Đavolji nakot – Margaret Atvud

Priča o smrti knjige, još više o smrti književnosti, kako se čini, uvek je aktuelna tema. Kada je otkriven film mnogi su iskoristili tu priliku za lament o neminovnoj smrti literature. Ko bi, zaboga, gubio vreme na čitanje nekakvih knjižurina kada to vreme može da potroši na gledanje filmova? Priča se, još glasnije, nastavila sa širenjem televizije, docnije i interneta. Ipak, i možda nasuprot svemu tome, književnost i knjiga kao medij, o čemu je već pisano na ovoj stranici, ne samo da nisu nestali već su doživeli svojevrsnu renesansu. Statistički gledano, u istoriji naše civilizacije nikada se više nije štampalo knjiga, verovatno i čitalo. Ipak, i dalje se neprestano govori o smrti knjige. Zašto je to tako? Odgovor je lak. Književnost više nije u fokusu interesovanja. I to pre svega medijskog. Nekada su književnici, i uopšte umetnici, bili zvezde. Dikensove turneje, ponajviše po Americi, privlačile su ogromnu pozornost, podjednako i novac, koji se u današnjici jedino može meriti sa turnejama poznatih muzičara ili grupa. Isto tako, književnici su imali status neprikosnovenih veličina još za života. Primera radi, Dostojevskog je u posmrtnoj koloni ispratilo preko sto hiljada ljudi. Da, dobro ste pročitali, sto hiljada ljudi. Ili možda još bliži primer. Na nekadašnjoj Televiziji Beograd udarni termini su bili posvećeni umetnosti. O onome šta se da se danas prikazuje na televiziji ne treba trošiti reči. Zašto je to tako, isto je lako odgonetnuti. Svet se promenio. Umesto nekadašnjih prosvetiteljskih ideja o obrazovanju što šireg stanovništva, ustoličen je neoliberalni kapitalistički sistem. U kojem je, razume se, profit najveća svetinja. Kako Andrić u osam uveče ne donosi neku veliku gledanost, pušta se „ono što narod voli“. Suština svega je da se zarad profita, podjednako i zarad opstanka na vlasti, povlađuje sentimentima i estetskim svetonazorima najšire populacije. Tome i televizijski program ovakav kakav je, nakazna fontana na Slaviji i „gondola“ na Kalemegdanu, bestseleri Jelene Bačić Alimpić… No, da se vratimo na lamente o propasti knjige. I na onu tvrdnju da se ništa ne čita. Koja, još jednom, uopšte nije tačna. Tiraži knjiga su veći nego ikad, samo što to nije u medijskom fokusu. I još bitnije, baš kao i uvek, manjina čita, uostalom kao što je i manjina uvek konzument umetnosti. Književnost je bila, a uvek će i biti, ako ne govorimo o šundu, za one ljude koje žele da saznaju nešto više. Još tačnije, one za koje je pitanje zašto mnogo bitnije od pitanja kako. A to jedino književnost, kao i ostale grane umetnosti, mogu da nam pruže. Nema boljeg primera za to od večite popularnosti Šekspira. Zašto bi neko u današnjici čitao nekog dramskog pisca iz sedamnaestog veka? Pa upravo zbog toga što se danas, baš kao i pre pet vekova, postavljaju ista pitanja o našem životu koja je Šekspir maestralno obradio. To nam sjajno pokazuje i Margaret Atvud.
Feliksu, umetničkom direktoru jednog pozorišnog festivala, odavno ne cvetaju ruže. Posle smrti kćerke, dolazi još jedan težak udarac za njega. Feliks je, i to zahvaljujući intrigama njegovog pomoćnika, otpušten. On se povlači u osamu i posle velikog truda pronalazi posao u zatvoru. Njegov zadatak je da kroz igranje Šekspirovih drama pruži priliku zatvorenicima za rehabilitaciju. Ove godine je to „Bura“. I ne samo to. Ove godine u posetu zatvoru dolaze ljudi koji su Feliksu uništili život. Prilika za osvetu dolazi.
Izdavačka kuća „Hogart“, inače osnovana od strane Virdžinije Vulf i njenog supruga, došla je na ideju da povodom četiri stotine godina od smrti Šekspira napravi ediciju u kojoj bi najpoznatiji književnici današnjice smestili radnju Šekspirovih dela u savremenost. Jedna od njih je i Margaret Atvud. Za razliku od ostalih pisaca iz edicije (od kojih je poprilično zanimljivo Ju Nesbeovo viđenje „Magbeta“), Margaret Atvud ne prenosi doslovno zaplet Šekspirove „Bure“. Autorki su mnogo bitnije ideje i pitanja koja pred nas postavlja Šekspir, ali i šta ovaj velikan predstavlja za nas u današnjici. Rezultat je izuzetni roman koji pleni vešto izatkanom fabulom, sjajnim pozivanjem na Šekpira i ništa manjom elokvencijom.
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetina književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je nedavno zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Mi smo građa od koje se prave / Snovi, i naš mali život nam je snom / Zaokružen“, govori Prospero, junak Šekspirove „Bure“. Baš kao i u Šekspirovom komadu, ta snolikost, koliko fantazijska, još više snolikost i nepostojanost ljudske sudbine, svoj izraz zadobija u „Đavoljem nakotu“ Margaret Atvud. Feliks, novi Prospero, posle pretrpljenih nepravdu konačno dobija priliku za osvetu. Ništa manje i moć, koja neminovno biva zloupotrebljena. Najbolje to sama Margaret Atvud izražava kroz rečenicu: „Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?“ Sledeći Šekspira, Margaret Atvud sjajno izražava ambivalentnost naših postupaka i htenja, onaj čuveni stih iz „Hamleta“: „Jer ništa nije ni dobro ni zlo / Već ga takvim čini naše uverenje.“ Isto tako, u ovom romanu Margaret Atvud daje izuzetni omaž Šekspirom stvaralaštvu i to na najbolji mogući način. Ona Šekspira ne imitira tako što mu daje savremeno ruho, naprotiv, ona stvara novo književno delo. Kao što i ispisuje maestralno viđenje uloge literature u našem životu: „U tim njegovim davnim nastojanjima bilo je grozničavog očajanja, ali zar najbolja dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?“ I da se vratimo na početak. Literatura nikada neće nestati, ne zato što su knjige nešto čemu se divimo, nešto što volimo ili nešto što nam pričinjava zadovoljstvo. Literatura neće nestati zato što jedino ona može da postavi velika pitanja o našem životu i postojanju. Pišući omaž Šekspiru, Margaret Atvud nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Đavolji nakot
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 372

