M. Sin veka – Antonio Skurati

Afera oko prvog srpskog igranog filma o Jasenovcu, ako je to uopšte moguće nazvati aferom i ako bilo šta drugo u našem javnom životu postoji sem afera, donela je dva zanimljiva pitanja. Prvo je preispitivanje istorijskog nasleđa, pre svega jugoslovenskog. Dobar deo javnosti tvrdi da je Jasenovac, samim tim i pitanje ustaških zločina, bio potpuno zanemaren u vreme Jugoslavije. Problem sa ovom tvrdnjom predstavljaju činjenice. Upravo je jugoslovenska vlast oformila komisiju za ispitivanje zločina 1944. godine i kasnije omogućila rad brojnih istraživača koji su dokumentovali ustaški teror. Pomenimo samo imena Antuna Miletića i Viktora Novaka. Da ne pričamo da je upravo ta jugoslovenska vlast podigla jasenovački memorijal i napravila sjajnu muzejsku postavku, razorenu u ratovima devedesetih. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju istorije, što nam je sjajno pokazala pojava prvog filma o Jasenovcu. Za dobar deo ljudi istorija je neodvojiva od pop kulture i dnevne politike. Ili da budemo još precizniji, za dobar deo ljudi istorija kao nauka nije dovoljna, ili ih uopšte ne zanima, ko će zaboga čitati silne knjižurine (Miletićeva trotomna knjiga o Jasenovcu – verovatno najbolje delo ikada napisano o ovom užasnom logoru, objavljena u to strašno vreme Jugoslavije u tiražu od 10.000 primeraka i kod jednog od najvećih jugoslovenskih izdavača, eto koliko je Jasenovac bio izbegavan kao tema – ima skoro dve hiljade stranica, a Novakova hiljadu i dvesta), pa zato istoriju, i ne samo nju, „izučavaju“ čitajući romane i novinske članke ili gledajući televizijske emisije i filmove. Najgore, slušajući političare. Ako mislite da je ovo preterivanje, pitajte bilo kog poznanika šta zna o Kosovskoj bici i dobićete recitovanje scenarija Šotrinog filma. Još gore, većina će misliti da je to zaista istorijska istina. Tako se i danas veruje da je Vuk Branković bio izdajnik, što nikako ne odgovara istorijskim izvorima. Ali da mi konačno pređemo na stvar. Umetnost je izmišljotina. Čak i onda kada se oslanja na istorijske izvore, umetnost je izmišljotina. Ponekad to izmišljanje dolazi iz dobrih razloga, pre svega su to pitanja forme teksta, dramaturgije i unutrašnjih previranja junaka koji su uvek domišljavanje. Izmišljanje je nekad zla namera autora, setimo se samo Protokola sionskih mudraca koji su doneli silne nesreće, a nekada ono dolazi iz namere umetnika da se nešto pokaže ili dokaže, uglavnom pod diktatom države ili ideologije, pa se to pretvara u propagandu. Naravno, postoje i izuzeci, dela koja se nalaze na tankoj liniji između dokumentarnog štiva i umetničkog dela. Jedno od njih je i izuzetni roman „M. Sin veka“.
Godina je 1919. Veteran Velikog rata, neuspešni učitelj, vagabund hapšen zbog skitnje i besposličenja, čovek na ivici siromaštva, socijalistički agitator izbačen iz sopstvene partije, uopšte: propalica bez budućnosti, sve je to Benito Musolini. Spas iz očaja takvog života on pokušava da pronađe kroz stvaranje nove političke organizacije – fašističkog pokreta. Samo što izgleda da ne uspeva u tome. Simpatizera je malo, a pokret i on postaju predmet podsmeha gotovo cele nacije. I bilo bi tako da se Italija ne nalazi u potpunom političkom i društvenom rasulu. Uspešno se snalazeći u tom haosu, Musolini napreduje i malo po malo postaje duče, onako kako ga istorija pamti. Taj period uspona, od 1919. do 1924. godine, Antonio Skurati sjajno predstavlja u ovom romanu.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, ta odrednica bi svakako bila dokumentarni roman. Svaki detalj iz knjige proizilazi iz istorijske građe, štaviše gotovo svako poglavlje prate originalna istorijska dokumenta. Čak i kada se ulazi u unutrašnji svet junaka, ponajviše Musolinija, te misli su plod pomnog istorijskog istraživanja. Koliko je to težak zadatak govori činjenica da je u ovom romanu na preko sedam stotina strana dat pregled pet godina jednog života i jednog pokreta. Hiljade su to i hiljade dokumenata, stranica arhivske građe i istorijskih izvora koje je Skurati pretvorio u romanesknu građu i uspeo da nenadmašno predstavi uspon jednog krajnje čudnog čoveka i njegovog još čudnijeg pokreta: „Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom. Odlično. Potraga za identitetom treba tu da se zaustavi. Važno je da budu nešto što im omogućava da izbegnu prepreke koje podrazumeva doslednost, balast načela.“
Antonio Skurati, jedan od najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca, rođen je u Napolju. Nakon završenih studija postaje profesor uporedne književnosti i kreativnog pisanja. Debituje sa romanom „Prigušeni zvuk bitke“ (2002), posle kog sledi niz uspešnih dela koja su zadobila brojna priznanja. Roman „M. Sin veka“ mu donosi najznačajnije italijansko književno priznanje, nagradu Strega, a sama knjiga postaje svojevrsni izdavački fenomen tako što dve pune godine biva najprodavanije izdanje u Italiji. U međuvremenu je knjiga prevedena na četrdeset jezika. Pre par meseci je izašao nastavak romana pod naslovom „M. Čovek proviđenja“, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu, koji nastavlja priču o Musoliniju do 1932. godine. Skurati planira da napiše još dve knjige o Musoliniju sa kojima će kompletirati priču o njegovoj političkoj karijeri. Na srpskom je izašao i prevod njegovog romana „Dečak koji je sanjao kraj sveta“ (Clio, 2012).
„Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima. Zemlja je otupela, njeno osećanje za pravdu je slabo, zamagljeno. Bunt se svodi na bolesno zanimanje s kojim se prati rubrika posvećena skandalima“, piše Skurati u ovom romanu i možda na najbolji način opisuje kako je Musolini uspeo da postane to što je postao. Naravno, delom to proizilazi iz njegovog političkog talenta, ili je bolje reći prepredenosti da se opstane u mulju: „Pregovarati, obmanjivati, pretiti. Pregovarati sa svima, sve izneveriti“, ali je to samo jedan deo priče. Drugi je društveni haos u kom se takve bitange sjajno snalaze, sjedinjen sa ravnodušnošću većine. Čime to rezultira svi mi dobro znamo. Prateći u isto vreme društvene prilike i jednu političku biografiju, Skurati u ovom romanu predstavlja sliku uzavrele Italije, uspona sile koja će preokrenuti vek. Tu sam Musolini kao ličnost nije bitan, na kraju Skurati se isključivo fokusira na njegovo političko delovanje. U isto vreme, on u ovoj knjizi donosi neverovatni književni eksperiment, roman koji se neverovatno približio istorijskom dokumentu, toliko da ih samo mala linija deli, što je retko kom piscu pošlo od ruke. Još bitnije, ovaj roman je na izuzetan način predstavio začetak užasa jednog veka kroz priču o jednom od njegovih najistaknutijih sinova: „Tolika galama, toliko mrtvih ni zbog čega. Stalni, užasni rovovski rat. Nepotrebno krvoproliće. Eto šta je ovaj suludi vek.“

