Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Život se sa mnom mnogo poigrao – David Grosman

Dvadeseti vek nam je pored mnoštva stvari, i dobrih i loših – razume se, doneo i jedan novi književni žanr. U pitanju je logorska književnost. Iskustvo holokausta, ništa manje i Gulaga, iznedrilo je mnoštvo književnih dela koja su pokušala da se uhvate u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. U biti je, razume se, priča o zlu. Takva su dela, koliko memoarska ništa manje i književna, ljudi koji su to stradanje osetili na svojoj koži. Upravo zahvaljujući njima mi i znamo za razmere ovih bestijalnih zločina. Ipak, ono što je skrajnuto, ili još tačnije – ono što je ostalo po strani, je priča o onome šta se desilo posle. Da bi se ovo razumelo možda je najbolje poći od mađarskog nobelovca Imre Kertesa. I njegove reakcije na Spilbergov film „Šindlerova lista“. Imre Kertes je Spilberga optužio za falsifikat. Po Kertesu, priča o holokaustu nije priča o preživljavanju, već priča o pomoru. Broj preživelih Jevreja je minoran u odnosu na broj ubijenih. Primera radi, u Srbiji je živelo 12 500 Jevreja. Holokaust je preživelo samo 1 500. Ta brojka je još veća u Nemačkoj. U njoj je umoreno preko 90 posto Jevreja. Procenjuje se da je od predratnih devet miliona evropskih Jevreja za vreme holokausta ubijeno šest miliona. Da li je onda, kako to Kertes govori, priča o preživljavanju laž? I da li je preživljavanje zaista bilo preživljavanje? Tom temom se Kertes bavi u romanu „Kadiš za nerođeno dete“. Za njega je stradanje, koje je osetio na svojoj koži, toliko određujuće za život da taj život ne samo da ne postoji, taj život je suštinski nemoguć. Baš kao što je i nemoguće, kako Kertes govori u ovoj knjizi, stvarati decu posle holokausta. Dolazak deteta na svet u kojem je postajao Aušvic je po njemu zločin ravan Aušvicu. Naravno, i možda na sreću, postoje i druga mišljenja. Jedno od njih je i iskustvo još jednog logoraša iz Aušvica. Viktora Frankla. Za razliku od Kertesa, on čak i u najdubljem čovekom padu vidi smisao. I mogućnost za nastavak života. Frankl u čuvenoj knjizi „Zašto se niste ubili“ govori: „Logorski život je, u svakom slučaju, otvorio naprslinu u čovekovoj najskrivenoj dubini. Zar nas čudi što su se u tim dubinama opet otkrile ljudske osobine?“ Naravno, ovo su samo dve strane jednog iskustva. Priče o životu posle logora, i još više – priče o tome kako je logorsko iskustvo promenilo čoveka. To čini i mnoštvo drugih književnika. Od Prima Levija, Solženjicina, Borisa Pahora, pa sve do našeg Dragoslava Mihailovića literatura govori o logorskom iskustvu. Baš kao što to čini i David Grosman u svom novom romanu.
Vera, glavna junakinja Grosmanovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao“, je napunila devedeset godina. Na rođendansku proslavu u kibuc, u kojem je Vera provela gotovo ceo svoj život, dolazi njena porodica. I Verina kćerka Nina. Iskustvo pređašnjih decenija, mnoštvo nerešenih sporova, ali ništa manje i sećanje na stradanje doživljeno u posleratnoj Jugoslaviji doživeće tokom proslave kulminaciju i rezultirati odlaskom porodice na mesto gde je sve počelo. Na Goli otok.
