Ivo Goldstein – Jasenovac

Baš kao u čuvenoj Ficdžeraldovoj rečenici: „I tako, probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost“, čini se da dobar deo političkih odnosa, koliko na našim prostorima ništa manje i na drugim, biva određen događajima iz prošlosti. Ali tu odmah moramo da napravimo ogradu. To najčešće nema apsolutno nikakve veze sa prošlošću, već sa njenom upotrebom ili možda još bolje reći zloupotrebom. Tako je, da uzmemo najsvežiji primer, ruski državni vrh agresiju na Ukrajinu izveo delom i pod paskom priče o veštačkoj ukrajinskoj naciji koja je, kako se tvrdi, nastala za vreme Lenjina. U čemu je problem sa ovom tvrdnjom? Najpre zato što je potpuno neistinita. Pokret za oslobođenje Ukrajine nastaje mnogo ranije, a svoj zenit doživljava tokom devetnaestog veka. Ambematičan je primer Tarasa Ševčenka, najvećeg ukrajinskog književnog stvaraoca tog vremena, koji je u ovoj borbi podneo velike žrtve, čak i desetogodišnje progonstvo od strane ruskog carističkog režima. U vremenu raspada tog režima Ukrajinci čak uspevaju da izdejstvuju svoju državnost u južnoj Ukrajini, i to pod upravom anarhiste Nestora Mahnoa. Suštinski, priznanje Ukrajine kao zasebnog entiteta u Sovjetskom Savezu plod je dugogodišnje borbe Ukrajinica za samostalnost, a ne Lenjinov hir. Uostalom, to će vrlo brzo pokušati da slomi Staljin kroz političke progone i monstruozno izgladnjivanje ukrajinskog stanovništva, poznatog kao golodomor, u kom je, po procenama, umoreno oko dva miliona ljudi. U čemu je ovde stvar, da se vratimo na početak. Zloupotreba istorija je izvedena kroz tvrdnju da Ukrajinci prvi put dobijaju državnost za vreme Lenjina, što jeste tačno, ali namerno se previđaju događaji koji su doveli do toga. Sličan primer zloupotrebe istorije je prisutan na ovim prostorima u pogledu na izuzetno bolne istorijske događaje. Jedan od njih je nesumnjivi genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čiji je simbol koncentracioni logor Jasenovac. S jedne strane je prisutan pokušaj negiranja ovog nepojmljivog zločina, što kroz njegovo potpuno poricanje, ali i kroz minimizovanje broja žrtava ili prirode ustaškog režima. S druge strane je zloupotreba jasenovačkog zločina kroz jeftino politikanstvo, i to dobrim delom kroz preuveličavanje broja stradalih (nedavno je jedan istoričar „utvrdio“ da je u Jasenovcu stradalo milion i dvesta hiljada ljudi, što je apsolutno nemoguća brojka), ali i kroz pokušaj da se ceo hrvatski narod optuži za ovaj zločin. Tako su, izgleda, i Hrvati stradalnici u Jasenovcu bili ustaše, kao i, recimo, Ivan Goran Kovačić koji je kroz poemu „Jama“ ispisao najveću optužnicu protiv ustaškog zla. Baš zbog toga su bitna dela kao što je „Jasenovac“ Ive Goldsteina koja ovim nimalo jednostavnim temama pristupaju na krajnje obziran, naučan i – najbitnije – istinoljubiv način.

Ispisujući priču o postajanju jednog od najstrašnijih koncentracionih logora, Ivo Goldstain nas u prvom delu knjige upoznaje sa ustaškim pokretom, njegovim nastankom, kao i prvim danima ustaškog terora. U nastavku knjige saznajemo ustrojstvo logora, monstruozne načine na koji su logoraši zlostavljani i ubijani, ali i kako je izgledao njihov svakodnevni život. Prateći istoriju Jasenovca vidimo i njegov kraj, kao i posledice koje je on ostavio.

O Jasenovcu je pisano mnogo, na prvom mestu su to memoarska sećanja preživelih logoraša, ali i brojni članci i studije. Ipak, ova knjiga predstavlja, možemo slobodno reći, prvo delo koje Jasenovcu pristupa na sistematizovan način, donoseći nam ne samo priču o njegovom postojanju i zločinima koji su počinjeni u njemu, već i o docnijim zloupotrebama jasenovačkih stradalnika. Nikada ne gubeći iz vida prirodu ustaškog režima i silna zla koje su ustaše učinile (autor u knjizi ispisuje: „Dakle, genocid nad Romima, Židovima i Srbima proizilazio je iz ustaške ideologije i njezine provedbene prakse. Masovne likvidacije, kao i brutalan obračun s političkim protivnicima rezultat su terorističkog karaktera režima, koji ne samo da nije trpio opoziciju nego ni bilo kakvu slutnju da bi je moglo biti. Ti su postulati više negoli bilo gdje drugdje u NDH realizirani baš u jasenovačkom logorskom sustavu.“), Goldstain ispisuje izuzetnu istorijsku studiju.

Ivo Goldstain, istaknuti hrvatski istoričar i diplomata, rođen je u Zagrebu. Nakon studija istorije predaje na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Oblasti njegovog naučnog interesovanja su srednji vek, kao i istorija dvadesetog veka. Autor je niza studija i naučno-popularnih knjiga koje su zadobile veliku čitanost. Nekoliko knjiga je objavio sa ocem Slavkom (na ovom mestu smo nedavno predstavili njegovu memoarsku knjigu „1941. Godina koja se vraća) od kojih izdvajamo izuzetnu studiju „Tito“ (Akademska knjiga, 2018). Bio je ambasador Hrvatske u nekoliko zemalja.

