U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

Nesreća bez želja – Peter Handke

Po sada već opšteprihvaćenoj Frojdovoj teoriji, dve nagonske sile koje određuju ljudski život su Eros i Tanatos. Na jednoj strani je nagon za životom, a na onoj drugoj nagon za smrću. Razume se, smrt je u ovoj borbi uvek pobednik. Naprosto, neizbežna je. Suočenje sa tom neminovnošću je poprilično raznoliko. Ono najpre zavisi od naših uverenja. Ukoliko smo vernici, pod tim se pre svega misli na judaizam, hrišćanstvo i islam, smrt je samo jedna životna stanica. Nakon ovozemaljskog, po učenju ovih religija, sledi večiti život, određen po našoj zasluzi. Situacija je znatno kompleksnija u hinduizmu i budizmu, pošto je po njihovom učenju život posle smrti svojevrsna kazna. Konačni nestanak, nirvana kako ga budizam naziva, krajnje je oslobođenje. Za ateiste je situacija potpuno drugačija. Ovaj život je sve što imamo, i sa njegovim prestankom dolazi potpuni kraj. Sva ova shvatanja su zadobila istaknuto mesto u literaturi. Mi ćemo ovde navesti samo par primera. Možda je najbolje početi od Dostojevskog. Jedna od najpotresnijih priča u istoriji literature je njegova pripovest „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Baš kao i u čuvenom odeljku „Veliki inkvizitor“ iz romana „Braća Karamazovi“, dečja smrt je velika prekretnica, samo različita. U „Mališanu kod Hrista na božićnoj jelki“ smrt jednog deteta je prikaz utehe koju nam jedino bog može dati. Na ovom svetu nema pravde, nema dobrote i nema nikakve utehe. Sve nam to jedino može dati bog. Vera Dostojevskog je vera očajnika, napaćenog čoveka kom jedino vera u više biće može doneti spas. Takav je i njegov čuveni kredo u kom on odabira pre život bez istine nego istinu koja bi isključivala Hrista. Potpuno drugačije shvatanje smrti je tema još jednog čuvenog dela. Kamijevog „Stranca“. Smrt se ovde posmatra iz potpuno drugačijeg ugla. Najpre, ona je potpuni kraj. Ali, i u isto vreme, smrt je ništa. Prazna je, baš kao što je prazan junakov život. Sa tom prazninom se suočava i Karl Uve Knausgor u šestotomnom romanu „Moja borba“. Očeva smrt inicira trenutak preispitivanja sopstvenog života. Ništa manje i same smrti. Ona, baš kao i život, postaje nešto banalno, obično i svakodnevno. Kako sam Knausgor kaže: „A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.“ O smrti, ništa manje i o suočenju sa njenom neminovnošću, pisao je i veliki Peter Handke.
Marija Handke, piščeva majka, se ubila. Ta smrt Handkea nagoni na pisanje. Rezultat je ovaj veličanstveni roman u kom on pokušava da odgonetne ko je bila ta žena? Kako je živela? Još bitnije, zašto je tako živela, Handkeove su polazne tačke. Ništa manje i pitanje: zašto se ta žena ubila? Iz svih ovih pitanja grana se priča o jednom mučnom i tegobnom životu, u potpunosti propaloj i večito sputanoj egzistenciji. Priča je to o ženi koja je izgubila svaku odliku ljudskog bića, što i sama u jednom trenutku priznaje. Jedini izlaz iz takvog života je bila smrt. O toj smrti, ali i o takvom životu pripoveda Handke u „Nesreći bez želja“.