Pripovest o Veri je u stvari priča o Evi Nahir Panić. Oslanjajući se na Evino iskustvo (ona je preminula 2015. u devedeset i sedmoj godini života), ali i na njene ispovesti (među kojima je i Kišov dokumentarni film „Goli život“), David Grosman ispisuje izuzetan roman. Koliko je to priča o Veri i o njenom mučnom golootočkom iskustvu, to je još više priča o (ne)mogućnosti života posle logora. Najbolje nam to pokazuju Verine reči: „Objasnite mi, zašto sam ja i dalje zarobljena tamo, na Golom? Zašto nisam u stanju da to lakše prihvatim?“ Grosmanov pristup ovoj izuzetno kompleksnoj temi je neverovatan. Majstorsko pronicanje u najdublje kutke ljudske duše sjedinjeno je sa izuzetnim pripovedanjem. Priča o nekoliko decenija Verinog života je zadobila nenadmašan prikaz u ovom romanu.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“ i „Konj ulazi u bar“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Priča o Veri je u stvari priča o dvadesetom veku. Pripovest je to o velikim nadama, još većim promenama, ali i o ništa manjem padu. Vera je sve to preživela na svojim plećima. I holokaust (u kom su pobijeni gotovo svi članovi njene porodice), i idealizam novog doba (za koji se borila zajedno sa mužem), i najveći užas (kakvo je bilo iskustvo stradanja na Golom otoku, najbolje izraženo u rečenici: „Ovo ludilo (…) i kako pravimo od sebe životinje“). Kako i sam naslov knjige govori, život se mnogo poigrao sa Verom. To životno poigravanje je David Grosman predstavio na maestralan način. Savršena istorijska slika, ona koja je našoj publici izuzetno bliska, susrela se sa preispitivanjem nutrine glavne junakinje. Šta se to zaista krije iza slike stamene starice? Kako je preživela sve te užase? I kakve su posledice ti užasi ostavili ne samo na nju već i na sve ljude koji su joj bliski. Sve to David Grosman pokušava da odgonetne, iako se to čini neodgonetljivim. Sama Vera to govori: „Ne, ne, ne možete vi da shvatite moj svet. Ni moje ratove, ni vazduh koji sam disala. (…) Ništa nećete shvatiti, (…) vi kažete rat, ali rat na Balkanu nije kao kod nas u Zemlji. Na Balkanu rat ima drukčiju logiku. Rat na Balkanu je prvenstveno kazna. Ovde kažnjavamo.“ I možda je najveća vrednost ove knjige baš u tome. U pokušaju da se neodgonetljivo odgonetne. I da se kroz priču o jednoj ljudskoj sudbini otkrije kako je užas logorskog sveta promenio sve nas. Baš to Grosman uspeva u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Život se sa mnom mnogo poigrao
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: Dušica Čvorić Stojanović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 221

Pročitajte i prikaz Grosmanovog romana „Vidi pod: Ljubav“

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242

Macke i packe – Ivan Janković

Na početku jedan riplijevski podatak. Najveće ubice ljudi nisu ljudi, nisu to čak ni velike ili opasne životinje (kao što su lavovi ili zmije otrovnice). Te najveće ubice su, sasvim riplijevski – verovali ili ne, komarci. Ove malene napasti donose mnoštvo bolesti od kojih godišnje umre preko sedamsto hiljada ljudi. Ipak, i od komaraca postoji veći neprijatelj ljudskog roda. To je država. Pre nego što pomislite da ove redove ispisuje neki Bakunjinov duhovni potomak, malo podataka. Broj žrtava u Prvom svetskom ratu iznosi 37 miliona. U Drugom svetskom ratu je stradalo preko 55 miliona ljudi. Negde između 15 i 20 miliona ljudi je ubijeno u nacističkim logorima. Kroz sovjetske gulage je prošlo 14 miliona ljudi (i najmanje milion i po umro u njima) trpeći nezamislive muke. Ovo je samo mali izvod iz ogromne liste žrtava države. Podaci za ranije ratove su nepoznati, ali su to sasvim sigurno beskrajni spiskovi. Komarac već sad deluje kao mala maca u odnosu na