„Jasenovac i njegove strahote rezultat su djelovanja određenih, konkretnih osoba, kao što su i njegove žrtve ljudi s imenom i prezimenom. Drugim riječima, povijest Jasenovca prvenstveno čine ljudi. Opisivao sam mnoge kolektivne i pojedinačne sudbine, jer se u tim mikropovijesnim fragmentima najslikovitije ogledaju prilike na mikroplanu. Ti događaji često izmiču svođenju u ideološko-političke okvire. Puni su neljudskosti, nevjerovatnih brutalnosti, ali i iskazivanja čovječnosti“, ispisuje Goldstain u ovoj knjizi. I zaista, ova knjiga nam je pored sistematizovanog predstavljanja istorijata logora Jasenovac donela i niz priča o sudbinama zatočenika, pa tako pred sobom nemamo više samo brojeve, već i ljude od krvi i mesa koji su u ratnom ludilu umoreni na najstrašnije načine. Isto tako, Goldstain nam predstavlja i biografije ustaških krvnika o kojima se do sada malo stvari znalo. Dragocena je i analiza odnosa rimokatoličke crkve prema jasenovačkom zlu. Pristupajući ovoj temi krajnje obzirno i pažljivo, Goldstain se dotiče i teme koja već decenijama predstavlja najveći kamen spoticanja za sve strane. To je broj žrtava ovog logora. Predstavljajući nam empirijska istraživanja, popise žrtava koji su nekoliko puta vršeni, kao i demografske analize, Goldstain se suprotstavlja njihovom smanjivanju s jedne strane, ali i neutemeljenim preterivanja s druge. Obziran prema činjenicama, još više prema žrtvama ovog strašnog logora (dobar deo Goldstainove porodice je ubijen u ustaškom teroru), on ispisuje izuzetno delo. Ne i manje bitno, on se na taj način suprotstavlja zlu koje još uvek nismo pobedili. Sam Goldstain to najbolje obrazlaže: „Naposlijetku, još je jedan razlog zbog kojeg sam mislio da moram napisati ovu knjigu i da ova knjiga mora izaći – danas, u Hrvatskoj 2018. godine. Naime, kada pogledate jasenovačkoj istini u oči, onda Hrvatsku činite manje strašnim mjestom. Možda je to unaprijed izgubljena bitka, ali je važno pokušati.“

Naslov: Jasenovac
Autor: Ivo Goldstein (1958-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 960

Imaginarni Albanac – Aleksandar Pavlović

Opravdanje za postojanje zla u svetu, ako se gleda iz ugla hrišćanstva, najčešće se iscrpljuje u misli o slobodnoj volji koju je bog dao ljudima. Šta će oni učiniti s njom već je neko drugo pitanje, ono što od boga ne zavisi. Ipak, problem nastupa kada se pokušava pomiriti slika božje svemoći, ništa manje i njegove dobrote i ljubavi, sa slikom stradanja nedužnih i nemoćnih. Pred njom su poklekli brojni mislioci. Amblematičan je primer Aljoše Karamazova u romanu „Braća Karamazovi“ F. M. Dostojevskog, koji odbacuje ulaznicu za raj ukoliko je njena cena samo jedna dečja suza. Suštinski: ovo pitanje predstavlja gotovo nerešivu zagonetku, toliko da čini srž teodiceje, filozofske i teološke grane koje pokušava da pomiri ovu nimalo jednostavnu suprotstavljenost. Ipak, neretko se na ovo krajnje kompleksno pitanje daje gotovo lakonski odgovor, sadržan u starozavetnoj rečenici: „Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!“. Naravno, ovo je krajnje bestijalan odgovor, na bezbroj načina neprihvatljiv i moralno užasan, čak i u direktnoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem, ali u njega mnogi veruju. On verovatno predstavlja i jednu od najvećih iracionalnosti u koju, opet, većina veruje. Naši postupci, pre svega naši moralni prekršaji, svaliće se na pleća generacija koje dolaze iza nas. Ovde se misli na svojevrsnu božju kaznu, a kao primeri se navode brojni slučajeva izumiranja porodica ukoliko je neki njen član počinio neko zlo. Naravno, ovo je fantazija, i to fantazija nastala iz ljudske potrebe za pravdom. Ako već zločinac za života nije kažnjen, onda se teret njegove krivice nekako mora „iskupiti“. U slučaju da to ne bude tako, ovaj svet je krajnje iracionalno, haotično, i, što je i najbolnije, mesto u kom nikakva pravila ne važe. Ukoliko ostavimo ovu iracionalnost na stranu, biblijske reči o kiselom grožđu ipak piju vodu. Nekada zaista postupci naših „očeva“ određuju život kakav mi živimo. Koliko je to slučaj sa individualnim ljudskim sudbinama, toliko je to prisutno i u društvenom i političkom životu. Bitni postupci, neretko i greške, koji su učinile pređašnje generacije itekako utiču na sadašnji naraštaj. Najvidljivije je to u ratnim sukobima. Ili još tačnije, to je pitanje kako posle ratnih sukoba nekako nastaviti sa životom, pogotovo posle većeg protoka vremena. Ovo je posebno bitno na našim prostorima, koji su u poslednjem veku bili poprište brojnih ratova i sukoba, toliko da se stiče utisak, koji političari i ostala bagra neštedimice potpiruju, da su ti sukobi oduvek postojali. Kolika je to zapravo neistina pokazuje nam istorija. O njoj sjajno piše Aleksandar Pavlović.

Istražujući srpsko-albanske odnose, Aleksandar Pavlović se u ovoj studiji vraća u daleku prošlost. Tako se on u prvom delu knjige fokusira na istraživanje srpskih i albanskih narodnih predanja tokom osamnaestog veka koji govore o suživotu dva naroda. U drugom delu je fokus stavljen na građenje nacionalnog narativa tokom devetnaestog veka, najviše kroz epsku poeziju. Treće i četvrto poglavlje govore o različitim pogledima na Albance tokom Balkanskih ratova. S jedne strane je državna propaganda, a sa one druge pogled usamljenih pojedinaca, najviše Dimitrija Tucovića. U zaključnom poglavlju dat je presek svih ovih pogleda.

Iako bi se knjiga „Imaginarni Albanac“ najlakše mogla žanrovski okarakterisati kao sociološka studija, ona u sebi sadrži brojne slojeve. To je pre svega sjajna istorijska, ništa manje i literaturna analiza gotovo dva veka zajedničkog života dva naroda. Da bi uspeo u tome Aleksandar Pavlović je sproveo iscrpno istraživanje istorijskih i literarnih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i pretvoreni u odličnu celinu koja se čita sa uživanjem. Ako bi se tražila mana, to bi verovatno bio nedostatak pogleda na drugu stranu, još tačnije: to bi bio uporedni albanski pogled na istu temu, koji bi sjajno zaokružio celinu i napravio celovitu sliku ove problematike. Ipak, namera autora je bila da predstavi srpski pogled na Albance, tako da se ovo može uzeti kao stvar koja je učinjena sa namerom.

