Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242

Istorija privatnog života u Srba – Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović

Jedan od najčešćih razloga zašto se određena naučna disciplina ili umetnička grana ne zavoli, čitaj: izgubi svako interesovanje za nju, izvire iz prvog susreta sa njom. Tako će nekome književnost postati dosadna ukoliko je u osnovnoj školi ili gimnaziji imao daveža za nastavnika ili profesora srpskog jezika. Isto to se odnosi i na istoriju, geografiju, fiziku, matematiku… Iako je ovo poprilično manjkava logika, jer po njoj bi zbog susreta sa nekim dozlaboga dosadnim čovekom u mladosti ceo život proveli ubeđeni da su svi ljudi dosadni. Ipak, taj naš prvi, školski, susret sa naukom ili umetnošću jeste bitan. I tu nije toliki problem u ličnosti profesora koliko u sistemu koji on oličava. Daleke 1955. godine Borislav Pekić o našem obrazovnom sistemu piše: „Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.“ Prošlo je otad više od šezdeset godina, a situacija ne samo da se nije popravila već je postala još gora. Najluđe od svega, to je za dobar deo našeg društva pohvalna stvar. Tako ćete bezbroj puta ćuti pohvale srpskog obrazovnog sistema kada se on uporedi sa drugim sistemima. Ti drugi su debili koji svoju decu ne uče ničemu, a naš sistem je, jelte, sjajan jer nas od početka školovanja zasipa sa ogromnom količinom podataka. Koji su, istinu govoreći, potpuno bezvredni u sadašnjem vremenu. Koren problema leži u potpunom neshvatanju sveta u kom se živi. Informacione tehnologije su dovele do hiperinflacije znanja i podataka, ali i omogućile lak pristup svim tim podacima. Jedino šta je potrebno znati jeste kako da se čovek snađe sa tim mnoštvom podataka, kao i da nešto nauči iz njega. Primera radi, apsolutno je apsurdno terati učenike da napamet uče odluke Berlinskog kongresa, vrlo lako ćete ih pronaći na internetu ili u enciklopedijama, mnogo bitnije je naučiti kakve su posledice te odluke, čak i po današnji svet, ostavile. Isto tako, učenje odluka Berlinskog kongresa je nekorisno, pa čak i vrlo dosadno, bez upoznavanja sa kontekstom vremena. Ko su bili ljudi koji su živeli u to vreme, kako je izgledao njihov život, koliko su se razlikovali od nas… I tek kada istorija postane priča o ljudima, a ne datumima, bitkama i odlukama, i još bitnije, priča koja određuje našu sadašnjost, ona može biti korisna. I ne samo to. Istorija će tada, baš kao i ostale naučne grane, biti predmet interesovanja, a ne zeva koji će kasnije prerasti u potpunu nezainteresovanost. Lekciju o tome kako o prošlosti treba da se piše daje nam sjajna studija „Istorija privatnog života u Srba“.
Sastavljena iz tri dela, „Istorija privatnog života u Srba“ nas upoznaje sa svakodnevnim životom na ovim prostorima od srednjeg veka do 1990. godine. Autor prvog dela knjige, Marko Popović, nas odvodi u srpsko srednjovekovlje. Kako je izgledao život na vladarskom dvoru, ali i u čatrlji nekog siromaška, šta se jelo, koje je posuđe upotrebljavano, kako je tekao jedan dan u srednjovekovnom dvoru, kako su izgledali tadašnji sudovi i bolnice, sve to saznajemo do tančina. U drugom delu knjige, sastavljenom od strane Miroslava Timotijevića, se selimo u osvit novoga doba. Na jednoj strani su Srbi pod vladavinom Turaka, a na onoj drugoj pod vladavinom Austrijske imperije. Kakve je sve život doživeo promene posle otkrića štamparske prese i novih tehnologija, kako se moral menjao, kako su ljudi u osamnaestom i devetnaestom veku živeli upoznaje nas Miroslav Timotijević. U trećem delu knjige Milan Ristović nas seli u moderno vreme. Način života se menja do neprepoznatljivosti, a tehnologija sve više napreduje. Jedini problem je što dolaze silni prelomi, ratovi, revolucije i smene društvenih sistema kojе će živote ljudi odvesti do neslućenih ponora.
Po uzoru na petotomnu „Istoriju privatnog života“, koja je postala prava naučna senzacija početkom dvehiljaditih, izdavačka kuća „Clio“ je okupila tri eminenta stručnjaka da napišu njen srpski pandan. Da to nije nimalo lak zadatak svedoči potpuno odsustvo istraživanja privatnog života u srpskoj istoriografiji, kao i nedostatak istorijskih izvora. Propusta u studiji svakako ima, najveći je slabo obrađeni život pod otomanskom vlašću, kao i izbegavanje „škakljivih“ tema. Tako se LGBT populacija i pripadnici drugih verskih konfesija uopšte ne pominju. I pored ovih previda, autori su uspeli da naprave sjajnu sintezu preko deset vekova istorije, koliko kroz izučavanje istorijskih izvora, još više kroz njihovo sažimanje i pravljenje celine koja pleni svojom elokventnošću, naučnom preciznošću i dobrim stilom. Sve to prate sjajne ilustracije koje još više pospešuju kvalitet studije.
Marko Popović spada u red najznačajnijih srpskih savremenih arheologa. Učestvovao je na brojnim iskopavanjima na srpskim i vizantijskim lokalitetima. Autor je niza stručnih radova i knjiga o srpskom srednjovekovlju.
Miroslav Timotijević je bio srpski istoričar umetnosti i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo naučne karijere je posvetio izučavanju srpske umetnosti i kulture osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Ristović je redovni profesor na katedri za Opštu svetsku istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog interesovanja je dvadeseti vek. Autor je tri istorijske monografije i niza naučnih studija i članaka.
„Istorije nema bez čoveka, čovek živi samo u svakodnevnici, a svakodnevnice nema bez istorije kao ni istorije bez svakodnevnice. Pošto je čovek pretpostavka svega, ključno je tako kako čovek, živeći u svakodnevnici, živi istoriju“, napisao je čuveni srpski istoričar Andrej Mitrović. Ova misao je ideja vodilja autora studije „Istorija privatnog života u Srba“. U središtu priče o istoriji više nisu veliki događaji ili suvoparni podaci, pretvoreni nekom čudnom metamorfozom u apstrakciju koja je postala samodovoljna. Naprotiv. Ti istorijski događaji jesu prisutni, ali samo u svetlu posledica koje ostavljaju na ljudski život. U ovoj knjizi upoznajemo istoriju na drugačiji način. To nije registrator sa silnim prašnjavim dokumentima, svedocima davno prošlog vremena koje nema nikakve veze sa nama, već priča o životu. Još bitnije, to je priča o ljudima. I to onim ljudima čijim putem mi nastavljamo.

