Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Macke i packe – Ivan Janković

Na početku jedan riplijevski podatak. Najveće ubice ljudi nisu ljudi, nisu to čak ni velike ili opasne životinje (kao što su lavovi ili zmije otrovnice). Te najveće ubice su, sasvim riplijevski – verovali ili ne, komarci. Ove malene napasti donose mnoštvo bolesti od kojih godišnje umre preko sedamsto hiljada ljudi. Ipak, i od komaraca postoji veći neprijatelj ljudskog roda. To je država. Pre nego što pomislite da ove redove ispisuje neki Bakunjinov duhovni potomak, malo podataka. Broj žrtava u Prvom svetskom ratu iznosi 37 miliona. U Drugom svetskom ratu je stradalo preko 55 miliona ljudi. Negde između 15 i 20 miliona ljudi je ubijeno u nacističkim logorima. Kroz sovjetske gulage je prošlo 14 miliona ljudi (i najmanje milion i po umro u njima) trpeći nezamislive muke. Ovo je samo mali izvod iz ogromne liste žrtava države. Podaci za ranije ratove su nepoznati, ali su to sasvim sigurno beskrajni spiskovi. Komarac već sad deluje kao mala maca u odnosu na državu. I pre nego što neko grakne kako su ove brojke posledice ratova i totalitarnih sistema, nastavljamo sa podacima. Ipak, pre toga se treba vratiti na početak. Suštinu države. Ona je po Veberu, što je i najčešće korišćena definicija države, politička organizacija koja održava monopol legitimne upotrebe sile unutar određene teritorije. Upravo taj monopol na legitimnu upotrebu sile je i ono što državu čini državom. Državni organi mogu da vam ograniče kretanje, drže vas u zatvoru, oduzmu vam imovinu, čak i život. Odakle ovakva ovlašćenja države? Oni malo optimističniji će reći da to proizilazi iz rusoovskog “društvenog ugovora”. Najjednostavnije rečeno, on podrazumeva neku vrstu ugovornog odnosa između pojedinca i države. Država nam omogućuje zaštitu prava na život, slobodu i imovinu, a mi zauzvrat državi dajemo monopol nad legitimnom upotrebom sile. I sve bi to bilo u redu da država zaista omogućuje sva ta prava. Ali stvarnost, ipak, nije toliko šarena i lepa. U istoriji naše civilizacije, ništa se ne razlikuje ni današnjica, države su podlo gazile sva ova prava. U ime nekakve zaštite državnih interesa milioni su poginuli u ratovima, ništa manje i u unutrašnjim sukobima. Toliko o pravu na život. Ono drugo pravo na slobodu je isto tako bilo uskraćivano kroz sijaset monstruoznih zakona i diskriminaciju brojnih društvenih grupa, da ne pričamo tek o nepravednim sudskim presudama. Ni pravo na imovinu ne stoji ništa bolje. Država je gotovo uvek zaštitnik oligarhije i interesnih grupa nauštrb većine građana. I zašto onda ljudi i dalje veruju u državu? Pa, najpre, zato što im pruža osećaj, najčešće lažni, sigurnosti. Podjednako je to i sentimentalnost spram sopstvene nacionalne pripadnosti i istorijskog nasleđa koji baštini država. Ništa manje i nada da se država može, i mora, popraviti. Priču o državi, i to о onom veberovskom određenju države, donosi nas Ivan Janković.
Knjiga “Macke i packe”, kako joj i podnaslov govori, donosi oglede iz istorije represije u Srbiji. Tako u prvom delu knjigu saznajemo koje su to društvene grupe trpele najveću represiju. To su bili moralno prokaženi pojedinci i nacionalne grupe (ponajviše prostitutke i Romi). U drugom delu knjige se govori o najčešćim oblicima kažnjavanja. Od onog fizičkog (naslovnih “macki i packi”), preko zatvorskih kazni (u potpuno užasavajućim uslovima), pa sve do smrtnih presuda. U trećem delu su predstavljeni egzekutori i državni službenici koji su donosili zakone i sprovodili ih kroz portrete kriminologa Tome Živanovića i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je autorova erudicija proizašla iz izuzetnog istraživačkog rada. “Macke i packe” su pravi brevijar istorijskih, i to onih manje poznatih, podataka. Tako, recimo, u ovoj knjizi možemo saznati kako se knez Miloš prvobitno obogatio (preko prikupljanje poreza od Roma), kako su izgledali srpski bordeli (“dućani bludničestva“), gde je bio jedan od prvih srpskih zatvora (u podrumu Miloševog dvora u Kragujevcu), ali i kolika je surovost vladala u tadašnjem društvu: “A Milutinova [Garašanina] glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena ‘najvećem poruganiju i nečovečnoj igri’, koju je započeo knjažev ‘zlobni stric’ Jevrem, ‘šorajući nogom mrtvu glavu’ i govoreći: ‘Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ’.“ Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i odlično prezentovani u ovoj knjizi.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru je u brojnim sudskim procesima branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je jedan priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) o smrtnoj kazni u Srbiji, kao i istorijska studija „Kata Nesiba“ (Fabrika knjiga, 2018) o čuvenoj beogradskoj prostitutki.
Da se vratimo na početak i priču o državi. Novovekovna istorija je pre svega priča o sukobu pojedinaca (ili grupa) sa državom. I to ne borba za njeno ukidanje, mada ima i takvih (već pomenuti Bakunjin, naprimer). Baš kao i demokratija, država ima mnogo mana, ali do sada nije pronađen bolji način društvenog uređenja. U čemu je onda poenta te borbe? U tome da se država učini boljom, ili barem snošljivijom. Na prvom mestu, to je ograničavanje samovolje vlastodržaca i interesnih grupa. Ništa manje, borba za socijalnu pravdu i dostojanstven život kojе države prečesto oduzimaju svojim građanima. Isto tako i zaštita prava ugroženih i manjinskih grupa koje država, ili društvo, progoni. Sve je to maestralno izneseno u ovoj knjizi kroz priču o represiji koju država sprovodi nad svojim građanima kroz progone, mučenja i zlostavljanja. Naravno, situacija u današnjici se znatno popravila. Vlast više ne progoni Rome (barem ne na papiru), macke i packe nisu u upotrebi, a smrtna kazna je ukinuta u Srbiji. Ali to ne znači da je borba za ljudska prava i slobodu (koliko god ova dva pojma delovala otrcano usled prečeste zloupotrebe) prestala. Ponajviše zato što je čak i u današnjici, pogotovo kod nas, prisutna vera u čvrstu ruku i autoritativnu vlast (sve dok ista ta vlast čvrstu ruku ne primeni na “moliocima” za njom), mržnja prema manjinskim grupama, ali i mentalitet rulje (ona koja iska čerečenje i ubijanje čim se desi neki težak zločin). Baš zbog svega toga je ova knjiga dragocena. Možemo je posmatrati, što ona i jeste, kao sjajnu istorijsku studiju, ali i kao opomenu i podsećanje na to kako lako država može da postane “ubica” kada joj to mi dopustimo.