Iako izuzetno kratak, Handkeov roman „Nesreća bez želja“ se hvata u koštac sa poprilično kompleksnim i teškim temama. To je najpre odnos pisca prema majčinoj smrti. Njena smrt za Handkea je nešto što se očekuje, nešto potpuno olakšavajuće i normalno. I u isto vreme potpuno užasavajuće. Tu životnu dihotomiju Handke opisuje nenadmašno. Bez suvišnih emocija, može se reći i bez bilo kakvih emocija, smrt je predstavljena na način koji dosad nije viđen. Baš kao što je to učinjeno i sa pričom o majčinom životu. Hladna je to, gotovo surova analiza jednog života, života majke, jedne propale ljudske egzistencije, ništa drugo nego hronika potpune propasti koja je zadobila neverovatnog hroničara i pripovedača. I to propasti koja je bila određena od samog početka: „Lična sudbina, ukoliko se ikada i razvijala kao nešto osobeno, bila je obezličena do poslednjeg delića sna, i isceđena u verskim, narodnim i običajnim obredima, tako da od individue gotovo ništa ljudsko nije preostajalo; ‘individua’ je bila poznata samo kao psovka.“
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag u njegovom stvaralaštvu. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Strah golmana od penala“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost.
„Roditi se kao žena u takvim okolnostima unapred je bilo ubistveno. Međutim, može se reći i: umirujuće; u svakom slučaju, bez straha za budućnost. Vračare su o crkvenim slavama samo momcima ozbiljno čitale budućnost iz dlana; kod žena je ta budućnost ionako bila samo lakrdija“, piše Handke u ovom romanu. U takvom okruženju rađa se i živi Marija Handke. Njen život je unapred određen, on je, kako ga sam Handke naziva, lakrdija. Problem je u tome što ona ne pristaje na tu lakrdiju. Odlazak iz rodnog mesta, boravak u Berlinu, jedna uspešna i jedna neuspešna ljubav koja će se pretvoriti u doživotni brak, životno posrtanje sklopčano sa rađanjem dece, povratak u rodno mesto kao prihvatanje krajnjeg poraza, sve su to etape i koraci ka unapred određenoj propasti. Ili kako to Handke kaže: „Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati.“ Ispisujući povest o jednom takvom životu Handke je neprestano sukobljava sa pričom o smrti. Ona za Handkea nije tragedija. Naprotiv. Smrt je prirodni izlaz iz nesreće života. Gotovo izbavljenje. Ali i kraj priče koja nikako nije morala da se tako završi. Izlaz iz tog, možemo slobodno reći, bezizlaza Handke pokušava da pronađe u ovom romanu, u isto vreme stvarajući istinsko remek-delo. Silina pripovedanja u „Nesreći bez želja“, neverovatna stilska umešnost, ali i ništa manja književna vrednost sklopčana sa temama koje pokreće čine ovaj roman jednim od najvećih dela evropske literature dvadesetog veka. On se ponovo nalazi pred nama, i to u izuzetnom prevodu Žarka Radakovića.