Pročitajte i prikaz romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud

Advertisements

Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Ona – Daglas Glaver

OnaPustolovi sasvim sigurno spadaju u red najzaslužnijih ljudi koji su doveli do stvaranja moderne civilizacije i sveta u kojem živimo. Otkrića novih kontinenata, zemalja, naroda, običaja, biljaka, životinja, običaja, sve je to njihova zasluga. Razotkriti porive tih ljudi, čini se da nije težak zadatak. Mogućnost brze zarade, ništa manje ni bekstva, računajte tu i one koji su pod prisilom otišli, i slika se polako sastavlja. Ipak, nemoguće je prevideti možda i najbitniju komponentu – svojevrsni avanturizam. Dok većina ljudi žudi za običnim (može se reći i mediokritetskim) životom bez mnogo trzavica, oni hrle ka nepoznatom, ne obazirući se na neminovne opasnosti koje ih čekaju na tom putu. Avanturisti su prototipi novovekovnih heroja. Obavijeni romantičnom izmaglicom, oni nas podsećaju na antičke junake. Njihova putovanja i događaji koji ta putovanja prate, ništa su drugo nego nove Odisejeve avanture. Kao takvi, oni su idealni književni junaci. Najznačaniji i najveći je svakako samotni Robinson Kruso, Danijel Defoa. Nabrajanje klasičnih avanturističkih dela uzelo bi stranice i stranice prostora, ali velika greška bi bila ne pomenuti romanopisce Roberta Luisa Stivensona, Hermana Melvila, Džek Londona, Zejn Greja, Mark Tvejna, Džejms Fenimora Kupera, Karl Maja, Radjarda Kiplinga, Džozefa Konrada… Pojava postmodernizma nije ugrozila njihovu slavu. Avanturistički romani i dalje se pišu, samo što menjaju svoje osnovno značenja. Ako su nekada pisani sa željom da probude maštu čitalaca; ne obazirući se mnogo na istinitost, ponekad i autentičnost napisanog; moderni avanturistički roman preispituje ne samo ove dve komponente, već ih i sa namerom mistifikuje. Kao primer se može uzeti roman „Fo“ južnoafričkog nobelovca DŽ. M. Kucija. Dobro poznata priča o Robinson Krusou u ovoj knjizi zadobija potpuno drugačije značenje. Šta ako je Danijel Defo lažov, a Kruso u stvari žena i kako to menja naš pogled na čuvenu priču? Razrađujući još jednu legendu, ovim putem je pošao i čuveni kanadski književnik Daglas Glaver sa romanom „Ona“.
U toku je mučni šesnaesti vek, vreme spaljivanja veštica, pojave novih sekti i delovanja inkvizicije katoličke crkve. Dok Evropa grca u ratovima i verskim sukobima, na put ka Kanadi kreće francuska ekspedicija. Tek otkrivena zemlja privlači pažnju radoznalaca, ali i postaje način za kažnjavanje onih neposlušnih. Vođa te ekspedicije, general Roberval, na put je poveo i svoju sestričinu Margaret. Neuspeh da je otrgne od „greha“, ona čak i na brodu ulazi u seksualnu avanturu sa plemićem Rišarom, generala toliko tišti da rezultira surovom kaznom. Margaret je ostavljena na pustom Demonskom ostrvu zajedno sa sluškinjom i ljubavnikom. Za razliku od većine avanturističkih romana, ovo ostrvo nije tropska oaza već ledena santa leda. Slede dani gladovanja i potpunog nervnog rastrojstva, čudesnih snoviđenja, susreti sa medvedima, ali i upoznavanje sa indijanskim plemenima. Htela to ili ne, Margaret je prinuđena da se nekako održi u životu, sanjajući jedino o osveti.
