Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Kada, ako ne sada? – Primo Levi

Ako se izuzme saznajna i folklorna funkcija (kako su moji preci živeli) istorije, suština ove naučne grane, ili barem kako je većina vidi, proizilazi iz latinske sentence o istoriji kao učiteljici života. Naprosto, šta nam znače podaci o ratnim bitkama i ofanzivama ako nas ti podaci neće naučiti da takvo ludilo nikada više ne ponovimo? Da bi se ta funkcija istorije ostvarila potrebni su svedoci, ljudi koji su doživeli, ali i preživeli istorijske događaje. Prvi takav zabeleženi “svedok” je vojnik Filipides. Antička legenda govori da je ovaj vojnik pod punom opremom pretrčao put od Maratona do Atine kako bi javio da su u bici pobeđeni Persijanci. Nastavak je, ipak, manje srećan. Filipides je odmah po saopštavanju vesti umro. Neslavna sudbina svedoka je još gora u kasnijoj istoriji. U bici kod Strumice koju su vodili Bugarska i Vizantija preživeli bugarski vojnici su oslepljeni. Legenda govori da je tek svakom stotom bugarskom vojniku ostavljeno jedno oko kako bi mogli da vode ostale vojnike. Pogled na ovu oslepljenu vojsku, po legendi naravno, doveo je bugarskog cara Samuila do srčanog udara i smrti. Ni novovekovna istorija se ne razlikuje. Samo što se u njoj, za razliku od pređašnje, pokušava iznaći nešto više od priče o strahotama. To je ona nada sa početka teksta. Ili još tačnije, istorija postaje pripovest o trijumfu čoveka nasuprot svih muka. Da uzmemo najočitiji primer. Priča o Drugom svetskom ratu je nezamisliva bez pobede nad nacizmom i nade koju je ta pobeda donela. I tu opet dolaze svedoci. Još tačnije, preživeli bez kojih istorija ne može da funkcioniše. Tako gotovo sve podatke o holokaustu ili sovjetskim logorima dugujemo preživelima. Apsolutno je nezamislivo pomisliti na holokaust, a da nam u te misli ne dođe i mađarski nobelovac Imre Kertes. Isto tako i pričati o sovjetskim logorima bez pominjanja dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova. Samo što već tu nastupa problem, koji je najbolje objasnio sam Imre Kertes u svojim dnevnicima. On je posle odgledane “Šindlerove liste” optužio Spilberga, mada je tu Spilberg samo simbol, za falsifikovanje istorije. Po Kertesu je priča o preživljavanju i nadi apsolutna laž. Holokaust je samo smrt i istrebljenje. Nema posle njega nikakve nade i nastavke. Samo smrti. Čak su i oni preživeli mrtvi. To najbolje pokazuje u delu “Kadiš za nerođeno dete” u kom objašnjava zašto nikada neće imati dete. Svet u kojem je postojao Aušvic ne zaslužuje nastavak. Da li je to tačno sjajno odgoneta još jedan svedok užasa holokausta Primo Levi.
Jul je 1943. godine. Nemci još uvek drže dobar deo Sovjetskog Saveza pod kontrolom. Baš u tim okupiranim oblastima sreću se Leonid i Mendel. Obojica su Jevreji koji pokušaju da se spasu od pomahnitalih nacista. Njihov zajednički put preko okupiranih teritorija spojiće ih sa preživelim Jevrejima i dovesti do formiranja partizanskog odreda. Tako organizovani, oni kreću u borbu. Da izgube nemaju šta, njihove porodice su pobijene u logorima ili u pogromima, baš kao što su i njihove kuće spaljene i uništene. Cilj borbe je uništenje nacista, posle koje treba doći do Italije i najzad do Palestine, gde će, oni se nadaju, početi njihov novi život.
Inspirisan istinitom pričom o jevrejskim partizanskim jedinicima koje su pružile otpor nacizmu, Primo Levi stvara sjajni ratni roman. Kao takav, on je na prvom mestu bitan kao svedočenje o poprilično nepoznatim istorijskim događajima. Primo Levi je sjajan hroničar života okupiranih teritorija pod Nemcima, ali isto tako i partizanskih pokreta koji su ustali protiv okupatora. Još bitnije, Primo Levi je sjajan pripovedač. Maestralno predstavljanje užasa sveta koji junake okružuje, sastavljeno je sa isto tako sjajnim slikanjem unutrašnjih svetova junaka. Priča je to o dobrim ljudima koji su prinuđeni da se prilagode ratnom ludilu: “To je važno, ali i užasno. Samo ako ubijem nekog Nemca, ubediću druge Nemce da sam čovek.”
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih muka i strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela: “Potonuli i spaseni”, “Periodni sistem” i “Zar je to čovek?”. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
Jedini iskorak u klasično romaneskno stvaralaštvo Prima Levija je u isto vreme i promena njegovog tematskog fokusa. Krematorijumski svet, kako ga je nazvao Boris Pahor, se u ovom delu ne zaobilazi, ali perspektiva više nije ista. Umesto žrtava mi pred sobom vidimo borce. Povređene i uništene ljude svakako, njihove psihološke traume je Levi sjajno opisao, ali oni nisu samo to. Levijevi junaci su ljudi koji su odlučili da sudbinu uzmu u svoje ruke. Put je mukotrpan, a antisemitizam sveprisutan: “Kao mučenici smo im dobri: posle će nam verovatno podignuti i spomenik u getu, ali za saveznike nas ne žele.” Ništa im to ne znači. Vođeni željom za osvetom i novim početkom, koji svoj izraz pronalazi u želji za stvaranjem države Izrael, Levijevi junaci su pronašli način kako da prežive svoje muke. Oni nisu puki svedoci užasa istorije, isto tako ni ne pristaju na status žrtve, naprotiv, oni su graditelji novog sveta i borci za pravdu. Priču o njima je maestralno ispripovedao Primo Levi.