Naslov: M. Sin veka
Autor: Antonio Skurati (1969-)
Prevela: Gordana Breberina
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 736

Mikrokosmosi – Klaudio Magris

Jedna od prvih mera u nedavnoj borbi protiv koronavirusa je bilo zatvaranje svih evropskih državnih granica. Bez namere da se na ovom mestu ulazi u raspravu da li je to dobra ili loša stvar, sa zdravstvene strane je to svakako bilo svrsishodno, ipak se mora primetiti svojevrsna tendencija ka „zatvaranja“ država u trenucima velikih opasnosti. Takav slučaj je bio i tokom ne tako davne migrantske krize, koja nas svakako čeka i u budućnosti. Suština je da dobar deo ljudi, razume se i političara, svojevrsni spas vidi u nacionalnoj zatvorenosti i samodovoljnosti. Koren takvog shvatanja seže duboko u prošlost. Prvi gradovi, pogotovo gradovi-države, kakva je bila Firenca ili nama bliži Dubrovnik, su svoj spas u trenucima opasnosti pronalazili u upravo tom „zatvaranju“. Gotovo identično je bilo shvatanje o nacionalnim državama, razume se, na malo drugačijem planu. Devetnaestovekovno nacionalno buđenje dovelo je do stvaranja brojnih nacionalnih država, među kojima je bila i tadašnja kneževina Srbija. Takav princip međunarodne politike svoj vrhunac doživljava nakon završetka Prvog svetskog rata, i to kroz čuvenu Vilsonovu doktrinu. Ona je, najjednostavnije rečeno, pravo nacija na stvaranje nacionalnih država. Vrhunac su devedesete, godine raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na pepelu višenacionalnih država stvorene su brojne nacionalne države, manje ili više uspešne. Razume se, tu nije bio kraj. Svedok tome su brojni ratovi u Africi i na Bliskom Istoku, čak i stvaranje novih država kao što je Južni Sudan, ali i nama mnogo bliži kosovski problem. Srž svega je shvatanje da je najbolje državno uređenje, uopšte sama država, prostor na kom žive pripadnici samo jedne nacije. Ako u njoj žive i druge nacije, što je skoro svugde slučaj, može im se priznati nacionalna posebnost, možda čak i pravo na jezik i kulturu, ali uz obavezno „poštovanje“ većinske nacije. Što je i bio najveći jugoslovenski problem. Svaka nacija je na svojoj „teritoriji“ htela da bude „glavna“, a kad imate toliko nacija koje to žele sukob je neminovan. Ali da se mi vratimo u današnjicu. Problem sa ovakvim shvatanjem nacionalne države je sukob sa stvarnošću. Pogotovo sa stvarnošću savremenog sveta. Informatički, ništa manje i transportno-saobraćajni razvoj obesmislio je državne granice. Podjednako je to učinila i migracija stanovništa u potrazi za boljim životom. I ono, što se neretko previđa, a sasvim sigurno je najbitnije, je istorijsko nasleđe zajedničkog života i međunacionalnog preplitanja koje je neretko u sukobu sa konceptom nacionalnih država. Sjajnu knjigu o tome je napisao Klaudio Magris.
Polazeći od Trsta, još tačnije od čuvenog tršćanskog kafea „San Marko“, Klaudio Magris nas u ovoj knjizi vodi na svojevrsno putovanje predelima bivše Austro-Ugarske monarhije. Pred nama su slike pitoresknih italijanskih sela i priče o njihovoj istoriji u poslednjih nekoliko vekova. Tu je i italijanski gradić Akvileja i njegova istorija od skoro dve hiljade godina; planinsko naselje Antholc, međa današnje Italije i Austrije; slovenački Alpi i čuveni Snežnik; baš i hrvatsko ostrvo Cres. Na kraju knjige vraćamo se na početak. U Trst, i to kroz priču o gradskom parku.
Baš kao i u slučaju Magrisovog romana „Dunav“, žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Ona je u isto vreme i putopis, i sjajna istorijska studija, podjednako priča o velikim književnim i ostalim umetničkim stvaraocima, ništa manje Magrisova autobiografija, ali i možda ponajviše sjajna zbirka priča. Magris u svim ovim segmentima, ili je bolje reći slojevima, „Mikrokosmosa“ pokazuje neiscrpno znanje i ništa manji literarni talenat. Čitaocima željnih štiva koja nas obogaćuju, uče novim stvarima, ali nam i u isto vreme pružaju nenadmašno uživanje, ovo Magrisovo delo će predstavljati pravi dar. Ono što se mora zameriti je traljavo urađena lektura i korektura samog dela u srpskom prevodu (koja ide do neoprostivih grešaka kao što je „dijabetis“), gotovo neshvatljiva za izdavača kao što je „Arhipelag“, koji nas je navikao ne samo na odličan izbor autora već i na vrhunske prevode, obradu teksta i opremu knjiga. Ipak, to ne može pokvariti uživanje u ovom zaista izvanrednom delu.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Svaki identitet – naročito onaj nacionalni, koji bunca da je nepromenjiva prirodna činjenica – čin je volje, herojski i artificijelni poput svakog odlučnog moralnog čina“, piše Magris u ovom delu. Upravo je priča o nacionalnom identitetu, koji docnije vodi do stvaranja nacionalnih država, u središtu „Mikrokosmosa“, i to kroz pripovest o stvaranju tih identiteta. Ispisujući priče o silnim državama, još češćim ratovima, brojnim nesporazumima i zločinima, Magris nam u isto vreme prikazuje i drugu stranu priče. A ta druga strana priče su ljudi. Italijani, Slovenci, Nemci, Austrijanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni, svi oni koji naseljavaju Magrisove „Mikrokosmose“, su ljudi koji već vekovima žive zajedno. Pod različitim državama i pod različitim državnim uređenjima, ali uvek zajedno. I to ratujući međusobno, trveći se, ali i podjednako sarađujući, mešajući se, neretko i voleći se. Taj spoj je njihova suština, ništa drugo nego njihov identitet, mnogo jači i mnogo veći od bilo koje države. Baš kao što je to slučaj i sa Trstom, možemo slobodno reći „glavnim likom“ ove Magrisove izuzetne knjige: „Trst je anahronizam i nebeneinander, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam i vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon i Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću.“

Naslov: Mikrokosmosi
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih romana „Dunav“ i „Drugo more