Naslov: Istorija privatnog života u Srba
Autori: Marko Popović (1944-), Miroslav Timotijević (1950-2016) i Milan Ristović (1953-)
Izdavač: Clio, Beograd, 2011
Strana: 643

Devetsto treća – Dragiša Vasić

Koliko je to posledica ljudske potrebe za dobrom pričom, o kojoj je na ovom mestu već pisano, pogled na istoriju je još više „osakaćen“, ajde da upotrebimo možda neadekvatan izraz, personalizacijom istorijske nauke. Još tačnije, istorijske epohe, veliki prelomi i ratovi se posmatraju isključivo kroz određene ličnosti. Najbolje je to izrazio Tomas Karlajl: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi.“ Ali, i tu postoji razlika. Nekada je to sasvim opravdano, kao dobar primer se može uzeti viktorijansko doba. Začetak industrijalizacije, sjedinjen sa naučnim i tehnološkim otkrićima, kao i promenom paradigne dotadašnjeg života, za svoj simbol uzima kraljicu Viktoriju. To pre svega proizilazi iz njenog načina vladanja državom, ali i zbog poprilično velikog vremenskog perioda kojeg je provela na vlasti. A sad o onoj negativnoj strani personalizacije istorije. Ona kreće od samog početka istorije. Kad malo bolje razmislimo, prvobitni istorijski izvori su više literatura nego nauka. Pročitajte samo Herodota ili kasnije rimske istoričare. Ili da uzmemo za primer našu srednjovekovnu istoriju. Jedini istorijski izvori iz ovog perioda su hagiografije, danas bismo ih zvali propagandom, čiji je zadatak bio da učvrste vladavinu određene vladajuće kuće, podjednako i da budućim generacijama iste te vladare predstave u najboljem svetlu. U takvom načinu pisanja istorije lične osobine junaka su od krucijalne važnosti. Uvek su to ljudi bez mane, pregaoci, čestite persone (poprilično krvave, istinu govoreći, ali koga istina zanima, bitnija je dobra priča), jednom rečju sveci. A ako imate takve ličnosti, tu dolazi staro dobro manihejstvo, morate imati i njihove suprotnosti. Krvave, zle i nemoralne neprijatelje. I polako dolazimo do poente. Ovaj manir se prenosi kroz kasniju istoriju kao nauku, podjednako i u svakodnevnom životu. Određene ličnosti se zbog svojih osobina slave kao simboli dobrote, kao što se i one druge smatraju za otelotvorenje čistog zla. Dešavaju se i preokreti, najbolji primer su tirani. Da uzmemo najdrastičniji, Hitlera. Nemački narod ga je prvo smatrao za božanstvo, a kasnije za najveću mrlju u svojoj istoriji. Postoje i oni manje drastični primeri kada određene osobine ličnosti određuju karakter njihove vladavine. Tako se često pad dinastije Romanov, a sledstveno tome i nestanak carske Rusije, vezuje za lične slabosti cara Nikolaja i njegove supruge Aleksandre. Isto to važi i za rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua i njegovu suprugu Elenu. Istina je, naravno, da su njihove lične osobine bile loše, ili su bili u potpunosti nesposobni, ali iz vida se gubi opšta slika. Trulež, nepravda, siromaštvo i tiranija su uzroci njihovog pada, a ne lične osobine. Isti takav slučaj je i sa poslednjim Obrenovićem, o kojem je Dragiša Vasić napisao sjajnu studiju.
Na samom početku studije, i to u prva tri poglavlja, autor nam predstavlja karakter vladavine Aleksandra Obrenovića, kao i prve začetke otpora. Prelomni događaj predstavlja 23. mart. Protesti u kojima je policija ubila nekoliko demonstranata suštinski predstavljaju početak kraja. Gotovo celokupna javnost je protiv kralja, što otvara put ka ostvarenju zavere za njegovo ubistvo. Tu zaveru Dragiša Vasić podrobno opisuje, kao i majsku noć u kojoj je ubijen vladajući par. Najbitnije od svega, on tu ne staje. Poslednja poglavlja knjige predstavljaju kasnije događaje, dolazak novoga kralja, kao i zavereničko pitanje, aktuelno sve do Solunskog procesa.
Dragiša Vasić je napisao sjajnu studiju, u kojoj su istorijske činjenice svetinja. Naravno, priča o ličnom životu poslednjeg Obrenovića se ne zaobilazi, ali ona nije u fokusu, kakav je slučaj u gotovo svakoj priči o Majskom prevratu. Mnogo bitnije je kakve su bile kraljeve odluke, podjednako i posledice tih odluka, način vladanja, korupcija, ekonomsko rasulo, međustranački obračuni, ali i uticaj stranih sila. Ono što je suštinski svrgnulo kralja Aleksandra sa prestola. Ne i manje bitno, Dragiša Vasić je sjajni portretista tadašnjeg vremena i života. Verovatno je u ovoj knjizi dat najbolji opis Beograda na razmeđi dva veka: „Onaj familijarni, brojno upola manji Beograd, znao se sav među sobom. Ni palanka, ni veliki grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio, ako se može reći, originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelenika, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike.“
Dragiša Vasić, čuveni predratni pravnik, političar, književnik i publicista, je rođen u Gornjem Milanovcu. Kao mladić se borio u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu je istaknuti beogradski advokat blizak levici. 1941. godine prilazi četnicima Draže Mihailovića. Smatran je za glavnog ideologa ravnogorskog pokreta do 1943. godine. Vasićevo protivljenje kolaboraciji sa okupatorom, kao i svođenju četničkog pokreta na isključivo srpski, dovode do njegovog razlaza sa Mihailovićem. Prilikom bega iz zemlje Vasića su zarobile ustaše i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubile u logoru Stara Gradiška. Pored političkog rada, Vasić je bio istaknuti romansijer, pripovedač i publicista. Najvažnija dela su mu roman „Crvene magle“ i zbirka priča „Utuljena kandila“.
„To vreme, tako nemirno i uzburkano, može se razumeti, ali tek posle vrlo pažljive studije događaja u njemu odigranih, takve koja uspeva da razgoliti svu onu unutrašnju neistinu i sve prividine uzroke njihove, otkrivajući genezu celoga pitanja, svih docnijih pitanja sa pravim uzrokom svega što je sledovalo…“ piše Dragiša Vasić u ovoj studiji. I on to zaista čini. Kao što je već rečeno, za njega su podaci i činjenice svetinja. Baš zbog toga ne očekujte romansiranu priču o ličnom životu kralja Aleksandra i manama njegove supruge, ako su to uopšte bile prave mane, a ne čaršijska naklapanja. „Devetsto treća“ je studija u kojoj se na jedan precizan, naučni i najbitnije objektivni način pokušava napraviti geneza događaja koji su doveli do Majskog prevrata, kao i opis onoga što se desilo nakon njega. Da se vratimo na početak. Dragiša Vasić pravi otklon od onog „ličnosnog“ predstavljanja istorije. Koliko su bitne osobine ljudi, još bitnije su društvene prilike i duh vremena koji dovode do velikih istorijskih događaja i preokreta. A baš to je srž i suština ove sjajne istorije studije.