Naslov: Kada, ako ne sada?
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Preveo: Đorđe Jovakarić
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2018
Strana: 259

Semper idem – Đorđe Lebović

Ona latinska sentenca o istoriji kao učiteljici života izgleda da nije istinita. Moguće da je učiteljica loš pedagog pa svojim učenicima apsolutno nikakvo znanje nije prenela, mada je još verovatnije da su njeni učenici potpuni idioti. Ovakav zaključak neminovno dolazi čak i ako ovlašno pogledamo istoriju naše civilizacije. I tu sama istorija nimalo nije kriva. Može ona da prilježno ispisuje povest ljudskog posrtanja, moleći nas u isto vreme da to posrtanje nikada više ne ponovimo, rezultati će izostati. A za to, bolji odgovor ne postoji, jedino može biti kriva glupost. Ali tu već nastupa problem. Ljudi ne vole da ih neko smatra za glupake, dovoljno je prisetiti se oštrog protivljenja kreacionista teoriji evoluciji koje najviše proizlazi iz zgražavanja nad činjenicom da je sadašnji čovek imao neke veze sa majmunima, mada je ovo ponekad čini se veća uvreda za majmune nego za ljude. No, da se vratimo na stvar. Iz potrebe da opravdaju svoju vrstu, o kojoj razume se imaju samo najsvetlije moguće mišljenje, ljudi pokušavaju da anuliraju ili barem malo olakšaju sveprisutnu glupost. Koja je svoj najveći i najmonstruozniji izraz pronašla u mržnji. Tako ćemo mržnju pripisati neznanju (kao da neznanje samo po sebi nije glupost), podjednako i vremenskim kontekstom (pa, eto, šta ćete takve su bile prilike). Otprilike, nije strašno ako su ljudi u prošlosti bili rasisti ili robovlasnici, takva je bila većina. Neretko se glupost kiti u šareno i ništa manje plemenito perje. Promislite samo o nacionalizmu (onoj njegovoj negativnoj konotaciji, mada kad se bolje razmisli koji je to nacionalizam pozivan?) i silnom zlu koje je donela mržnja proizašla iz nacionalističkih ideja. A opet je nacionalizam, čak i u današnjici, sveprisutan. O nacionalizmu najbolje piše Danilo Kiš: „Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). (…) Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti.“ Ima li toj banalnosti leka? Ima, ali on zahteva trud, koji se uglavnom svodi na istinsko upoznavanje drugih. Kao što nas sa istorijom Jevreja na ovim prostorima upoznaje Đorđe Lebović.
Memoari Đorđa Lebovića nas vraćaju u godine pred izbijanje Drugog svetskog rata. Centralna ličnost knjige, sam autor, je školarac koji mora da se suoči ne samo sa svojim čudnim porodičnim prilikama već i sa ludilom koje polako počinje da obuzima svet u kojem živi. Kao dete razvedenih roditelja, junak ove knjige je na večitoj sredomeđi. Na jednoj strani je majčina porodica, a na onoj drugoj očeva. Kao da to nije dovoljno, tu su i pobesneli nacionalisti koji su dočekali svoj trenutak. Opisujući svoje odrastanje, Đorđe Lebović nam daje i sliku uzrastanja zla, koje će se kulminirati u holokaustu ili Velikom sunovratu, kako ga autor naziva.
Zbog čega ove memoare brojni kritičari i poznavaoci srpske književnosti smatraju za prvo remek-delo naše literature dvadeset i prvog veka? Najpre zbog maestralne pripovedačke moći Đorđa Lebovića. Opisujući svet svog detinjstva on to ne čini kao sveznajući pripovedač koji se priseća prošlosti, naprotiv, Lebović uranja u detinjstvo kao da se ono u ovom trenutku dešava. Svet dečaštva je opisan iz ugla baš tog nesigurnog dečaka koji je podjednako oduševljen, zbunjen ali i ogorčen raznoraznim čudima koja se dešavaju oko njega. Još bitnije, ljudi koji okružuju tog dečaka su predstavljeni nenadmašno, pa bila to dečakova tetka sa svojim zaključcima: „Muškarci su teške dangube. Nalaze sve moguće izgovore, samo da ne bi radili. Znaju jedino da dižu bune i da vode ratove. Da nema nas žena, svet bi već odavno propao“, dečakov otac koji dolazi do sledeće misli: „Kao što svako selo ima svoju ludu, tako i neki narodi imaju svoju ludu koju nazivaju: ‘Vođa’“, ili teča koji na konstataciju da neko uvek govori istinu odgovara: „Ni ja, takođe.“
Đorđe Lebović, proslavljeni dramski pisac, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, posle čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) su dobile Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“). Objavio je i nekoliko priča, novela i eseja. Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kojem sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.
„Mrze vas zato što su sitne duše i kukavice. Znaju da ste slabi i da nemate nikog da vas brani, pa mogu da vas vređaju i napadaju bez straha od odmazde“, ovako jedan od likova iz knjige pokušava da objasni mržnju prema Jevrejima. Ipak, koren je još dublji, a Lebović ga vidi u stereotipima. Priča o zlim, pohlepnim, krajnjem racionalnim, pa čak i genijalnim Jevrejima, naprosto nije istina. To sam Lebović u ovoj knjizi najbolje pokazuje. Njegovi Jevreji, tačnije Lebovićeva porodica i poznanici, je koloplet ljudi koji su sve samo ne slični. Tu su i sirotinja, i bogataši, i raspikuće, i štediše, i glupaci, i geniji, i bezbožnici, i vernici, i sentimentalne tetke, i materijalisti… Njihove muke su iste kao i muke svih ljudi. Isto tako i žudnje, strahovi, ljubavi, životne brige… Pa kako su onda Jevreji različiti od drugih ljudi? I zašto su ih onda zbog te navodne različitosti ubijali i proganjali? Odgovor jedino leži u gluposti. Onda i u zlu koje dolazi iz te gluposti. I to je uvek isto, semper idem na latinskom, kakav je i naziv knjige. Znajući to, Đorđe Lebović piše ovu maestralnu memoarsku knjigu, koja je prikaz jednog zauvek nestalog sveta, ali i otpor ljudskoj gluposti kojoj će valjda već jednom doći kraj.