Naslov: Macke i packe
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 305

Obitelj – Zahar Prilepin

Ako se u moru, ali zaista moru, napisanih tekstova, eseja, studija i književnih dela o ustrojstvu našega sveta, sledstveno tome i o našem, ljudskom, mestu u njemu, može izvući nit koja ih povezuje, ona bi glasila ovako: naš svet je poprilično komplikovano i čudno mesto. I to je to. Svaki drugi zaključak je podložan interpretaciji, isto tako i negiranju, ma koliko god on delovao ispravno i tačno. Ali, opet, i možda baš nasuprot svemu tome, ljudi imaju potrebu za verovanjem u nešto čvrsto i određujuće, i još bitnije, nešto što će doneti smisao našem postojanju. Nema očitijeg primera za to od vere u pravdu i dobrotu. I tako polako dolazimo do starog, dobrog manihejstva. Na jednoj strani je dobro, a na onoj drugoj zlo. Naš svet je ništa drugo nego večito poprište borbe između ova dva suprotstavljena pola. Ipak, ova utakmica ne bi bila utakmica da u njoj ne postoji arbitar. Najveći je svakako bog. Gotovo sve religije, izuzev možda budizma, božansko biće posmatraju kao pravednog sudiju, koji ustrojava svet, i još bitnije, arbitra koji će nas na kraju života, po zaslugama naravno, nagraditi ili kazniti (to je možda najbolje izrečeno u nazivu naše himne, “Bože pravde”, i to u zemlji u kojoj je pravda uvek deficitarna roba). Kako je taj drugi svet i krajnja presuda daleka, ili nepostojeća, a živeti se ipak nekako mora do nje, naša vrsta je božanske prerogative preuzela na sebe tvoreći neku vrstu surogata pravde, onu koju nazivamo pravo. I eto opet manihejstva, samo sada određenog zakonskim propisima. To ipak nije bilo dovoljno. Da bi se pravu dala obaveznost oduzeta mu je ljudskost. Još tačnije, sudije i sudski aparat nisu ljudi, metaforički govoreći, već predstavnici pravde (možda je ovo najočitije u sudijskim odorama u anglosaksonskom pravu, pomoću kojih se ta “izdvojenost” sudskog personala još više ističe). I sve bi to bilo u redu da pravo zaista donosi pravdu. Ipak, naš svet je, da se vratimo na početak, poprilično komplikovano i čudno mesto. Kroz istoriju naše civilizacije pravo je kroz mnoštva primera, od nakaznosti zakonskih odredbi (Nirnberški zakoni, uskraćivanjа ljudskih prava kroz pravne odredbe, nesuvisle zakone – kakvi su, recimo, kod nas zakon o rehabilitaciji ili o izvršenju), pa sve do primene samog prava (staljinistički procesi, korumpiranost, nedostupnost pravde) pokazalo svoju, poprilično ciničnu, nepravednost. Da se to ispravi, pored boraca za ljudska prava i slobodu, dragocena je pomoć književnosti. Baš kao što to čini Zahar Prilepin u romanu “Obitelj”.
Kraj je dvadesetih godina dvadesetog veka. Na ostrvima Soloveckog arhipelaga, gde je nekada bio veliki pravoslavni manastir, nova sovjetska vlast je obrazovala logor. U njega dolazi mladi Moskovljanin Artjom. Njegovo logorsko društvo je raznoliko. Od besprizornika (beskućnika osuđenih zbog skitnje), kriminalaca, belogardejaca, poražene carske inteligencije i kapitalista, pa sve do novih osuđenika usled političkih čistki, sastavljeno je stanovništvo Solovki. Prateći logorski put Artjoma od kažnjeničkih četi, preko upoznavanja sa čudnim upravnikom Ejhmanisom, uspona u logoraškoj nomenklaturi, ljubavi sa islednicom Galinom, pa sve do krajnjeg pada, Prilepin stvara nenadmašnu sliku Soloveckog logora.
Već dobro poznati epski zamah pripovedanja, tako svojstven ruskoj prozi, pronalazi svog dostojnog naslednika u delu Zahara Prilepina. Apsolutno je neverovatna Prilepinova umešnost da na preko šesto strana ispriča povest u kojoj se ne može pronaći nijedan suvišni redak. Savršeni opisi prirode, virtuozni dijalozi, ništa manje dobra psihologizacija unutrašnjih stanja likova, podjednako sjajan prikaz društvene, političke i istorijske slike, sve je to “Obitelj”. I ono što je retko kome uspelo, izuzev možda Šalamovu i Solženjicinu, da se prikaže svet Gulaga baš onakav kakav on jeste. “(…) ovo nije laboratorija. A nije ni pakao. Ovo je cirkus u paklu”, govori jedan Prilepinov junak. Baš sa takvim svetom se on hvata u koštac, stvarajući istinsko remek-delo, roman koji će se sasvim sigurno u budućnosti posmatrati rame uz rame sa klasicima ruske literature.
Zahar Prilepin, po mnogima najznačajnije ime savremene ruske proze, je rođen u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu. Radio je niz poslova (fizički radnik, grobar, izbacivač, profesionalni vojnik…). Svojim romanom-prvencem “Patologija”, o čečenskom ratu, izaziva nepodeljene simpatije publike i kritike. Tu slavu potvrđuju njegova iduća književna dela (“Sanjka”, “Osmica”, “Greh”, “Crni majmun” i “Sedam života”). Za “Obitelj” je dobio četiri najveća ruska književna priznanja, a ova knjiga je zadobila status klasika. Pored spisateljskog rada, Prilepin je i novinar, voditelj televizijskih programa, rok pevač i sekretar ruskog udruženja književnika. Poznat je i po svojim često kontroverznim političkim stavovima. Bio je član “Nacional-boljševičke partije”, kao i ruski dobrovoljac tokom rata u Ukrajini.
“’Ovde vlast nije sovjetska nego solovecka.’ To je istina. Ovde je zajednička religija – sovjetska, ali su žrtvovanja – svoja. I na svemu tome vi stvarate novog čoveka”, govori jedan od junaka ovog romana. I upravo je to suština “Obitelji”. Predstava sveta u kom su sva pravila sveta, onakvog kakvog ga mi znamo, nepostojeća. Solovka je svet za sebe. Usamljeni, samodovoljni i užasavajući arhipelag ostrva na kojem je svaka ljudskost izbrisana. Najgore od svega, to je nešto sasvim normalno, gotovo obično: “Ovde ljudi – u-mi-ru! Svakoga dana neko umire! I to je način života Soloveckog logora. Nije tragedija, nije drama, nije Sofokle, nije Antigona – već način života. Svakidašnjica!” Svom tom užasu, bestijalnosti predstavljenoj na neverovatan način, Prilepin sukobljava ljudskost glavnog lika Artjoma. I to ne nekakvog natčoveka ili stripovskog junaka. Naprotiv. Artjom je samo čovek (da parafraziramo Dušana Vasiljeva) koji voli, mrzi, posrće, kukavica je, ali i heroj. I to na mestu gde je ljudskost prisilno oduzeta, gde ona ne postoji, iako je to bilo mesto koje je u tom trenutku oličavalo pravo i pravdu. Istinu govoreći, mesto gde je svega bilo, samo na pravde. Zahar Prilepin je opisao sav užas tog mesta, ali i izatkao veličanstvenu pripovest o otporu prema takvom užasu. Najbolje to sam Prilepin izražava: “Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”

