Matijas Enar – Zona

Pored stradanja civila i varvarskog uništenja dobrog dela Ukrajine, trenutni evropski rat je izazvao najviše zaprepašćenja upravo zbog toga što je evropski. U nizu budalaština u koje volimo da verujemo jedna od gotovo nepopravljivih je i vera u superiornost rase i nacije kojoj pripadamo, u ovom slučaju i geografskog prostora na kom smo naseljeni. Tako se širom Evrope ustalilo mišljenje da je sa ratovima na ovim prostorima završeno i da su oni stvar drugih kontinenata, iliti još plastičnije: bliskoistočnih i afričkih divljaka. Doduše, tu postoji još jedan izuzetak, prostor na kom mi živimo. Tu vrstu pogleda na Balkan najbolje je prikazala Vesna Golsvorti u sjajnoj knjizi „Izmišljanje Ruritanije“ u kojoj je predstavila britanski pogled na Balkan, mešavinu svojevrsnog kolonijalnog prezrenja, istinskog nepoznavanja ovih predela i ništa manje imaginacije, baš kao u slučaju srednjovekovnih kartografa koji su usled nepoznavanja udaljenih geografskih prostora u tim oblastima na kartama iscrtavali jednoroge, čudovišta ili izmišljali nepostojeće vladare i države. Takav je slučaj, recimo, sa izmišljenom zemljom prezvitera Jovana. O tome je sjajno pisao Umberto Eko u romanu „Baudolino“ i studiji „Istorija mitskih zemalja“. Ali da se vratimo na stvar. U poslednjih nekoliko decenija, pogotovo po obrazovanju Evropske unije, u Evropi se ustalilo mišljenje da je rat stvar daleke prošlosti. Toliko da je ta prošlost postala gotovo zaboravljena. Upravo zahvaljujući tome, po jednom skorijem istraživanju javnog mnjenja, čak četvrtina mladih ljudi u Nemačkoj malo toga zna o Holokaustu, a preko 15 posto njih veruje da je Holokaust „preuveličana stvar“. Ovo je još strašnije kada se zna da je Holokaust zadobio istaknuto mesto u nemačkom obrazovnom sistemu, a da je sećanje na njegove žrtve vidljivo u svakoj sferi života. Suštinski, svesnost o tome koliko je zapravo evropska prošlost bila krvava i koliko tek može da bude krvava ukoliko se zaboravi ili stavi u zapećak, jedna je od najvećih zabluda savremene Evrope koja joj je obila o glavu ovih dana u Ukrajini. Da se uverite u to dovoljno je da pročitate sjajne studije „Mračni kontinent“ (Arhipelag, 2011) Marka Mazovera i „Krvava prostranstva“ (Fraktura, 2018) Timotija Snajdera. O toj krvavoj evropskoj prošlosti izuzetan roman je napisao i Matijas Enar.

Fransis Seven Marković, nekadašnji obaveštajac francuske tajne službe, nalazi se na odsutnom putovanju vozom od Milana do Rima. Ogroman broj podataka i svedočanstava o ratnim zlodelima, krijumčarima oružja, teroristima i ostalim zločincima Fransis planira da proda vatikanskom predstavniku i tako obezbedi sebi novi život. Prateći Fransisovo višesatno putovanje, sjedinjeno sa brojnim junakovim reminiscencijama, Matijas Enar sastavlja ovaj roman.

Ispisan u jednom dahu – još preciznije u jednoj rečenici, podeljenoj samo zarezima – roman „Zona“ predstavlja ne tako neočekivan književni eksperiment (tu tehniku su upotrebljavali nobelovci Kamilo Hose Sela i našoj javnosti mnogo poznatiji Žoze Saramago), koliko roman sa neverovatnim pripovednim zamahom. Od prve rečenice romana, Matijas Enar nam predstavlja nenadmašnu naraciju, nalik ogromnom talasu koji nas uvlači u sebe i ne pušta nas sve do kraja. Sjajno pripovedanje se nadovezuje na izuzetnu erudiciju. Obrađujući neverovatan dijapazon tema, priča o geografskim prostranstvima, ljudima i istorijskim događajima, Matijas Enar nas suvereno vodi kroz nimalo prijatnu evropsku istoriju dvadesetog veka: „(…) njihove priče su se naslađivale čovekom sa ulice, malima, poniženima, srećnima što vide slabije od sebe, kako gube čast žene kao što su oni izgubili svoju kuću decu ili noge u bombardovanju, što je konačno izgledalo manje strašno od obeščašćenja i poniženja, poraz moćnika je gromoglasan, lep i bučan, heroj uvek izaziva buku kada propada (…)“ Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Anđa Petrović kroz izvrstan prevod romana.