Aleksandar Pavlović je srpski sociolog i kulturni istraživač. Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u Notingemu. Bio je gostujući istraživač na nekoliko evropskih univerziteta, a radio je i kao predavač i urednik na Trećem programu Radio Beograda. Autor je brojnih studija i naučnih radova, kao i novinskih članaka. Trenutno radi kao naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

(…) nasuprot danas uvreženom mišljenju o vekovnom neprijateljstvu između Srba i Albanaca, dokumentarni izvori iz prošlosti, raznorodni kulturni spisi i njihova recepcija u srpskoj kulturi ukazuju na to da Srbi i Albanci svoje odnose vekovima nisu sagledavali kao problematične, pa se ne može govoriti o nekakvom koherentnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu pre druge polovine XIX veka“, ispisuje Aleksandar Pavlović u ovoj studiji. Rušeći mit o večitom antagonizmu Srba i Albanaca, i to najviše preko primera brojnih intelektualaca i umetnika (pre svega Marka Miljanova, Dositeja Obradovića, Dimitrija Tucovića, ali i narodne poezije), on predstavlja potpuno drugačiju sliku srpsko-albanskih odnosa. Naravno, daje se i prikaz promene paradigme na početku dvadesetog veka, koja je kulminirala u narednim decenijama, trajno narušavajući te odnose, onog kiselog grožđa sa početka teksta koji jedoši naši očevi. Ne ulazeći u ispravnost tih stavova, tek ne u političku raspravu o kasnijim sukobima, Aleksandar Pavlović čini sjajnu stvar. On nam daje prikaz drugačijeg načina života Srba i Albanaca, ništa drugo nego mogućnost da nam konačno prestanu da trnu zubi od kiselog grožđa: „Vreme je, dakle, što reče Crnjanski ’da se udari / u sasvim druge žice. / Svejedno da li ja / ili ko drugi’, kako bi se prevrednovala postojeća tradicija, koja bi, nasuprot aktuelnom diskursu neprijateljstva, promovisala bliskost i prijateljstvo i, time, napokon, skinuo taj teret s pleća budućih generacija.“

Naslov: Imaginarni Albanac
Autor: Aleksandar Pavlović (1976-)
Izdavač: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2019
Strana: 130

Mavrov izveštaj – Lejla Lalami

„Politički jezik – a to se odnosi na skoro sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti“, piše Džordž Orvel u čuvenom eseju „Politika i engleski jezik“. Iako ove Orvelove reči u današnjici verovatno zvuče kao otkrivanje poslovične tople vode – zamislite samo, političaru lažu – one su ipak, kako se čini, danas aktuelnije više nego ikada. Politika novoga doba – pre svega pojava populističkih političara, na čelu sa arhiklovnom Trampom i njegovim mnogobrojnim epigonima – granicu između istine i laži je učinila poroznom, u ponekim slučajevima i nepostojećom. Tako je, recimo, Tramp tokom svog predsedničkog mandata dnevno izgovarao ili tvitovao u proseku preko pet laži. Najluđe od svega, baš kao i u slučaju gotovo svih populista, te laži su bile providne, pogotovo u vremenu interneta, ali to nije predstavljalo problem za njegove pristalice. Naravno, ovde je Tramp naveden samo kao primer, gotovo nimalo se ne razlikuju ostali političari, pogotovo na ovim prostorima. I pre nego što se opet vratimo na priču o otkrivanju tople vode – zamislite samo, političari lažu – prelazimo na stvar. Život u svetu u kom je granica između laži i istine gotovo nestala predstavlja veliku opasnost. Nema boljeg svedoka tome od istorije. Gotovo svakom velikom zločinu koji se odigrao u istoriji naše civilizacije prethodile su laži neophodne da bi se ti zločini izvršili. Većina zločinaca, pogotovo direktnih izvršilaca, nisu bili psihopate. Suštinski, to su bili obični, najčešće porodični ljudi koji su po obavljenim zločinima, i to uglavnom nekažnjeno, nastavljali svoj život kao potpuno normalni ljudi. Tako su, recimo, komandanti nemačke vojske major Paul Kenig i kapetan Fric Filder tokom streljanja nedužnih ljudi u Kragujevcu 1941. bili predratni gimnazijski