državu. I pre nego što neko grakne kako su ove brojke posledice ratova i totalitarnih sistema, nastavljamo sa podacima. Ipak, pre toga se treba vratiti na početak. Suštinu države. Ona je po Veberu, što je i najčešće korišćena definicija države, politička organizacija koja održava monopol legitimne upotrebe sile unutar određene teritorije. Upravo taj monopol na legitimnu upotrebu sile je i ono što državu čini državom. Državni organi mogu da vam ograniče kretanje, drže vas u zatvoru, oduzmu vam imovinu, čak i život. Odakle ovakva ovlašćenja države? Oni malo optimističniji će reći da to proizilazi iz rusoovskog “društvenog ugovora”. Najjednostavnije rečeno, on podrazumeva neku vrstu ugovornog odnosa između pojedinca i države. Država nam omogućuje zaštitu prava na život, slobodu i imovinu, a mi zauzvrat državi dajemo monopol nad legitimnom upotrebom sile. I sve bi to bilo u redu da država zaista omogućuje sva ta prava. Ali stvarnost, ipak, nije toliko šarena i lepa. U istoriji naše civilizacije, ništa se ne razlikuje ni današnjica, države su podlo gazile sva ova prava. U ime nekakve zaštite državnih interesa milioni su poginuli u ratovima, ništa manje i u unutrašnjim sukobima. Toliko o pravu na život. Ono drugo pravo na slobodu je isto tako bilo uskraćivano kroz sijaset monstruoznih zakona i diskriminaciju brojnih društvenih grupa, da ne pričamo tek o nepravednim sudskim presudama. Ni pravo na imovinu ne stoji ništa bolje. Država je gotovo uvek zaštitnik oligarhije i interesnih grupa nauštrb većine građana. I zašto onda ljudi i dalje veruju u državu? Pa, najpre, zato što im pruža osećaj, najčešće lažni, sigurnosti. Podjednako je to i sentimentalnost spram sopstvene nacionalne pripadnosti i istorijskog nasleđa koji baštini država. Ništa manje i nada da se država može, i mora, popraviti. Priču o državi, i to о onom veberovskom određenju države, donosi nas Ivan Janković.
Knjiga “Macke i packe”, kako joj i podnaslov govori, donosi oglede iz istorije represije u Srbiji. Tako u prvom delu knjigu saznajemo koje su to društvene grupe trpele najveću represiju. To su bili moralno prokaženi pojedinci i nacionalne grupe (ponajviše prostitutke i Romi). U drugom delu knjige se govori o najčešćim oblicima kažnjavanja. Od onog fizičkog (naslovnih “macki i packi”), preko zatvorskih kazni (u potpuno užasavajućim uslovima), pa sve do smrtnih presuda. U trećem delu su predstavljeni egzekutori i državni službenici koji su donosili zakone i sprovodili ih kroz portrete kriminologa Tome Živanovića i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je autorova erudicija proizašla iz izuzetnog istraživačkog rada. “Macke i packe” su pravi brevijar istorijskih, i to onih manje poznatih, podataka. Tako, recimo, u ovoj knjizi možemo saznati kako se knez Miloš prvobitno obogatio (preko prikupljanje poreza od Roma), kako su izgledali srpski bordeli (“dućani bludničestva“), gde je bio jedan od prvih srpskih zatvora (u podrumu Miloševog dvora u Kragujevcu), ali i kolika je surovost vladala u tadašnjem društvu: “A Milutinova [Garašanina] glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena ‘najvećem poruganiju i nečovečnoj igri’, koju je započeo knjažev ‘zlobni stric’ Jevrem, ‘šorajući nogom mrtvu glavu’ i govoreći: ‘Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ’.“ Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i odlično prezentovani u ovoj knjizi.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru je u brojnim sudskim procesima branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je jedan priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) o smrtnoj kazni u Srbiji, kao i istorijska studija „Kata Nesiba“ (Fabrika knjiga, 2018) o čuvenoj beogradskoj prostitutki.