Naslov: Devetsto treća
Autor: Dragiša Vasić (1885-1945)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2016
Strana: 193

Kada, ako ne sada? – Primo Levi

Ako se izuzme saznajna i folklorna funkcija (kako su moji preci živeli) istorije, suština ove naučne grane, ili barem kako je većina vidi, proizilazi iz latinske sentence o istoriji kao učiteljici života. Naprosto, šta nam znače podaci o ratnim bitkama i ofanzivama ako nas ti podaci neće naučiti da takvo ludilo nikada više ne ponovimo? Da bi se ta funkcija istorije ostvarila potrebni su svedoci, ljudi koji su doživeli, ali i preživeli istorijske događaje. Prvi takav zabeleženi “svedok” je vojnik Filipides. Antička legenda govori da je ovaj vojnik pod punom opremom pretrčao put od Maratona do Atine kako bi javio da su u bici pobeđeni Persijanci. Nastavak je, ipak, manje srećan. Filipides je odmah po saopštavanju vesti umro. Neslavna sudbina svedoka je još gora u kasnijoj istoriji. U bici kod Strumice koju su vodili Bugarska i Vizantija preživeli bugarski vojnici su oslepljeni. Legenda govori da je tek svakom stotom bugarskom vojniku ostavljeno jedno oko kako bi mogli da vode ostale vojnike. Pogled na ovu oslepljenu vojsku, po legendi naravno, doveo je bugarskog cara Samuila do srčanog udara i smrti. Ni novovekovna istorija se ne razlikuje. Samo što se u njoj, za razliku od pređašnje, pokušava iznaći nešto više od priče o strahotama. To je ona nada sa početka teksta. Ili još tačnije, istorija postaje pripovest o trijumfu čoveka nasuprot svih muka. Da uzmemo najočitiji primer. Priča o Drugom svetskom ratu je nezamisliva bez pobede nad nacizmom i nade koju je ta pobeda donela. I tu opet dolaze svedoci. Još tačnije, preživeli bez kojih istorija ne može da funkcioniše. Tako gotovo sve podatke o holokaustu ili sovjetskim logorima dugujemo preživelima. Apsolutno je nezamislivo pomisliti na holokaust, a da nam u te misli ne dođe i mađarski nobelovac Imre Kertes. Isto tako i pričati o sovjetskim logorima bez pominjanja dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova. Samo što već tu nastupa problem, koji je najbolje objasnio sam Imre Kertes u svojim dnevnicima. On je posle odgledane “Šindlerove liste” optužio Spilberga, mada je tu Spilberg samo simbol, za falsifikovanje istorije. Po Kertesu je priča o preživljavanju i nadi apsolutna laž. Holokaust je samo smrt i istrebljenje. Nema posle njega nikakve nade i nastavke. Samo smrti. Čak su i oni preživeli mrtvi. To najbolje pokazuje u delu “Kadiš za nerođeno dete” u kom objašnjava zašto nikada neće imati dete. Svet u kojem je postojao Aušvic ne zaslužuje nastavak. Da li je to tačno sjajno odgoneta još jedan svedok užasa holokausta Primo Levi.
Jul je 1943. godine. Nemci još uvek drže dobar deo Sovjetskog Saveza pod kontrolom. Baš u tim okupiranim oblastima sreću se Leonid i Mendel. Obojica su Jevreji koji pokušaju da se spasu od pomahnitalih nacista. Njihov zajednički put preko okupiranih teritorija spojiće ih sa preživelim Jevrejima i dovesti do formiranja partizanskog odreda. Tako organizovani, oni kreću u borbu. Da izgube nemaju šta, njihove porodice su pobijene u logorima ili u pogromima, baš kao što su i njihove kuće spaljene i uništene. Cilj borbe je uništenje nacista, posle koje treba doći do Italije i najzad do Palestine, gde će, oni se nadaju, početi njihov novi život.
Inspirisan istinitom pričom o jevrejskim partizanskim jedinicima koje su pružile otpor nacizmu, Primo Levi stvara sjajni ratni roman. Kao takav, on je na prvom mestu bitan kao svedočenje o poprilično nepoznatim istorijskim događajima. Primo Levi je sjajan hroničar života okupiranih teritorija pod Nemcima, ali isto tako i partizanskih pokreta koji su ustali protiv okupatora. Još bitnije, Primo Levi je sjajan pripovedač. Maestralno predstavljanje užasa sveta koji junake okružuje, sastavljeno je sa isto tako sjajnim slikanjem unutrašnjih svetova junaka. Priča je to o dobrim ljudima koji su prinuđeni da se prilagode ratnom ludilu: “To je važno, ali i užasno. Samo ako ubijem nekog Nemca, ubediću druge Nemce da sam čovek.”
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih muka i strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela: “Potonuli i spaseni”, “Periodni sistem” i “Zar je to čovek?”. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
Jedini iskorak u klasično romaneskno stvaralaštvo Prima Levija je u isto vreme i promena njegovog tematskog fokusa. Krematorijumski svet, kako ga je nazvao Boris Pahor, se u ovom delu ne zaobilazi, ali perspektiva više nije ista. Umesto žrtava mi pred sobom vidimo borce. Povređene i uništene ljude svakako, njihove psihološke traume je Levi sjajno opisao, ali oni nisu samo to. Levijevi junaci su ljudi koji su odlučili da sudbinu uzmu u svoje ruke. Put je mukotrpan, a antisemitizam sveprisutan: “Kao mučenici smo im dobri: posle će nam verovatno podignuti i spomenik u getu, ali za saveznike nas ne žele.” Ništa im to ne znači. Vođeni željom za osvetom i novim početkom, koji svoj izraz pronalazi u želji za stvaranjem države Izrael, Levijevi junaci su pronašli način kako da prežive svoje muke. Oni nisu puki svedoci užasa istorije, isto tako ni ne pristaju na status žrtve, naprotiv, oni su graditelji novog sveta i borci za pravdu. Priču o njima je maestralno ispripovedao Primo Levi.