Margaret de Roberval je osoba koja je zaista postojala. Istorijske činjenice govore da je rođak izbacio na pusto ostrvo ali tu kreću nesuglasice, najpre oko razloga za izbacivanje i kasnijih događaja. Odbacujući moralističke pouke koje redovno prate priču o Margaret, Daglas Glaver njen lik gradi na potpuno suprotan način. Surovost kanadske prirode pojačana je do krajnjih granica. Naturalistički predstavljajući sve muke sa kojima se ona suočava, Glaver se po kvalitetu pisanja približava Džek Londonu. No, on tu ne staje. Snoviđenja koja se mešaju sa realnošću donose gotovo narkotičnu viziju sveta, daleko izvan svih normalnih okvira. Povrh svega, Margaret je izuzetno duhovita žena, sa ironičnim shvatanjem života, čak i onda kada je taj život u najvećoj opasnosti.
Kanadski književnik Daglas Glaver je odrastao na duvanskoj farmi u blizini Ontarija. Završava studije filozofije, koju će kasnije predavati na nekoliko fakulteta. Objavio je nekoliko zbirki priča, romana, knjiga eseja i kritika. Najpoznatiji je po romanu „Ona“ koji je dobio najveće kanadsko književno priznanje „Governor General’s Awards“. Prevođen je na niz svetskih jezika, a njegove priče objavljene su u brojnim antologijama. Po mnogima je jedan od najznačajnih živih kanadskih autora, a o njegovom stvaralaštvu napisan je veliki broj književnih studija. Sem romana „Ona“, u odličnom prevodu Đorđa Krivokapića, na srpskom nije objavljeno nijedno njegovo drugo delo.
Veštom kompozicionim i jezičkim rešenjima, Daglas Glaver je sastavio roman koji pleni svojom fabulom i majstorski sastavljenom narativnom strukturom. Izabravši da Margaret de Roberval premesti iz okvira moralističkih alegorija, on pravi potpuno novi lik samosvojne žene i feministkinje pre projave feminizma. Margaret ne samo što krši pravila, nego im se i ruga. Njena shvatanja i primena seksualnosti ne samo da su daleko od puritanskog morala tog doba, već pre pristaju shvatanjima o „slobodnoj ljubavi“ hipi pokreta. Ni njena religioznost nije ništa bolja. Potpuni ironijski otklon prema hrišćanstvu u pojedinim trenucima pretvara se u gotovo montipajtonovski humor. Ona je hrabra i nezavisna žena u vremenu u kojem je to najveće svetogrđe i greh, i kao takva snosi posledice svog izbora. Ne i manje bitno, Margaret je avanturista bezgraničnog duha željnog slobode. Samo što joj avanturizam ne donosi ništa dobro, baš kako i sama kaže: „Ovo je potraga bez potrage: Kreneš na put, ali umesto da se vratiš, zatekneš sebe zaleđenog na periferiji, negde između naselja, u stanju koje nije ni ovo ni ono. Umesto junak osvajač, postaješ lakrdijaš, ili gorivo za lomaču, ili tema za neku od narodnih pripovedaka.“