Sitnice koje život znače – Lorenco Marone

U vremenu velike opasnosti, kakva je sasvim sigurno trenutna pandemija koronavirusa, pred nama je neminovno suočenje ne samo sa mogućom i poprilično realnom opasnošću, već i sa onim neretko zanemarenim pitanjima i dilemama. Isto tako, u takvim situacijama se ono što smo donedavno posmatrali kao datost pretvara u efemernost. Primera radi, doskorašnje prepucavanje oko nedavnih ratova, podjednako i onih davno prohujalih, otišlo je u potpuni zapećak. Stvarna opasnost je u potpunosti zasenila stvari koje su nam bile izuzetno bitne, ali i otkrila vrednost onih malih i običnih, nazvaćemo ih – svakodnevnih, stvari i zadovoljstava. Naša nekadašnja rutina – bilo to ispijanje kafe ili odlasci u šetnju, knjižaru, u pozorište ili u bioskop (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan) – je sada nestala. Suštinski, nestao je naš celi život. Što nam je dalo priliku, a tu priliku nikako ne treba da propustimo, da promislimo o vrednosti tih stvari. Još preciznije, da promislimo da li su nam te stvari davale samo privid života ili je to zaista bio život koji nas je u potpunosti ispunjavao. I podjednako bitno, da shvatimo koliko nam te stvari zaista znače. Veliku pomoć nam u tome može pružiti literatura. Boljeg primera za to nema od Bokačovog „Dekamerona“. Junaci ovog dela skrivaju se od kuge koja hara Firencom na imanju u blizini grada. Svake večeri, a ima ih deset, junaci „Dekamerona“ pričaju svoje priče. I to sa verom da jedino priča može da pobedi smrt. Sasvim sigurno, ne postoji dirljivije i veće poverenje u moć literature. Ali da mi pređemo na stvar. Kakve to priče govore junaci „Dekamerona“? Ako mislite da su to filozofske ili teološke rasprave, grdno ćete se prevariti. U pitanju su sasvim uobičajene priče o ljudskim radostima, glupostima, ljubavnim nedaćama i seksualnim avanturama. Ništa drugo, nego običan i svakodnevni život. Najbolje rečeno, taj i takav život je najveći kontrapunkt užasu koji se odigrava oko junaka romana. Isto to važi i u obrnutom slučaju. Priča o velikim nedaćama i tragedijama je prikaz sveta koji je izašao izvan okvira svakodnevnog. Ma koliko to možda zvučalo banalno, književna dela koja obrađuju takve teme nas upozoravaju na vrednost običnog i svakodnevnog. Onog što najčešće uzimamo zdravo za gotovo. Tako, recimo, Borhes suočen sa neminovnom smrću u pesmi „Trenuci“ piše: „Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti, / Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka, / Ne bih se trudio da budem tako savršen, / Više bih se opustio, / Bio bih gluplji nego što jesam, / Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.” Isto to čini i Lorenco Marone u romanu „Sitnice koje život znače“.
Čezare Anuncijata, sedamdesetsedmogodišnji napuljski udovac, provodi mirno svoje penzionerske dane. Doduše, malo drugačije od svojih ispisnika. Čezaro ne može da živi bez alkohola i cigareta, ništa manje i bez prostitutke Rosane. I tu nije kraj. Čezaro ne voli da čuva svog unuka, kloni se gužvi, komšijskih ogovaranja, podjednako i svoje porodice. Sve će se to promeniti u samo par dana. Čezaro mora da se suoči sa ljubavnim jadima svoje kćerke, da konačno prihvati da mu je sin gej, ali i da učini nešto što do sada nije činio. On će pokušati da pomogne komšinici Emi, žrtvi porodičnog nasilja. Sve to će iz korena promeniti njegov život.
„Sitnice koje život znače“ su ispisane lakim i jednostavnim stilom, bez mnogo filozofskih i inih promišljanja. Prateći život jednog sasvim običnog čoveka, Lorenco Marone kao da i sam stil prilagođava temi. Ono što je najbitnije, opasnost patetike je izbegnuta. Dikensovska priča o preobražaju ciničnog đubreta u plemenitog čoveka, ona besmrtna pripovest o Ebenizeru Skrudžu, jeste prisutna, ali je ona „umekšana“ sjajnom duhovitošću i ništa manjom lucidnošću samog autora. Rezultat je pitki roman, po stilu najpribližniji ranom stvaralaštvu Mome Kapora, u čijem čitanju istinski uživate, iako ste svesni da je ono daleko od neke velike književne vrednosti.
Lorenco Marone je rođen u Napulju. Posle završenih studija prava radi kao advokat. Debitovao je 2012. godine sa romanom „Daria“. Sledi niz romana koji su doživeli veliku čitanost. Proslavio ga je roman „Sitnice koje život znače“. Redovni je kolumnista lista „Republika Napoli“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila i prevode njegovih romana „Sutra ću možda ostati“ i „Običan momak“.
„A u mojim godinama ti ne treba ništa više, zaljubljemo se pre svega u nečije mane kako bi nam ono što se događa delovalo uverljivije“, govori Maroneov junak Čezare u ovom romanu. Upravo je ovakav odnos glavnog junaka prema sebi, ništa manje i prema drugima, najveća vrednost ovog romana. Čezarov cinizam je neodvojiv od njegovog krajnjeg racionalnog pogleda na svet. Evo još jednog primera: „Srdačnost je precenjena i ponekad samo prekriva trulež“. Opisujući postepeni prelazak sa junakovog konstatovanja stvarnosti na pokušaj da se ta stvarnost nekako izmeni i po mogućstvu učini boljom, Lorenco Marone čini sjajnu stvar. Svet u tom periodu promene, toliko puta viđene u istorije literature, ne postaje drugačiji (i dalje su ljudi uglavnom idioti, i dalje je stvarnost poprilično mračna), ali junakov pogled na svet dobija neke nove nijanse i otkrivaju se one naslovne „sitnice koje život znače“. I da se na kraju vratimo na početak. Čitanje ovog romana u danima velike opasnosti, kakva je trenutna pandemija, će biti pravo uživanje, ali i podstrek da se prisetimo sitnica koje nama život znače. I da ih ne zaboravimo kada opasnost prođe. A to niko sem nas ne može da učini, kako kaže junak ovog romana „Nažalost, život me je naučio da nikoga ne možemo spasiti. Možda jedino sebe, ako hoćemo.“

Naslov: Sitnice koje život znače
Autor: Lorenco Marone (1979-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 239