Naslov: Kada, ako ne sada?
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Preveo: Đorđe Jovakarić
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2018
Strana: 259

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Gospodari vremena – Petar Grujičić

Postoje događaji koji su za istoriju nepoželjni. Mogu to biti veliki porazi – mada to kod nas nije slučaj, pošto su takvi porazi neprestana tema – ali isto tako i periodi koji su u magli, nešto se zna o njima, ali oni ipak ostaju enigma. Možda ih je najbolje nazvati smutnim vremenima, kako se označava istorijski period koji se odigrao u Rusiji na razmeđi šesnaestog i sedamnaestog veka. Ali da krenemo od početka, barem što se tiče srpske istorije. Za njen prvi, mada je bolje reći najamblematičniji, trenutak istorijskog razvoja smatra se ustoličenje Stefana Nemanje. Svi prethodni događaji, a bilo ih je poprilično, su zbog nedostatka istorijskih izvora, a još više zbog potrebe da se nova dinastija označi kao pokretač svega, bačeni u potpuni zaborav. Čak i ono što se govori o njima najčešće je plod bujne mašte, pa se period nekakve srpske državnosti, iako nacionalne države nastaju znatno kasnije, smešta u duboku prošlost, pa čak i u vizijama ludaka, tipa Deretića i njegovih istomišljenika, vezuje za praistorijsku vinčansku ili kulturu Lepenskog Vira. Istu takvu nepoznanicu predstavlja period turske vladavine na Balkanu. I ono malo podataka koje ćete susresti u istorijskim udžbenicima uglavnom se svodi na poslednje godine turskog prisustva na Balkanu, još tačnije na period dekadencije u kojem lokalne glavešine, kao što su po zlu čuvene beogradske dahije, sprovode strahovladu. A turska vlast na Balkanu je trajala vekovima. Da li je baš tokom čitave turske vladavine bilo toliko loše i dalje predstavlja veliku zagonetku, pogotovo u svetlu otkrića otomanskih dokumenata koji slikovito predstavljaju život pokorenih pokrajina? Da ta smutna i maglovita vremena nisu smeštena samo u daleku prošlost govore nam dva perioda tokom dvadesetog veka. Još tačnije, dve okupacije. Velike bitke iz Prvog svetskog rata, povlačenje kroz Albaniju i oslobođenje, sve je to opšte poznato, ali šta je sa onim trogodišnjim periodom okupacije? Kako je nova vlast delovala, ko je ostao u Srbiji i kako se odbijao svakodnevni život, sve je to potpuna nepoznanica. Čak i oni retki spisi, kao što su članci i priče Borisava Stankovića, sabrani u knjizi „Iz Beograda“, su delom zaboravljeni, a još češće prokaženi zbog poprilično neugodnog predstavljanja okupacijskog života. Ništa bolje nije ni sa Drugim svetskim ratom. Šta zaista znamo o svakodnevnom životu pod okupacijom, a da to nisu stripovski prikazi nalik onima iz „Otpisanih“? Pa, gotovo ništa. Da nije nekoliko romana Aleksandra Tišme (ponajviše „Upotrebe čoveka“), pripovetke „Zeko“ Ive Andrića i dela Borislava Pekića naša literatura gotovo ne bi ni dotakla okupacijski period. Zato je i toliko bitna pojava romana kao što su „Gospodari vremena“.