Naslov: Ona
Autor: Daglas Glaver (1948-)
Preveo: Đorđe Krivokapić
Izdavač: Klio, Beograd, 2005
Strana: 191

Komplikovana dobrota – Mirijam Tevs

Komplikovana dobrotaPrihvatanje psihologije kao nauke donelo je ogromne izmene u shvatanju čovekovog života. Odakle izviru strasti, koji su to koreni naših postupaka, kako se sukobiti sa onim lošim u sebi, sve su to plodovi postojanja ove naučne oblasti. Ipak, najveća promena je nastupila u shvatanju detinjstva i odrastanja. Od začetnika psihoanalize Sigmunda Frojda pa sve do njegovih savremenih kolega, detinjstvo se označava kao formativni period u razvoju svakog čoveka. Ponekad to ide toliko daleko da pojedini psiholozi tvrde da je detinjstvo ono što ga određuje i da su kasniji periodi samo ponavljanje i upražnjavanje stečenih obrazaca ponašanja. Pored psihologije, detinjstvo je jedna od najdominantnijih tema književnosti. Bezbrojni romani, priče, pesme i eseji imaju za svoju temu čovekove najranije godine. Dokle to ide pokazuje i postojanje posebnog književnog žanra: bildungsromana, u nekom najbukvalnijem značenju romana o odrastanju. Klasici ovoga žanra odavno su postali opšte priznata mesta u književnosti. Pomenimo samo Geteove „Jade mladog Vertera“, Dikensovog „Olivera Tvista“ i „Dejvida Koperfilda“, Floberovo „Sentimentalno vaspitanje“, Tolstojevo „Detinjstvo“… Izmena društvene paradigme usled tehnološkog razvoja i novog načina života, uticala je i na bildungsroman. On je pored priče o odrastanju i pripremi deteta za budući život u isto vreme i slika sveta u raspadu, koja utiče na njegove junake. Najočitiji primer za to je Džojsov roman „Portret umetnika u mladosti“ (po mnogima najbolji bildungsroman ikada). Napuštajući sentimentalni prilaz mladosti (tipa: „Šta sanjam, a šta mi se dešava“), Džojs sastavlja celovitu sliku života i razvoja ljudske jedinke u senci uskogrudog morala i religije, lažnog patriotizma i otuđenosti. Još dalje odlazi Harper Li sa romanom „Ubiti pticu rugalicu“. Kroz prizmu života mlade Skaut Finč, prelamaju se presudni događaji američke istorije između dva svetska rata, koji itekako menjaju njen detinji svet. Sada već klasik, Selindžerov „Lovac u žitu“ prikazuje mladića Holdena Kolfilda u sukobu sa realnošću koja ga tera da se pretvori u licemera i prevaranta. Ovim velikim romanima o odrastanju pridružuje se i „Komplikovana dobrota“ Mirijam Tevs.
Glavna junakinja i narator „Komplikovane dobrote“, Nomi Nikel, šesnaestogodišnja je devojčica. Odrasla u duboko konzervativnom okruženju menonitske zajednice (po svojim pravilima i načinu života jako bliske Amišima), ona na svaki način pokušava da prevaziđe svoje duboke frustracije, ali i traume. Susrećući se na svakom mestu sa ograničenjima, koja idu od onih seksualnih pa sve do zabrane pozorišta i muzike, Nomi pokušava da ostane slobodna. Koja je cena te slobode, glavna junakinja se uverila na primeru majke i sestre. I jedna i druge su izbačene iz crkvene zajednice, a izbacivanje u isto vreme podrazumeva i zabranu svih kontakata. Nemajući drugog izbora, njih dve odlaze iz grada ostavljajući junakinju samu sa ocem. Nomin dosadni život je spao na susrete sa dečkom, razgovore sa depresivnim ocem, pokušaje bega iz odurne stvarnosti preko alkohola i marihuane, ali i snove o preseljenju u Njujork i novom životu.