Da se vratimo na početak i priču o državi. Novovekovna istorija je pre svega priča o sukobu pojedinaca (ili grupa) sa državom. I to ne borba za njeno ukidanje, mada ima i takvih (već pomenuti Bakunjin, naprimer). Baš kao i demokratija, država ima mnogo mana, ali do sada nije pronađen bolji način društvenog uređenja. U čemu je onda poenta te borbe? U tome da se država učini boljom, ili barem snošljivijom. Na prvom mestu, to je ograničavanje samovolje vlastodržaca i interesnih grupa. Ništa manje, borba za socijalnu pravdu i dostojanstven život kojе države prečesto oduzimaju svojim građanima. Isto tako i zaštita prava ugroženih i manjinskih grupa koje država, ili društvo, progoni. Sve je to maestralno izneseno u ovoj knjizi kroz priču o represiji koju država sprovodi nad svojim građanima kroz progone, mučenja i zlostavljanja. Naravno, situacija u današnjici se znatno popravila. Vlast više ne progoni Rome (barem ne na papiru), macke i packe nisu u upotrebi, a smrtna kazna je ukinuta u Srbiji. Ali to ne znači da je borba za ljudska prava i slobodu (koliko god ova dva pojma delovala otrcano usled prečeste zloupotrebe) prestala. Ponajviše zato što je čak i u današnjici, pogotovo kod nas, prisutna vera u čvrstu ruku i autoritativnu vlast (sve dok ista ta vlast čvrstu ruku ne primeni na “moliocima” za njom), mržnja prema manjinskim grupama, ali i mentalitet rulje (ona koja iska čerečenje i ubijanje čim se desi neki težak zločin). Baš zbog svega toga je ova knjiga dragocena. Možemo je posmatrati, što ona i jeste, kao sjajnu istorijsku studiju, ali i kao opomenu i podsećanje na to kako lako država može da postane “ubica” kada joj to mi dopustimo.

Naslov: Macke i packe
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 305

Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44

Ono oko čega će se svako zdravomisleće biće složiti je određenje antifašizma kao osnova savremene civilizacije. Problem nastaje kada se pokuša razlučiti šta je to zaista antifašizam. Enciklopedijska odrednica govori da je antifašizam zajednički naziv za različite grupacije koje se sukobljavaju fašizmu, nacizmu i njihovim ideološkim obrascima. Samim tim, antifašizam je za neke stvar prošlosti, pošto je neprijatelj poražen, i on postaje isključivo komemorativna stvar. Svakog devetog maja, ili nekog drugog prigodnog datuma, položiće se venci na spomenike, političari će održati govore, a istoričari će poslužiti kao dekoracija, zajedno sa prigodnim kulturno-umetničkim programom. I to bi bilo to. Još tačnije, bilo je zlo nekada, ono je pobeđeno, mi sada idemo dalje. Koliko je ovo posledica protoka vremena, još više je ovakvo shvatanje antifašizma proizašlo iz promene paradigme gledanja na istoriju. Umesto nekadašnjeg slavljenja pobede, u današnjici se slavi mir. Ko su bile zaraćene strane, a još više koje su to države bile na strani zla, prestaje da bude bitno. Ono što je jedino važno je sadašnjost. Najjednostavnije rečeno, istoriju treba ostaviti u istoriji (možda po onoj biblijskoj da mrtvi treba da sahranjuju svoje mrtvace), a živeti u sadašnjosti. Dodatni problem je nastupio sa padom Berlinskog zida i nestankom komunizma. Osnov i srž komunističke ideologije je antifašizam, ali sama borba protiv fašizma i nacizma bez kasnije nadogradnje (čitaj: stvaranja besklasnog društva) je nemoguća. U prevodu, antifašizam se mora posmatrati zajedno sa istorijom kasnijeg komunizma, što je dovelo do najvećeg problema, najvidljivijeg u našem slučaju. Posleratne likvidacije nevinih ljudi, grabež i otimačina, Goli Otok, progon političkih neistomišljenika, sve devijacije jednog političkog sistema, su postale neraskidivo povezane sa antifašizmom. Što je posledično dovelo do negacije antifašizma prilikom pokušaja da se demontira komunističko nasleđe. Promenjen je i način vladavine, pa se umesto nekadašnjih velikih revolucionarnih ideja o jednakosti ustoličio kapitalistički sistem sa svim balkanskim tranzicionim devijacijama. Antifašizam je postao balast, još gore balast koji se mora trpeti, jer ipak nije moguće potpuno negirati i izbrisati antifašizam kao civilizacijsku tekovinu. Tako antifašizam postaje deklarativna vrednost, komemorativna stvar sa početka teksta, i ništa više. O tome svedoči nebriga države za antifašističko nasleđe, što je najvidljivije na mestima stradanja i antifašističke borbe koja su prepuštena zaboravu i potpunom propadanju. Na to nas opominje ova sjajna knjiga.