profesori. Još luđe, Kenig je bio i protestantski sveštenik. Kako je to moguće? Kako su, zaboga, dobri i porodični ljudi, profesori koji su u predratnom periodu radili sa decom mogli tako lako da streljaju drugu decu? Odgovor je, ma koliko to zvučalo monstruozno, da ta deca za njih nisu bili ljudi. Za njih su to bile niže vrste, zveri, razbojnici, neprijatelji. Suštinski, nešto što nema potrebe žaliti, i, još bitnije, nešto što treba ukloniti da bi svet bio bolje mesto. Priču o svetu u kom se veruje u takve užasavajuće laži donosi Lejla Lalami u romanu „Mavrov izveštaj“.
Početak je šesnaestog veka. Posle pokoravanja Inka, španska imperija šalje još jednu osvajačku misiju, samo sada na teritoriju Severne Amerike. Na čelu ekspedicije nalazi se plemić Dorantes koji pod svojom komandom drži mnoštvo ljudi, ali i ličnog roba Estebanika, glavnog junaka ovog romana. Prateći njegov život od rodnog Magreba, preko okolnosti pod kojima je zapao u ropstvo, naposletku i predstavljajući njegovo učešće u misiji po neistraženim predelima Amerike, Lejla Lalami tka uzbudljivu priču.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi svakako bio pikarski roman. Prateći avanture glavnog junaka i njegovih gospodara, autorka tka zanimljivu, lako čitljivu i uzbudljivu priču, nalik starim dobrim avanturističkim romanima. Ono što je izuzetno bitno, stil pripovedanja je prilagođen vremenu i samom junaku, koji je i narator, što doprinosi verodostojnosti romana. Na sreću, autorka ne staje na tome. Iza gotovo konvencionalne avanturističke priče krije se nešto savim novo i drugačije. To je vizura iz koje se posmatra stvarnost. Priča o osvajanjima i slavnim avanturama ispripovedana je iz ugla potlačenog čoveka, roba koji kroz pripovedanje o svom životu dolazi do bitnih spoznaja. Jedna od njih je i ova: „Nekako sam ubedio sebe i u to da moje iskupljenje može doći samo od neke sile van mene – da će me drugi izbaviti ako im budem koristan. Kako je to strašno uverenje. Moram prekinuti da igram ulogu u sopstvenoj bedi.“
Lejla Lalami je rođena u Maroku. Završava studije lingvistike u Velikoj Britaniji, nakon kojih se seli u Sjedinjene Američke Države, gde pohađa doktorske studije. Trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji. Debituje 2005. sa romanom „Nada i ostale druge opasne potrage“, posle kog sledi niz romana, knjiga eseja i priča. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz prestižnih američkih i internacionalnih književnih priznanja, a slavu joj donosi roman „Mavrov izveštaj“.
„Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez svake sumnje i poput ostalih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili“, piše Lejla Lalami u ovom romanu. Upravo to stvaranje istine preko laži, o kom smo pričali na početku ovog teksta, posle koje je dozvoljeno učiniti baš sve, porobljavati druge ljude, zlostavljati ih, ubijati i tretirati ih kao životinje u srži je ovoga romana. Estebanko, glavni junak „Mavrovog izveštaja“, za svoje gospodare je ništa drugo do životinja. Svi njegovi talenti, pamet i obrazovanje ništavni su za njegove gospodare. On je za njih samo rob i ništa više. Uostalom, takav odnos oni gaje i prema američkim domorodcima čije su zemlje krenuli da porobe. Ipak, dovoljno je da stvar pođe po zlu, kakva to saznaćete kad budete čitali ovaj roman, i da se uloge preokrenu. Ljudskost, koja je bila oduzeta pomoću silnih laži, ponovo dolazi. Što je i suština ovog romana. Baš kao i pokušaj da se dobro poznate priče ispripovedaju iz ugla koji je ili namerno prećutkivan ili tragično zapostavljen u književnosti. U tom naumu Lejla Lalami uspeva u potpunosti stvarajući ovaj izuzetni roman: „Možda nema istinite priče, samo izmišljenih pripovesti, nejasnih odraza onoga što smo videli i što smo čuli, što smo osetili i što smo mislili. Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“