Za razliku od većine bildungsromana u kojima junaci odlaze (to su uradili Stiven Dedalus, Skaut Finč i Holden Kolfild), Nomi Nikel je prinuđena da ostane. Njen otpor čak nije ni glasan (izuzev u par ekstremnih situacija), no pasivan koji se utapa u opštu učmalost. Ako već ne može da pobegne, ona bira da do kraja ogoli svoje okruženje. Prikaz licemernih vernika, sitnih i duboko uplašenih duša, napisan je sa jetkim humorom koji klizi ka krajnjem cinizmu. „Jedini razlog što nas nisu sve podavili na porođaju jeste taj što bi nam tako bio uskraćen život pun patnje“, tako Nomi opisuje svet što je okružuje. Ona je prinuđena da živi u njemu, u isto vreme pokušavajući da utehu pronađe barem kroz pisanje.
Mirijam Tevs je jedna od najznačnijih živih kanadskih spisateljica. Rođena je u menonitskoj zajednici u gradiću Štajnbah, iz koje je otišla sa osamnaest godina. Završava studije novinarstva i radi u nekoliko medijskih kuća. Posle očevog samoubistva (1998) objavljuje delo „Ljuljaj me nežno: Jedan život“, memoare ispričane iz ugla njenog oca. Publika i kritika ovu knjigu oberučke prihvataju i ona ubrzo postaje moderni kanadski klasik, najpre zbog izuzetnog predstavljanja razvoja mentalne bolesti. Još veći uspeh joj donosi „Komplikovana dobrota“. Ovaj roman postaje instant bestseler i dobija mnogobrojna priznanja, uključujući i veliku kanadsku književnu nagradu: „Governor General’s Awards“. Posle „Komplikovane dobrote“ objavila je još tri romana. Oprobala se i kao glumica u meksičkom filmu „Tiha svetlost“.
Odlično poznajući menonitsku zajednicu, Mirijam Tevs sastavlja upečatljivi portret čudnog sveta ograničenog strogim pravilima. Najbitnije od svega, „Komplikovana dobrota“ nije samo razobličavanje jedne užasne verske zajednice, već duboka psihološka studija o odrastanju. Dileme i muke mlade Nomi, ništa se ne razlikuju od dilema i muka njenih vršnjaka širom sveta. Svi su oni ograničeni licemernim pravilima sveta odraslih koja ne mogu, ma koliko god to hteli, da izmene. U „Komplikovanoj dobroti“, taj svet samo je doveden do svojeg grotesknog vrhunca. Ima li boljeg svedoka tome nego rečenica koja opisuje odrastanje u ovakvom okruženju: „Kad nekog disciplinuješ kako valja, tome nema života bez poniznosti“? Njen bunt ne menja ništa, šta-više donosi siguran poraz, ipak znajući sve to – ona se buni. Njen glas je hrabar, ali i uplašen. Cinizam je poslednja odbrana pred užasima života. Ostaje nada u oslobođenje i par trenutaka čiste slobode, ono u šta se uzda i šta oseća Nomi Nikel, junakinja „Komplikovane dobrote“.