Matijas Enar, jedan od najistaknutijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u francuskom gradu Nior. Studirao je persijski i arapski jezik, nakon čega je proveo nekoliko godina na Bliskom istoku. Trenutno živi u Barseloni. Autor je deset dela koja su mu doneli mnoštvo francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Busola“ (Akademska knjiga, 2016). Na srpski su prevedeni i njegovi romani „Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima“ (Geopoetika, 2011) i „Brevijar za pirotehničare“ (Agora, 2011).

„(…) jer je svako (…) mogao da navede slučaj zverstva koje je učinila druga strana, druga već po sebi, trebalo je izbrisati njihovu ljudskost čupajući mu lice, sprečiti ga da rađa sekući mu muda, zaraziti ga silujući njegove žene, zatirati mu potomstvo sekući dojke i organe pubisa, sve iz početka, poništiti strah i bol, istorija je bajka o divljim zverima, knjiga sa vucima na svakoj strani (…)“, ispisuje Matijas Enar. Tu bajku o divljim zverima, knjigu sa vucima na svakoj strani, istoriju silnih evropskih (računajući tu i bliskoistočnih) zverstava od Prvog svetskog rata pa sve do današnjice Matijas Enar iznosi u ovom romanu, i to na način koji izaziva potpuno divljenje. Priča je to o istinskom košmaru, neupokojenom vampiru prošlosti, da parafraziramo Pekića, i to iz ugla čoveka koji je tom užasu ne samo prisustvovao već ga i dobrim delom pospešio, pogotovo boravkom na frontu tokom ratova devedesetih na Balkanu. Matijas Enar je ispisao istinsko remek-delo, podsećanje na užase koje lako zaboravljamo i onda ih još lakše ponavljamo, ali i priču o pokušaju da se nekako iz tog užasa izvučemo: „(…) on je demijurg i on je video rat video je rat i zaslepljujuće sunce kao presečen vrat, on spokojno čeka smak sveta, kad bih smeo, kad bih smeo, smestio bih se na njegova ramena kao šaljivo dete, zamolio bih ga da me prenosi preko reka, preko reka sa tri puta trostrukim obrtom i ostalih Skamandara zakrčenih leševa, zamolio bih da bude moj poslednji voz, moj poslednji avion moja poslednja puška, poslednja varnica nasilja koja izlazi iz mene (…)“

Naslov: Zona
Autor: Matijas Enar (1972-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2016
Strana: 368

Zar je to čovek – Primo Levi

Kao jedan od načina da se predupredi mogućnost poricanja užasnih zločina nakon završetka rata, saveznički vojnici, u ovom slučaju Amerikanci, odmah po oslobađanju koncentracionog logora Buhenvald u aprilu 1945, prisilno su doveli stanovnike obližnjeg Vajmara da ga posete. Prizor je bio užasavajući. Hrpe leševa, mnoštvo izgladnelih i teško bolesnih ljudi, uopšte užas kakav je teško zamisliti – sa svim tim su stanovnici Vajmara morali da se suoče. To opisuje Ivanji Ivanji, preživeli zatočenik Buhenvalda, a ova scena je postala i deo igrane serije „Braća po oružju“. Gotovo svi žitelji Vajmara su bili užasnuti ovim prizorom, ali su nastavili da poriču da su znali za ovaj logor, pogotovo ne za ono što se u njemu odigralo. Naravno, to je bila laž, logor se nalazio na samo par kilometara od grada, i tada relativnog malog, pa su njegovi stanovnici morali znati za njegovo postojanje. Ono što je za našu priču bitno je reakcija jedne žiteljke Vajmara, i to, uslovno rečeno, pripadnice više klase. Suočena sa nezamislivim užasom, ona prilazi američkim vojnicima, optužujući ih: „Sram vas bilo! Kako ste ovo mogli da nam priredite?“ Ovaj vapaj žiteljke Vajmara nije bizarni kuriozitet okrajka priče o Holokaustu, već gotovo amblematični prikaz naše vrste u susretu sa užasima koje smo spremni da počinimo. Sličan primer je i sa spoznajem o prirodi nacističkih logora. Govorkanja o njihovom postojanju počinju već početkom rata, a do savezničkih vlada pune informacije stižu već u 1941. godini, i to zahvaljujući herojstvu poljskog oficira Vitolda Pileckog. On 1941. dobrovoljno odlazi u Aušvic i u toku naredne dve i po godine uspeva da iz logora dostavi detaljne informacije  o bestijalnostima koji se u njemu čine. Njegova svedočanstva, poznata kao Vitoldov izveštaj, saveznicima predočavaju kakva je priroda nacističkih logora. Šta oni čine? Jednostavno, ništa. I ne samo to, oni sprečavaju javno objavljivanje ovih podataka, potpuno uvereni da je sve to izmišljotina. Ma kakvi bili, čak ni nacisti nisu spremni da počine ovoliko zlo, jednoglasan je zaključak. Suočenje sa bestijalnostima koja je naša vrsta spremna da počini nimalo nije lako. Ono postaje još teže, da se vratimo na žiteljku Vajmarka, kada smo to zlo podržavali. Upravo zbog toga su svedočenja o zločinima, pogotovo onih ljudi koji su ih osetili, toliko bitna, najviše da ih nikada ne bismo ponovili. Jedno od njih je i čuvena knjiga Prima Levija.