Naslov: Mavrov izveštaj
Autor: Lejla Lalami (1933-2018)
Prevela: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 411

Hronosova žetva – Mojca Kumerdej

„Ko veruje da se čovečanstvo uči od istorije, strašno je naivan. Jedino čemu se čovečanstvo zaista nauči jeste idiotsko ponavljanje izlizane rečenice o istoriji kao učiteljici života, što su samo mokri snovi dobričina. Kao da zaista ljudi žele da uče i kao da bi većini razmišljanje i učenje prouzrokovali veću prijatnost od niskih surovih strasti. Nije to isto kao kod životinja. Čovek zna šta je to što drugome pričinjava bol, ali to ipak radi. Istorija je serija ponavljanja nasilja i nimalo drugačije neće biti u budućnosti, samo će načini i oblici uništavanja biti brži i masovniji“, ispisuje Mojca Kumerdej i možda na najbolji način opisuje odnos istorije i sadašnjosti. Naravno, ovde je reč o neizmenjivosti ljudske prirode ili je još bolje reći: neizmenjivom obrascu ponašanja koji se ponavlja kroz vekove. Uzećemo jedan primer, ubistva. U dalekoj prošlosti ona su se izvršavala hladnim oružjem, i to uglavnom noževima, mačevima, topuzima… U međuvremenu su oružja usavršena, pa su se ljudi ubijali vatrenim oružjem. U sadašnjosti je to usavršeno do krajnosti, pa se danas ljudi ubijaju bespilotnim letelicama i dronovima. Tako, recimo, američki vojnik sedi za kompjuterom u Arizoni i pomoću džojstika ubija nekoga u Avganistanu. Rezultat je za žrtve u svim vremenima, ipak, isti. Smrt je došla. Uzgred, ovo fizičko udaljavanje od same egzekucije najviše doprinosi „popularnosti“ smrtne kazne. Oni koji podržavaju ovaj varvarski čin, prljavi posao prepuštaju drugima. Kada bi, recimo, svako ko podržava smrtnu kaznu bio prinuđen da je i izvršava, popularnost ovog ogavnog čina bi sasvim sigurno bila znatno manja. Ali da se mi vratimo na našu temu. Tehnološki napredak, samim tim i bolji kvalitet života koji nam donosi protok vremena je neupitan. Tako se, da uzmemo najbazičniju stvar, ljudski vek u odnosu na ne tako davnu prošlost višestruko povećao. Mnoštvo bolesti je ukroćeno ili je barem moguće živeti uz njih. Pokušajte samo da zamislite kako su naši preci živeli bez analgetika ili, recimo, astmatičari bez pumpica. Takođe, komoditet svakodnevnog života je nemerljiv. Današnji čovek, i to pripadnik srednje klase, gotovo sigurno bolje živi od bilo kog srednjovekovnog plemića. Naravno, ovde se ne govori o moći koju poseduje, već o kvalitetu života. Suštinski, istorija je gotovo sve promenila. Sem možda obrasca našeg ponašanja. Ljudi i dalje veruju u nesuvislosti, i dalje ubijaju i mrze ljude koji se razlikuju od njih, i dalje žive po užasno zastarelim i davno preživelim pravilima života koji se pravdaju nekakvom tradicijom. Suštinski, kada bismo uporedili najdublja razmišljanja i obrasce ponašanja čoveka iz srednjeg veka sa današnjim čovekom, tu gotovo ne bi bilo nikakve razlike. Sjajno nam to pokazuje Mojca Kumerdej u romanu „Hronosova žetva“.
Kraj je šesnaestog veka na teritoriji današnje Slovenije. Učenje Martina Lutera je došlo i u ove krajeve. Oštri otpor prema crkvenoj aristokratiji, opismenjavanje velikog dela stanovništva na narodnom jeziku i pokušaj izgradnje humanijeg društva želja je dela stanovništva. Tome će se suprotstaviti vladajuća klika u sprezi sa crkvenim vlastima pokrećući kontrareformaciju. Taj burni istorijski period Mojca Kumerdej predstavlja u ovom romanu i to kroz portrete običnog naroda, crkvene i državne vrhuške, ali i onih koji su pokušali da donesu preko potrebne promene.
Ako bismo tražili glavnog junaka ovog romana, to bi bilo vreme, još tačnije nekoliko izuzetno bitnih godina u istoriji Slovenije. Baš kao u slučaju velikih romana-epohe, kakvi su recimo „Rat i mir“, „Život i sudbina“ ili „Na Drini ćuprija“, namera autorke je da kroz predstavu mnoštva ljudskih sudbina predstavi jedno vreme u celosti. U toj nameri Mojca Kumerdej uspeva u potpunosti stvarajući roman koji je ne samo sjajni prikaz jednog istorijskog perioda, već i duha vremena koje se nikada ne menja: „Sve misli čvrsto pletemo u glavi i ne progovaramo ni reč, zato što nas je strah. Bojimo se Tvorca, a još se više bojimo da Tvorca nema i da su sve priče o Bogu izmišljotine kojima nas guše gospodari, a pre svega gušimo sami sebe. Strah nas je svega (…) strah nas je jednog od drugog, strah nas je od sebe samih…“
Mojca Kumerdej, istaknuta savremena slovenačka spisateljica, umetnička kritičarka i filozofkinja, rođena je u Ljubljani. Nakon završenih studija radi u redakciji dnevnih novina „Delo“ za koje piše kritičke tekstove o savremenoj umetnosti. Debitovala je 2001. sa romanom „Krst nad Triglavom“. Slede zbirke priča „Fragma“ i „Tamna materija“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja, među kojima je i Prešernova nagrada za ovaj roman. Na srpskom je objavljena i njena knjiga „Tamna materija“ (Geopoetika, 2015), takođe u sjajnom prevodu Ane Ristović.
„(…) ali, za kraj ću još jednom ponoviti – nema Boga! Postoje samo hladni zakoni prirode. I krivica i bol. Postoje i užici, možda mnogo užitaka, nešto malo ima čak i ljubavi, a pred kraj su uglavnom bolesti i na samom kraju je smrt. A nakon smrti ništa“, govori jedan od junaka ovog romana, inače inkvizitor katoličke crkve, poslat da uništi reformatorske težnje dela stanovništva. Suština njegove delatnosti, skrivena iza pompezne religiozne priče, ništa je drugo do borba za moć. Baš kakav je i slučaj sa vlastelom. I tu polako dolazimo do priče sa početka teksta. Gde je narod? Narod je zabavljen progonom veštica, sujeverjima, budalaštinama i nesuvislostima. Borba protiv drugačijeg je uvek bitnija od borbe protiv onih koji nas tlače i uništavaju naše živote. Portretišući kraj šesnaestog veka, krajnje burni period slovenačke istorije, Mojca Kumerdej je ispisala priču o nepromenjivosti ljudskog karaktera, ali i o gotovo neverovatnoj moći manipulacije, koja, takođe, izgleda nikada neće nestati. Upoređujući unutrašnje težnje i duboka shvatanja likova iz ovog romana sa težnjama i shvatanjima većine današnjih ljudi gotovo se neće primetiti nikakva razlika. Postoji li, ipak, nada da će se to nekako promeniti, neminovno je pitanje nakon čitanja ovog istinski vrednog književnog dela. Mojca Kumerdej ne veruje u to: „Ah, naravno, nada umire poslednja, kao što trabunjaju osrednji (…) Ne, nada umire pretposlednja, jer nakon nade, naime, umire još i onaj koji se nada. Prizor, kada umire nada, u čiji leš u tom trenutku zuri onaj koji je već bivši koji se nada, jedan je od najtragičnijih koje je sposobno da proizvede čovečanstvo.“