Engleski pacijent – Majkl Ondači

O ratu se uvek govorilo i uvek će se govoriti. Možda je to, ukoliko bi se pokušala napraviti analiza, najbezočnija ljudska fiksacija. Pogledajte samo ljude, uglavnom muškarce, koji kao najgora telad pilje u ratna oružja osećajući skoro pa erotsko uzbuđenje. Mačevi, noževi, puške, pištolji, haubice i tenkovi, sva ta oruđa uništenja neretko doživljavaju fetišizaciju, pogotovo kod vladajućih struktura, neka vam samo u svet dođe sladostrasni uzdasi balkanskih političara kada počnu da pričaju o nabavci novog oružja. Zanemarite otrcane floskule o odbrani zemlje, plemenitosti oružja i slične budalaštine. U korenu fasciniranosti ratom leži ljudska patologija. Nikako drugačije se ne može objasniti opčinjenost svirepošću i užasom kakav je rat. Kako književnost poprilično zavisi od društva i vremena u kom se stvara, jedino to možda neće priznati larpurlartisti, i ona je neretko sredstvo pomoću kojeg se patološka ljudska potreba za uništenjem slavi i postavlja na pijedestal vrline. I to od njenog samog početka. Šta je drugo Homerova „Ilijada“ nego slavljenje ratničke vrline i junaštva? Na ovaj antički uzor nadovezuje se kasnija književnost, od narodnih pesama pa sve do modernih slavitelja smrti. Ipak, i to na sreću, literatura je pišući o ratu, uspela u isto vreme i da ga predstavi onakvim kakav on zaista jeste. A rat je ništa drugo nego najobičnija klanica i izraz najdubljeg ljudskog ludila. Tako su ratni romani (kao što je, recimo, kultno Remarkovo delo „Na zapadu ništa novo“) postali u stvari najveća optužnica protiv rata. Ovo je potrebno, koliko je moguće kraće, objasniti. Istorija, pogotovo ona ratna, beleži samo pokrete trupa, borbena dejstva, prelome i poraze, u potpunosti zanemarujući učesnike rate, ukoliko oni, naravno, nisu komandanti ili vladari. Književnost tu grešku ispravlja. Za nju nisu bitni suvoparni podaci, ili su samo pokretači priče, ono šta je u fokusu jeste ljudska sudbina. I to, najčešće, onog najobičnijeg vojnika u rovu koji umire, ne znajući, opet najčešće, smisao svog stradanja. Takođe, za istoriju taj pojedinac, ukoliko preživi rat razume se, nije više bitan. On je samo jedan u mnoštvu. I tu opet dolazi književnost koja nam predstavlja ludilo rata kroz priču o njegovim posledicama. „Ja sam se smejao u krvi do kolena, / i nisam pitao: zašto? / (…) / Ja sam do juče pokorno sagibo glavu / I besno sam ljubio sram. / I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – Ali je danas znam!“, čuveni su stihovi Dušana Vasiljeva. Priču o ljudima koji pokušavaju, baš kao i u Vasiljevim stihovima, da saznaju svoju sudbinu nakon rata donosi Majkl Ondači.
Sami je kraj Drugog svetskog rata. U napuštenoj bolnici, u stvari vili, negde u Italiji, ostao je samo jedan teško povređeni pacijent. Ne znajući ništa o njemu, izuzev da je Englez, pazi ga kanadska bolničarka Hana, izmučena smrću sa kojom se tokom ratnog perioda prečesto sretala. Njihov zajednički život će poremetiti dolazak dvojice ljudi. Prvi je Karavađo, sitni provalnik koji je postao saveznički špijun, nekadašnji Hanin poznanik, a drugi je indijski miner Kip, poslat da demontira mine u okoline napuštene bolnice. U furioznom zapletu sudbine ovih četvoro ljudi će se spojiti i odvesti ih novih ponora, ali i do izbavljenja.
„Tamo je bio kraj sveta. Ali u praznini pustinje uvek te okružuje nestala prošlost“, Majkl Ondači ovako slika pustinju u kojoj je boravio engleski pacijent. Iako ovo može da se doslovno shvati kao pustinja, to je u isto vreme i pustinja života junaka romana. Prividno daleko od ratnih dejstava, u vili koja nalikuje na kraj sveta, Ondačijevi junaci moraju da se sukobe sa svojom nestalom prošlošću. Nju Ondači slika silovito, kroz sjajne poetske reminiscencije, neprestano sukobljavajući prošlost i sadašnjost. Rečenice u ovom romanu su britke, surovo nežne, uvek na razmeđi bola i potrebe da se uprkos bolu nastaviti živeti, praćene sjajnim mislima junaka. Baš kakva je i ova: „Ima izdaja u ratu koje su detinjaste spram naših ljudskih izdaja u miru.“
Majkl Ondači, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Šri Lanki. Kao dete se sa porodicom seli u Veliku Britaniju, docnije u Kanadu. Tamo će započeti profesionalnu karijeru kao univerzitetski profesor. Do sada je napisao šest romana, preko deset zbirki pesama i jednu knjigu memoarske proze. Proslavio ga je roman „Engleski pacijent“ za koji je dobio „Bukerovu nagradu“ (povodom pedesetogodišnjice „Bukerove nagrade“ ovaj roman je od strane čitalaca proglašen za najbolje delo ovenčano ovim priznanje). Pored „Bukera“ zadobio je i niz kanadskih i internacionalnih književnih priznanja. Na srpskom je u izdanju „Mladinske knjige“ objavljen još jedan njegov roman, „Putnik sa Cejlona“. „Engleski pacijent“ je pretočen i u istoimeni višestruko nagrađivani igrani film.
„Engleski pacijent“ se može posmatrati iz više uglova. Na prvom mestu to je sjajni ratni roman sa trilerskim primesama. Sudbina zagonetnog engleskog pacijenta sasvim sigurno će izazvati znatiželju svakog čitaoca da otkrije njegov pravi identitet. Ništa manje nisu zanimljive ni špijunske avanture Karavađa, kao i demontiranje bombi koje obavlja Kip. Ali ono što odvaja ovaj roman od mora ratnih knjige jesu dve stvari. To je pre svega psihološka virtuoznost u slikanju unutrašnjosti likova i ponora u koje ih je odveo rat. Ondačiji junaci nisu heroji, oni su samo obični ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u poludelom svetu. Ideja o svetom i plemenitom ratu, onako kako se on neretko predstavlja, za Ondačije junake ja podla laž. Nema za njih ničega plemenitog u ratu. Baš ničega. Samo truleža smrti od kojeg treba pobeći, iako se to čini nemogućim. Put kojim junaci ovog romana polaze je put ponovnog otkrivanja ljudskosti, baš kao što to čini i onaj čovek koji peva posle rata iz Vasiljeve pesme: „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena / i preživeo godine klanja, / radi ovog svetog saznanja / što mi je donelo propast.“

Naslov: Engleski pacijent
Autor: Majkl Ondači (1943-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 311