Dvadesetčetvorogodišnji Primo Levi – nekadašnji student hemije, sada partizanski borac – uhapšen je od strane fašista krajem 1943. Kao Jevrejin je u sproveden u koncentracioni logor Aušvic, u kom će boraviti sve do januara 1945. godine. Opisujući svoje logoraško iskustvo, Primo Levi stvara knjigu „Zar je to čovek“, jedinstveno svedočanstvo ne samo o logorskom životu, već i onome šta logor stvara od čoveka.

Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“, ispisuje Primo Levi na početku knjige. Na dvesta strana on će pokušati da to neopisivo razaranje čoveka ipak nekako predoči. Polazeći od sopstvenih iskustava, on tka pripovest o logorskom iskustvu, i to pišući smireno, racionalno, bez previše emocija. Ono što su brojni kritičari primetili, upravo ta Levijeva literaturna samodisciplina predstavlja neverovatan podvig. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Elizabeta Vasiljević kroz izvrstan prevod knjige, kao i izdavačka kuća „Plato“ koja je posle dužeg perioda obnovila izdanje knjige. Jedina zamerka koja se mora uputiti odlazi na račun izdavača. Odštampati ovoliko značajnu knjigu krajnje nekvalitetno u najmanju ruku predstavlja veliki propust.

Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, rođen je u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o Holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela „Potonuli i spaseni“, „Periodni sistem” i „Kada, ako ne sada“. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.

„Znate li kako se kaže ‘nikad’ u logorskom životu? (…) Sutra ujutru“,  ispisuje Primo Levi u ovoj knjizi i na najbolji način pokazuje srž logorskog iskustva. To je obezličenje čoveka, ubijanje svake nade u mogućnost nastavka života, ali i izvođenje čoveka, u ovom slučaju logoraša, iz uobičajenog poimanja stvarnosti, morala i života samog. Pored bestijalnih zverstava, pre svega fizičkih, ovo je najveće zlo koje su nacisti naneli ljudima. Primo Levi to u ovoj knjizi na izuzetan način predstavlja, donoseći nam jedinstveno svedočanstvo o užasu Holokausta, zlu koje ni danas ne može da se pojmi u potpunosti. Ali ono se dogodilo, događa se i dalje, događaće se, na nesreću, i ubuduće, sve dok ne shvatimo šta je naša vrsta spremna da učini, bilo svojim delovanjem ili ćutanjem. Ova neverovatna knjiga nas upozorava na to, ali i otkriva način kako da se tom zlu suprotstavimo: „(…) ja verujem da upravo Lorencu dugujem što sam danas živ. I ne toliko zbog njegove materijalne pomoći koliko što me je neprestano podsećao, svojim prisustvom, svojom prostodušnom i neopterećujućom dobrotom, da izvan ovog našeg i dalje postoji pravedan svet, nešto i neko još uvek čist i celovit, neiskvaren i pitom, kome je tuđa mržnja i strah; nešto što je prilično teško odrediti, neka iskonska mogućnost dobra, zbog čega ipak vredi sačuvati život.“

Naslov: Zar je to čovek
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Prevela: Elizabet Vasiljević
Izdavač: Plato, Beograd, 2021
Strana: 200

