Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Alijas Grejs – Margaret Atvud

Pitanje zla je oduvek bilo jedno od onih pitanja nad svim pitanjima. Alijas GrejsPrve stranice Biblije pripovedaju o Kainovom zločinu bratoubistva. Šekspiru je zlo neiscrpna inspiracija i sredstvo za istraživanje dubina ljudskog uma. Upravo je Šekspirov Jago jedan od najnegativnijih likova celokupne književnosti. Zlo je kamen o koji se spotiču čak i oni najveći vernici. Ivan Karamazov, nesrećni junak čuvenog romana F. M. Dostojevskog, odbacuje ulaznicu za raj ako je cena te ulaznice zločin nad decom. Kako vreme prolazi, tako se sve više čini da je zlo neodgonetljivo. Svejedno je kako ga posmatrate, da li kao dualističku borbu između svetlosti i tame, lošu karmu ili biblijsko kiselo grožđe, pa čak i ako smatrate da ono u suštini i ne postoji već da je svojevrsni nedostatak dobra; krajnjeg zaključka i odgovora nema. Hana Arent je postavila teoriju o banalnosti zla, tačnije da zločinac ne mora da poseduje psihopatske sklonosti i izopačenost. Dovoljno je samo „normalnog“ čoveka osloboditi od odgovornosti, napraviti zakonski i moralni okvir u kojem je zlo nekažnjivo – i ono se brzo projavljuje. Pored filozofskog izučavanja, zlo je dobilo gotovo kultni status u umetnosti, a preko nje i u svim segmentima života. Londonski serijski ubica Džek Trbosek i dan-danas uživa status zvezde. Fotografije silovatelja, pedofila i ubica rasprostiru se preko naslovnih strana novina sa najjezivijim mogućim detaljima njihovih zločina. Hitler je odavno postao pop-ikona, kao i njegove kolege po bestijalnosti i ludilu. Patološke potrebe širokih narodnih masa za jezivim detaljima i krvlju, u današnjici doživljavaju svoj vrhunac. Specijalizovane novine, petparačka literatura, crne hronike, rijaliti programi, televizijske serije i filmovi, prerastaju u svojevrsnu mašineriju koja će krvožednoj publici obezbediti novu porciju zla. Banalizovano do krajnjih granica, zlo postaje zabava i način da se potpiruje ili splašnjava ljudski strah. Sve se završava na samome činu, dok su pokušaji da odgonetne suština zla – najpre kroz sâm um zločinca – izuzetno retki. Stoga je veoma bitna pojava velikih književnih dela koja se bave ovom temom, kao što je roman „Alijas Grejs“ Margaret Atvud.
„Alijas Grejs“ je priča o Grejs Marks, najčuvenijoj kanadskoj ženi ubici devetnaestog veka. Godine 1843. ona je bila saučesnica u ubistvu svog poslodavca Tomasa Kinira i njegove trudne ljubavnice Nensi Montgomeri. Bezbrojne teorije o Grejs Marks kolaju u štampi i literaturi. Dok je za jedne ona sušto zlo, za druge je pak žrtva neznanja i ženi nenaklonjenog vremena. Koristeći ove istorijske izvore Margaret Atvud sastavlja neverovatni mozaik psihološkog i moralnog preispitivanja suštine zločina i krivice. Sukobljavajući u romanu ispovest Grejs Marks sa stavovima i dilemama lekara Sajmona Džordana koji treba da dâ konačni sud o njoj, neminovno dolazi do varničenja. Seksualnost i emotivna privrženost javljaju se u naznakama i sa jedne i sa druge strane. Igra mačke i miša je na pomolu.
Talenat Margaret Atvud u ovom romanu dolazi do potpunog izražaja. Narativna struktura romana odlično korespondira sa duhom tadašnjeg vremena. Margaret Atvud je izuzetno slikovito predstavila viktorijanski moral i umetnost, uticaj crkve, začetke psihoterapije, način življenja i ponašanja. Najbitnije je što su svi ti detalji dobro iznijansirani sa uzbudljivom pričom koja čitaoca drži u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Psihološki profil Grejs Marks otkriva sve, ali i paradoksalno ništa. Sa jedne strane imate istorijske izvore, mišljenja stručnjaka, sudsku presudu, a na onoj drugoj ubedljivu životnu ispovest glavne junakinje koja ne skriva istinu, ali sebe pere od svake krivice. Ko je u stvari Grejs Marks? Nevina devojka ili čisto zlo? Priglupa sluškinja ili perfidni manipulant? Šta je istina, pitaju se svi, nikada ne dolazeći do pravog i konačnog odgovora.
Margaret Atvud je najveća živa kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetine književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Pored književne karijere Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom, pa je tako patentirala robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela.
Kad ste u središtu priče to i nije priča već samo zbrka; mračno mrmljanje, tama, krš razbijenog stakla i raskomadanog drveća; poput kuće nošene orkanom ili broda razbijenog o ledeni breg ili čamca nošenog brzacima kojima niko u njemu ne može da se odupre. Tek kasnije sve počinje da liči na priču. Kada je pričate, sebi ili nekom drugom“, na jednom mestu izgovora glavna junakinja ove knjige, Grejs Marks. Ona biblijska maksima o oslobađajućoj istini u ovom slučaju ne važi. Zbrka koja se pretvara u priču za svakog ima drugačije značenje, a samim tim i dijametralno suprotnu istinu. Neodgonetljivost krivice Grejs Marks, prerasta u neodgonetljivost zla. Možemo govoriti o njemu, ali ga nikada ne možemo shvatiti u potpunosti. Upravo zbog toga Margaret Atvud ovaj izvanredni roman ne naziva punim imenom i prezimenom junakinje, već joj dodaje Alijas. Ona jeste Grejs, ali to Grejs za svakoga ima drugačije značenje. Baš kao i zlo.

Naslov: Alijas Grejs
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2006
Strana: 453