Naslov: Obitelj
Autor: Zahar Prilepin (1975-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 643

Život i sudbina 1-2 – Vasilij Grosman

“(…) Hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo!”, zastrašujući je završetak čuvene Ničeove knjige “Volja za moć”. Zastrašujući pre svega zato što u potpunosti menja dotadašnju paradigmu života, u isto vreme otvarajući put ka užasu dvadesetog stoleća. Vremenu baš te Ničeove volje za moć. Da bi se ovo shvatilo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Trenutak rađanja civilizacije se povezuje sa nastankom pisma i još bitnije začetkom onoga što bi moglo da se nazove konsenzusom za zajednički život. Još preciznije, ljudska želja za bezbednim i ustaljenim životom počinje da stvara društvene sisteme. Da bi ti društveni sistemi funkcionisali pored gole sile, primenjene Ničeove volje za moć, potrebno je još nešto što će obezbediti njihovo održavanje. A to je ništa drugo nego ideja. Najpraktičnija je ona socio-ekonomska gde ljudi stvaraju društvene i političke sisteme iz interesa. Samo što su takvi sistemi ekstremno retki, možda je Švajcarska jedini uspešan primer. Oni drugi, suštinski gotovo svi, sistemi se zasnivaju na ideji o plemenitosti i pravdi. Sila je svakako prisutna, ali je ona „oplemenjena“ idejom. Može to biti božije poslanje vladajuće dinastije ili sistema, ništa manje i društvena podela na one koje vladaju i one kojima se upravlja. Iz ovoga kasnije izvire niz nakaznih teorija i sistema. Najdrastičnije su rasne teorije o višim i nižim bićima, koje su dovele do robovlasništva i holokausta. Ali i tu dolazi do velike promene, one koju označava Francuska revolucija. Ustoličava se nova vrsta društvenog dogovora koja otvara put ka izgradnji novih sistema, samo sada zasnovanih na ideji pravde i slobode. Jedan od takvih sistema, a sasvim sigurno i najčuveniji, je bio Sovjetski Savez. I ne samo to. Njegovo postojanje je dokazalo ostvarivost ideje slobode, ali i njenu neodrživost. Sistem zasnovan na jednakosti i pravdi vrlo brzo je, neki će reći već od samog početka, pokazao svoje pravo lice. Onu Ničeovu volju za moć. Ko su bile žrtve? Upravo oni najplemenitiji ljudi koji su se borili za ustoličenje slobode i pravde. Maestralnu knjigu o njima je napisao Vasilij Grosman.
Sredina je 1942. godine. Nacisti pod kontrolom drže dobar deo Sovjetskog Saveza. Najveći deo nemačkih snaga je koncentrisan pred Staljingradom, gde će se sukobiti sa sovjetskom vojskom u borbi koja će postati poznata kao najveća bitka u istoriji ljudske civilizacije. Upravo ova bitka je tema romana „Život i sudbina“. Kroz priču o sovjetskom fizičaru jevrejskog porekla Štrumu, njegovoj majci Sofiji koja će ući u pakao nemačkih koncentracionih logora, partijskom komesaru Krimovu koji pada u nemilost, vojnom komandantu Novikovu i još desetini junaka (među kojima su i Staljin, Hitler, vojni komandanti…), Vasilij Grosman stvara knjigu koja prevazilazi svoju osnovnu temu. Koliko je ovaj roman priča o Staljingradskoj bici, još više je veličanstveni prikaz jedne istorijske epohe.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, ta odrednica bi glasila tolstojevski roman epohe. I zaista, jedini roman koji po svom predstavljanju jednog istorijskog trenutka može da se približi „Ratu i miru“ je upravo ovaj. Grosmanov zamah je kolosalan. Na prvom mestu to je prikaz Staljingradske bitke do poslednjih tačnina. Ništa manje i slikanje jedne epohe kroz galeriju likova i njihovih društvenih funkcija (vođe, vojskovođe, vojnici, ideolozi, islednici, seljaci, radnici, intelektualci, naučnici, umetnici…). Čitav je to jedan svet ljudskih sudbina zarobljenih u raljama ideologije, nasilja i nesreća. Ali ipak poseban, jedinstven i neponovljiv: „Sve što je živo – neponovljivo je. Nemoguća je identičnost dva čoveka, dva grma šipka… Život nestaje tamo gde nasilje teži da zbriše njegovu originalnost i karakteristike.”
Vasilij Grosman, jedan od najvećih ruskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u jevrejskoj ukrajinskoj porodici. Završava studije hemije posle kojih radi kao inženjer. Pred Drugi svetski rat postaje profesionalni književnik i novinski reporter. Njegove reportaže iz ratnog Staljingrada će biti kasnije sabrane u knjigu “Narod je besmrtan”. O ovoj bici piše i u romanu “Za pravičnu stvar”, čiji je prirodni nastavak “Život i sudbina”. Grosmanov progon počinje 1960. godine. Zbog tada nezamislivog predstavljanja rata, sovjetska cenzura zabranjuje štampanje “Života i sudbine”, a rukopis zaplenjuje tajna služba (tek pre neku godinu je on “oslobođen” iz Lubjanke). Na sreću, jedan prepis rukopisa romana je otišao u inostranstvo, gde je objavljen tek 1980. Ogorčen ovakvim postupkom države, Grosman piše roman “Sve teče” o povratniku iz Gulaga. I ovaj roman je zabranjen. Grosman neće dočekati objavljivanje ova dva dela, kao i slavu koju će mu oni doneti. Umire 1964. od raka.
Dok se srpski izdavači ne udostoje da obnove izdanje “Života i sudbine” posle tridesetogodišnje pauze (valjda ne stižu od štampanja silnog smeća), našim čitaocima je dostupno hrvatsko izdanje romana (Fraktura, 2012) ili ovo “Prosvetino” iz 1986. godine.
“Jedini pravi i večiti smisao borbe za život je u čoveku, u njegovoj skromnoj individualnosti, u njegovom pravu na tu individualnost”, piše Grosman u ovom romanu. I zaista, ovaj roman je upravo ta borba za čovekovu slobodu i posebnost. Ogoljavajući “usrećiteljske” ideologije, da upotrebimo izraz Borislava Pekića, Grosman piše o pojedinačnim ljudskim sudbinama, nikada ne dopuštajući da ideologija uguši ljudskost, čak ni onda kada se to gušenje ljudskosti sprovodi u ime pravde i velikih ideja. Uvek na strani ljudi, čak i kada ti ljudi pate u paklu koji su sami stvorili, Grosman se sukobljava sa ideološkim nasiljem, Ničeovoj volji za moć koja se kamuflirala u plemenitu ideju: “Prirodna težnja čoveka za slobodom je neuništiva, ona se može prigušiti, ali se ne može uništiti. Totalitarizam ne može da odbaci nasilje. Ako odbaci nasilje, totalitarizam nestaje. Osnovu totalitazarizma čini večno, neprekidno, otvoreno ili maskirano vrhunsko nasilje. Čovek se neće dobrovoljno odreći slobode. U tom zaključku je svetlost našeg vremena, svetlost budućnosti.”