Naslov: Semper idem
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 552

Vidi pod: Ljubav – David Grosman

vidi-pod-ljubavZa velikog filozofa Teodora Adorna, pisanje poezije posle Aušvica ne samo da nije moguće, već predstavlja čin varvarizma. Još dalje odlazi Primo Levi za koga je postojanje Dahaua dokaz nepostojanja boga i bilo kakvog smisla. I zaista, čini se da ne postoji događaj u ljudskoj istoriji koji je toliko uzdrmao i promenio ljudsku svest kao što je to bio holokaust. Zverski pokolj šest miliona nevinih ljudi zauvek je izbrisao svaku pomisao na humanost čoveka. Suštinski, anulirao je dobrotu, smisao, boga, raskrinkao do kraja naše porive i ogolio u potpunosti ljudsko biće. Ipak, Adorno je pogrešio. I to srećom. Poezija se i dalje piše, a uspomena na milione nevinih žrtava nikada neće nestati. Prva književna dela o holokaustu su nastala iz pera učesnika i svedoka ove tragedije. Desetine memoarskih dela postali su izvor neugaslog sećanja i svojevrsni vodič kroz pakleni svet holokausta. Takav je dnevnik Ane Frank, jedinstveno svedočanstvo jedne devojčice o progonu Jevreja. O holokaustu je do smrti neumorno pisala još jedna njegova žrtva. Veliki italijanski pisac i hemičar Primo Levi kroz svoja dela (na srpskom su objavljeni „Zar je to čovek“ i „Potonuli i spaseni“), pokušava da odgonetne tajnu holokausta, ono čuveno pitanje – kako se zaboga nešto ovakvo moglo desiti, ali i da od zaborava sačuva žrtve pogroma. Upravo ta uloga čuvara istorijskog sećanja karakteriše prva i najbitnija dela o holokaustu. Ali, vreme neumitno prolazi. Poratni entuzijazam, razvoj tehnologije i promena interesovanja, smeštaju holokaust na marginu interesovanja. Poriv preživljavanja, okretanja glave od nesreće ne bi li se nekako moglo krenuti napred, karakteriše ovo zatišje. I tu opet na scenu stupa književnost. Na prvom mestu treba pomenuti stvaralaštvo mađarskog nobelovca Imre Kertesa. Ako se „Besudbinstvo“ uklapa u onu sliku logorske književnosti, „Kadiš za nerođeno dane“ je problematizovanje postojanja posle iskustva holokausta. Mučni tekst na nešto više od stotinu strana ispituje život sa sećanjem na stradanje i dolazi do gorkog zaključka da bi rađanje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic bilo podjednako zločinačko i okrutno kao sam Aušvic. Samo, ta deca se ipak rađaju, noseći u sebi teret mučnog istorijskog nasleđa. Jedno od njih je i veliki izraelski pisac David Grosman.
U središtu romana „Vidi pod: Ljubav“ nalazi se dečak Momik. Sasvim uobičajeni život jednog izraelskog deteta tokom pedesetih godina biće prekinut dolaskom izgubljenog dede Vasermana, preživele žrtve holokausta i predratnog dečijeg pisca. Mučno iskustvo poludelog dede počinje da obuzima dečaka. Kakva je dedina prošlost, odnosno kakva je prošlost svih ljudi koji ga okružuju, Momik pokušava da odgonetne. Još bitnije, šta je to nacistička zver i kako je uništiti, postaje dečakova opsesija. Sada kao sredovečni pisac Momik se hvata u koštac sa tom zveri pričajući povest o velikom piscu Brunu Šulcu i dedi Vasermanu u nacističkom logoru.