Mart je 1941. godine. Mladi Dobrica Lukić osvaja milionski dobitak na lutriji, koji treba da podigne. Jedini je problem što su baš tog dana održane velike demonstracije, u kojima Dobrica gubi dobitni loz. Ali, on ne odustaje od potrage za njim. Bombardovanje Beograda, docnija okupacija, kao i niz događaja u koje ni kriv ni dužan Dobrica upada ne uništavaju mu nadu da će kad-tad podići svoju premiju. Ipak, sudbina ima neke druge planove sa Dobricom. Upoznavanje sa Dragutinom, šarlatanom koji se predstavlja kao Gospodar vremena, odvešće ga tamo gde se najmanje nadao.
Da krenemo od dobrih strana romana. Priča u prva dva dela romana predstavlja sjajni prikaz aprilskog meteža i kasnije okupacije. Sa istorijskog stanovišta, Petar Grujičić je obavio dobar posao. Prilježno proučavanje dokumenata i istorijskih izvora sjedinjeno je sa sjajnom slikom dogodovština u koje upada glavni junak. Baš zbog toga treći i četvrti deo predstavljaju neprijatno iznenađenje. Priča odlazi na sasvim drugi kolosek, što i ne bi bio tako veliki problem, ali se menja i žanr romana. On od prikaza jedne ljudske sudbine postaje brevijar nesuvislosti. Nacistički okultizam, žene – valjda veštice – koje lete, vremenske mašine, leteći brodovi, sve to odjednom, i bez ikakvog književnog opravdanja, saleće čitaoca i pretvara se u opštu papazjaniju u četvrtom delu knjige, gde pisac pokušava da priču iz prva dva dela sastavi sa ovim „dodacima“, što rezultira krajnjim neuspehom.
Petar Grujičić je rođen u Beogradu, gde završava dramaturgiju na FDU, kao i studije književnosti na Filološkom fakultetu. Napisao je nekoliko drama, od kojih je jedna dobila Sterijinu nagradu. Po njegovom scenariju je snimljen film „Pun mesec nad Beogradom“. Za roman „Beovavilon“ je dobio nagradu „Miroslav Dereta“. Nekoliko godina je pisao pozorišnu kritiku, a trenutno predaje na Akademiji lepih umetnosti.
„Na sopstveno čuđenje, Dobrica se tu prvi put uverio u neobičnu zakonitost ovdašnjeg života, nasleđe vanrednih stanja koja su u Beogradu svesno i nesvesno pamtile čitave generacije, pa tako i ova na koju je poslednju došao red: da je iza svake nevolje i smrtne opasnosti, ma koliko velike bile, u Beogradu vrebao život, još intenzivniji i luđi od onog koji mu je prethodio, i to na načine koje pre niko nije ni slutio.“, tako Petar Grujičić opisuje kako je izgledao okupacijski život Beograda. Kafane, trgovine, pozorišta i kupleraji, sve to vri i funkcioniše kao da je uobičajeno, iako ulicama patroliraju okupatori. U središtu te rašomonijade je lik Dobrice, običnog čoveka koji se po prvi u životu ponadao da je pronašao svoju sreću. I zaista bi ovaj roman bio maestralna slike jedinke u ludilu rata, nalik Pekićevom junaku u „Odbrani i poslednjim danima“, da nije bilo čudne odluke da se ovaj roman pretvori u bizarni žanrovski eksperiment. Otprilike, zamislite Andrićevu „Gospođicu“ u kojoj se na sredini romana pojavljuje leteći tanjir. E, to je ova knjiga. I pored brojnih nedostataka, „Gospodari vremena“ zbog prva dva dela knjiga predstavljaju zanimljiv roman o temi o kojoj se gotovo ništa ne zna. Ostaje žal što je ta tema kao i početni potencijal knjige osakaćen čudnim izborom autora.

Naslov: Gospodari vremena
Autor: Petar Grujičić (1967-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 267