Naslov: Život i sudbina 1-2
Autor: Vasilij Grosman (1905-1964)
Preveli: Milica Glumac-Radnović i Ivana Sekicki
Izdavač: Prosveta, Beograd, 1986
Strana: 1091

Noć bez svitanja – Dženi Erpenbek

Iako smo duboko zašli u dvadeset i prvi vek, čini se da od onog prošlog, dvadesetog, nikako ne možemo da se oprostimo. I to je primetno u svakom segmentu života. Ne prođe puno, pogotovo na našim prostorima, a da ne počne priča o pređašnjem veku, njegovim usponima, zabludama i usudima. Neretko je i prisutan žal starijih generacija za prošlim vremenima. Tada je za njih sve bilo mnogo bolje. Materijalni položaj, način života i njegova brzina, kao i manja zavisnost od modernih tehnologija, sve su to priče koje ćete bezbroj puta čuti. Nekada to prerasta u grotesku, možda je najbolje navesti kao primer Ćosićev dnevnik „U tuđem veku“ u kojem on negira postojanje dvadeset i prvog veka datirajući svoje zapise kao 1999. + 1. I nije jedini koji to čini. Nalik engleskim ludistima ili skupini čudaka iz zbirke priča „Vek“ Aleksandra Gatalice koja je početkom dvadesetog veka osnovala društvo za zaštitu devetnaestog veka odbijajući da bilo šta ima sa dvadesetim, tako i danas imate brojne ljude koji žive u ovom vremenu, ali njihovo stvarno postojanje je ostalo negde duboko u prošlosti. Za čim se to zapravo žudi? I šta to zaista predstavlja dvadeseti vek? Ako bismo pokušali da ga opišemo u jednoj rečenici ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: dvadeseti vek je period najvećeg čovekovog uspona, ali isto tako i njegovog najvećeg pada. Da krenemo samo od tehnološkog napretka. U ovom veku je u potpunosti promenjen transport (automobili, autobusi, avioni…). Sredstva telekomunikacije su doživela svoj vrhunac (telefon, mobilni telefon, televizija, internet…). Mnoge bolesti su iskorenjene (od gube pa do tuberkuloze), a životni vek je za manje od sto godina skoro duplo produžen. Komoditet i kvalitet života je višestruko povećan (bolja ishrana, električna energija, razni kućni aparati…). Popravljen je i položaj brojnih društvenih grupa i nacija (kraj klasičnog kolonijalizma i rasne segregacije, veća radnička i ženska prava, prestanak gonjenja LGBT populacije…). Ovo je samo mali deo progresa koji nam je doneo ovaj vek. A sa druge strane stoje dva najveća rata koji je svet ikada doživeo, totalitarni sistemi, ekonomska nejednakost, genocidi i holokaust, nuklearno oružje, ekološka kriza i globalno zagrevanje… I kako se snaći u svemu ovome? Suštinski, kako najbolje ispričati priču o dvadesetom veku? Odgovor nam daje nemačka spisateljica Dženi Erpenbek.
Početak je dvadesetog veka. Mala devojčica je preminula. Smrt te devojčice uzrokuje tektonske poremećaje u životu njenih roditelja. Ali, šta bi se desilo da ta devojčica preživi? Njeni roditelji bi se odselili u Beč, nadajući se boljem životu. Ali, dolazi do kraha Austrougarske i siromaštva. Ta sada već odrasla devojčica gine. Ipak, autorka joj daje mogućnost da preživi. I da postane komunista. Zamislite je kao sredovečnu ženu, Nemicu, u Sovjetskom Savezu. Uhapšena je i poslata u Gulag gde umire. Ali šta ako ne umre? I šta ako završi u Istočnoj Nemačkoj kao zaslužni umetnik? I tek tu premine u šezdesetoj godini. Ali ni to ne mora da bude istina. Kraj je dvadesetog veka. Ta devojčica je prešla devedesetu godinu i umire u staračkom domu.
Dženi Erpenbek je napisala roman kojem se ne može pronaći pandan. I to najpre u kompozicionom smislu. Kroz pet priča o jednom ljudskom životu, a onda i kroz pet varijanti istog tog života, autorka pravi sjajni književni eksperiment. Još bitnije, ovo genijalno kompoziciono rešenje prati odličan stil koji verno dočarava brojne istorijske periode u kojima se dešava radnja romana. Evo samo jednog malog detalja. Junakinja, u periodu kad je komunista, piše svoju biografiju. U prvoj piše da je preporučuje „drugarica U., zaslužna funkcionerka Komunističke internacionale i napredni mislilac“. Kako ta osoba pada u nemilost u sledećoj biografiji je označena samo kao „drugarica U“. Na kraju to izgleda ovako: „Tada sam bila pod uticajem narodnog neprijatelja U.“
Dženi Erpenbek spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Rođena je u Berlinu, gde pohađa studije operske produkcije i režije. Do 1997. godine radi kao pozorišni producent. Započinje spisateljsku karijeru romanom „Staro dete“ (1999), posle kojeg sledi niz izuzetnih romana, zbirki priča i drama. Dobitnica je najvećih nemačkih književnih priznanja i nagrada. Njena dela su prevedena na više od dvadeset jezika. Pored ove knjige, na srpskom je objavljen i njen roman „Pohođenje“ u izdanju „Geopoetike“.
Zamah Dženi Erpenbek u ovom romanu je neverovatan, kao i ambicija. Izabravši da poreklo glavne junakinje, tek u poslednjem poglavlju saznajemo njeno ime, bude jevrejsko, Dženi Erpenbek ovu pripovedačku strategiju čini još kompleksnijim i većom. Priča o dvadesetom veku, svim njegovim usponima, podjednako i padovima, data je na maestralan način. I pored ove kompozicione složenosti, Dženi Erpenbek je pripovedač koji sve niti čvrsto drži u rukama, tvoreći priču koja svakog čitaoca na podjednak način i uzbuđuje i nagrađuje. U središte te priče je sudbina jedne žene, ali još više usud jednog veka. Pripovest je to o napretku, koliko i o zlu dvadesetog stoleća. I o lepoti koju je ovaj vek neštedimice uništavao: „Pa zar je lepota ikad i imala neki drugi smisao nego da sve one koji bi hteli da je osvoje međusobno zavadi i na kraju učini da je iskidaju između sebe, ili ako im to ne pođe za rukom, umesto toga iskidaju sami sebe?“