Naslov: Hronosova žetva
Autor: Mojca Kumerdej (1964-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2018
Strana: 397

M. Sin veka – Antonio Skurati

Afera oko prvog srpskog igranog filma o Jasenovcu, ako je to uopšte moguće nazvati aferom i ako bilo šta drugo u našem javnom životu postoji sem afera, donela je dva zanimljiva pitanja. Prvo je preispitivanje istorijskog nasleđa, pre svega jugoslovenskog. Dobar deo javnosti tvrdi da je Jasenovac, samim tim i pitanje ustaških zločina, bio potpuno zanemaren u vreme Jugoslavije. Problem sa ovom tvrdnjom predstavljaju činjenice. Upravo je jugoslovenska vlast oformila komisiju za ispitivanje zločina 1944. godine i kasnije omogućila rad brojnih istraživača koji su dokumentovali ustaški teror. Pomenimo samo imena Antuna Miletića i Viktora Novaka. Da ne pričamo da je upravo ta jugoslovenska vlast podigla jasenovački memorijal i napravila sjajnu muzejsku postavku, razorenu u ratovima devedesetih. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju istorije, što nam je sjajno pokazala pojava prvog filma o Jasenovcu. Za dobar deo ljudi istorija je neodvojiva od pop kulture i dnevne politike. Ili da budemo još precizniji, za dobar deo ljudi istorija kao nauka nije dovoljna, ili ih uopšte ne zanima, ko će zaboga čitati silne knjižurine (Miletićeva trotomna knjiga o Jasenovcu – verovatno najbolje delo ikada napisano o ovom užasnom logoru, objavljena u to strašno vreme Jugoslavije u tiražu od 10.000 primeraka i kod jednog od najvećih jugoslovenskih izdavača, eto koliko je Jasenovac bio izbegavan kao tema – ima skoro dve hiljade stranica, a Novakova hiljadu i dvesta), pa zato istoriju, i ne samo nju, „izučavaju“ čitajući romane i novinske članke ili gledajući televizijske emisije i filmove. Najgore, slušajući političare. Ako mislite da je ovo preterivanje, pitajte bilo kog poznanika šta zna o Kosovskoj bici i dobićete recitovanje scenarija Šotrinog filma. Još gore, većina će misliti da je to zaista istorijska istina. Tako se i danas veruje da je Vuk Branković bio izdajnik, što nikako ne odgovara istorijskim izvorima. Ali da mi konačno pređemo na stvar. Umetnost je izmišljotina. Čak i onda kada se oslanja na istorijske izvore, umetnost je izmišljotina. Ponekad to izmišljanje dolazi iz dobrih razloga, pre svega su to pitanja forme teksta, dramaturgije i unutrašnjih previranja junaka koji su uvek domišljavanje. Izmišljanje je nekad zla namera autora, setimo se samo Protokola sionskih mudraca koji su doneli silne nesreće, a nekada ono dolazi iz namere umetnika da se nešto pokaže ili dokaže, uglavnom pod diktatom države ili ideologije, pa se to pretvara u propagandu. Naravno, postoje i izuzeci, dela koja se nalaze na tankoj liniji između dokumentarnog štiva i umetničkog dela. Jedno od njih je i izuzetni roman „M. Sin veka“.
Godina je 1919. Veteran Velikog rata, neuspešni učitelj, vagabund hapšen zbog skitnje i besposličenja, čovek na ivici siromaštva, socijalistički agitator izbačen iz sopstvene partije, uopšte: propalica bez budućnosti, sve je to Benito Musolini. Spas iz očaja takvog života on pokušava da pronađe kroz stvaranje nove političke organizacije – fašističkog pokreta. Samo što izgleda da ne uspeva u tome. Simpatizera je malo, a pokret i on postaju predmet podsmeha gotovo cele nacije. I bilo bi tako da se Italija ne nalazi u potpunom političkom i društvenom rasulu. Uspešno se snalazeći u tom haosu, Musolini napreduje i malo po malo postaje duče, onako kako ga istorija pamti. Taj period uspona, od 1919. do 1924. godine, Antonio Skurati sjajno predstavlja u ovom romanu.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, ta odrednica bi svakako bila dokumentarni roman. Svaki detalj iz knjige proizilazi iz istorijske građe, štaviše gotovo svako poglavlje prate originalna istorijska dokumenta. Čak i kada se ulazi u unutrašnji svet junaka, ponajviše Musolinija, te misli su plod pomnog istorijskog istraživanja. Koliko je to težak zadatak govori činjenica da je u ovom romanu na preko sedam stotina strana dat pregled pet godina jednog života i jednog pokreta. Hiljade su to i hiljade dokumenata, stranica arhivske građe i istorijskih izvora koje je Skurati pretvorio u romanesknu građu i uspeo da nenadmašno predstavi uspon jednog krajnje čudnog čoveka i njegovog još čudnijeg pokreta: „Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom. Odlično. Potraga za identitetom treba tu da se zaustavi. Važno je da budu nešto što im omogućava da izbegnu prepreke koje podrazumeva doslednost, balast načela.“
Antonio Skurati, jedan od najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca, rođen je u Napolju. Nakon završenih studija postaje profesor uporedne književnosti i kreativnog pisanja. Debituje sa romanom „Prigušeni zvuk bitke“ (2002), posle kog sledi niz uspešnih dela koja su zadobila brojna priznanja. Roman „M. Sin veka“ mu donosi najznačajnije italijansko književno priznanje, nagradu Strega, a sama knjiga postaje svojevrsni izdavački fenomen tako što dve pune godine biva najprodavanije izdanje u Italiji. U međuvremenu je knjiga prevedena na četrdeset jezika. Pre par meseci je izašao nastavak romana pod naslovom „M. Čovek proviđenja“, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu, koji nastavlja priču o Musoliniju do 1932. godine. Skurati planira da napiše još dve knjige o Musoliniju sa kojima će kompletirati priču o njegovoj političkoj karijeri. Na srpskom je izašao i prevod njegovog romana „Dečak koji je sanjao kraj sveta“ (Clio, 2012).
„Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima. Zemlja je otupela, njeno osećanje za pravdu je slabo, zamagljeno. Bunt se svodi na bolesno zanimanje s kojim se prati rubrika posvećena skandalima“, piše Skurati u ovom romanu i možda na najbolji način opisuje kako je Musolini uspeo da postane to što je postao. Naravno, delom to proizilazi iz njegovog političkog talenta, ili je bolje reći prepredenosti da se opstane u mulju: „Pregovarati, obmanjivati, pretiti. Pregovarati sa svima, sve izneveriti“, ali je to samo jedan deo priče. Drugi je društveni haos u kom se takve bitange sjajno snalaze, sjedinjen sa ravnodušnošću većine. Čime to rezultira svi mi dobro znamo. Prateći u isto vreme društvene prilike i jednu političku biografiju, Skurati u ovom romanu predstavlja sliku uzavrele Italije, uspona sile koja će preokrenuti vek. Tu sam Musolini kao ličnost nije bitan, na kraju Skurati se isključivo fokusira na njegovo političko delovanje. U isto vreme, on u ovoj knjizi donosi neverovatni književni eksperiment, roman koji se neverovatno približio istorijskom dokumentu, toliko da ih samo mala linija deli, što je retko kom piscu pošlo od ruke. Još bitnije, ovaj roman je na izuzetan način predstavio začetak užasa jednog veka kroz priču o jednom od njegovih najistaknutijih sinova: „Tolika galama, toliko mrtvih ni zbog čega. Stalni, užasni rovovski rat. Nepotrebno krvoproliće. Eto šta je ovaj suludi vek.“

Naslov: M. Sin veka
Autor: Antonio Skurati (1969-)
Prevela: Gordana Breberina
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 736

Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242

Istorija privatnog života u Srba – Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović

Jedan od najčešćih razloga zašto se određena naučna disciplina ili umetnička grana ne zavoli, čitaj: izgubi svako interesovanje za nju, izvire iz prvog susreta sa njom. Tako će nekome književnost postati dosadna ukoliko je u osnovnoj školi ili gimnaziji imao daveža za nastavnika ili profesora srpskog jezika. Isto to se odnosi i na istoriju, geografiju, fiziku, matematiku… Iako je ovo poprilično manjkava logika, jer po njoj bi zbog susreta sa nekim dozlaboga dosadnim čovekom u mladosti ceo život proveli ubeđeni da su svi ljudi dosadni. Ipak, taj naš prvi, školski, susret sa naukom ili umetnošću jeste bitan. I tu nije toliki problem u ličnosti profesora koliko u sistemu koji on oličava. Daleke 1955. godine Borislav Pekić o našem obrazovnom sistemu piše: „Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.“ Prošlo je otad više od šezdeset godina, a situacija ne samo da se nije popravila već je postala još gora. Najluđe od svega, to je za dobar deo našeg društva pohvalna stvar. Tako ćete bezbroj puta ćuti pohvale srpskog obrazovnog sistema kada se on uporedi sa drugim sistemima. Ti drugi su debili koji svoju decu ne uče ničemu, a naš sistem je, jelte, sjajan jer nas od početka školovanja zasipa sa ogromnom količinom podataka. Koji su, istinu govoreći, potpuno bezvredni u sadašnjem vremenu. Koren problema leži u potpunom neshvatanju sveta u kom se živi. Informacione tehnologije su dovele do hiperinflacije znanja i podataka, ali i omogućile lak pristup svim tim podacima. Jedino šta je potrebno znati jeste kako da se čovek snađe sa tim mnoštvom podataka, kao i da nešto nauči iz njega. Primera radi, apsolutno je apsurdno terati učenike da napamet uče odluke Berlinskog kongresa, vrlo lako ćete ih pronaći na internetu ili u enciklopedijama, mnogo bitnije je naučiti kakve su posledice te odluke, čak i po današnji svet, ostavile. Isto tako, učenje odluka Berlinskog kongresa je nekorisno, pa čak i vrlo dosadno, bez upoznavanja sa kontekstom vremena. Ko su bili ljudi koji su živeli u to vreme, kako je izgledao njihov život, koliko su se razlikovali od nas… I tek kada istorija postane priča o ljudima, a ne datumima, bitkama i odlukama, i još bitnije, priča koja određuje našu sadašnjost, ona može biti korisna. I ne samo to. Istorija će tada, baš kao i ostale naučne grane, biti predmet interesovanja, a ne zeva koji će kasnije prerasti u potpunu nezainteresovanost. Lekciju o tome kako o prošlosti treba da se piše daje nam sjajna studija „Istorija privatnog života u Srba“.
Sastavljena iz tri dela, „Istorija privatnog života u Srba“ nas upoznaje sa svakodnevnim životom na ovim prostorima od srednjeg veka do 1990. godine. Autor prvog dela knjige, Marko Popović, nas odvodi u srpsko srednjovekovlje. Kako je izgledao život na vladarskom dvoru, ali i u čatrlji nekog siromaška, šta se jelo, koje je posuđe upotrebljavano, kako je tekao jedan dan u srednjovekovnom dvoru, kako su izgledali tadašnji sudovi i bolnice, sve to saznajemo do tančina. U drugom delu knjige, sastavljenom od strane Miroslava Timotijevića, se selimo u osvit novoga doba. Na jednoj strani su Srbi pod vladavinom Turaka, a na onoj drugoj pod vladavinom Austrijske imperije. Kakve je sve život doživeo promene posle otkrića štamparske prese i novih tehnologija, kako se moral menjao, kako su ljudi u osamnaestom i devetnaestom veku živeli upoznaje nas Miroslav Timotijević. U trećem delu knjige Milan Ristović nas seli u moderno vreme. Način života se menja do neprepoznatljivosti, a tehnologija sve više napreduje. Jedini problem je što dolaze silni prelomi, ratovi, revolucije i smene društvenih sistema kojе će živote ljudi odvesti do neslućenih ponora.
Po uzoru na petotomnu „Istoriju privatnog života“, koja je postala prava naučna senzacija početkom dvehiljaditih, izdavačka kuća „Clio“ je okupila tri eminenta stručnjaka da napišu njen srpski pandan. Da to nije nimalo lak zadatak svedoči potpuno odsustvo istraživanja privatnog života u srpskoj istoriografiji, kao i nedostatak istorijskih izvora. Propusta u studiji svakako ima, najveći je slabo obrađeni život pod otomanskom vlašću, kao i izbegavanje „škakljivih“ tema. Tako se LGBT populacija i pripadnici drugih verskih konfesija uopšte ne pominju. I pored ovih previda, autori su uspeli da naprave sjajnu sintezu preko deset vekova istorije, koliko kroz izučavanje istorijskih izvora, još više kroz njihovo sažimanje i pravljenje celine koja pleni svojom elokventnošću, naučnom preciznošću i dobrim stilom. Sve to prate sjajne ilustracije koje još više pospešuju kvalitet studije.
Marko Popović spada u red najznačajnijih srpskih savremenih arheologa. Učestvovao je na brojnim iskopavanjima na srpskim i vizantijskim lokalitetima. Autor je niza stručnih radova i knjiga o srpskom srednjovekovlju.
Miroslav Timotijević je bio srpski istoričar umetnosti i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo naučne karijere je posvetio izučavanju srpske umetnosti i kulture osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Ristović je redovni profesor na katedri za Opštu svetsku istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog interesovanja je dvadeseti vek. Autor je tri istorijske monografije i niza naučnih studija i članaka.
„Istorije nema bez čoveka, čovek živi samo u svakodnevnici, a svakodnevnice nema bez istorije kao ni istorije bez svakodnevnice. Pošto je čovek pretpostavka svega, ključno je tako kako čovek, živeći u svakodnevnici, živi istoriju“, napisao je čuveni srpski istoričar Andrej Mitrović. Ova misao je ideja vodilja autora studije „Istorija privatnog života u Srba“. U središtu priče o istoriji više nisu veliki događaji ili suvoparni podaci, pretvoreni nekom čudnom metamorfozom u apstrakciju koja je postala samodovoljna. Naprotiv. Ti istorijski događaji jesu prisutni, ali samo u svetlu posledica koje ostavljaju na ljudski život. U ovoj knjizi upoznajemo istoriju na drugačiji način. To nije registrator sa silnim prašnjavim dokumentima, svedocima davno prošlog vremena koje nema nikakve veze sa nama, već priča o životu. Još bitnije, to je priča o ljudima. I to onim ljudima čijim putem mi nastavljamo.

Naslov: Istorija privatnog života u Srba
Autori: Marko Popović (1944-), Miroslav Timotijević (1950-2016) i Milan Ristović (1953-)
Izdavač: Clio, Beograd, 2011
Strana: 643