Drugo more – Klaudio Magris

Istorija se može posmatrati na mnogo načina, ali se dva pogleda na nju posebno ističu. Jedan je pravolinijski. Na početku nas bog stvara, ili je u pitanju veliki prasak, sledi duga i prava putanja događaja, boljih ili gorih, svejedno je, i na kraju svršetak, opet božija odluka ili nestanak u nekom novom prasku. Sve ima svoj smisao i cilj. Drugi pogled na istoriju je ciklični, koji je prisutan još od antičke filozofije, ali svoje teorijsko utemeljenje zadobija u Ničeovoj misli o večitom vraćanju istog. Najjednostavnije rečeno, istorija naše civilizacije je neprestani krug jednih te istih događaja, koji se iznova i iznova ponavljaju. Koju ćete teoriju prihvatiti, ipak, ponajviše zavisi od predubeđenja i ideoloških svetonazora. Za religiozne ljude ciklična teorija je neprihvatljiva, podjednako i za one koji su zadojeni prosvetiteljskim idejama o razvoju čovečanstva. Prvima je problem u anuliranju uloge boga, onima drugima predstava naše civilizacije kao ludačkog galimatijasa. Ipak, ako čovek pokuša da racionalno promisli o ovoj temi, teorija o cikličnosti istorije deluje verovatnija. Ako zanemarimo čovekov ponos stvorenim i urađenim, onu Lajbnicovu teoriju o svetu najboljem od svih mogućih svetova koju podupiremo napretkom, videćemo sliku koja se večito ponavlja. Besmisleni ratovi i genocidi, klasna i materijalna segregacija i sveprisutna glupost su ostali isti. I ne samo to, izgleda da je ludost postala još izraženija i veća. Nema većeg dokaza za to od politike. Da to konkretizujemo. Dve najveće klanice u istoriji čovečanstva, Prvi i Drugi svetski rat, najrečitije su pokazali do kojih granica čovekova glupost može da ide, pogotovo onda kad je opravdana velikim nacionalnim i sličnim budalastim izgovorima. Način da se ona zaleči je upoznavanje sa drugim i traženje jedinstva nasuprot razlikama. Najbolje je to izrazio Borhes u kratkoj priči „Zaverenici“, posvećenoj Švajcarskoj: „Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti.“ Ali, naravno, ovaj svet nije iskoristio tu šansu. Ili, pak, ako je iskoristio, na svaki način pokušava da je razori i uništi. Priču o takvom propadanju plemenitih ideja, a još više o čovekovom mestu u svetu u kojem se sve ponavlja, donosi nam veliki italijanski prozaista Klaudio Magris.
Radnja romana „Drugo more“ otpočinje 1909. godine. Mladi Enriko, svršeni gimnazijalac, polazi iz Trsta na put. Zasićen čamotinjom austrougarske provincije, podjednako i nacionalnom histerijom pred Veliki rat, on kreće u Argentinu. Mladalački zanos ga odvodi u Patagoniju gde postaje gonič stoke. Traje to više od deset godina, sve do povratka u domovinu 1922. godine. Ali od nje nije ostalo ništa. Nekadašnja velika austrijska carevina je propala i podeljena na nekoliko nacionalnih država. Bežeći ponovo od nacionalnog ludila, Enriko se naseljava kao pustinjak u Istri. No, tamo ga čeka Drugi svetski rat i nova, još veća, ludila.
„Drugo more“ se može čitati na tri načina. Ono je u prvom sloju priča o duboko povučenom čoveku koji ne živi u svetu, već nasuprot njemu. Tome najviše doprinosi majstorska psihologizacija Enrikovog lika, koju je Magris doveo do perfekcije. U drugom čitanju „Drugo more“ je istorijski roman, gde autor sastavlja sjajnu sliku napretka, podjednako i stagnacije, jednog društva i civilizacije. I u onom trećem, i krajnjem, čitanju „Drugo more“ je priča o begu i mogućnosti promene: „Ovo putovanje neće biti beg, otići kao pomalo umreti, već živeti, biti, postojati“, ali isto tako i poraza koje nam bekstvo donosi: „(…) i more je previše jer obnavlja obećanje sreće i veliko traganje za smislom koje – kao i svako traganje – guši sreću. Bolja je zemlja, učmala pod nogama.“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je nekoliko studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Zemlja majčinski podnosi plug koji je cepa, ali je more veliki nedostižni osmeh, ništa na njemu ne ostavlja traga; ruke što plivaju ne stežu ga, guraju ga od sebe i gube ga, ono se ne da“, ovako Magris vidi razliku između zemlje i mora. To je možda i najbolji opis glavnog junaka ovog romana. U večitoj borbi sa nacijom ili državom koje pokušavaju da ga podrede, Enriko se kao i more nikome ne da. Austrougarska, Argentina, Italija, Jugoslavija – sve je to za njega jedna te ista glupost. On iska slobodu, tragajući za onim što nas spaja, a ne razdvaja. Države, to su samo budalaštine za njega. Jedini je problem što te države ostavljaju prevelike posledice na njegov život svojim delovanjem. Spretno balansirajući između junakovog idealizma i nimalo ružičaste stvarnosti, Klaudio Magris tvori sliku sveta u previranju. Suštinski, večitog vraćanja istog. Najtačnije rečeno, večitog vraćanja ludosti. I naše nemogućnosti da izbegnemo stoput ponovljene gluposti: „Ali, civilizacija je istorija ljudi koji nisu sposobni da žive u ubeđenju, koji grade ogromni zid retorike, društvenu organizaciju znanja i delovanja, kako bi sebi samima sakrili prizor i svest o sopstvenoj praznini.“

Naslov: Drugo more
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 104

Jedan, nijedan i sto hiljada – Luiđi Pirandelo

„Bacaj se koliko hoćeš i koliko možeš u svet, i idi od boga do boga, i sa planete na planetu i sa zvezde na zvezdu, i viči i objavljuj i prorokuj, i ništa drugo nećeš čuti ni videti kroz ceo ovaj svet do senku sebe, do odjek svog glasa, do svoje satansko i sveprisutno Ja“, zapisuje Branko Lazarević u „Dnevniku jednoga nikoga“. Ovaj veliki srpski esejista i književnik, nažalost potpuno zaboravljen, ovako piše o ishodu svakog čovekovog htenja. A on je egoizam. Ovo, razume se, niko od nas neće olako prihvatiti kao istinu. I ne samo to, ove rečenice će izazvati neminovno zgražavanje i bes. Zašto? Pa najpre zato što se od svakog ljudskog bića očekuje da prevaziđe svoj egoizam. O tome govore skoro sve religije, ali i ideologije. Svođenje egoizma na „pristojnu“ meru u srži je etike, ništa manje i društvenih konvencija. Da li je taj zadatak uspešno obavljen može se nadugačko i naširoko raspravljati. U društvima gde je kolektivizam postavljen na pijedestal vrline egoizam je smrtni greh, samo što takva društva u današnjici iščezavaju. Otuda i česti pokušaji nostalgičnog vraćanja u prošlost kada taj kolektivizam nestane. Da vidimo kako to izgleda na našim prostorima. Za određeni broj ljudi povratak u vreme velikih porodičnih zadruga i patrijarhalnog modela življenja je jedino moguće rešenje. Za one, pak, druge, to je povratak u socijalistički period istorije. Ako ostavimo po strani materijalne benefite, šta je to što ove dve grupacije snevaju? Najjednostavnije rečeno, drugačiji način života, još tačnije prevazilaženje egoizma i obnavljanje duha zajedništva. A to je i najveća zamerka sadašnjosti, egoizam koji je vidljiv u svakom segmentu života. Na prvom mestu to su otuđene strukture moći (prvenstveno političke i biznis elite) koje se jedino bore za sopstveni interes. Razume se, ni puk nije ništa bolji. U društvu u kojem se živi po pravilima socijalnog darvinizma svako gleda svoju korist ne obazirući se na put koji treba proći da bi se došlo do te koristi. I polako dolazimo do naše poente. Današnjice u kojoj je egoizam prokažen kao nešto nedolično i nemoralno, a u kojoj je u isto vreme egoizam sveprisutan. O poreklu egoizma, odakle on dolazi, ali i njegovim manifestacijama maestralno piše Luiđi Pirandelo.
Glavni junak romana „Jedan, nijedan i sto hiljada“, Vitanđelo Moskarda, je mladić u kasnim dvadesetim godinama života. Materijalno obezbeđen nasledstvom koji je dobio od oca, on sa ženom živi kao tipični bogati malograđanin. Prekretnica će se desiti u trenutku kad Vitanđelu žena saopšti da mu je nos kriv. Banalno je to otkriće, ali Vitanđelu menja pogled na postojanje. Ako je celoga života mislio da je njegov nos savršen, a eto sad ispada da je kriv, ko zna kakva je situacija sa svim ostalim stvarima. Počinje preispitivanje koje će Vitanđela odvesti do krajnje čudnovatih zaključaka, ali i ništa manjih životnih preokreta.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je savršena narativna struktura romana. Izabravši da glavni junak u isto vreme bude i narator, Pirandelo ne samo da na ovaj način daje neophodnu dozu životnosti glavnom junaku, već i svakom čitaocu daruje savršeni prikaz preispitivanja jednog čoveka. Blistavi je to tok svesti, podjednako fokusiran na unutrašnja preživljavanja, ali i na posledice koje ta preživljavanja donose. Priča je to o sukobljenosti spoljašnjeg i unutrašnjeg, a preko nje i priča o našoj suštini. Šta je ona u stvari? Ono što nosimo u sebi ili ono što drugi vide? Najbolje to izražava Pirandelov junak: „Kakve veze imaju moje misli s tom rićkastom kosom, koje bi moglo i da ne bude više, ili bi mogla da bude seda, ili crna, ili plava; i sa tim zelenkastim očima koje bi mogle da budu i crne, ili plave, i s tim nosom, koji bi mogao da bude i prav, ili zatupast? (…) Pa ipak, ja sam, sve u svemu, za sve druge, upravo ta rićkasta kosa, te zelenkaste oči i taj nos, celo to telo, koje je za mene ništa.“
Luiđi Pirandelo, jedan od najvećih italijanskih književnika dvadesetog veka, je rođen u imućnoj sicilijanskoj porodici. Pohađa studije prava i filozofije, tokom kojih objavljuje prve književne radove. Slavu mu donosi roman „Pokojni Matija Paskal“. Tokom bogate književne karijere je napisao sedam romana i nekoliko zbirki novela i priča, od kojih je najpoznatija „Novele za godinu dana“. Ostao je najviše upamćen po dramskom stvaralaštvu. Njegove drame (ponajviše „Sedam lica traži pisca“) postale su prekretnica pozorišne umetnosti dvadesetog veka. Godine 1934. je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
„A znate li na čemu se zapravo sve zasniva? Ja ću vam reći. Na pretpostavci da stvarnost, onakva kakva je za vas, mora biti ista i za sve druge“, zaključuje glavni junak ovog romana. I to je koren ne samo njegovog kasnijeg pogleda na sopstveno postojanje, već i na celi svet. Da to pojednostavimo. Ukoliko se naše shvatanje stvarnosti zasniva na onome što nosimo u sebi, a to je najčešće koloplet zabluda, predrasuda i puke subjektivnosti, neminovno se dolazi do zaključka da je ono pogrešno. Naravno, mi to ne možemo znati (izuzev ako ga ne preispitamo kao glavni junak ovog romana), i baš iz tog neznanja mi očekujemo da je naš pogled na stvarnost ispravan, kao i da se drugi ljudi moraju složiti sa njim. Upravo to je koren egoizma, taj galimatijas različitih pogleda na stvarnost u kojem svako misli da je njegov pogled jedini mogući, a sledstveno tome i ispravan. Kroz razgradnju ovog galimatijasa i maestralni ulazak u unutrašnji svet naših zabluda, Luiđi Pirandelo osvetljava jednu od onih tema o kojima se retko piše, pritom ispisujući maestralnu pripovest koja pleni svojim stilom, odličnom narativnom strukturom, ali i ništa manje mudrošću.