Naslov: Komplikovana dobrota
Autor: Mirijam Tevs (1964-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2011
Strana: 255

Bekstvo – Alis Manro

BekstvoMotiv bekstva, gotovo je svejedno da li od sebe ili drugih, pokušaja promene kada se čini da je sve besmisleno i da ne može biti gore, oduvek je bio inspirativan za književnike. Neki od njih su taj beg iskusili i na svojoj koži. Stanica Astapovo, mesto smrti velikog Lava Tolstoja, postaje simbol uzaludnosti našeg htenja za izmenom i ponovnim početkom. Nezaboravni lik Feliksa Krula, nastao iz pera Tomasa Mana, prototip je čoveka koji svojom lepotom i inteligencijom opsenjuje i zavodi u želji da bude neko drugi i nešto mnogo veće, ali u krajnjem zbiru ne može da promeni ni sebe ni svet. Strastveni sanjar Tomas Vulf celoga života bežeći od uspomena ipak se na kraju iscrtanog kruga vraća na njegov početak ispisujući sagu „Pogledaj dom svoj anđele“. Bekstvo je uzaludno jer postoji sećanje na: „…neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata. I svih zaboravljenih lica.“ Ništa bolja nije ni sudbina pokojnog Matije Paskala, glavnog lika istoimenog romana Luiđi Pirandela. Fingirana smrt i odlazak negde daleko, ne može da promeni usud i ono na šta smo osuđeni. Cenu te promene još više plaćaju junakinje izuzetnog romana „Sati“, Majkla Kaningema. Nije problem pobeći od stvarnosti, ali je mnogo teže od uspomena. Istinska promena postoji samo u bajkama. Bundeva koja se pretvara u raskošnu kočiju, a pralja u princezu, moguća je samo u snovima. Devojke koje će sresti svog princa – transformisanog u živopisnog Zverku u novovekovnoj „Seks i grad“ generaciji – naličje su priče o begu. Petparačka, a pogotovo „voditeljska“ literatura kod nas, i dalje uspešno živi od ovog klišea. Ipak, postoji li beg uopšte? Da li je moguće pobeći? Promeniti sve? I kako nas taj beg menja, odgovor pokušava da dâ kanadska književnica Alis Manro u delu „Bekstvo“.
Sastavljena od osam dužih priča, zbirka „Bekstvo“ je sasvim sigurno vrhunac pripovedačkog talenta Alis Manro. Prva u ovoj zbirci „Bekstvo“, po kojoj je i dobila ime, je storija o lošem braku i pokušaju promene. Flora, koja uz pomoć prijateljice Silvije odlučuje da napusti muža, može da izabere ostanak u tmurnoj svakodnevici ili da krene u potpunu neizvesnost. Sudbini druge junakinje Džulijet, Alis Manro posvećuje tri priče. U onoj prvoj, „Prilika“, Džulijet je još uvek mlada studentkinja koja polazi na put nošena mogućnošću promene. Njen život je koliko-toliko sređen u priči „Uskoro“, ali i ugušen učmalom sredinom. „Tišina“ govori o već ostareloj Džulijet. Muž joj je umro, ona se odselila u veliki grad i jedino što joj je preostalo od života je iščekivanje vesti o odbegloj kćerki. Tugaljiva sudbina sredovečne Grejs koja traga sa ostacima svoje mladosti ispripovedana je u priči „Strast“. „Ogrešenja“ je mučna storija o prijateljstvu devojčice i nepoznate žene, koja je uverena da je njena prava majka. Po svojem zapletu „Varka“ je apsolutno remek-dela. Previd, čije se razjašnjenje nalazi tek na kraju, u potpunosti menja život medicinske sestre Robin. Poslednja i najduža priča u zbirci „Moći“ je povest o poznanstvu između Nensi i vidovnjakinje Tese.