Naslov: Nesreća bez želja
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 101

Pročitajte i prikaz Handkeovog romana „Veliki pad“

Moja borba, šesti tom – Karl Uve Knausgor

Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.

Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083

Pročitajte i prikaz prvog toma „Moje borbe“

Vreme je siledžija – Egan Dženifer

Na ovom mestu je već pisano o dijametralno suprotnim pogledima na vreme, i to iz ugla istorije. Ali ako se vreme pokuša sagledati u onom svakodnevnom i običnom smislu, čini se da je situacija znatno jednostavnija i lakša. Jedino šta postoji je sadašnji trenutak. Ili još tačnije, jedino nad čim imamo potpunu, mada je i to daleko od istine, kontrolu je ovaj momenat. Onaj prošli je apsolutno nepovratan. Primera radi, vreme koje ste potrošili na čitanje ovih rečenica više ne možete vratiti i izmeniti. Ostaje vam samo sećanje na njih. Samo i tu nastupa problem. Sećanje je varljivo, i kako vreme prolazi ono postaje sve mutnije i mutnije, dok u potpunosti ne nestane. Računajte tu i neminovne greške koje nam donose naša predubeđenja, stereotipi i želje, suštinski neobjektivnost našeg pamćenja i rasuđivanja. Dokaz tome je različito posmatranje jednog događaja koji u vizurama različitih ljudi zadobija ne samo potpuno drugačiji kontekst, već i suštinu. Situacija sa događajima koji slede takođe je nesigurna. Koliko god mislili da stvari u budućnosti, a samim tim i vreme, držimo pod kontrolom, to je tek daleko od istine. Pre ili kasnije, čeka nas neminovna smrt, koja stavlja tačku na sve pređašnje događaje i trenutke. Najbolje se to izražava u biblijskoj knjizi Propovednika: „Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se sadi, i vreme kad se čupa posađeno. Vreme kad se ubija, i vreme kad se isceljuje; vreme kad se razvaljuje, i vreme kad se gradi (…) Kakva je korist onome koji radi od onog oko čega se trudi?“ Iako će ove rečenice ličiti na otkrivanje rupe na saksiji, one su značajne ne samo zbog našeg odnosa prema vremenu, već pre svega zbog smisla našeg postojanja, jer onaj ko ima kontrolu nad vremenom ima i kontrolu nad čitavim životom. Upravo to je i uloga boga, sile koja daje smisao našem postojanju, toj silnoj bujici događaja koja bez „nadzornika“ gubi smisao. Ako ostavimo po strani boga, njegove „ingerencije“ poseduje i umetnost, ponajviše književnost. U srži literature leži sveobuhvatnost, njena moć da vreme drži pod potpunom kontrolom. Prošlost, sadašnjost i budućnost za literaturu, uspelu razume se, ništa ne znači. Najbolje nam to pokazuje Prustova „Potraga za izgubljenim vremenom“. Ili savremena prustovska predstava vremena u „Mojoj borbi“ Karl Uvea Knausgora. Još jedan veliki roman o vremenu dolazi iz pera Egan Dženifer.