Naslov: Jedan, nijedan i sto hiljada
Autor: Luiđi Pirandelo (1867-1936)
Preveli: Aleksandar Levi i Mirela Radosavljević
Izdavač: Paideia, Beograd, 2007
Strana: 159

Kako biti oboje – Ali Smit

Pitanje identiteta jedno je od onih pitanja koje kao retko koje može da izazove poprilično oprečne reakcije. Pogotovo ako je u pitanju rodni identitet. U nauci, i ne samo njoj, rodni identitet se pre dvadesetog veka zasniva isključivo na spoljnim fizičkim karakteristikama. Sa otkrićem gena pitanje rodnog identiteta postaje znatno komplikovanije. Gde smestiti osobe koje u sebi sadrže genetsku kombinaciju koja ne odgovara isključivo jednom polu? Ili još teže, kako odrediti pol onima koji ga ne prihvataju? Termin rodni identitet baš tu nastupa kao pokušaj da se na najlakši način opiše promena paradigme roda. Ako je u pređašnjem svetu rod bio datost, on je u savremenosti, ili barem u savremenoj nauci, subjektivni osećaj pripadnosti određenom polu. A ta pripadnost nimalo nije naivna stvar. Najpre zato što je, izuzev u nekoliko retkih društava u kojima je vladao matrijarhat, istorija naše civilizacije tragično okrenuta ka muškom polu. Sem malog broja žena (a i njih neretko kao pukog objekta ili neophodne kulise), istorija slavi muškost kao dominantnu kategoriju. Ta neslavna tradicija je upisana u gotovo svaku religiju. Eva nastaje od rebra muškarca kao njegova dopuna, nikako ne kao nezavisan entitet. O silnoj biblijskoj mizoginiji, koja se u današnjoj crkvi nastavlja kroz odbijanje da žene postanu sveštenici, ne treba ni trošiti reči. Još neslavnija je istorija islama koji ženu i dan-danas smatra podređenim subjektom, toliko da one u islamskim teokratijama nemaju nikakva prava. Na sreću, istorija muške civilizacije se polako bliži kraju. Sifražetkinje, koje nasleđuju moderne feministkinje, borbom donose ženi pravo na upravljanje sopstvenim telom, pravo glasa, ali i mogućnost ostvarivanja svih potencijala. Ne i manje bitno, zajedno sa ovom promenom muško-ženske paradigme dolazi i do preispitivanja rodnog identiteta kojeg smo pomenuli na početku. Šta je to što muškarca čini muškarcem i ženu ženom, pokušava da se odgonetne u modernoj psihologiji, sociologiji i politikologiji. U ovu raspravu uključuje se i umetnost. Nobelovac Dž. M. Kuci piše maestralni roman „Fo“ u kojem progovara o ovom pitanju. Popularna kultura nam donosi brojne umetnike koji se igraju sa polom (pomenimo samo Marlen Ditrih i Dejvida Bouvija). O rodnom identitetu piše i velika škotska spisateljica Ali Smit.
Roman „Kako biti oboje“ nas upoznaje sa dva sveta. U onom prvom pred nama se nalazi renesansni slikar Frančesko del Kosa. Nekim čudom probuđen u dvadeset i prvom veku on se priseća svog mučnog života i umetničke karijere. Ništa manje i peripetija sa polom koje su ga večito pratile. Nesvesna prisustva renesansnog umetnika, tinejdžerka Džordž se nalazi pred njegovom slikom. Iznenadna smrt majke, feministkinje i političkog aktiviste, nateraće Džordž na preispitivanje sopstvenog života. Renesansni umetnik i moderna tinejdžerka su pred putem koji će otkriti ono najdublje što nose u sebi.
Sastavljen iz dva dela koja se međusobno preklapaju i dopunjuju, roman „Kako biti oboje“ sasvim sigurno predstavlja jedno od najvećih dostignuća književne tehnike dvadeset i prvog veka. Kroz dva dela ovog romana mi se upoznajemo sa dijametralno suprotnim svetovima koji svaki za sebe predstavlja poseban, ali i paradoksalno jedinstveni entitet. I tu leži najveća draž ovog istinskog remek-dela. Spojiti renesansu i savremenost i to ne samo kroz njihovo veštačko kalemljenje već kroz bezbroj niti koje se duboko urezuju u svaki redak ovog romana pravi je književni podvig. Ispratiti taj literarni vatromet sa sjajnim stilom koji odlično prati epohe još je teži zadatak. Ali Smit uspeva u tome darujući nam pravu književnu poslasticu, koja će sasvim sigurno postati budući književni klasik.
Ali Smit je po mnogima najznačajniji savremeni škotski književni stvaralac. Predavala je na Kembridžu, posle čega se posvećuje spisateljskom radu. Debitovala je sa zbirkom „Slobodna ljubav i druge priče“ 1995. godine. Sledi nekoliko romana, novela, zbirki priča i eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća britanska književna priznanja, a ovaj roman je bio u najužem izboru za Bukerovu nagradu. Ali Smit redovno piše za nekoliko britanskih medija. Pored ovog, na srpskom je objavljen njen roman „Slučajno“.
„Zar baš nikada ne možemo da izađemo iz svojih okvira? (…) Zar ne možemo da budemo više od onog što jesmo?“, izgovara majka tinejdžerke Džordž u ovom romanu. Baš to pitanje je i trajna zanimacija Ali Smit. Da li smemo, ili još tačnije da li baš moramo, da pristanemo na uska pravila ovog sveta? Pa čak i na ona pravila koja određuju naš rod. To najbolje na svojoj koži oseća Frančesko del Kosa, muškarac koji se oseća kao žena. Ili žena koja je prinuđena da bude muškarac. Za razrešenje ovog paradoksa ipak ćete morati da pročitate roman. A u njemu ćete susresti i mladu Džordž. Onu koju u našem vremenu mora da reši pitanje identiteta, a preko njega i svog života. Ali Smit je napisala maestralan roman, izatkan sjajnim stilom, i sa kompozicijom koja, malo je reći, izaziva divljenje. Roman je to koji nas tera na preispitivanje onog najdubljeg u sebi ili barem onoga što možemo otkriti: „Jer niko nas ne poznaje: jedino naše majke, a i one tek jedva (i imaju razočaravajući običaj da umru pre nego bi trebalo). Ili naši očevi, čije greške dok su živi (ili odsustvo nakon što umru) prosto izbezumljuju (…) Niko nema ni najblаžu predstavu o tome ko smo, ili ko smo bili, pa čak ni mi sami.“