Kako pisati o holokaustu znajući da „ostale tragedije mogu da se prevedu na jezik stvarnosti koju poznajemo, Holokaust se ne može prevesti, uprkos nagonu da se iznova pokušava, da se iskusi, da se piščevo telo njime oprži (…)“, pita se David Grosman kroz reči svojih junaka. Pa nikako drugačije nego kroz upravo iskustva tih junaka. Umećući stvarnost u duboko fikcionalne priče, pisac stvara potpuno novi svet za svoje likove. U njemu pravila stvarnog života ne važe. Smrt odbija da uzme jednog jevrejskog zatočenika, okoreli nacista okušava saosećanje, Bruno Šulc ne skončava kao ustreljeni pas. Fantazmagorični svet okružen logorskim žicama i smradom krematorijuma uzvisuje život i odvodi ga negde visoko, tamo gore iznad svake nesreće, a opet paradoksalno sa priznakom te nesreće kao glavne odrednice života.
David Grosman spada u red najznačajnijih izraelskih i svetskih savremenih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije, radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“ i „Izvan vremena“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svojem političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Žanrovski odrediti roman „Vidi pod: Ljubav“ gotovo je nemoguće. S jedne strane, to je roman o holokaustu, još preciznije logorska književnost. I tu Grosman briljira. Iskustvo stradanja i smrti izmešteno je izvan svih okvira brutalnosti i užasa, baš kao što to kaže jedan od Grosmanovih junaka: „Vidite, mi smo uvek predstavljali pakao sa ključalom vodom i smolom koja penuša u buradima, sve dok, da izvinite, niste vi došli i pokazali nam kako su bedne bile naše predstave.“ Ipak, ovaj roman je mnogo više priča o iskustvu holokausta, onim ljudima koji moraju da žive sa znanjem da je on postojao. I u tome je njegova veličina. Najjednostavnije rečeno, Grosman pokušava da, uprkos onoj Adornovoj misli, piše posle holokausta. I da to ne bude varvarizam, već jedno izuzetno i umetnički kompleksno delo koje u sebi sadrži toliko bitnu komponentu sećanja, ali i filigranskog literarnog umeća. Čitanje ovog dela je iskustvo koje nijedan čitalac nikada neće zaboraviti, ono posle kojeg će sasvim drugačije posmatrati sebe, svet, život i ponajviše funkciju sećanja. Povrh svega, „Vidi pod: Ljubav“ je duboki humanistički krik; koliko je sećanje, još više je molitva za život posle tog sećanja – ono što pisac izražava u poslednjoj rečenici ovog istinskog remek-dela: „Tražili smo tako malo: da čovek proživi na ovom svetu od rođenja do smrti i da ništa ne zna o ratu.“