Naslov: Noć bez svitanja
Autor: Dženi Erpenbek (1967-)
Prevele: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović-Fischer
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 231

Za sud istorije – Roj Medvedev

Suočavanje sa samim sobom, a pod tim se pre svega misli na susret sa sopstvenim pogrešnim izborima, težak je i mučan zadatak. Još teže je suočavanje sa onim što bi se najjednostavnije moglo izraziti kao kolektivno iskustvo. Tu već nastupa prvi problem. Dokle doseže krivica? Trebaju li potomci da odgovaraju za zločine svojih predaka kako to govori Biblija: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“? Ili još češće, da li neka skupina, uglavnom nacija, nosi na sebi beleg krivice za zločine koje je neki njen pripadnik uradio u ime kolektiva? I da, i ne. Nijedan Nemac, ajde da uzmemo taj najočitiji primer, ne sme da bude optužen za zločine koje je njegov predak učinio u Aušvicu, ali isto tako on nikada ne sme pokušati da tog pretka opravda. Pitanje suočavanja postaje još komplikovanije kada se kolektivni gresi susretnu sa ličnom odgovornošću. A ono se uglavnom završava sa svaljivanjem krivice na žrtvene jarce, u ovom slučaju simbole ludačkog vremena. Tako je za holokaust kriva vrhuška Trećeg rajha, direktni počinioci su samo slušali naređenja (čuvena Ajhmanova odbrana koja je Hani Arent poslužila kao osnov za teoriju o banalnosti zla), a običan svet ništa nije ni čuo ni video. Maestralna je to odbrana koja svu krivicu svaljuje na određenu skupinu koja sa sobom u istoriju odnosi krivicu ostavljajući prostor za nastavak života. Iako bi bez podrške istog tog naroda Hitler ostao neuspešni slikar koji urla nebuloze po minhenskim pivnicama. Baš zbog toga su važni radovi istoričara i publicista koji u proučavanju prošlosti izlaze izvan okvira priče o simbolima zla prebacujući je na opštu sliku. Onu koja prikazuje vreme i prilike koje su omogućile da simboli terora ostvare svoje dijabolične planove. Jedna od takvih studija je i knjiga Roja Medvedeva „Za sud istorije“.
Predmet ove knjige, kako joj i sam podnaslov govori, jeste istraživanje Staljinove biografije ali i staljinizma kao ideološkog i političko-društvenog pokreta. Tome i njena podela. Na samome početku studije upoznajemo se sa Staljinovim ranim životom i usponom u komunističkoj nomenklaturi. Slika se prebacuje na opšti plan i mi pratimo istoriju Sovjetskog saveza od Oktobarske revolucije. Biografije političara i revolucionara date su uporedno sa slikom vremena i tadašnjih prilika. Dolazi 1924. godina i Staljinov uspon na vlast. Prikaz unutarpartijskih sukoba smenjuju čistke i začetak onoga šta će kasnije postati kao najveći politički progon u istoriji čovečanstva. Roj Medvedev obraća posebnu pažnju na prelazak sa lenjinističkog ideološkog kursa na novi način života i upravljanja. Nije zanemarena ni Staljinova uloga u Drugom svetskom ratu i posleratni period.
„Prirodno je da se u centru autorove pažnje nalazi Staljinova figura. Međutim, ova knjiga nije samo njegova biografija. U njoj se govori ne samo o jednom Staljinu već i onim društveno-političkim i ekonomskim uslovima i grupama koje je on iskoristio“, navodi Roj Medvedev na početku ove studije i na najbolji mogući način izražava njenu suštinu. Čitalac će se upoznati sa Staljinovom biografijom (dragoceno je odstranjivanje izmaštanih priča i preterivanja koja su kasnije dodata njegovom životopisu), ali priča o jednoj ličnosti nije suština. Ova studija je fokusirana na okolnosti. One koje su za Roja Medvedeva ideološko i civilizacijsko iskliznuće. Autor odbija teoriju o ruskom narodu (često se to govori i za naše prostore) koji ište čvrstu ruku i tiransku upravu. Ali u isto vreme on pokušava da opravda ideju komunizma i ruske revolucije tako što će Staljina predstaviti kao incident u inače dobroj istoriji Sovjetskog Saveza. Ovo ideološko opredeljenje, čije prihvatanje ili neprihvatanje već zavisi od svetonazora čitaoca, je izvedeno sa merom pa ne uništava istinoljubivost i kvalitet studije.
Roj Medvedev spada u red najznačajnijih ruskih istoričara i publicista dvadesetog veka. Njegov otac je bio predavač na vojnoj akademiji i jedna od žrtava Staljinovih čistki. Završava studije filozofije i predaje u nekoliko škola. Za vreme Hruščova objavljuje prve radove, a tokom sedamdesetih je u nemilosti novog režima. Prva verzija knjige „Za sud istorije“ je postala internacionalni bestseler i donela Roju Medvedevu slavu širom sveta. Blizak je saradnik Gorbačova i jedan od pokretača perestrojke. Objavio je više od trideset i pet knjiga koje su prevedene na desetine jezika.
U knjizi „Za sud istorije“ pred nama će se ukazati slika zemlje u previranju kao i prikaz tehnologije vlasti u totalitarnom režimu. Saznaćemo kako je jedan čovek uspeo da promeni tok istorije, ali isto tako i shvatiti koje su to društvene i političke okolnosti omogućile Staljinu da ostvari svoje planove. Roj Medvedev nimalo nije blagonaklon prema tadašnjim ljudima. Kao glavni razlog za uspon staljinizma on navodi sledeći: „Staljin je iskoristio najgore osobine ljudi koji su ga okruživali – zavist, zlobu, taštinu i glupost.“ Ne manje važno, Roj Medvedev će nas upoznati sa sudbinama Staljinovih žrtava i tako ih spasiti od zaborava. Najbitnije, ova knjiga nas uči da zlo ne dolazi samo od vlastodržaca. Ono je moguće zato što mu to vreme i prilike dozvoljavaju. A vreme i prilike ipak zavise od ljudi. Onih koji omogućuju da se zlo razmaše postajući i sami zločinci. Najbolje to izražava nobelovac Aleksandar Solženjicin: „Ali, postavlja se pitanje ako je žrtva do poslednjeg trenutka pomagala dželatu i dodavala mu druge za ubijanje i držala sekiru – koliko je to žrtva ili je takođe dželat?“