Naslov: Kako biti oboje
Autor: Ali Smit (1962-)
Preveo: Aleksandar Milajić
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 273

Nulti broj – Umberto Eko

Nulti brojAko bi se tražila odrednica koja najbolje karakteriše savremenost to bi sigurno bio naslov čuvenog Foknerovog romana „Buka i bes“. Živimo u vremenu u kojem se neprestano priča o humanosti, a ono je verovatno najnehumanije u ljudskoj istoriji. Uvereni smo da smo dosegli najveći kvalitet život, dok u isto vreme polovina zemaljske kugle grca u najgorem siromaštvu. Uspon mas-medija doneo nam je nezamislivi priliv informacija, a mi u stvari sve manje stvari znamo. Čak ni drastično povećanje visokoobrazovanosti nije ništa promenilo. Štaviše, čini se da sve veći broj studenata donosi još veće zaglupljivanje. Kao nikada do sada u istoriji potreban nam je, i ne samo potreban već i neophodan, glas razuma. Ono što se pre označavalo rečju – intelektualac. Pored neospornog intelektualnog kapaciteta i širokog obrazovanja takva osoba mora da poseduje i autoritet. Tu već nastupa problem. Prenebregnemo li dosadno moderno teoretisanje da autoritet ne može da postoji i da je to najobičniji konstrukt, osnovni razlog za nepostojanje takvog autoriteta je nedostatak moralnog kredibiliteta. Intelektualci su postali moralni slabići i poslušne metrese ideologije, politike, nacije i religije. Naravno, postoje i oni zatvoreni u sopstvene svetove i uske krugove istomišljenika, opčinjeni sopstvenom pameću i nesuvislim teorijama. Možda ih je najbolje opisao Bodrijar rečima da kopaju teorijske rupe čekajući da u njih upadne realnost. Zabrinute njuške, uvek uznemirene za nacionalna, državna i ideološka (svejedno je da li su leva ili desna) pitanja, u potpunosti uverene u svoju inteligenciju, bez trunke preispitivanja, skromnog znanja ili autistično fokusiranog na jednu oblast, dosadnog jezika i još dosadnije pameti, to je profil današnjih intelektualaca. Stoga je i potpuno razumljiva žalost koja je nastupila po odlasku velikog i istinskog intelektualca Umberta Eka.
Najnoviji (nažalost i poslednji) Ekov roman „Nulti broj“, priča je o sadašnjem vremenu i onome šta nam je to vreme donelo. Glavni junak i narator, propali pedesetogodišnji novinar Kolona, dobija novi posao. Sem uredničkog mesta u novinama „Sutra“, njegov zadatak je i napiše knjigu o pokretanju ovog lista. Kuriozitet je što te novine nikada neće izaći i što postoje jedino kao sredstvo kojim će njihov tajanstveni vlasnik (koji neverovatno podseća na bivšeg italijanskog premijera Berluskonija) ucenjivati političare i biznismene. Ako je ideja za ove novine groteskna, još groteskniji su oni koji ih prave. Skup je to propaliteta svih fela. Razočarane devojke koja svoj talenat traći pišući za žutu štampu o aferama poznatih, doušnika tajnih službi, priglupih zanatlija, kao i sredovečnog Bragadoča opčinjenog teorijama zavera i njihovim razotkrivanjem. Upravo će Bragadočo glavnog junaka dovesti u nevolju. Priča o velikoj zaveri na čelu sa živim Musolinijem (on je naravno preživeo navodnu smrt), u prvo vreme će zabavljati Kolonu, sve dok Bragadočo ne bude ubijen. Sledeći je on na meti jer zna čitavu priču. Potera počinje.
Gotovo opsesivna zainteresovanost Umberta Eka za teorije zavera nastavlja se i u „Nultom broju“, samo što je ovaj roman po prvi put u njegovoj karijeri potpuno smešten u sadašnjost. Nije to jedina neobičnost ovoga dela. „Nulti broj“ je od svih romana koje je Eko do sada napisao najkraći i verovatno najjednostavniji. Odbacujući filter na početku (one čuvene desetine stranica potpuno hermetičkog teksta), Eko piše običnim jezikom bez mistifikacija i postmodernih tehnika. Gledajući iz čisto zanatskog ugla, likovi u ovom romanu su poprilično traljavo opisani, psihološke karakterizacije gotovo da nema, fabula je predvidljiva, zaplet gotovo nepostojeći. U čemu je tajna? Da li je veliki pisac izgubio talenat i dar? Nikako ne! Kao i svaki put do sada, Eko iznenađuje čitaoca. On piše nešto što bi se najjednostavnije moglo opisati kao roman-pamflet (bez one negativne konotacije pamfleta). Sami likovi nisu toliko bitni, mnogo je bitnije ono šta ti likovi izgovaraju. A u tome Eko briljira. Ogoljavajući do kraja medijsku scenu i tehnike manipulacija (ništa manje i teorije zavera), Eko nam otkriva pokvareno i duboko korumpirano lice modernog sveta. Naravno da se „Nulti broj“ može čitati i kao roman (triler pre svega), ali bez te dublje poruke on je neupotrebljiv.
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo ali ga napušta i upisuje studije srednjevekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima svoje mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija (pomenimo samo kultna dela „Kant i kljunar“, „Granice tumačenja“, „Kazati istu stvar“), nekoliko ilustrovanih monografija („Istoriju lepote“, „Istoriju ružnoće“, „Beskrajne spiskove“), polemičke spise („Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“, „Vera ili nevera?“), dnevničke zabeleške, knjige za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Sasvim sigurno najveći intelektualac dvadesetog i prvog veka, Umberto Eko, bio je sve ono što nisu moderni intelektualci. Erudita beskrajno radoznalog uma, teoretičar koji se ne miri sa dosadnim teorijama, naučnik sa britkim i sočnim jezikom, pisac koji je zaista bio sveznajući pripovedač. Povrh svega, čovek sa blagorodnom ironijom prema ideologiji, veri i naciji, a baš iz te ironije je proizašla i duboka moralnost. Zaokupljen znanjem, on ga nikada nije prihvatao kao konstantu. Njegova čuvena biblioteka od trideset hiljada knjiga do poslednjeg dana mu je bila pribežište i najbolji prijatelj. Baš taj i takav čovek, progovorio je o sadašnjem vremenu. Bez imalo ostrašćenosti, a sa puno duha, ironije i ništa manje znanja u ovom romanu je „vrli novi svet“ kao nikada do sada raskrinkan. Iako on nije vrhunac Ekovog romanesknog opusa, „Nulti broj“ je ipak poslednji dar velikog intelektualca. Onog čoveka koji je nam je nekada otkrivao prošlost, a sada nam razotkriva sadašnjost.