Smeštene u kanadsku oblast Ontario, ove priče pripovedaju o ženama koje su ograničene okolinom i svojom sudbinama. Alis Manro njihove sudbine ispisuje sigurnim stilom, lišenim svake izlišnosti i sentimentalnosti. Dubokim psihološkim uvidima ona uspeva da gotovo cele živote smesti u nekoliko rečenica. Oslanjajući se na čehovljevski realizam, izmene u ovoj zbirci ne dolazi kroz zaplete već najčešće kroz unutrašnja stanja junakinja. Trenuci epifanije, iznenadne promene koja svedoči o nepostojanosti ljudske psihe, stavljaju junakinje zbirke „Bekstvo“ pred mogućnost izbora. Samo što je taj izbor ponekad nemoguć, jer u suštini ne donosi ništa drugačije.
Alis Manro je jedna od najznačajnijih kanadskih i uopšte svetskih književnica. Mladost provodi u Ontariju, gde upisuje studije engleskog jezika, ali ih ubrzo i napušta. Sa prvim mužem otvara knjižaru u gradiću Viktorija. Po drugi put se udaje 1975. i kupuje vilu u ruralnom delu Kanade, gde živi i danas. Do sada je objavila trinaest zbirki priča i poluautobiografski roman „Životi devojaka i žena“. Trostruki je dobitnik najveće kanadske književne nagrade „Gavernor“, kao i „Bukerove nagrade“ za životno delo. Godine 2013. ovenčana je Nobelovom nagradom za književnost. U obrazloženju Nobelovog komiteta za njeno delo se kaže: „Alis Manro je književnica sa potvrđenim darom za fino pripovedanje, koje se odlikuje jasnošću i psihološkim realizmom.“ Posle publikovanog dela „Goli život“ (2012), izjavila je da je njena karijera završena i da ništa više neće objavljivati. Izdavačka kuća „Agora“ je na srpskom izdala šest njenih dela.
Životi junakinja zbirke „Bekstvo“ su toliko realistični da ćete pomisliti da pred sobom imate žive ljude sa svojim dilemama, problemima i mukama. To je moguće najpre zbog toga što je Alis Manro pripovedač sa izuzetnim talentom, ali i razvijenim osećajem za psihološku tananost ljudskog bića. Namerno izabravši suprotan put, ona krši sva pravila za pisanje kratkih priča i izbegava zaplete prepune naboja i velikih promena. U njenim pričama se prividno ne dešava ništa, a dešava se sve. Čak i taj kratkotrajni trenutak bega od očajne i užasne svakodnevnice izaziva mnogo veću promenu u unutrašnjim svetovima, nego na javi. Povratak je neminovan, beg nemoguć. Ipak, nada da će se desiti neka promena ne nestaje. Baš kao i u slučaju njene junakinje Džulijet: „I dalje se nadala (…), ali ne više tako žarko. Nadala se poput ljudi koji znaju da je bolje po njih da se nadaju nezasluženom blagoslovu, spontanom izlečenju, ili tako nečem.“

