gradovima i njegovim romanopiscima. Ipak, čini se da niko nikada nije uspeo da uhvati suštinu jednog grada i da je smesti u književnost kako je to učinio Lorens Darel.
Kako i sam naziv romana govori, „Aleksandrijski kvartet“ je književno četvoroknjižje. U prvom delu „Justina“ Darel izvodi na scenu glavne protagoniste ovog romana. Ljubavni četvorougao između pripovedača i zanosne Jevrejke Justine, dobija obrise tragedije u susretu sa Justininim mužem Nesimom, ali i pripovedačevom partnerkom Melisom. Erotizam i strast koji kuljaju zadobiće potpuno novo obličje u drugom delu „Baltazar“. Pripovedač koji je pobegao iz Aleksandrije, zahvaljujući beleškama i komentarima prijatelja Baltazara, stvara novu sliku o pređašnjim događajima. Strast smenjuju političke intrige i zavere. One još više bivaju pojačane trećim delom „Mauntoliv“ koji je priča o istoimenom engleskom diplomati i njegovom boravku u Aleksandriji. Završni deo „Klea“ pripovedača vraća u grad šest godina posle događaja iz prve tri knjige. Pozornica je identična, tu su gotovi svi likovi, ali ništa više nije isto.
„Aleksandrijskom kvartetu“ je nemoguće pronaći pandan po stilu, ali ništa manje i po kompoziciji. Prebacivanje perspektiva i pogleda, igranje sa vremenom koje zadobija potpuno drugačije obrise od stvarnosti, nestvarni erotski lirizam koji se meša sa istorijom, mitom, politikom i zaverom, odlike su Darelove proze. Kod Darela je sve podložno igri, onoj koja izlazi izvan svih mogućih granica: „Za svaku činjenicu može da postoji hiljadu motivacija, podjednako valjanih, i svaka činjenica može da ima hiljadu lica. Koliko je istina koje nemaju mnogo veze sa činjenicama!“ Taj literarni vatromet zahteva predanog čitaoca, strpljivog i spremnog na avanturu koja će mu se možda u početku učiniti čudnovatom, ali onu koja će ga na kraju izdašno i bogato nagraditi. Našim čitaocima to omogućuje sjajan prevod Olje Petronić i novo izdanje „Kvarteta“ u opremi koja zaslužuje sve pohvale.
Jedan od najvećih engleskih književnika dvadesetog veka Lorens Darel je rođen u Indiji. Njegovi roditelji su bili britanski kolonijalni službenici. Posle neuspešnih fakultetskih studija, seli se na Krf gde se posvećuje književnom radu. Njegov roman prvenac „Crna knjiga“ izaziva velike reakcije i proteste puritanske javnosti. Za vreme Drugog svetskog rata postaje britanski državni službenik u Kairu i Aleksandriji. Nakon rata se njegova diplomatska misija nastavlja. Službuje u Grčkoj, Jugoslaviji, Argentini i na Kipru. Za sobom je ostavio desetine romana, zbirki pesama, putopisa, eseja i prevoda. Njegova dva dela „Beli orlovi nad Srbijom“ i „Duh mesta“ govore o Jugoslaviji, ali su našoj javnosti poprilično nepoznata, ponajviše zahvaljujući višedecenijskom izostanku prevoda zbog autorovih antikomunističkih stavova.
Darel je istinski literarni čarobnjak za kojeg ne postoji ni jedna jedina barijera. Ljubav, seks, vreme, politika, istorija, sve je to za Darela podjednako zanimljivo i podložno interpretaciji. Izuzev jedne stvari koja je postojana i koja čitavu ovu celinu drži na okupu. U pitanju je grad, onaj koji Darel zove: „Aleksandrija, glavni grad Sećanja“. Kroz živote žitelja Aleksandrije, još tačnije kroz njihove strasti, ljubavi, padove i zavere, on slika portret grada koji kipti od života. Tu su orijentalni bazari; mračne ulice u kojima ordiniraju prostitutke, transvestiti, secikese i ubice; luke sa trgovcima, mornarima i vojnicima; beskrajna pustinja koja guta ali i stvara novi život; ambasade i kružoci gde se kuju ratovi i prekrajaju stare granice; bezbrojne kafane, dućani, slikarski ateljei, javne kuće, restorani, berbernice… Čitav jedan život i grad koji je odrednica tog života. Ono što Darel izražava rečenicama: „Tako da bi ukus ovog rukopisa trebalo da poprimi nešto od svojih živih protagonista – njihov dah, kožu, glasove – da ih utka u meku tkaninu ljudskog sećanja. Želim da ožive do one tačke u kojoj bol postaje umetnost… Možda je to uzaludan pokušaj, ne mogu da kažem. Ali moram da pokušam.“

Naslov: Aleksandrijski kvartet 1-4
Autor: Lorens Darel (1912-1990)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Red box i Obradović, Beograd, 2011
Strana: 1036