Devetsto treća – Dragiša Vasić

Koliko je to posledica ljudske potrebe za dobrom pričom, o kojoj je na ovom mestu već pisano, pogled na istoriju je još više „osakaćen“, ajde da upotrebimo možda neadekvatan izraz, personalizacijom istorijske nauke. Još tačnije, istorijske epohe, veliki prelomi i ratovi se posmatraju isključivo kroz određene ličnosti. Najbolje je to izrazio Tomas Karlajl: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi.“ Ali, i tu postoji razlika. Nekada je to sasvim opravdano, kao dobar primer se može uzeti viktorijansko doba. Začetak industrijalizacije, sjedinjen sa naučnim i tehnološkim otkrićima, kao i promenom paradigne dotadašnjeg života, za svoj simbol uzima kraljicu Viktoriju. To pre svega proizilazi iz njenog načina vladanja državom, ali i zbog poprilično velikog vremenskog perioda kojeg je provela na vlasti. A sad o onoj negativnoj strani personalizacije istorije. Ona kreće od samog početka istorije. Kad malo bolje razmislimo, prvobitni istorijski izvori su više literatura nego nauka. Pročitajte samo Herodota ili kasnije rimske istoričare. Ili da uzmemo za primer našu srednjovekovnu istoriju. Jedini istorijski izvori iz ovog perioda su hagiografije, danas bismo ih zvali propagandom, čiji je zadatak bio da učvrste vladavinu određene vladajuće kuće, podjednako i da budućim generacijama iste te vladare predstave u najboljem svetlu. U takvom načinu pisanja istorije lične osobine junaka su od krucijalne važnosti. Uvek su to ljudi bez mane, pregaoci, čestite persone (poprilično krvave, istinu govoreći, ali koga istina zanima, bitnija je dobra priča), jednom rečju sveci. A ako imate takve ličnosti, tu dolazi staro dobro manihejstvo, morate imati i njihove suprotnosti. Krvave, zle i nemoralne neprijatelje. I polako dolazimo do poente. Ovaj manir se prenosi kroz kasniju istoriju kao nauku, podjednako i u svakodnevnom životu. Određene ličnosti se zbog svojih osobina slave kao simboli dobrote, kao što se i one druge smatraju za otelotvorenje čistog zla. Dešavaju se i preokreti, najbolji primer su tirani. Da uzmemo najdrastičniji, Hitlera. Nemački narod ga je prvo smatrao za božanstvo, a kasnije za najveću mrlju u svojoj istoriji. Postoje i oni manje drastični primeri kada određene osobine ličnosti određuju karakter njihove vladavine. Tako se često pad dinastije Romanov, a sledstveno tome i nestanak carske Rusije, vezuje za lične slabosti cara Nikolaja i njegove supruge Aleksandre. Isto to važi i za rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua i njegovu suprugu Elenu. Istina je, naravno, da su njihove lične osobine bile loše, ili su bili u potpunosti nesposobni, ali iz vida se gubi opšta slika. Trulež, nepravda, siromaštvo i tiranija su uzroci njihovog pada, a ne lične osobine. Isti takav slučaj je i sa poslednjim Obrenovićem, o kojem je Dragiša Vasić napisao sjajnu studiju.
Na samom početku studije, i to u prva tri poglavlja, autor nam predstavlja karakter vladavine Aleksandra Obrenovića, kao i prve začetke otpora. Prelomni događaj predstavlja 23. mart. Protesti u kojima je policija ubila nekoliko demonstranata suštinski predstavljaju početak kraja. Gotovo celokupna javnost je protiv kralja, što otvara put ka ostvarenju zavere za njegovo ubistvo. Tu zaveru Dragiša Vasić podrobno opisuje, kao i majsku noć u kojoj je ubijen vladajući par. Najbitnije od svega, on tu ne staje. Poslednja poglavlja knjige predstavljaju kasnije događaje, dolazak novoga kralja, kao i zavereničko pitanje, aktuelno sve do Solunskog procesa.
Dragiša Vasić je napisao sjajnu studiju, u kojoj su istorijske činjenice svetinja. Naravno, priča o ličnom životu poslednjeg Obrenovića se ne zaobilazi, ali ona nije u fokusu, kakav je slučaj u gotovo svakoj priči o Majskom prevratu. Mnogo bitnije je kakve su bile kraljeve odluke, podjednako i posledice tih odluka, način vladanja, korupcija, ekonomsko rasulo, međustranački obračuni, ali i uticaj stranih sila. Ono što je suštinski svrgnulo kralja Aleksandra sa prestola. Ne i manje bitno, Dragiša Vasić je sjajni portretista tadašnjeg vremena i života. Verovatno je u ovoj knjizi dat najbolji opis Beograda na razmeđi dva veka: „Onaj familijarni, brojno upola manji Beograd, znao se sav među sobom. Ni palanka, ni veliki grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio, ako se može reći, originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelenika, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike.“
Dragiša Vasić, čuveni predratni pravnik, političar, književnik i publicista, je rođen u Gornjem Milanovcu. Kao mladić se borio u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu je istaknuti beogradski advokat blizak levici. 1941. godine prilazi četnicima Draže Mihailovića. Smatran je za glavnog ideologa ravnogorskog pokreta do 1943. godine. Vasićevo protivljenje kolaboraciji sa okupatorom, kao i svođenju četničkog pokreta na isključivo srpski, dovode do njegovog razlaza sa Mihailovićem. Prilikom bega iz zemlje Vasića su zarobile ustaše i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubile u logoru Stara Gradiška. Pored političkog rada, Vasić je bio istaknuti romansijer, pripovedač i publicista. Najvažnija dela su mu roman „Crvene magle“ i zbirka priča „Utuljena kandila“.
„To vreme, tako nemirno i uzburkano, može se razumeti, ali tek posle vrlo pažljive studije događaja u njemu odigranih, takve koja uspeva da razgoliti svu onu unutrašnju neistinu i sve prividine uzroke njihove, otkrivajući genezu celoga pitanja, svih docnijih pitanja sa pravim uzrokom svega što je sledovalo…“ piše Dragiša Vasić u ovoj studiji. I on to zaista čini. Kao što je već rečeno, za njega su podaci i činjenice svetinja. Baš zbog toga ne očekujte romansiranu priču o ličnom životu kralja Aleksandra i manama njegove supruge, ako su to uopšte bile prave mane, a ne čaršijska naklapanja. „Devetsto treća“ je studija u kojoj se na jedan precizan, naučni i najbitnije objektivni način pokušava napraviti geneza događaja koji su doveli do Majskog prevrata, kao i opis onoga što se desilo nakon njega. Da se vratimo na početak. Dragiša Vasić pravi otklon od onog „ličnosnog“ predstavljanja istorije. Koliko su bitne osobine ljudi, još bitnije su društvene prilike i duh vremena koji dovode do velikih istorijskih događaja i preokreta. A baš to je srž i suština ove sjajne istorije studije.

Naslov: Devetsto treća
Autor: Dragiša Vasić (1885-1945)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2016
Strana: 193