Naslov: Vidi pod: Ljubav
Autor: David Grosman (1954-)
Preveo: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 405

To je bio samo piknik – Reli Alfandari Pardo

To je bio samo piknikZamislite osamdeset hiljada ljudi. Pokušajte da otkrijete njihove sudbine. Neki su bogati, naravno više je onih siromašnih. Ima pametnih, ne manjka ni glupih. Život im donosi poprilično radosti, ništa manje i bola. Verovatno imaju snove nalik našim. Suštinski, ti ljudi se nimalo ne razlikuju od nas. E sad zamislite da ti ljudi nestaju. Ne, ne umiru od starosti ili bolesti, kao što je to red. Oni iščezavaju. Za četiri godine, ti ljudi su se sveli na broj od četrnaest hiljada. Nekih sedamnaest posto preživelih. Ti ljudi su Jevreji. Najveće su žrtve Drugog svetskog rata, koliko u porobljenoj Evropi, ništa manje (procentualno) i u Srbiji. Nažalost, kod nas poprilično zaboravljena i skrajnuta žrtva, što se u poslednje vreme menja. Autori romana, memoarskih dela i istoriografskih studija, kao i tvorci filmova, pokušavaju da ispričaju povest o njihovom životu i mučnoj smrti. A toliko toga ima da se kaže. Još od onih Jevreja koji svoj dom pronalaze na Balkanu posle progonstva od katoličke inkvizicije u Španiji i Portugalu. Tih torbara i trgovaca solju, osuđenih na nomadski život, posle krvavog španskog iskustva. Suštinski, istorija Srba i Jevreja, istorija je jedinstva i međusobnog razumevanja. Jevreji aktivno učestvuju u Karađorđevom ustanku, snabdevajući Srbe municijom. Ratuju sa svojom srpskom braćom u oslobodilačkim, balkanskim i u Prvom svetskom ratu. U predasima između ratova pioniri su kulture, umetnosti i nauke. Imena velikih pisaca (Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Danilo Kiš), izdavača (Geca Kon), javnih radnika (Vojislav Marinković, Bencion Buli), slikara (Bora Baruh, Leon Koen), kompozitora (Enriko Josif, Jožef Šlezinger), naučnika (Oto Bihalji Merlin, Ivan Klajn) i još mnogo drugih, svedoče tome. Taj svet je gotovo nestao. Setite se još jednom one brojke sa početka. Od osamdeset hiljada predratnih jugoslovenskih Jevreja ostalo je živo samo četrnaest hiljada. I to nisu bilo kakvi ljudi, nikako ne, to su ljudi koji su sa nama delili život, doprinoseći mu neštedimice. Priču o tim ljudima donela nam je Reli Alfanadari Pardo.
Autobiografija Reli Alfanadari Pardo, „To je bio samo piknik“ izuzetni je doprinos istoriji jevrejske zajednice u Beogradu, pogotovo onog njenog najtragičnijeg dela. Približavanje Drugog svetskog rata, sa kojim otpočinje autobiografija, menja mladu Reli. Beg njenih rođaka i uzavrela atmosfera u kući, kulminaciju će doživeti 1941. godine. Za dvanaestogodišnju Relu šesti april i bombardovanje Beograda je kraj detinjstva. Prvobitno skrivanje u selu nadomak Beograda je prekinuto. Vraća se sa porodicom u stan, i tad kreće krvava odiseja. Njen otac i brat su angažovani kao ropska snaga, a zatim pritvoreni u logoru Topovske šume odakle polaze u smrt. I njenoj majci se sprema ista sudbina u koncentracionom logoru Staro Sajmište. Reli preuzima tetka i počinje trogodišnja agonija skrivanja.