Naslov: Za sud istorije
Autor: Roj Medvedev (1925-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 860

Iver – Oto Oltvanji

U svetu u kojem je nestala svaka sigurnost potrebno je pronaći bilo kakvu vrstu utehe. Na boga se ne može računati. Ekser na njegov mrtvački kovčeg je prikucao Niče, a dimnjak krematorijuma u Dahau ga zakucao do kraja. Ko još može verovati u svrsishodnost ideologije i ko nam može garantovati da bilo koja ideologija neće rezultirati Gulagom? Priča o humanizmu posle utopljenog dečaka Ajlana Kurdija bleda je i skoro pa smešna. Šta preostaje čoveku? Izgleda da je to porodica. Utočište u ludačkom svetu, ono poslednje mesto koje preostaje umornom čoveku od opšte nesigurnosti. O njoj se u današnjici, kao i vekovima ranije, strastveno raspravlja. Različiti koncepti, od onih koji je negiraju i njeno postojanje smatraju za preživljenu i savremenom svetu stranu kategoriju pa sve do onih kojima je ona svetinja, u neprestanom su ratu. Dodajte tome i redefinisanje uloge porodice i rasprava o njoj postaje još teža i komplikovanija. Neretki su pokreti koji opstanak porodice vezuju za patrijarhalni model ponašanja i života. Ideja o, recimo, gej braku, da ne pričamo tek o deci koja rastu u takvom okruženju, kod njih izaziva bes ravan onom kojem je inkvizicija osećala na pomen da zemlja nije ravna ploča. Dodajte tome i poprilično iritantne filipinke dežurnih dušebrižnika za opstanak nacije i neprestano pozivanje na rađanje (bitno je da nas ima što više, kakav će život imati ti naši potomci je već manje bitna stvar) i dobijate opštu sliku koja podseća na unutrašnji svet jednog shizofrenika. Ako ostavimo po strani ove brige, porodicu muči još mnogo stvari. Na prvom mestu to je ekonomski problem (porodični život sa današnjom materijalnom nesigurnošću nimalo nije zabavna stvar), ali ništa manji strah nije ni od unutarporodičnih nerazumevanja i raskola. Onih koji su večita literarna tema i zanimacija. Tolikog da se bi se sasvim sigurno mogao stvoriti novi književni žanr – roman o disfunkcionalnoj porodici. Klasik ovog žanra je Tolstojev roman „Ana Karenjina“ sa prikazom porodice u raspadu. Dostojan nastavljač Tolstoja je Džonatan Frenzen sa romanima „Korekcije“, „Sloboda“ i „Pjuriti“. Na našim prostorima najznačajnije delo o porodičnom raskolu su Krležini „Gospoda Glembajevi“. Još jedno književno delo o disfunkcionalnoj porodici, samo sada na jedan potpuno novi način, nam donosi Oto Oltvanji.
U središtu romana „Iver“ nalazi se mladi par. Mija, ilustratorka dečijih knjiga, u vezi je Sašom, piscem krimi romana. Ovaj par odlazi u posetu Sašinoj porodici na imanje „Filoksera“ na krajnjem severu Vojvodine. Samo što to nije obična porodica, u pitanju su čuveni Vitasovi na čelu sa pater familijasom Robom, pevačem popularne muzike. Da nešto duboko ne štima u porodičnim odnosima, Mija će ubrzo shvatiti. Česti sukobi sjedinjeni sa zakulisnim radnjama i tajnama starim vekovima, u sve će se to uplesti nedužna Mija. A onda i prisustvovati kulminaciji ovog sukoba koji nijednog člana porodice neće poštedeti.
Žanrovski odrediti roman „Iver“ je težak zadatak. Na prvom mestu to je porodični roman u kojem pisac briljira. U isto vreme, „Iver“ je triler. Oto Oltvanji uspeva da zaintrigira čitaoca i da ga uvuče u dijabolični svet porodičnih intriga koji će ga držati u uzbuđenju do poslednje stranice romana. Ona treća komponenta romana, saspens, koja po autorovoj zamisli treba da poveže sve niti je nažalost najneuspelija. Nepotrebni odlazak u svet fantastike (ovde samo spekulativne prirode) uništava sjajni zalet sa kojim je autor krenuo od prvih poglavlja. „Iver“ bi bio sjajan, možda i jedan od najboljih srpskih trilera da njegova silina nije zatupljena i pretvorena u drugi žanr za čim uopšte nije bilo uopšte potrebe. Otprilike, zamislite „Glembajeve“ sa okultnim krajem. Prosto ne ide.
Oto Oltvanji je rođen u Novom Sadu, a detinjstvo provodi u Subotici. Studirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Debituje sa pričama koje objavljuje u većem broju zbornika i časopisa. Njegov prvi roman „Crne cipele“ (2005) priča je o Beogradu tokom devedesetih. Drugi roman Ota Oltvanjija „Kičma noći“ radnju prebacuje u dvehiljadite godine. Njegovo stvaralaštvo odlikuju česti žanrovski izleti u horor i fantastiku. Sa engleskog je preveo niz značajnih romana.
Roman „Iver“ je dokaz spisateljskog napretka Ota Oltvanjija. Sigurnost u izrazu, solidan prikaz društvene stvarnosti i dobra naracija su komponente koje „Iver“ čine uverljivim i odlično napisanim štivom. Najbitnija je svakako priča o porodici Vitas. Bezbroj različitih likova, sa umešnim psihološkim karakterizacijama, sastavlja pripovest koja vas opčinjava svojim zamahom, ali i talentom da se taj zamah do kraja ostvari. Pred nama je slika porodice u raspadu, opterećene unutrašnjim trzavicama ali i istorijskim nasleđem. Porodice koja i pored pucanja nastavlja da traje. Naravno, roman bi bio mnogo bolji da je fokus ostao na porodičnoj hronici bez nepotrebnih izleta u nadnaravno, ali i pored toga „Iver“ je knjiga koja pleni svojim pitkim stilom i piščevom umešnošću da jednu staru književnu temu ispripoveda na novi, trilerski, način.