Pročitajte i prikaz romana „Kada, ako ne sada“ Prima Levija

Anđeli neće sići sa nebesa – Đorđe Lebović

Jednu od nerešivih zagonetki, onih gotovo neodgonetljivih pitanja u pandemijskom vremenu predstavlja otpor vakcinaciji kod dobrog dela populacije. Koliko je to posledica nepoverenja u državne i naučne institucije, to delom proizilazi i iz mora lažnih informacija. Ipak, kada se uzme u obzir koliko je u digitalnom dobu lako doći do pravih izvora, u korenu svega toga leži iracionalnost koja je, i to bez preterivanja, jedna od ključnih karakteristika naše vrste. Samo što tu moramo da napravimo veliku ogradu. Iracionalnost je u dobrom delu slučajeva sjajna stvar. Zahvaljujući njoj postoji umetnost. Iracionalnost je podjednako u korenu postupaka vizionara koji menjaju stvarnost i čine velike iskorake. Ipak, iracionalnost je u najvećom broju slučajeva put koji vodi u propast. Vratimo se otporu prema vakcinaciji sa početka teksta. Iako vakcine, pogotovo u ovom koronarnom vremenu doslovno spasavaju milione života, ogroman broj ljudi i pored dokaza o njihovoj koristi to odbija da prihvati. Dokazi tu jednostavno ne pomažu. U pitanju je vera, suštinski: potpuna iracionalnost, koju nijedan dokaz ne može da pobije. Slična stvar je i sa mnoštvom drugih stvari, uključujući i našu temu. U pitanju je (ne)prihvatanje bestijalnosti koje je naša vrsta spremna da počini. Odakle to proizilazi nije teško odgonetnuti. Frojd u svom radu postavlja teoriju o mehanizmima odbrane prilikom neprijatnih situacija u kojima se nalazimo. Jedan od tih mehanizama, nekada i ključni, predstavlja poricanje. Prilikom susreta sa neprijatnim činjenicama u nama se javlja poricanje, još preciznije negiranje te neprijatne činjenice. Naš razum, koliko i emocije, jednostavno ne mogu da se suoče sa neprijatnim otkrićem, pa ga jednostavno otpisuju kao potpunu neistinu. Koliko je ovaj mehanizam prisutan u svakodnevnom životu, on je u istoj meri vidljiv i u našem pogledu na velike istorijske događaje. Tako je, što je i naša tema, bilo prvobitno shvatanje Holokausta. Prve izveštaje o Holokaustu najveći deo svetske javnosti je posmatrao kao potpunu izmišljotinu. Tolika količina bestijalnosti bila je svima neprihvatljiva, samim tim i nemoguća. Čak ni dokazi koji su govorili o razmerama zločina (među kojima su bili i izveštaji poljskog heroja Viltoda Picekija koji je dobrovoljno otišao u Aušvic da bi prikupio podatke o ovom logoru) nisu vredeli. Jednostavno, ljudi nisu mogli da poveruju da je tako nešto uopšte moguće. Uostalom, to je i odgovor zašto dobar deo Jevreja nije pobegao na vreme. Svi oni su verovali da to nije moguće. Ali, na nesreću, sve to je bilo moguće. Izuzetno o tome piše Đorđe Lebović.

U prvom delu knjige „Anđeli neće sići sa nebesa“ daju se priče koje je Lebović objavljivao tokom pedesetih godina u književnim časopisima. Sve one govore o logorskom iskustvu, a možemo da ih podelimo u nekoliko tematskih celina. U prvoj je to priča o dolasku u logor (što je i tema najduže priče „Devet vodoravnih crta“) i logorskom iskustvu. Druga celina govori o oslobođenju, dok nas treća suočava sa postlogorskim svetom. U drugom delu knjige je dat izbor iz piščevih beležnica o usponu fašizma.

Odluka „Lagune“ da štampa Lebovićeve priče izuzetna je stvar, ali se odmah mora dati velika zamerka. Predstavljanje ove knjige kao svojevrsnog nastavka romana „Semper idem“ ogromna je greška. Iako ove priče, baš kao i Lebovićev roman govore o istoj stvari prisutne su velike razlike. „Semper idem“ je roman napisan od strane zrelog pisca, čoveka koji je gorko iskustvo sublimirao i pretočio u blistav književni tekst. Ove priče su delo mladog pisca, i to pisca koji je nedugo posle užasnog stradanja kojeg je osetio na sopstvenoj koži odlučio da ga pretoči u književni tekst. Tako su ove priče naturalistička predstava zla, nerazblažena slika užasa za razliku od „Semper idema“, gde je slika zla koja dolazi obojena humorom i potpuno drugačijim načinom pripovedanja. Svet u ovoj knjizi je ništa drugo nego pakao koji ne zaslužuje nikakvu milost: „Proklet nek je ceo ljudski rod! Proklet da je ko stvori takvog čoveka! Ako si ti, što me gledaš odozgo, stvorio čoveka, hiljadu puta nek si Svevišnji, kažem ti: ne trebaš mi više.“

Đorđe Lebović, proslavljeni srpski dramski i prozni pisac jevrejskog porekla, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u Holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, nakon čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) dobile su Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“…). Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kom sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.