U prvom poglavlju knjige autori nas upoznaju sa stvaranjem represivnog okupacionog aparata na teritoriji Beograda i njegovim delovanjem. Drugi deo knjige je posvećen najistaknutijim antifašističkim borcima i ilegalcima u okupiranom Beogradu kroz predstavljanje mesta na kojima su oni delovali, neretko i ginuli. U nastavku saznajemo kakvo je bilo ustrojstvo logora (Staro Sajmište, Topovske šupe, Banjica). Na ovo poglavlje nadovezuje se četvrto u kom su dati opisi velikih stratišta (Jajinci, selo Jabuka kod Pančeva…). Peto i krajnje poglavlje je posvećeno oslobođenju Beograda 1944. godine.
„Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“, napisao je u jednom članku Umberto Eko. Možda je u svetlu ove rečenice najbolje posmatrati rad autora ove knjige (Petar Atanacković, Nenad Lajbenšperger, Nataša Lambić, Ilija Malović, Olga Manojlović Pintar, Milovan Pisari, Milovan Radanović, Rena Redle i Enco Traverso), koji je rezultirao stvaranjem sjajne istorijske studije. Ona se može čitati i kao svojevrsni bedeker po mestima stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali njena suština se ne iscrpljuje samo u tome. „Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44” su celoviti prikaz istorije Drugog svetskog rata u Beogradu, a ponajviše priča o onima koji su najviše stradali, ali i najviše se borili. Sjajni tekstovi, oslonjeni uvek na istorijske izvore, koncizno, ali i podjednako slikovito, predstavljaju mesta koja su prepuštena zaboravu. Sve to prate ilustracije, namenski napravljene mape i odličan dizajn knjige. Posebnu pohvalu zaslužuje izdavač koji je omogućio besplatnu distribuciju štampanog i elektronskog izdanja knjige (elektronska verzija se može skinuti na sledećem linku).
Milovan Pisari je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Oblast njegovog naučnog istraživanja je holokaust i stradanje civila u Drugom svetskom ratu.
Rene Redle je diplomirala na Akademiji umetnosti u Kelnu. Od 2003. godine živi u Beogradu. Pokretač je projekta poseta logoru Staro Sajmište.
Obeležje na zgradi “Doma vojske” da je tu nekada bio zatvor Gestapoa ne postoji, a tamo gde je svakoga dana pristajao kamion dušegupka posle obavljenog zadatka sada je restoran u kom se proslavljaju svadbe. Na strelištu u Jajincima održavaju se roštiljijade, a na strelištu u Jabuci lovačka takmičenja. U nekadašnjoj mrtvačnici logora Staro Sajmište danas se nalazi restoran. Na mestu logora Topovske šupe gradiće se tržni centar. Table na kućama koje su označavale mesta ilegalnih štamparija i mesta pogibija antifašističkih boraca su sklonjene. Nestale su i ulice ljudi koji su se borili i poginuli za slobodu. Hteli mi to ili ne da priznamo, a činjenice su ipak neumoljive, mesta stradanja i antifašističke borbe su nestala. Koliko nemarom, još zbog više neznanja i potpune indiferentnosti. Neretko i zbog želje da se antifašističko nasleđe uništi i zauvek zaboravi. U isto vreme su svima puna usta priče o antifašističkim idealima i svetloj budućnosti, svejedno da li evropskoj ili onoj u kojoj se tradicija vraća. Ova knjiga nas opominje na to. I ne samo to. Kroz nju mi saznajemo priče o ljudima koji su u najgorem mogućem vremenu ustali protiv zla, neretko i stradajući zbog toga. Mi smo im uzvratili tako što smo prvo pogazili njihove ideale, a onda ih i zaboravili.