Sastavljen iz trinaest različitih epizoda, roman „Vreme je siledžija“ donosi isto tako trinaest različitih priča. U središtu romana je muzički producent Beni Salazar i njegova pomoćnica Saša. Prateći njihove živote, kao i živote njihovih prijatelja i poznanika, od šezdesetih godina dvadesetog veka pa sve do sadašnjice, Egan Dženifer sastavlja maestralnu sliku ljudskih sudbina koje se prepliću i u finalu tvore sjajni mozaik.
Zbog svoje neuobičajene kompozicije, knjiga „Vreme je siledžija“ je izazvala oprečna mišljenja književnih kritičara o njenom žanrovskom određenju. I sama autorka je tome doprinela izjavom da ovu knjigu ne smatra ni romanom ni zbirkom priča. Pored eksperimenta sa formom, Egan Dženifer se poigrava i u svakom segmentu romana. Pripovedanje je čas u trećom, čas u prvom i drugom licu. Pojedina poglavlja su u formi novinskog teksta, autobiografskih zapisa, neretko i toka svesti. Vrhunac je deo romana koji je dat u obliku PowerPoint prezentacija. U rukama nekog manje talentovanog pisca, to bi bila katastrofa, ali u ovom slučaju predstavlja istinski literarni trijumf. Još bitnije, suština ovog romana nije samo u stilskom i kompozicionom poigravanju, naprotiv, on pokreće velika pitanja, kakvo je, recimo, ono o našem iskustvu: „Kao i svi neuspeli eksperimenti, i mene je taj naučio nešto neočekivano: jedan od ključnih sastojaka takozvanog iskustva je iluzorna vera da je ono jedinstveno i posebno, da su oni koji ga imaju privilegovani, a da su oni koji ga nemaju zakinuti, da su isključeni iz njega.“
Egan Dženifer spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Završava studije engleskog jezika na Univerzitetu Pensilvanija, koje nastavlja na Kembridžu. Debituje sa romanom „Nevidljivi cirkus“ (1995). Napisala je još tri romana i jednu zbirku priču. Za knjigu „Vreme je siledžija“ dobila je Pulicerovu nagradu, kao i niz drugih književnih priznanja. Trenutno je na čelu američkog PEN centra. „Vreme je siledžija“ je jedino njeno delo prevedeno na srpski jezik.
„Ali sad mu se vratilo – o, kako se vratilo, zapljuskujući ga tako velikim talasima srama, da se činilo da će progutati cele delove života i isprati ih: sva postignuća, uspehe, trenutke ponosa; ogoliti sve do tačke gde više nema ničega – gde on više nije niko (…)“, tako Egan Dženifer opisuje ogoljavanje glavnog junaka ovog romana, i u isto vreme na najbolji način izražava suštinu svog dela. A ona je ništa drugo nego suočavanje sa najvećim ljudskim slabostima. Slike preljuba, bolesti, razvoda, padova, sitnih pakosti, zavisnosti, laganog, ali i ubrzanog, propadanja, sve je to zadobilo mesto u ovoj knjizi. Još fascinantnije je što se ta slika proteže decenijama zahvatajući ne samo sudbine glavnih junaka knjige, već i ljudi koji ih poznaju. I kad se malo bolje razmisli, glavni junak ovog romana nije jedna ili više ljudskih sudbina. Naprotiv. To je vreme. Još tačnije, ono što vreme čini od nas. Egan Dženifer je nenadmašni majstor koji uspeva da silne krhotine vremena spoji (kako jedna od junakinja romana kaže: „Nije to smeće (…) To su sićušni delovi naših života“) i sastavi sjajnu sliku ljudskog uspona, podjednako i posrtanja.