Naslov: Bekstvo
Autor: Alis Manro (1931-)
Preveo: Predrag Šaponja
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2013
Strana: 256

Alijas Grejs – Margaret Atvud

Pitanje zla je oduvek bilo jedno od onih pitanja nad svim pitanjima. Alijas GrejsPrve stranice Biblije pripovedaju o Kainovom zločinu bratoubistva. Šekspiru je zlo neiscrpna inspiracija i sredstvo za istraživanje dubina ljudskog uma. Upravo je Šekspirov Jago jedan od najnegativnijih likova celokupne književnosti. Zlo je kamen o koji se spotiču čak i oni najveći vernici. Ivan Karamazov, nesrećni junak čuvenog romana F. M. Dostojevskog, odbacuje ulaznicu za raj ako je cena te ulaznice zločin nad decom. Kako vreme prolazi, tako se sve više čini da je zlo neodgonetljivo. Svejedno je kako ga posmatrate, da li kao dualističku borbu između svetlosti i tame, lošu karmu ili biblijsko kiselo grožđe, pa čak i ako smatrate da ono u suštini i ne postoji već da je svojevrsni nedostatak dobra; krajnjeg zaključka i odgovora nema. Hana Arent je postavila teoriju o banalnosti zla, tačnije da zločinac ne mora da poseduje psihopatske sklonosti i izopačenost. Dovoljno je samo „normalnog“ čoveka osloboditi od odgovornosti, napraviti zakonski i moralni okvir u kojem je zlo nekažnjivo – i ono se brzo projavljuje. Pored filozofskog izučavanja, zlo je dobilo gotovo kultni status u umetnosti, a preko nje i u svim segmentima života. Londonski serijski ubica Džek Trbosek i dan-danas uživa status zvezde. Fotografije silovatelja, pedofila i ubica rasprostiru se preko naslovnih strana novina sa najjezivijim mogućim detaljima njihovih zločina. Hitler je odavno postao pop-ikona, kao i njegove kolege po bestijalnosti i ludilu. Patološke potrebe širokih narodnih masa za jezivim detaljima i krvlju, u današnjici doživljavaju svoj vrhunac. Specijalizovane novine, petparačka literatura, crne hronike, rijaliti programi, televizijske serije i filmovi, prerastaju u svojevrsnu mašineriju koja će krvožednoj publici obezbediti novu porciju zla. Banalizovano do krajnjih granica, zlo postaje zabava i način da se potpiruje ili splašnjava ljudski strah. Sve se završava na samome činu, dok su pokušaji da odgonetne suština zla – najpre kroz sâm um zločinca – izuzetno retki. Stoga je veoma bitna pojava velikih književnih dela koja se bave ovom temom, kao što je roman „Alijas Grejs“ Margaret Atvud.
„Alijas Grejs“ je priča o Grejs Marks, najčuvenijoj kanadskoj ženi ubici devetnaestog veka. Godine 1843. ona je bila saučesnica u ubistvu svog poslodavca Tomasa Kinira i njegove trudne ljubavnice Nensi Montgomeri. Bezbrojne teorije o Grejs Marks kolaju u štampi i literaturi. Dok je za jedne ona sušto zlo, za druge je pak žrtva neznanja i ženi nenaklonjenog vremena. Koristeći ove istorijske izvore Margaret Atvud sastavlja neverovatni mozaik psihološkog i moralnog preispitivanja suštine zločina i krivice. Sukobljavajući u romanu ispovest Grejs Marks sa stavovima i dilemama lekara Sajmona Džordana koji treba da dâ konačni sud o njoj, neminovno dolazi do varničenja. Seksualnost i emotivna privrženost javljaju se u naznakama i sa jedne i sa druge strane. Igra mačke i miša je na pomolu.
Talenat Margaret Atvud u ovom romanu dolazi do potpunog izražaja. Narativna struktura romana odlično korespondira sa duhom tadašnjeg vremena. Margaret Atvud je izuzetno slikovito predstavila viktorijanski moral i umetnost, uticaj crkve, začetke psihoterapije, način življenja i ponašanja. Najbitnije je što su svi ti detalji dobro iznijansirani sa uzbudljivom pričom koja čitaoca drži u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Psihološki profil Grejs Marks otkriva sve, ali i paradoksalno ništa. Sa jedne strane imate istorijske izvore, mišljenja stručnjaka, sudsku presudu, a na onoj drugoj ubedljivu životnu ispovest glavne junakinje koja ne skriva istinu, ali sebe pere od svake krivice. Ko je u stvari Grejs Marks? Nevina devojka ili čisto zlo? Priglupa sluškinja ili perfidni manipulant? Šta je istina, pitaju se svi, nikada ne dolazeći do pravog i konačnog odgovora.
Margaret Atvud je najveća živa kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetine književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Pored književne karijere Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom, pa je tako patentirala robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela.
Kad ste u središtu priče to i nije priča već samo zbrka; mračno mrmljanje, tama, krš razbijenog stakla i raskomadanog drveća; poput kuće nošene orkanom ili broda razbijenog o ledeni breg ili čamca nošenog brzacima kojima niko u njemu ne može da se odupre. Tek kasnije sve počinje da liči na priču. Kada je pričate, sebi ili nekom drugom“, na jednom mestu izgovora glavna junakinja ove knjige, Grejs Marks. Ona biblijska maksima o oslobađajućoj istini u ovom slučaju ne važi. Zbrka koja se pretvara u priču za svakog ima drugačije značenje, a samim tim i dijametralno suprotnu istinu. Neodgonetljivost krivice Grejs Marks, prerasta u neodgonetljivost zla. Možemo govoriti o njemu, ali ga nikada ne možemo shvatiti u potpunosti. Upravo zbog toga Margaret Atvud ovaj izvanredni roman ne naziva punim imenom i prezimenom junakinje, već joj dodaje Alijas. Ona jeste Grejs, ali to Grejs za svakoga ima drugačije značenje. Baš kao i zlo.

Naslov: Alijas Grejs
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2006
Strana: 453