Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Ide svet – Laslo Krasnahorkai

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio u koštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (…)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Naslov: Ide svet
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Marko Čudić
Izdavač: Rende, Beograd, 2019
Strana: 309