Naslov: Vreme je siledžija
Autor: Egan Dženifer (1962-)
Preveo: Konstantin Popović
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2013
Strana: 275

Tabu – Ferdinand fon Širah

tabuZamislite da čitate neku odličnu knjigu. Događaji se nižu za događajima, psihološka previranja daleko su od svega što ste ikada iskusili. Suštinski, ta priča vas obuzima u potpunosti. E sad zamislite onu krajnju napomenu – zasnovano na istinitim događajima. Iznenađenje je potpuno, zar ne? I tu kreće još jedna velika priča, ona o istinitosti napisanog. Prva književna dela, i tu nema nikakve razlike o kojoj god da se civilizaciji govori, pokušaji su da se otkrije skriveni mehanizam po kojem se ustrojava naš svet. Ali i u tim spisima iskustvo je ono što određuje sadržaj. Mahniti, nesrećni, oholi i zli grčki bogovi ne razlikuju se mnogo od svojih zemaljskih podanika. Čak ni onaj krajnje opasni starozavetni Jehova ne može da izađe iz duha vremena. Po sredi je čisto literarno transponovanje naših osobina na lik boga. Problem nastupa kada se kulturni obrazac nastao u određenom vremenskom periodu proglašava za nešto sveto i određujuće. Otprilike, život u dvadeset i prvom veku mora da se odvija po pravilima donetim vekovima ili milenijumima ranije. Ali to je već sasvim druga priča. Razvoj civilizacije duboko menja naše ponašanje, kao i umetnost i kulturu. Sa nebeskih visina, književnost se spušta na zemlju. Tome neštedimice doprinosi nauka koja ukida božanske prerogative. I tema postaje pravi čovek. Najočitiji primer je Šekspir. Od literature kojoj je cilj da ustroji čoveka onako kako pisac ili propovednik žele da on izgleda, dobili smo istinskog čoveka. Možda rđavog, pohlepnog i užasnog, ali ipak pravog. Još dalje odlazi Servantes. Ruganje viteškom idealizmu i slavljenje običnog, proslavili su verovatno najvećeg prozaistu svih vremena. I baš ova dva velikana postaju uzor svim budućim piscima, pogotovo što se tiče izbora teme i stila. Kako u književni tekst umetnuti stvarni život, ali u isto vreme tu priču i stilizovati? Literatura dvadeset i prvog veka krcata je takvim primerima. Dovoljno je pomenuti romane Svetlane Aleksijevič, ništa manje Karl Uve Knausgora ili Elene Ferante. Još jedan primer je stvaralaštvo Ferdinanda fon Širaha.
Roman „Tabu“ je hronika kriminalnog slučaja i dva života. S jedne strane stoji mladi berlinski fotograf i konceptualni umetnik Sebastijan Ešburg. Prateći njegov život od detinjstva, Širah portretiše duboko povređenu ličnost. Očevo samoubistvo, loša iskustva sa majkom i otuđenost od čitavog sveta, od Sebastijana će napraviti velikog umetnika ali i očajnog čoveka. Sa suprotne strane je ostareli advokat Konrad Bigler. Majstor svog zanata i mizantrop sa potajnim idealističkim htenjima. Suštinski, čovek umoran od svega. Kada sudbina sastavi ovu dvojicu likova, kreće maestralni zaplet. Umetnik je optužen za otmicu, brutalno silovanje i ubistvo. Njegov branilac na sudu je Konrad Bigler.
Kada se govori o stvaralaštvu Ferdinanda fon Širaha gotovo pa obavezno je pomenuti tri stvari. Ona prva je istinitost napisanog. Pisac je čuveni berlinski advokat i svaki slučaj koji opisuje u svojim delima je autentičan. Naravno sa izmenjenim imenima i pojedinim detaljima, kako bi se sačuvala privatnost klijenata. Ona druga stvar je nenadmašni stil. Jezik sveden na svoj minimum, gotovo pa potpuna škrtost u rečima i opisima koja bi u većini slučajeva dovela do ogoljenosti, Širaha kruniše za maestralnog pisca. Najpre zato što kod njega nije bitna rečenica sama po sebi, no celina i njena snaga. Ono treće je zaplet. Savršeno izvedena kompozicija donosi bezbroj krivudanja i neočekivanih preokreta koji ma koliko god bili iznenađujući i oštri u pojedinim segmentima grade celovitu sliku i pretvaraju se u iznenađujući sklad kada sklopite korice knjige.
Ferdinad fon Širah spada u red vodećih berlinskih advokata. U svojoj karijeri branio je istaknute pripadnike kriminalnog miljea, industrijalce, špijune, političare… Njegova prva zbirka priča „Zločini“ (na srpskom izdala „Laguna“) ustalasala je nemačku javnost. Jedanaest sudskih slučajeva opisanih u ovoj knjizi promenili su poimanje pravde i krivice. Zbirka je postala milionski bestseler, a kritičari širom sveta nisu krili svoje oduševljenje. Usledila je druga zbirka priča „Krivica“ i roman „Slučaj Kolini“. Za svoje književno stvaralaštvo Širah je višestruko nagrađivan, a njegova dela su prevedena na preko trideset i pet svetskih jezika.
Da se vratimo na početak i onu napomenu o istinitosti napisanog. Sa ili bez nje, roman „Tabu“ je opčinjavajuće štivo. Ali da se ipak zadržimo na toj referenci. Koliko god bilo teško, pogotovo danas u mnoštvu napisanih i objavljenih knjiga, smisliti iznenađujući i dosad neviđeni zaplet, još teže je onaj istiniti umetnički obraditi. I to ne treba brkati sa dokumentarnom prozom. Pisci memoara, naravno sa retkim izuzecima, gotovo da i ne obraćaju pažnju na umetničko oblikovanje. Poenta je u događaju. Ovde pak podjednako i na događaju i na stilu kojim se taj događaj opisuje. Tako u isto vreme imate uzbudljivu i istinitu priču, ali i vrhunsku književnost. Onaj ideal vraćanja književnosti istinitom u romanu „Tabu“ doživljava svoj vrhunac. Nema stilskog i mentalnog egzibicionizma, onoga u šta se moderna književnost pretvorila. Samo čistog života ispripovedanog na maestralni način. Što je i jeste, ali i mora da bude, prava literatura.