Naslov: Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44
Uredili: Milovan Pisari (1980-) i Rena Redle (1970-)
Izdavač: Rosa Luxemburg Stiftung South Europe, Beograd, 2016
Strana: 312

Život i sudbina 1-2 – Vasilij Grosman

“(…) Hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo!”, zastrašujući je završetak čuvene Ničeove knjige “Volja za moć”. Zastrašujući pre svega zato što u potpunosti menja dotadašnju paradigmu života, u isto vreme otvarajući put ka užasu dvadesetog stoleća. Vremenu baš te Ničeove volje za moć. Da bi se ovo shvatilo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Trenutak rađanja civilizacije se povezuje sa nastankom pisma i još bitnije začetkom onoga što bi moglo da se nazove konsenzusom za zajednički život. Još preciznije, ljudska želja za bezbednim i ustaljenim životom počinje da stvara društvene sisteme. Da bi ti društveni sistemi funkcionisali pored gole sile, primenjene Ničeove volje za moć, potrebno je još nešto što će obezbediti njihovo održavanje. A to je ništa drugo nego ideja. Najpraktičnija je ona socio-ekonomska gde ljudi stvaraju društvene i političke sisteme iz interesa. Samo što su takvi sistemi ekstremno retki, možda je Švajcarska jedini uspešan primer. Oni drugi, suštinski gotovo svi, sistemi se zasnivaju na ideji o plemenitosti i pravdi. Sila je svakako prisutna, ali je ona „oplemenjena“ idejom. Može to biti božije poslanje vladajuće dinastije ili sistema, ništa manje i društvena podela na one koje vladaju i one kojima se upravlja. Iz ovoga kasnije izvire niz nakaznih teorija i sistema. Najdrastičnije su rasne teorije o višim i nižim bićima, koje su dovele do robovlasništva i holokausta. Ali i tu dolazi do velike promene, one koju označava Francuska revolucija. Ustoličava se nova vrsta društvenog dogovora koja otvara put ka izgradnji novih sistema, samo sada zasnovanih na ideji pravde i slobode. Jedan od takvih sistema, a sasvim sigurno i najčuveniji, je bio Sovjetski Savez. I ne samo to. Njegovo postojanje je dokazalo ostvarivost ideje slobode, ali i njenu neodrživost. Sistem zasnovan na jednakosti i pravdi vrlo brzo je, neki će reći već od samog početka, pokazao svoje pravo lice. Onu Ničeovu volju za moć. Ko su bile žrtve? Upravo oni najplemenitiji ljudi koji su se borili za ustoličenje slobode i pravde. Maestralnu knjigu o njima je napisao Vasilij Grosman.