Kaldrma i asfalt – Dubravka Stojanović

Pisano je na ovom mestu poprilično o srpskom, i uopšte balkanskom, odnosu prema prošlosti, ali neke stvari, pogotovo one koje se čine nepopravljivim, nije na odmet ponoviti. A ono što je najveći problem u tom odnosu je apsolutni nedostatak kritičke svesti i racionalnog sagledavanja stvarnosti. Posebno ako je u pitanju proučavanje prošlosti. Kao što neki, pa čak i u današnjici, osnovnu funkciju umetnosti vide u travestiranoj estetici, još tačnije potrebi da se stvarnost kroz umetnost ulepša i „oplemeni“ (o kojoj je možda najbolje „progovorila“ Marina Abramovič u performansu „Umetnost mora biti lepa“), tako se i istorija posmatra kao sredstvo pomoću kojeg se može napraviti lepša slika prošlosti, a onda preko nje i sadašnjosti. Može to biti slavljenje velikih, često izmišljenih, događaja iz prošlosti (setite se onih grotesknih priča o zlatnim kašikama i viljuškama na srpskom srednjovekovnom dvoru), ali i pravljenje slike istorije u kojoj se određena nacija proglašava za večitu žrtvu. U prevodu: eh šta smo sve mogli, da nije bilo tog i tog. Problem postaje još veći kada se u sve to umeša ideološka i politička partikularnost. Rezultat je opšta zbrka u kojoj svako po svom nahođenju, tu činjenice apsolutno nisu bitne, pravi svoju sliku istorije. Za jedne je vrhunac istorije Dušanovo carstvo, za druge Karađorđev ustanak, onima, pak, trećim kraljevina Jugoslavija, četvrtim Titova vladavina… Spisak je predugačak, pa ga možete i sami nastaviti. Da je ovo samo pogled na prošlost bilo bi lako, ali ne, poenta je da svako na svoj način, i to preko pogleda na prošlost, pokušava da uredi i sadašnjost. Tako je na jednoj strani uverenje da jedino jaka nacionalna država može da reši sve, na drugoj strani je mešavina verskog fanatizma i tradicionalizma, treći spas vide u Rusiji, četvrti u Evropi, peti u Americi, šesti govore o ljudskim pravima, sedmi o besklasnom društvu… I ovaj spisak je, kako se čini, beskonačan. A dok se snivaju veliki snovi, te savršene slike državnog uređenja, prolazi stvarni život. Bedan i jadan, kakav je na ovim prostorima već dugo, bez ikakvog pokušaja, a ni želje, da se on popravi. Jer, zaboga, ko će da se bavi takvim tričarijama, kakav je recimo stvarni život, kad postoje mnogo bitnije stvari? A o baš takvim „tričarijama“ Dubravka Stojanović je napisala sjajnu studiju.
Kako joj i podnaslov govori, tema studije „Kaldrma i asfalt“ je pitanje urbanizacije i evropeizacije Beograda u periodu od 1890. do 1914. godine. U prvom delu „Grad“ analizirane su urbanističke i arhitektonske teme. Kako je izgledao grad na razmeđu dva veka, dokle je dopirao i kako se širio, od kojeg su materijala pravljene ulice i kako su dobijale svoja imena, autorka otkriva u ovoj studiji. Nisu zaobiđena ni pitanja stanovanja, kvaliteta života, gradnje, saobraćaja, vodovoda, higijenskih prilika i kanalizacije. U drugom delu knjige „Građani“ saznajemo kakva je bila socijalna struktura žitelja grada, čime su se oni bavili, kako su izgledale zabave i proslave, koje su pozorišne predstave naši preci gledali i koje knjige čitali, gde su išli na odmore, kao i kojim su se sportovima bavili.
O istoriji Beograda je pisano mnogo, i to sa najčešćim fokusom na političku istoriju, ali retko se kada govorilo o istoriji običnog i svakodnevnog života. Dubravka Stojanović ispravlja tu grešku. Ona u prvom delu knjige sastavlja sliku grada i, ajde da upotrebimo možda pomalo neadekvatnu reč, njegovih kulisa, dajući nam pogled na ono o čemu se gotovo nikad ne piše. Na tu sjajnu sliku nadovezuje se analiza svakodnevnice. Likovi iz prošlosti prestaju da budu samo apstrakcije i seni. Oni su živi ljudi, i mi vidimo kako izgledaju njihovi dani, čime se zabavljaju, koje filmove gledaju, šta ih raduje ili žalosti… A sve to je ispisano sjajnim stilom, zanimljivim i uzbudljivim za čitanje, koji nas u isto vreme podučava i obogaćuje.
Dubravka Stojanović spada u red najznačajnijih savremenih srpskih istoričara. Završila je studije istorije na Filozofskom fakultetu, gde je i doktorirala. Profesor je na katedri za Opštu savremenu istoriju. Autorka je nekoliko istorijskih studija (posebno se ističu „Srbija i demokratija 1904-1914“, „Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914“, „Rađanje globalnog sveta 1880-1915“) Uređuje „Godišnjak za društvenu istoriju“. Oblasti njenog naučnog istraživanja su pitanje demokratije u Srbiji, evropski uticaji, modernizacijski procesi, položaj žene, kao i interpretacija istorije u novim srpskim udžbenicima. Za svoje stvaralaštvo i društveni angažman je dobila niz priznanja, među kojima je i Nagrada grada Beograda.
„Istoričar je dobio novi zadatak: da ponudi odgovore na pitanje koja sebi postavlja o svom vremenu; da dođe do saznanja o uzrocima savremenih pojava i o njihovom poreklu, do saznanja koja će mu pomoći da lakše racionalizuje vreme u kom živi“, ovako Dubravka Stojanović vidi ulogu istoričara u sadašnjosti. I uspeva da to u praksi pokaže u ovoj knjizi. Silni istorijski podaci (koji su u „Kaldrmi i asfaltu“ maestralno prikupljeni i predstavljeni) nisu sami po sebi cilj, naprotiv. Ono što Dubravka Stojanović u ovoj studiji želi da predoči, a u čemu i uspeva, je prikaz nepromenjenog mentalnog i životnog sklopa. Političke malverzacije i jalove rasprave, urbanistički haos, javašluk (paradigmatičan je primer gradnja kanalizacije u Beogradu punih trideset godina), malicioznost (protivnici elektrifikacije su kao argument protiv novog osvetljenja navodili da se oko električne centrale skuplja „sumnjivo ženskinje“) nedostatak bilo kakvog cilja i šire slike, sve je to slika Srbije sa početka dvadesetog veka. Ona je i danas ista. I ništa se ne popravlja. Za to vreme se sanjaju veliki snovi i pričaju „velike“ priče. One sa početka teksta, koje će izgleda na ovim prostorima imati još dugo svoju vernu publiku.