Naslov: Tabu
Autor: Ferdinand fon Širah (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 197

Moja genijalna prijateljica – Elena Ferante

moja-genijalna-prijateljica„Sudbina prijatelja tako teško leži na meni, zato žurim preko polja i tražim daljine“, potresni je Gilgamešov lament nad mrtvim Enkiduom. I baš od tog davnog epa prijateljstvo postaje velika književna tema. Susrećemo ga u Bibliji. Davidov odnos sa Jonatanom pripovest je o iskrenoj privrženosti, surevnjivosti i krajnjoj tragici. Takav je i Davidov žal posle Jonatanove smrti: „Žao mi je za tobom, brate Jonatane; bio si mi mio vrlo; veća mi je bila ljubav tvoja od ljubavi ženske.“ Prijateljstvo je česta tema i kod Šekspira. Jagovo izdajstvo Otela i dan-danas je prikaz najdubljeg prijateljskog pada. Novu sliku prijateljstva donosi otac moderne književnosti Servantes. Avanture don Kihota neraskidivo su povezane sa njegovim štitonošom i vernim pomagačem Sančom Pansom. Nezaboravne nesuglasice, maestralni humor, ali i duboka privrženost ova dva lika krunisali su verovatno najveće prijateljstvo u istoriji literature. Svoje verne pomoćnike imaju i drugi fiktivni junaci. Od Šerlokovog doktor Votsona, preko Poarovog kapetana Hejstingsa, pa sve do Vilsona vernog pomagača doktor Hausa, ova matrica se neprestano ponavlja. Muško prijateljstvo često je prožeto antagonizmom, izdajama i sukobima, gotovo pa stereotip je postalo zaljubljivanje dvojice najboljih prijatelja u istu devojku, ali ne manjka ni homoerotskih elemenata. Posebno zanimljivo je dečije prijateljstvo ostvareno u književnim delima Mark Tvejna („Tom Sojer“, „Doživljaji Haklberi Fina“), Harper Li („Ubiti pticu rugalicu“), ali i Stivena Kinga („Leš“). Ipak ono najspecifičnije prijateljstvo je izvedeno u delima koja govore o odnosu dve žene. Zamenu identiteta i dopunjavanje u muškom svetu maestralno je izvela Virdžinija Vulf u „Orlandu“. Njenim putem polazi i Majkl Kaningem u romanu „Sati“. Feministički klasik „Zlatna beležnica“ iz pera Doris Lesing ogoljava do kraja svet prijateljstva novog vremena. Treba pomenuti i roman „Mačje oko“ Margaret Atvud posvećen čudnovatom odnosu dve žene. Ovim klasičnim delima o prijateljstvu pridružuje se i stvaralaštvo Elene Ferante.
Prvi tom napuljskog četvoroknjižja, „Moja genijalna prijateljica“, uvod je u istoriju odnosa dve junakinje, Lile i Elene. Već dobrano zašla u staračke godine, Elena dobija vest o nestanku svoje prijateljice Lile. Klupko sećanja kreće da se odmotava i Elena počinje da zapisuje uspomene na detinjstvo i zametak njihovog prijateljstva. Priča je to o prvim posleratnim godinama i o napuljskom predgrađu. Čudnom svetu sa još čudnijim načinom života. Sveopšte nasilje, narušeni porodični odnosi, siromaštvo, suštinski potpuna prljavština, sve to sačekuje junakinje romana. Njihov odnos postaje slamka spasa i preko potrebna pomoć u teškim životnim okolnostima.