            „Fašista ne traga za istinom, od koje neurotično strepi, već priželjkuje društveno uređenje u kom rasuđivanje i istraživanje istine imaju sasvim podređenu ulogu. Fašista je zatočenik svojevrsnog paradoksa – ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta veruje. Tako, za fašistu je nepobitna istina da se ceo svet zaverio protiv njegove nacije, baš zato što je ona od svih nacija umnija, sposobnija, moćnija i u istoriji nepravedno tlačena. Od manije veličine do manije gonjena – to je put koji neminovno prolazi svaki autentični fašista. A šta je na kraju tog puta? Zajedničko groblje i prašina kostiju“, piše Lebović u beleškama na kraju knjige opisujući srž fašizma. Ona je iracionalnost koja se ne obazire na dokaze i, što je još gore, iracionalnost koja dovodi do groblja. Prikazujući tu iracionalnost kroz naturalističke slike logorskog iskustva u devet priča, ali i kroz zapise u kojima raščlanjuje pojavu fašizma i njegovo širenje, Lebović je napisao izuzetnu knjigu. Suštinski: duboko potresno svedočanstvo o zlu koje i danas, a prošlo je više od sedam decenija, teško može da se pojmi: „Kad dođemo kući, pričaću o svemu, iako mi mnogi neće verovati. Možda će ih priča zbuniti, biće potreseni, a u stvari, biće ravnodušni i brzo će zaboraviti. Neki će me čak i omrznuti. Možda?… Ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla. Neće da veruju. Strepe i boje se. Zavidljivi su, šta li? Radije misle da je sve to nemoguće. Ili da nije baš tako.“

Naslov: Anđeli neće sići sa nebesa
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 213

Pročitajte i prikaz romana „Semper idem“ Đorđa Lebovića

Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Život se sa mnom mnogo poigrao – David Grosman