Obuhvatajući period od 1939. pa sve do 1947. godine, autorka piše koliko svoju ličnu istoriju, toliko i istoriju svoje porodice i zemlje u kojoj živi. Vraćajući se u svoje rane godine, Reli Alfanadari Pardo pokušava da svet posmatra iz vizure deteta. Mahnita užurbanost, strah, glad i surovost su u isto vreme i čudni i bolni. Reli oseća da je njen pređašnji život zauvek završen. Nema više igara, nema igračaka. Samo smrti. Kako i sama u knjizi piše: „Nemam prava da izbegavam ovu pogrebnu atmosferu, moram da je živim jer za vreme rata ne može se biti dete.“ Upravo ti delovi autobiografije su pravi biseri psihološkog pronicanja u svet jednog prekinutog detinjstva, nalik čuvenim klasicima bildungsromana. Ili još preciznije sudbini Reline vršnjakinje Ane Frank. Zapanjujuće sličnosti skrivanja, dilema i muka, još više pojačavaju taj utisak. Stoga nije ni čudno što su autorku ove knjige označili kao srpsku Anu Frank.
Reli Alfanadari Pardo je preživela holokaust, zahvaljujući svojoj tetki Matildi i teči Jovi. Po školovanju (1947) odlazi iz Jugoslavije u Francusku. Potom se seli u Izrael, gde i sada živi. U braku sa Josefom Pardom ima dvoje dece. Knjigu „To je bio samo piknik“ počela je da piše na francuskom jeziku tokom šezdesetih godina, da bi na njeno objavljivanje čekala četiri decenije. Doživela je niz prevoda, ali i publikovanje na hebrejskom jeziku u izdanju memorijalnog centra „Jad Vašem“. „Službeni glasnik“ je najavio da se izlazak nastavka knjige „To je bio samo piknik“ na srpskom očekuje tokom ove godine.
Značaj knjige „To je bio samo piknik“ nije samo u izuzetnoj sudbini mlade Reli. Slike skrivanja u malenom špajzu, racija, lažnih imena, konspiracija i velikih tajni, tvore uzbudljivu priču o preživljavanju. Ipak, najčešće stavljajući samu sebe u drugi plan, Reli oseća odgovornost da sačuva trag o postojanju svoje porodice i jevrejske zajednice u Jugoslaviji. Isto tako i da odgovori na pitanje kako se ovo stradanje moglo dogoditi. Gde su bile njene komšije, pita se Reli: „Ovi prolaznici, naši susedi, naši zemljaci, ne čine nam ništa zlo, ali nas ne primećuju. Ravnodušni su. Za mene, to je gore nego da nas vređaju.“ Ali nije baš tako, to kaže i sama. Iako je većina ravnodušna, ima i dobrih. Onih ljudi koji joj vraćaju veru u humanost, i zahvaljujući kojima preživljava rat. Upravo je to i glavna potka priče. Priča o smrti i preživljavanju. Reli je svedok ogromnog stradanja jugoslovenskih Jevreja, ali i njihovog probuđenog života, koji se nastavlja uprkos svemu.

Naslov: To je bio samo piknik
Autor: Reli Alfandari Pardo (1929-)
Prevela: Radmila Šuljagić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2014
Strana: 263