Naslov: Kaldrma i asfalt
Autor: Dubravka Stojanović (1963)
Izdavač: Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2017
Strana: 406

Kal Juga – Mladen Milosavljević

Nezahvalno je govoriti o karakteru jednog naroda. A opet se dobar deo priča o postojanju jedne nacije, plemena ili naroda kako vam je već volja, svodi na pokušaj da se kroz priču o karakteru izvede i krajnji zaključak o tom narodu. Razume se da to nije samo prisutno kod nas, od te boljke boluju i mnogi drugi, ali briga o nacionalnom karakteru, ili još tačnije kako nas drugi vide i kako mi sami sebe vidimo, kod Srba je itekako prisutna. Od Cvijićevih zaključaka o dinarskom tipu čoveku (koji su danas u ozbiljnim naučnim krugovima skoro u potpunosti odbačeni) pa sve do onih običnih kafanskih razgovora, pokušava se da se razluči ko smo i šta smo. Naravno, slika je idealistična, otprilike kao u onim vicevima u kojima Srbin uvek pobedi i nadmudri sve. Kako stvarnost nije u saglasju sa ovom nacionalnom mitomanijom, ili barem njenim dobrim delom, pokušava se iznaći rešenje. A ono je u uticaju sa strane, preciznije rečeno silnim neprijateljima koji nam ne daju mira. U ovome, baš kao i svemu, ima zrnce istine. Balkan je zbog svog položaja, podjednako i zbog svojih stanovnika, bio često mesto obračuna i ratova. Jedini je problem što se po njima ravna i meri čitava istorija. Ukoliko biste pokušali da pronađete najamblematičniji događaj srpske istorije, i to ne po stvarnom značaju već po uticaju koji je ostavio na stanovništvo, to bi bio boj na Kosovu. Upoređivanje je nezahvalno, ali čisto primera radi centralni događaj američke istorije dijametralno je suprotan. Za njih je to Deklaracija o nezavisnosti. Zašto je ovo bitno? Dok druge nacije svoju mitomaniju zasnivaju na priči o slobodi i građanskim pravima, mi je svodimo na bitku, i to na onu u kojoj smo poraženi. Još gore, kao da oni stvarni porazi nisu dovoljni, u poslednje vreme su učestale priče o tajnoj i skrivenoj istoriji, onoj u kojoj su naši vekovni, a kakvi drugi, neprijatelji umešali prste i porazili nas tako što su nam uskratili pravu istoriju. Od onih nebuloznih priča o Srbima narodu najstarijem, ništa manje silnim zaverama uperenim protiv nas, pa sve do budalaština o vinčanskoj, tobože srpskoj, kulturi, tka se priča o plemenitom narodu koji je večita žrtva. U prevodu, naša istorija je neprestano kukumavčenje o nacionalnim porazima, ponajviše zbog opravdanja sadašnje bede i inertnosti da se bilo šta promeni. Da se o istoriji ovih prostora, i to o onoj manje poznatoj, podjednako i o događajima koji su nas odredili, može pisati na sasvim drugačiji način svedoči Mladen Milosavljević.
Kal Juga, roman-prvenac Mladena Milosavljevića, je smeštena u dve vremenske dimenzije. U jednoj je mladi arheolog Mijat Petrović, koji 1967. godine učestvuje u iskopavanjima na lokalitetu Lepenski Vir. Otkriće neolitske figure, kao i dnevnika iz osamnaestog veka, će u potpunosti promeniti Mijatov život. Upravo taj dnevnik nas odvodi u drugu vremensku dimenziju. Njegov autor, austrijski provizor Frombald, pripoveda o osvajanjima čuvenog princa Eugena Savojskog i o postojanju kraljevine Srbije, periodu od dvadeset godina u kojem su Austrijanci preoteli dobar deo Srbije Turcima. Ova dva vremenska toka se u furioznom zapletu sastavljaju i tvore uzbudljivi roman.
Iako žanrovski okrenut folklornoj fantastici, „Kal Juga“ je u svojoj biti istorijski roman. Naravno, greška bi bila ne pomenuti sjajni zaplet i mnogobrojne reference na narodne običaje i predanja, ali ono što najviše određuje ovaj roman je odlična književna rekonstrukcija pređašnjih vremena. U njoj Mladen Milosavljević briljira. Na prvom mestu, to je plod prilježnog proučavanja istorijskih izvora, ali isto tako i talenta da se ti izvori pretoče u izvanredni književni tekst. Dobro poznati likovi iz prošlosti (kao što su Eugen Savojski ili Nikola Doksat), ali i niz ličnosti koje obeležavaju različite epohe (bili to krvoločni srpski hajduci, službenici austrijske carevine, pripadnici divizije „Princ Eugen“ ili udbaši) u ovom romanu postaju stvarne ličnosti. I ne samo to. Te ličnosti nam donose savršenu sliku života na ovim prostorima: „Ratovalo se i drugde. Ratovi su odnosili žrtve i stvarali pobednike. Ipak, razlika između ovdašnjih i ratova koji su se vodili u drugim zemljama bila je upravo u zemlji. Za razliku od drugih, ova nije pripadala ni istoku ni zapadu, istovremeno pripadajući obema stranama. Večito u sukobu ili u strahu od mogućeg sukoba (…) nalazila se ničija i svačija zemlja (…)“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov roman-prvenac „Kal Juga“ je začetak planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„(…) Za ovakve vojnike bi se govorilo da ih je ubijao kal juga, specifični ambijent magle, blata i nekih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda“, ovako Mladen Milosavljević objašnjava šta je to kal juga. Naravno, tu je prisutna i referenca na Kali Jugu, period krajnje dekadencije u hinduističkoj mitologiji, ali i na pokojnu nam Jugoslaviju. Latini bi rekli nomen est omen, i autor se sa njima slaže. Slika neprestanih ratova na Balkanu, a sa njima i ludila koji ih neminovno prate, u ovom romanu doživljaju vernu sliku. Neprestani je to krug vraćanja jednog te istog. Najtačnije rečeno, beskonačnih borbi koje dovode do novih i novih poraza. Najbitnije od svega, Mladen Milosavljević im, za razliku od onih pojava opisanih na početku prikaza, ne pristupa fatalistički i nacionalno samosažaljivo. On suvereno i istinoljubivo tka sliku burnog života na ovim prostorima, što rezultira sjajnim romanom koji pleni svojom erudicijom, uzbudljivom fabulom i literarnim kvalitetom.