Dvadeseti vek nam je pored mnoštva stvari, i dobrih i loših – razume se, doneo i jedan novi književni žanr. U pitanju je logorska književnost. Iskustvo holokausta, ništa manje i Gulaga, iznedrilo je mnoštvo književnih dela koja su pokušala da se uhvate u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. U biti je, razume se, priča o zlu. Takva su dela, koliko memoarska ništa manje i književna, ljudi koji su to stradanje osetili na svojoj koži. Upravo zahvaljujući njima mi i znamo za razmere ovih bestijalnih zločina. Ipak, ono što je skrajnuto, ili još tačnije – ono što je ostalo po strani, je priča o onome šta se desilo posle. Da bi se ovo razumelo možda je najbolje poći od mađarskog nobelovca Imre Kertesa. I njegove reakcije na Spilbergov film „Šindlerova lista“. Imre Kertes je Spilberga optužio za falsifikat. Po Kertesu, priča o holokaustu nije priča o preživljavanju, već priča o pomoru. Broj preživelih Jevreja je minoran u odnosu na broj ubijenih. Primera radi, u Srbiji je živelo 12 500 Jevreja. Holokaust je preživelo samo 1 500. Ta brojka je još veća u Nemačkoj. U njoj je umoreno preko 90 posto Jevreja. Procenjuje se da je od predratnih devet miliona evropskih Jevreja za vreme holokausta ubijeno šest miliona. Da li je onda, kako to Kertes govori, priča o preživljavanju laž? I da li je preživljavanje zaista bilo preživljavanje? Tom temom se Kertes bavi u romanu „Kadiš za nerođeno dete“. Za njega je stradanje, koje je osetio na svojoj koži, toliko određujuće za život da taj život ne samo da ne postoji, taj život je suštinski nemoguć. Baš kao što je i nemoguće, kako Kertes govori u ovoj knjizi, stvarati decu posle holokausta. Dolazak deteta na svet u kojem je postajao Aušvic je po njemu zločin ravan Aušvicu. Naravno, i možda na sreću, postoje i druga mišljenja. Jedno od njih je i iskustvo još jednog logoraša iz Aušvica. Viktora Frankla. Za razliku od Kertesa, on čak i u najdubljem čovekom padu vidi smisao. I mogućnost za nastavak života. Frankl u čuvenoj knjizi „Zašto se niste ubili“ govori: „Logorski život je, u svakom slučaju, otvorio naprslinu u čovekovoj najskrivenoj dubini. Zar nas čudi što su se u tim dubinama opet otkrile ljudske osobine?“ Naravno, ovo su samo dve strane jednog iskustva. Priče o životu posle logora, i još više – priče o tome kako je logorsko iskustvo promenilo čoveka. To čini i mnoštvo drugih književnika. Od Prima Levija, Solženjicina, Borisa Pahora, pa sve do našeg Dragoslava Mihailovića literatura govori o logorskom iskustvu. Baš kao što to čini i David Grosman u svom novom romanu.
Vera, glavna junakinja Grosmanovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao“, je napunila devedeset godina. Na rođendansku proslavu u kibuc, u kojem je Vera provela gotovo ceo svoj život, dolazi njena porodica. I Verina kćerka Nina. Iskustvo pređašnjih decenija, mnoštvo nerešenih sporova, ali ništa manje i sećanje na stradanje doživljeno u posleratnoj Jugoslaviji doživeće tokom proslave kulminaciju i rezultirati odlaskom porodice na mesto gde je sve počelo. Na Goli otok.
Pripovest o Veri je u stvari priča o Evi Nahir Panić. Oslanjajući se na Evino iskustvo (ona je preminula 2015. u devedeset i sedmoj godini života), ali i na njene ispovesti (među kojima je i Kišov dokumentarni film „Goli život“), David Grosman ispisuje izuzetan roman. Koliko je to priča o Veri i o njenom mučnom golootočkom iskustvu, to je još više priča o (ne)mogućnosti života posle logora. Najbolje nam to pokazuju Verine reči: „Objasnite mi, zašto sam ja i dalje zarobljena tamo, na Golom? Zašto nisam u stanju da to lakše prihvatim?“ Grosmanov pristup ovoj izuzetno kompleksnoj temi je neverovatan. Majstorsko pronicanje u najdublje kutke ljudske duše sjedinjeno je sa izuzetnim pripovedanjem. Priča o nekoliko decenija Verinog života je zadobila nenadmašan prikaz u ovom romanu.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“ i „Konj ulazi u bar“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Priča o Veri je u stvari priča o dvadesetom veku. Pripovest je to o velikim nadama, još većim promenama, ali i o ništa manjem padu. Vera je sve to preživela na svojim plećima. I holokaust (u kom su pobijeni gotovo svi članovi njene porodice), i idealizam novog doba (za koji se borila zajedno sa mužem), i najveći užas (kakvo je bilo iskustvo stradanja na Golom otoku, najbolje izraženo u rečenici: „Ovo ludilo (…) i kako pravimo od sebe životinje“). Kako i sam naslov knjige govori, život se mnogo poigrao sa Verom. To životno poigravanje je David Grosman predstavio na maestralan način. Savršena istorijska slika, ona koja je našoj publici izuzetno bliska, susrela se sa preispitivanjem nutrine glavne junakinje. Šta se to zaista krije iza slike stamene starice? Kako je preživela sve te užase? I kakve su posledice ti užasi ostavili ne samo na nju već i na sve ljude koji su joj bliski. Sve to David Grosman pokušava da odgonetne, iako se to čini neodgonetljivim. Sama Vera to govori: „Ne, ne, ne možete vi da shvatite moj svet. Ni moje ratove, ni vazduh koji sam disala. (…) Ništa nećete shvatiti, (…) vi kažete rat, ali rat na Balkanu nije kao kod nas u Zemlji. Na Balkanu rat ima drukčiju logiku. Rat na Balkanu je prvenstveno kazna. Ovde kažnjavamo.“ I možda je najveća vrednost ove knjige baš u tome. U pokušaju da se neodgonetljivo odgonetne. I da se kroz priču o jednoj ljudskoj sudbini otkrije kako je užas logorskog sveta promenio sve nas. Baš to Grosman uspeva u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Život se sa mnom mnogo poigrao
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: Dušica Čvorić Stojanović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 221

Pročitajte i prikaz Grosmanovog romana „Vidi pod: Ljubav“

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242