Doviđenja, profesore Eko, nikako zbogom.
Samo hulje umiru, oni veliki ljudi ostaju zauvek živi. I hvala Vam na svemu.

Naslov: Nulti broj
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Preveli: Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2015
Strana: 206

Ja sam bog – Đorđo Faleti

Ja sam bogZačetak kriminalističkog žanra i uopšte klasične detektivske priče vezuje se za velikog američkog pesnika Edgar Alan Poa. Godine 1841. on objavljuje priču „Ubistvo u ulici Morg“ čiji je glavni junak Ogist Dipen, pariski detektiv i kriminalni istražitelj. Od ove prelomne godine za književnost prošlo je više od jednog i po veka. Sasvim dovoljno vremena da se žanr koji je Po ustanovio razvije i pokaže svoj puni potencijal. Govoriti o istoriji ovog žanra nemoguće je bez spominjanja dva imena – Artura Konana Dojla i Agate Kristi. Njihova dela i junaci (Šerlok Holms i Herkul Poaro) ne samo da su obeležili jednu epohu, već su i u potpunosti promenili svet književnosti. Od nekadašnjih viteških romana, pikarskih avantura, ljubavnih i istorijskih epopeja primat nad popularnošću i velikim tiražima preuzimaju kriminalistički romani i priče. Slavi uštogljenog Herkua Poaroa sredinom dvadesetog veka počinje da preti nekonvencionalni američki detektiv Filip Marlou. Upravo ovaj lik iz pera Rejmonda Čendlera postaje svojevrsna prekretnica. Od nepristupačnog Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa detektivi se spuštaju na zemlju. Svako od njih ima svoju boljku (najčešće alkoholizam), ali i probleme sa nemaštinom i unutrašnjim demonima. Naravno, njihova genijalnost je neupitna. Kako se vreme menja, tako se i glavni junaci – kao i njihovi slučajevi – menjaju. Od nekadašnjih crno-belih slučajeva gde se zna ko je dobar i kako će loš proći, dolazimo do situacije u kojoj ovaj žanr polako poprima i odlike vremena u kojem se radnja odigrava. To je u svojim delima najbolje do sada pokazao nordijski pisac Ju Nesbe. Na kraju treba reći i da je odgonetka popularnosti kriminalističkog žanra u njegovoj zanimljivosti. Romani koji drže pažnju i zabavljaju čitaoca, neminovno moraju biti čitani. Ali i pored zabave, dobar deo romana koji pripada ovome žanru ima veliku književnu vrednost. Uzmimo za primer samo prvenac Umberta Eka „Ime ruže“. Baš takvo je i delo Ekovog zemljaka Đorđa Faletija „Ja sam bog“.
Radnja romana „Ja sam bog“ većim delom svoje radnje smešten je u Njujork. Beskrupulozni ubica i psihopata postavio je niz eksplozivnih naprava u nameri da usmrti desetine hiljade ljudi. Đorđo Faleti odmah na početku romana pomera granice žanra i podrobno opisuje samoga ubicu. On je vijetnamski veteran sa teškim fizičkim i psihičkim ozledama. Njegov očaj, sjedinjen sa nepravdom koju je prema njemu počinila država, pretvara se u osvetnički nagon. Podrobno je, ali i majstorski, opisano njegovo ratovanje u Vijetnamu, povratak kući, kao i prvo ubistvo koje izvršava. Roman u tom trenutku prelazi na drugu ravan, ne odajući identitet ubice. Prošlo je mnogo godina i upravo ovaj veteran postaje najveća pretnja već uzdrmanom Njujorku posle terorističkog napada na Kule bliznakinje 2001. godine. Zadatak da odgonetnu ne samo veteranov identitet, no i mesta na kojima je on postavio bombe je na mladoj detektivki Vivijen i na njenom nametnutom partneru novinaru Raselu.
Najveća vrlina Faletijevog pisanja je ubedljivost. Čitajući ovaj roman ni u jednom jedinom trenutku nećete posumnjati da ono što je u njemu opisano jednoga dana ne može postati stvarnost. Toj ubedljivosti najviše doprinosi izuzetna psihološka karakterizacija svih likova, a pogotovo ubice. Kompoziciono savršeno uobličenom Faletijovom romanu „Ja sam bog“ gotovo da je nemoguće pronaći manu. Odlični opisi Njujorka, osećaj za detalj i dobru priču, iznenadni i neočekivani preokreti, majstorski stil – sve je to što ovaj roman čini pravim remek-delom kriminalističkog žanra.
Đorđo Faleti je jedna od najzanimljivih i najsvestranijih ličnosti italijanske umetničke scene. Debitovao je kao kabaretski muzičar, a bavio se komponovanjem i glumom. Njegov prvi roman „Ja ubijam“ (iz 2002. godine) postao je izdavačka senzacija i do sada je prodat u preko pet miliona primerka. Faletijeva dela prevedena su na preko trideset svetskih jezika, a uskoro se očekuje i nekoliko ekranizacija. Preminuo je 2014. godine. Izdavačka kuća „Evro-Đunti“ je na srpskom izdala njegove romane „Ja ubijam“, „Ja sam bog“, „Tri čina i dva poluvremena“ i „Ispovest trgovca ženama“.
Romanom „Ja sam bog“ Đorđo Faleti ne samo da je potvrdio slavu i simpatije koje je zadobio sa prvencem „Ja ubijam“, već i dokazao da se posle odličnog dela može napisati još bolje. Za razliku od većine romana ovoga žanra koje kritika karakteriše kao zabavnu literaturu ili još češće kao treš, Faletijeve knjige pobrale su lovorike pa čak i pohvale da su vrhunac savremene italijanske književnosti. O milionskim tiražima i ogromnoj armiji njegovih čitalaca gotovo da je izlišno govoriti. A sve je to Đorđo Faleti stekao svojim izvanrednim stilom, talentom i unapređenjem kriminalističkog žanra. Upravo zbog toga posmatrati Faletijeva dela isključivo kao detektivske storije velika je greška. Njegove romane pored izuzetnih psiholoških analiza, krasi i zapitanost nad društvenim, kulturnim i političkim prilikama našega vremena. Naravno, sve je to upakovano u odličnu i uzbudljivu priču za koju je malo reći da se čita sa uživanjem.

Naslov: Ja sam bog
Autor: Đorđo Faleti (1950-2014)
Preveo: Mate Maras
Izdavač: Znanje, Zagreb, 2011
Strana: 403