Smrt – poslednje utočište – Hilari Mantel

Iako je o nostalgiji na ovom mestu već pisano, nije naodmet da joj posvetimo ponovo par reči. Psihologija je označava kao morbidnu tugu za prošlošću, misaonim procesom kojim se prošlost idealizuje naspram sadašnjeg vremena. Ona se najčešće javlja kod ljudi koji su izgubili sigurnost u životu i kod starijih osoba. Naravno, nostalgija nije patološko stanje, barem u većini slučajeva, ali je duboko štetna. Ona nas uljuljkuje u svetlim sećanjima na prošlost, istovremeno nas odvajajući potpuno od sadašnjosti. U isto vreme ona sukobljava norme sadašnjeg vremena sa normama pređašnjih vremena što neminovno dovodi do kolizije mišljenja, posledično i do potpunog međugeneracijskog nerazumevanja (one večite priče: a u moje vreme…). Pored sasvim razumljive nostalgije koja se iscrpljuje u sećanjima na ono što smo zaista preživeli, ponekad je prisutna i nostalgija za nedoživljenim. Iako ovo verovatno zvuči kao oksimoron, itekako je prisutno, pogotovo u poslednjem vremenu. Idealizacija međuratnog perioda dovela je do brojnih filmova, televizijskih serija i knjiga u kojima se ove godine prestavljaju kao vreme poslovičnog „meda i mleka“. Uopšte, istorija pre Drugog svetskog rata predstavljena je kao jedini temelj savremene Srbije, toliko da su bitange kao što je Pašić postale najsvetlije ličnosti naše istorije. Da sve bude još luđe, ovaj nostalgični povratak u prošlost nije ograničen samo na onu blisku, naprotiv, kako se čini, on odlazi u najdublju, neretko potpuno izmaštanu prošlost. Tako neki ludaci govore o Srbima narodu najstarijem, „vinčanskoj Srbiji“ i sličnim budalaštinama. Još češći su oni koji nekakvo „utočište“ pronalaze u srednjem veku. Tako monarhija, i to uvek samodržavna, postaje idealan oblik vladavine. I tu polako dolazimo do naše teme. Iskvarenosti sećanja. Još tačnije, onog večitog pitanja: šta nam je to bitno i čega se to zapravo sećamo? Ako neke od ovih zamlata upitate šta za njih predstavlja srednji vek, to će biti slika dvoraca, balova, viteških turnira, uopšte raskoši. Iz vida će se izgubiti samo jedna stvar. To je bila stvarnost za jedan posto stanovništa, možda čak ni za toliko, ostatak, onih devedeset i devet posto ljudi, grcao je u najgoroj, sada gotovo nezamislivoj bedi. A tako bi i danas bilo da nije bilo velike Francuske revolucije. O njoj je Hilari Mantel napisala izuzetan roman.
Junaci ovoga romana su verovatno tri najznačajnije ličnosti Francuske revolucije Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton i Kamij Dimulen. Prateći njihove živote od najranijeg detinjstva, Hilari Mantel nam u isto vreme predstavlja i predrevolucionarnu istoriju Francuske. Godine odrastanja ova tri čoveka i njihovog uspona donose promene. Pred Francuskom je veliki preokret, a u njemu će njih trojica zauzeti ključna mesta. Samo što posle pobede dolazi poraz. I revolucije i njihovog prijateljstva. Velike ideje smenio je teror.
Hilari Mantel je napisala veličanstveni roman, verovatno jedno od najboljih dela o Francuskoj revoluciji. Ono što je posebno bitno, u ovom romanu nema idealizacije, tek ne ideološke pristrasnosti i sentimentalne ganutljivosti. Pogubnost carističkog apsolutizma je predstavljena u potpunosti, ali i užas postrevolucionarne stvarnosti u kojoj idealisti postaju krvožedne zveri. Da bi uspela u tome, Hilari Mantel je sprovela opsežno istraživanje istorijskih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. I tu možda dolazi najveća mana romana. Mnoštvo podataka, imena, rodbinskih srodstava, političkih struja i njenih predvodnika na pojedinim mestima u romanu će izazvati potpunu konfuziju kod čitaoca. Čak i onim ljudima koji odlično poznaju ovaj istorijski period biće potrebno konsultovanje dodatne literature ne bi li se sve to nekako shvatilo. Ipak, Hilari Mantel konce ne ispušta iz ruku kada govori o svojim glavnim junacima. To su, slobodno možemo reći, vođe Francuske revolucije, ali i sama revolucija. Ona u kojoj: „Mladi pale vatru; stari prvi put prestaju da žale za prošlošću. Sad crvene zbog nje.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje katoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ (Mladinska knjiga, 2010) prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja sa romanom „Leševe na videlo“ (Čarobna knjiga, 2012). Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija, Pitera Kerija i Margaret Atvud kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Završni deo trilogije o Tomasu Kromvelu je izašao početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“ (Sezam book, 2015).
„Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali tiranima (…)“, piše Hilari Mantel. Priča o suprotstavljanju tiraniji je srž ovog romana. I to podjednako i carističkom i revolucionarnom teroru. Hilari Mantel nam je kroz ovaj roman predstavila neophodnu revoluciju, zahvaljujući kojoj danas nemamo vlasteline i popove nad našim glavama. Revolucija je to koja je donela obrazovanje za najšire stanovništvo, slobodu izbora, ljudska prava, koliko-toliko ekonomsko blagostanje za dobar deo stanovništva. Najbolje je reći: revoluciju koja je večiti ideal, nažalost neretko neostvarljiv u potpunosti. Uostalom, to sama Hilari Mantel najbolje iskazuje: „Nikad to nećete sprovesti u praksi. Ne – ali i nada je vrlina.“ U isto vreme, ta revolucija je donela i teror, koji Hilari Mantel nenadmašno predstavlja u ovom romanu, i to kroz priču o neslavnom kraju njenih vođa. Da li je zbog toga revolucija bila pogrešna? Nikako ne. Ono što nam je ona donela minorno je u odnosu na njene greške i krah. I da se vratimo na početak, na priču o nostalgiji. Onima koji sanjare o despotizmu, podjednako i onima koji liju krokodilske suze nad tiranima, najtoplije preporučujemo da pročitaju ovaj sjajni roman. U njemu će videti kako je svet o kome maštaju zapravo izgledao, još više kako bi današnji svet izgledao da nije bilo velike Francuske revolucije i promena koja je ona donela.

Naslov: Smrt – poslednje utočište
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Prevela: Slobodanka Glišić
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 832

Pročitajte i prikaz romana „Leševe na videlo“ Hilari Mantel

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415