Naslov: Iver
Autor: Oto Oltvanji (1971-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 412

Uzrok svega – Kim Munzo

Čuvena izreka koja se pripisuje hrišćanskom apologeti Tertulijanu: „Verujem zato što je apsurdno“, možda na najbolji mogući način pokazuje razliku između nekadašnjeg i sadašnjeg poimanja sveta. Ona bi u današnjem vremenu jedino mogla da glasi: „Ne mogu da verujem zato što je apsurdno“. I to je ključna razlika koliko u religijskom još više u filozofskom ali i u svakodnevnom poimanju stvarnosti. Prosto, naši preci su imali utočište u veri u viši smisao postojanja. Bio to bog ili ideologija, svejedno je. Mi taj luksuz više nemamo. Naravno, religije i dalje postoje, ni ideologije nisu nestale, ali one su izgubile pređašnji značaj i uticaj. Najjednostavnije rečeno, vreme ih je pojelo. Ono što francuski pisac Erik-Emanuel Šmit izražava rečenicom: „Kako verovati u boga posle Aušvica?“ Ili kako verovati u ideologiju posle Gulaga? Kako možemo biti sigurni u bilo šta? Ta praznina, nedostatak odgovora na veoma bitna pitanja, je ono što muči savremenog čoveka. I apsurd kao reakcija na nedostatak odgovora postaje jedino mogući. Amblematični simbol apsurda je Jozef K. Taj maleni činovnik optužen za zločin, nesvestan da je sam njegov život zločin. Sudbina Kafkinog lika sudbina je čoveka našeg vremena. Malograđanina koji živi svoj bedni život, bespomoćnog da se usprotivi apsurdu koji će ga na kraju pojesti. Takav je i usud glavnog junaka Kamijevog „Stranca“. Koja je krivica Mersoa? On misli da je to apsurd. Bes rulje koja nikako ne može da prihvati da je on živeo bez iluzija u koje oni veruju. Filozofski roman Žan Pol Sartra „Mučnina“ glavnog junaka sukobljava sa istim dilemama kroz pokušaj dosezanja bilo kakvog smisla. Ali njega nema. Ostaje samo apsurd i nedostatak bilo kakve svrhe. Vrhunac apsurda u književnosti dvadesetog veka je svakako Beketova drama „Čekajući Godoa“ i replike njenih junaka: „Uzaludno je bacati se! / Čovek ostaje ono što je. / Uzaludno je koprcati se.“ Apsurd je u književnosti i filozofiji, kako drugačije ako ne apsurdno, postao novi smisao. Ono što Borislav Pekić izražava rečenicama: „Jesmo li od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije?“ Izgleda da jesmo. Jedan od dokaza za to je i zbirka priča Kim Munzoa.
U trideset priča sabranih u zbirci „Uzrok sveta“, Kim Munzo daje sliku sadašnjeg sveta. Preljubnici, beznačajni činovnici, žene željne ljubavi ali i prave strasti, profesori univerziteta koji prave zbir svojih života, par koji ne može da se dogovori da li da se popne na Krivi toranj u Pizi, verenici koji odlučuju da nikad ne slažu jedno drugog i još mnogi drugi su Munzovi junaci. Ali i dobro poznati likovi iz bajki ispričanih na novi način – princ koji ljubi žabu krastaču, Pepeljuga koja otkriva mračnu tajnu voljenog princa, ali i patuljak sreće (pandan zlatnoj ribici) koji ima nesreću da sretne neodlučnog čoveka, svoje mesto pronalaze u ovoj zbirci.
Britkim i krajnje jednostavnim jezikom koji se nalazi na granici bizarnog eksperimenta Kim Munzo ocrtava živote svojih junaka. Tako on jednu priču počinje sa rečenicama: „Bibliotekarka je visoka žena, zgodna, jakih i živih crta lica. Pametna je, zabavna i ima ono što drugi zovu karakter. Fudbaler je visok čovek, zgodan, jakih i živih crta lica. Pametan je, zabavan i ima ono što drugi zovu karakter.“ Postavljajući takav osnov, Kim Munzo sudbine svojih junaka ukorenjuje u realnosti, ali kako zaplet odmiče on ih odvodi do apsurda. Onome što sami junaci, podjednako i čitaoci, najmanje očekuju. Ako bi se pravila komparacija, Munzov način građenja kompozicije priča i situacija je najbliži stvaralaštvu Danila Harmsa, naravno sa velikom stilskom i tematskom razlikom.
Kim Munzo je po mnogima najznačajniji živi katalonski književni stvaralac. Debituje kao novinar i njegov rad biva ubrzo primećen. Izveštava za prestižne barselonske novine iz Vijetnama, Kambodže, Severne Irske… Prvo književno delo objavljuje 1976. godine i do sada je napisao preko deset zbirki priča, kratkih romana i eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz katalonskih, španskih i internacionalnih književnih priznanja, a njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored „Uzroka svega“, na srpskom su objavljeni Munzov roman „Benzin“ i zbirka pripovedaka „Svet najbolji od svih“.
Izvučeni iz svojih sredina, u čitavoj zbirci gotovo da ne postoji nijedna geografska odrednica, obezličeni toliko da ponekad nemaju ni imena, junaci Munzove zbirke su postavljeni na univerzalnu pozornicu života. Njih ne muče velika pitanja, oni su prinuđeni i osuđeni na niskost svojih malih i beznačajnih postojanja. Ali, zahvaljujući zločestom pripovedaču, tlo za koje su mislili da je čvrsto polako počinje da se izmiče ispod njihovih nogu. Ostavljeni bez sigurnosti, Munzovi junaci moraju da se suoče sa bezidejnim svetom i potpunom nesigurnošću svakog svog htenja. I oni to čine, pokušavajući da kako-tako odžive osude od svojih sudbina. Munzovi junaci su ljudi našeg vremena. A sve njih, ipak, na kraju čeka apsurd kao najznačajnija odrednica života. Od toga ni književnost nije zaštićena. Najbolje nam to pokazuje kraj priče koji zatvara ovu sjajnu zbirku: „Poražen (i znajući da mu ne preostaje ništa drugo) uzima listove na kojima je napisana priča, cepa ih napola, pa onda tu polovinu opet napola, i tako uzastopce, sve dok priču nije pretvorio u paramparčad.“

Naslov: Uzrok svega
Autor: Kim Munzo (1952-)
Preveo: Danilo Drašković
Izdavač: Rende, Beograd, 2012
Strana: 130