Sredina je 1942. godine. Nacisti pod kontrolom drže dobar deo Sovjetskog Saveza. Najveći deo nemačkih snaga je koncentrisan pred Staljingradom, gde će se sukobiti sa sovjetskom vojskom u borbi koja će postati poznata kao najveća bitka u istoriji ljudske civilizacije. Upravo ova bitka je tema romana „Život i sudbina“. Kroz priču o sovjetskom fizičaru jevrejskog porekla Štrumu, njegovoj majci Sofiji koja će ući u pakao nemačkih koncentracionih logora, partijskom komesaru Krimovu koji pada u nemilost, vojnom komandantu Novikovu i još desetini junaka (među kojima su i Staljin, Hitler, vojni komandanti…), Vasilij Grosman stvara knjigu koja prevazilazi svoju osnovnu temu. Koliko je ovaj roman priča o Staljingradskoj bici, još više je veličanstveni prikaz jedne istorijske epohe.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, ta odrednica bi glasila tolstojevski roman epohe. I zaista, jedini roman koji po svom predstavljanju jednog istorijskog trenutka može da se približi „Ratu i miru“ je upravo ovaj. Grosmanov zamah je kolosalan. Na prvom mestu to je prikaz Staljingradske bitke do poslednjih tačnina. Ništa manje i slikanje jedne epohe kroz galeriju likova i njihovih društvenih funkcija (vođe, vojskovođe, vojnici, ideolozi, islednici, seljaci, radnici, intelektualci, naučnici, umetnici…). Čitav je to jedan svet ljudskih sudbina zarobljenih u raljama ideologije, nasilja i nesreća. Ali ipak poseban, jedinstven i neponovljiv: „Sve što je živo – neponovljivo je. Nemoguća je identičnost dva čoveka, dva grma šipka… Život nestaje tamo gde nasilje teži da zbriše njegovu originalnost i karakteristike.”
Vasilij Grosman, jedan od najvećih ruskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u jevrejskoj ukrajinskoj porodici. Završava studije hemije posle kojih radi kao inženjer. Pred Drugi svetski rat postaje profesionalni književnik i novinski reporter. Njegove reportaže iz ratnog Staljingrada će biti kasnije sabrane u knjigu “Narod je besmrtan”. O ovoj bici piše i u romanu “Za pravičnu stvar”, čiji je prirodni nastavak “Život i sudbina”. Grosmanov progon počinje 1960. godine. Zbog tada nezamislivog predstavljanja rata, sovjetska cenzura zabranjuje štampanje “Života i sudbine”, a rukopis zaplenjuje tajna služba (tek pre neku godinu je on “oslobođen” iz Lubjanke). Na sreću, jedan prepis rukopisa romana je otišao u inostranstvo, gde je objavljen tek 1980. Ogorčen ovakvim postupkom države, Grosman piše roman “Sve teče” o povratniku iz Gulaga. I ovaj roman je zabranjen. Grosman neće dočekati objavljivanje ova dva dela, kao i slavu koju će mu oni doneti. Umire 1964. od raka.
Dok se srpski izdavači ne udostoje da obnove izdanje “Života i sudbine” posle tridesetogodišnje pauze (valjda ne stižu od štampanja silnog smeća), našim čitaocima je dostupno hrvatsko izdanje romana (Fraktura, 2012) ili ovo “Prosvetino” iz 1986. godine.
“Jedini pravi i večiti smisao borbe za život je u čoveku, u njegovoj skromnoj individualnosti, u njegovom pravu na tu individualnost”, piše Grosman u ovom romanu. I zaista, ovaj roman je upravo ta borba za čovekovu slobodu i posebnost. Ogoljavajući “usrećiteljske” ideologije, da upotrebimo izraz Borislava Pekića, Grosman piše o pojedinačnim ljudskim sudbinama, nikada ne dopuštajući da ideologija uguši ljudskost, čak ni onda kada se to gušenje ljudskosti sprovodi u ime pravde i velikih ideja. Uvek na strani ljudi, čak i kada ti ljudi pate u paklu koji su sami stvorili, Grosman se sukobljava sa ideološkim nasiljem, Ničeovoj volji za moć koja se kamuflirala u plemenitu ideju: “Prirodna težnja čoveka za slobodom je neuništiva, ona se može prigušiti, ali se ne može uništiti. Totalitarizam ne može da odbaci nasilje. Ako odbaci nasilje, totalitarizam nestaje. Osnovu totalitazarizma čini večno, neprekidno, otvoreno ili maskirano vrhunsko nasilje. Čovek se neće dobrovoljno odreći slobode. U tom zaključku je svetlost našeg vremena, svetlost budućnosti.”

Naslov: Život i sudbina 1-2
Autor: Vasilij Grosman (1905-1964)
Preveli: Milica Glumac-Radnović i Ivana Sekicki
Izdavač: Prosveta, Beograd, 1986
Strana: 1091