Naslov: Kal Juga
Autor: Mladen Milosavljević (1982)
Izdavač: Strahor, Beograd, 2018
Strana: 255

Glineni kralj – Branka Selaković

U dobrom delu, ako ne i u apsolutnoj većini, istorijskih radova, pogotovo ako su oni društveno-političke prirode, pokretačka snaga istorije je surovo zanemarena. A ta pokretačka snaga istorije je niko drugi do narod. Čak i u slučaju njegovog pominjanja, on predstavlja neophodnu kulisu ili sredstvo da se neki događaj opravda i dobije pokriće. Tako se gradi slika istorije koja je najbolje izražena u misli Tomasa Karlajla: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi“. Oni, pak, mali ljudi stavljeni su zapećak. Ta zanemarenost, nekom ironije sudbine, odgovara i eliti i narodu. Eliti daje odrešene ruke da ostvari svoje planove, a narodu idealno opravdanje da odgovornost za te planove (neretko dijabolične) ne padne na njihova pleća. Kako ta (ne)odgovornost naroda izgleda u praksi pokazao nam je jedan događaj koji se zbio na kraju Drugog svetskog rata. Užasnuti nacističkim zverstvima, američki vojnici u koncentracione logore dovode okolno stanovništvo ne bi li tako predupredili kasnije negiranje zločina. U zapisima jednog američkog vojnika posebno mesto zauzima dobrodržeća nemačka gospođa i njeni protesti: „Kako ste samo mogli da nam ovo priredite? Kako vas nije sramota?“ Eventualna katarza, da se ne priča tek o preuzimanju odgovornosti za zločine koji su izvršeni u njeno ime, izostaje. Samo besni protest protiv istine i onoga ko tu istinu prezentuje. Ta nemačka dobrodržeća gospođa, razume se figurativno, prečesto je prisutna u istoriji. Vidimo je i danas, pogotovo na našim prostorima. Krvavi raspad Jugoslavije, ratovi i kasnija beda u svesti dobrog dela populacije su, pa najblaže rečeno, nešto za šta oni ne snose nikakvu, čak ni moralnu, odgovornost. Za sve su krivi zli i odurni političari ili pak strane sile koje su jelte sipale neki ludački prašak i uspele da dovedu milione ljudi u stanje masovne histerije. U takvoj slici istorije, onoj gde su narod i njegova odgovornost isključeni, književnost predstavlja sredstvo da se o ovoj temi progovori na drugačiji način. U literaturi su pred nama su ljudi od krvi i mesa, još bitnije njihovo snalaženje i nesnalaženje u istorijskim neprilikama. I što je za našu temu posebno bitno njihova odgovornost. Priču o čoveku današnjice koji na svojim plećima nosi teret prevelike istorije Balkana, da parafraziramo Čerčila, donosi nam Branka Selaković.
Glavni junak romana, četrdesetogodišnji muškarac, je teško oboleo. Suočen sa bliskim krajem, on odlučuje da napiše autobiografiju. Priča počinje u provinciji. Junak romana je rođen u radničkoj porodici u gradiću gde svako svakoga zna i gde važe stara, za neke dobra, pravila patrijarhalnog života. Sa manje ili više uspeha, on završava školovanje, odrasta, stiče prvu ljubav i ulazi u seksualne avanture. Prekretnicu predstavlja odlazak u veliki grad. I to tokom devedesetih godina. Upisuje studije, samo za roditelje, a u stvari postaje tabloidni novinar. Ne i manje bitno, on uzima novo ime i postaje Ivan Sedlar. Međunožja novokomponovanih pevačica, afere i prevare svih vrsta, sve to postaje njegov život. Ipak, novi preokret sledi.
Branka Selaković je napisala odličan roman, koji na prvom mestu pleni dobrim pripovedanjem. Izbor da glavni junak u isto vreme bude i narator idealno je rešenje, pogotovo što se tiče prvog dela knjige. „Glineni kralj“ je sjajni bildungsroman. Negde između sentimentalnosti spram detinjstva i oporog realizma, mi vidimo odrastanje jednog čoveka. Život je to koji se odvija po patrijarhalnom modelu ponašanja, paradoksalno smešten u socijalističko društvo koje se diči svojom naprednošću. Kako to socijalističko društvo nestaje, glavni junak, baš kao i njegovi savremenici, biva prinuđen da se za svoj život pobrine kako zna i ume. No, posledice dolaze brzo. To je posebno vidljivo u pokušaju glavnog junaka da promeni svoj život nabolje koji se završava novim i krajnjim padom.
Branka Selaković posle diplomiranja na Filozofskom fakultetu u Beogradu postaje novinar Radio Beograda. Do sada je objavila tri romana: „Narcisi bojeni crno“, „Kapija“ i „Ljuta sam“. Za delo „Glineni kralj“ dobila je nagradu „Miroslav Dereta“.
„Policija je tukla studente, studenti su tukli profesore, ljudi su stajali u redu za hranu, dilovao se benzin, šunka, cigarete i droga. Život u kanalizaciji, gde samo pacovi umeju da plivaju“, tako Branka Selaković opisuje devedesete. Glavni junak romana, Ivan Sedlar, je jedan od tih pacova. Oportunista je i beskičmenjak, „čovek bez obličja, manira, etike, zazora“ kako ga predstavlja autorka, koji suočen sa ludilom ne pokušava da mu se suprotstavi, čak ni da ga preispita. On postaje deo celine, tog sveopšteg ludila. Društva sa bezbroj Ivana Sedlara. Branka Selaković je kroz sliku junakovog života predstavila i istoriju pređašnjih četrdeset godina na našim prostorima. Još bitnije, ona je iz istorijske anonimnosti izvukla narod na svetlost dana. Onog kojeg pokušava da počne novi život na pepelu istorije ne preuzevši odgovornost za pređašnje greške i nedela. A to se pre ili kasnije završava sa neminovnim krahom, baš kakav je i slučaj sa junakom ovog odličnog romana.

Naslov: Glineni kralj
Autor: Branka Selaković (1985-)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 153