Odeljenje za rak – Aleksandar Solženjicin

Odeljenje za rak„(…) Zašto bi ona čitala ‘Anu Karenjinu’? Nije li dosta ono što si sam doživeo? … Gde da pročitamo nešto o nama, o nama? Treba li pričekati sto godina?“, pitanje je koje postavlja jedna od junakinja romana „Odeljenje za rak“. Ovo „o nama“ odnosi se na žrtve staljinističkih progona i logora. A odgovor je vrlo jednostavan – treba čitati Solženjicina, jednog od najvećih protivnika totalitarnog sovjetskog režima i verovatno čoveka koji ga je na najbolji mogući način opisao. Kakav je to bio režim na svojoj koži najbolje je osetio sâm Solženjicin. Godine 1945. osuđen je na devet godina robije i večito progonstvo u Sibir. U najtežim mogućim uslovima zatočenik je u Staljinovim gulazima sve do 1953, kada biva poslat u progonstvo. Konačno na kakvoj-takvoj slobodi on počinje da piše, svestan da ništa od toga neće biti objavljeno. I zaista za publikovanje njegovog prvog značajnijeg dela trebalo je sačekati punih devet godina i promenu političke klime. Zahvaljujući destaljinizaciji koju sprovodi Hruščov, Solženjicinu je dozvoljeno objavljivanje i selidba u Moskvu. Kratki roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“ izaziva pravu buru u tadašnjem Sovjetskom savezu, jer po prvi put tema jednog književnog dela postaje Gulag. Ali, to ne traje dugo. Dolazak Brežnjeva na vlast početak je nove Solženjicinove golgote. Romani „U prvom krugu“ i „Odeljenje za rak“ povlače se iz štampe, a autoru su zabranjeni javni nastupi. Tu na scenu stupa čuveni sovjetski samizdat i ova dva dela polujavno cirkulišu od ruke do ruke. Još važnije, rukopisi stižu do inostranstva i tu bivaju integralno objavljeni. Kao potpuni šok ne samo za Solženjicina, već i za sovjetsku vlast – a zahvaljujući upravo ovim romanima – on dobija Nobelovu nagradu za književnost 1970. godine.
Za razliku od romana „U prvom krugu“ koji direktno govori o staljinističkim logorima, „Odeljenje za rak“ je više okrenutо onome šta se dešava posle zatočeništva. Samim tim se može smatrati i direktnim nastavkom Solženjicinovih ranijih dela. Potka ovoga romana je boravak Olega Kostoglotova, bivšeg političkog kažnjenika, na odeljenju za rak. Zbog direktnog pozivanja na sopstveno iskustvo, naime Solženjicin se zaista lečio od raka u bolnici u Taškentu (nekada deo Sovjetskog saveza, sada glavni grad Uzbekistana), „Odeljenje za rak“ možemo posmatrati i kao poluautobiografski spis. Minuciozno prodirući u ljudsku psihu Solženjicin nam daje raznoliku galeriju likova od političkog komesara i potkazivača za vreme Staljinove vladavine, mladog idealističkog studenta, ambicioznih medicinskih sestara i lekara, ali i onih koji su potpuna suprotnost, obolelih seljaka i radnika, pa sve do prokaženih političkih zatvorenika. Sve njih povezuje odsutna borba protiv zajedničkog i podmuklog neprijatelja – raka. Ipak, kakva je država, takva je i bolnica. Prljavština, nemar, očaj i beznađe sjedinjuju se u opštu sliku propasti društvenog sistema oličenog u jednom bolničkom odeljenju.
Roman „Odeljenje za rak“ je kompoziciono izuzetno složen. Ogroman broj likova, tema i sudbina u krajnjem zbiru, a ponajviše zahvaljujući Solženjicinovom talentu, povezuje se u odličnu celinu. Osim onog osnovnog značenja – autobiografske priče o lečenju od raka, ovaj roman se može posmatrati i kao povest o neostvarivoj i nemogućoj ljubavi između medicinske sestre i glavnog junaka. Nije zanemarljiv ni onaj politički deo koji govori o prvim danima destaljinizacije i strahu političkog komesara Pavela Rusanova da će odgovarati za svoja nedela i lažne prijave koje su odvele desetine ljudi u Gulag. A najvažnije od svega, ovo je odlična psihološka studija o tome kako se ljudi različitih karaktera bore protiv neizlečive bolesti. Solženjicinove rečenice su britke, na momente duhovite i ironične. Pripovedački talenat istinskog književnog genija propraćen je ne samo ličnim iskustvom sa rakom, već i pedantnim izučavanjem medicinske literature. Izuzetno čitljiv, ali u isto vreme stilski bogat, ovaj roman je sasvim sigurno jedno od najvećih dela ruske književnosti dvadesetog veka.
Dobijanje Nobelove nagrade za književnost nije popravilo Solženjicinov položaj. Naprotiv, protiv Solženjicina se diže celokupna sovjetska propagandna mašinerija, a orkestrirane napade prati i neuspešni pokušaj njegovog ubistva. Godine 1974. uhapšen je i proteran iz Sovjetskog saveza. Živi u emigraciji punih dvadeset godina, gde postaje simbol borbe protiv komunističkog totalitarizma. Umro je u Moskvi 2008. Za sobom je ostavio nekoliko izuzetnih romana (pored ranije pobrojanih tu su i „Avgust 1914“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“), zbirki pripovedaka, kao i dramskih i esejističkih dela. Ostaće najviše upamćen po trotomnoj knjizi „Arhipelag Gulag“, izuzetnom svedočenju koje je svetu predočilo razmere i monstruoznost Staljinovih progona nevinih.
Roman „Odeljenje za rak“ odmah po dobijanju Nobelove nagrade preveden je na srpsko-hrvatski jezik. Jugoslovenskom komunističkom režimu Solženjicin je poslužio kao odlično pokriće za borbu protiv staljinizma. Ipak, klima se menja pošto se Solženjicin oštro usprotivio mogućoj dodeli Nobelovoj nagradi za mir Josipu Brozu. Demonizacija pisca i zabrana štampanja njegovih dela, identična je onoj sovjetskoj. Stoga je na nesreću jedino izdanje „Odeljenja za rak“ ovo iz 1970. godine. Poslovična nezainteresovanost srpskih izdavača za dela velikih autora i hiperprodukcija raznoraznog smeća, ne obećavaju da će se ta greška ispraviti. A to je velika šteta, najpre zato što se preko ovoga dela mlađe generacije mogu upoznati sa Staljinovim režimom i posledicama koje je njegova vladavina ostavila. Još bitnije je to što ovaj roman svojim kvalitetom prevazilazi okvire političke angažovanosti i na najbolji način nastavlja književnu tradiciju čiji su najznačajniji predstavnici bili Dostojevski i Tolstoj.

Naslov: Odeljenje za rak
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveli: Ivan i Jakša Kušan
Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka, 1970
Strana: 385