„Moja genijalna prijateljica“ je duboko kompleksan roman. Ako bi se posmatrao samo na osnovu fabule, to je priča o mladosti, pravi pravcati bildungsroman. U drugom sloju, to je savršeno izvedena psihološka studija o odnosu dve žene, njihovim različitostima, sukobima, ali i načinu da se te različitosti prevaziđu. U onom trećem čitanju, „Moja genijalna prijateljica“ je društvena i politička hronika, u kojoj se autorka hrabro hvata u koštac sa užasnim svetom krajnjeg siromaštva, nasleđem fašizma, ali i društvenim uređenjem i političkim implikacijama. Četvrti sloj je građenje priče o vremenu, gotovo pa savršeno ustrojstvo sećanja. Tu se pronalaze velike sličnosti sa literarnim superstarom Karl Uve Knausgorom. Ako je „Moja borba“ ingeniozni vodič kroz unutrašnji svet jednog života, „Moja genijalna prijateljica“ je slični životni bedeker, samo ovoga puta okrenut spoljašnjosti i svetu koji nas okružuje.
Elena Ferante je najzagonetniji književni autor današnjice. O njoj se jedino zna da je rođena u Napulju 1943. godine i da je majka. Čak su i ti podaci neproverljivi, pa postoje pretpostavke da se iza ovog pseudonima krije grupa pisaca ili muškarac. Nikada se nije pojavila u javnosti, a u retkim intervjuima preko elektronske pošte odbija da dâ bilo kakve podatke o svom privatnom životu. Debitovala je sa knjigom „Problematična ljubav“ (1992), da bi potom usledila još četiri romana. Svetsku slavu doživljava sa napuljskim četvoroknjižjem objavljenim u periodu od 2011. do 2014. godine. Po mnogima je najznačajniji živi italijanski pisac, a magazin „Tajm“ ju je prošle godine uvrstio u čuveni izbor sto najuticajnijih osoba na svetu.
Slava Elene Ferante je došla i do nas. Zahvaljujući uvek agilnoj „Book-i“ i srpska publika dobija priliku da upozna stvaralaštvo velike italijanske spisateljice (nadamo se da će ta agilnost biti dokazana i što bržim izdavanjem preostala tri dela napuljskog četvoroknjižja Elene Ferente). A taj susret daleko je od svega što smo u skorije vreme imali prilike da pročitamo od prevedene literature. Preobražaj običnog u izvanredno, izuzetna slika jednog vremena, fabula koja nas uvlači u sebe ne dajući nam mira, sve je to „Moja genijalna prijateljica“. I najbitnije, blistavo napisana priča kojoj se ne može pronaći pandan. Rečenice su to bez mane, celine koje udaraju svojom iskonskom snagom i kompozicija tako skladno izvedena da dovodi do ushićenja. Ovaj roman je istinsko, i to bez preterivanja, remek-delo, koje ulazi u red najvećih priča o prijateljstvu. Nesentimentalna povest o sentimentalnosti. I sasvim sigurno budući klasik.

Naslov: Moja genijalna prijateljica
Autor: Elena Ferante (1943-)
Prevela: Mirjana Ognjanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 331

Moja borba, prvi tom – Karl Uve Knausgor

Moja borbaŽivljenje u vremenu krajnje otvorenosti, moglo bi se reći i transparentnosti, izmenilo je pojam privatnosti. Svojevrsne „prljavštine“ i nepočinstva prešli su dugi put od brižljivo čuvanih tajni do gotovo javnog hvalisanja. Ono što je nekada bio najveći sram, sada postaje sasvim normalno. To ne znači naravno da se čovečanstvo u nekom dubljem smislu pokvarilo, kako tvrde puritanci. Dovoljno je samo pročitati spise Markiza de Sada, iz devetnaestog veka, pred kojim bi se postideli i današnji hard-kor perverznjaci. Razlika je u tome što su se nekada De Sadovi spisi čitali u tajnosti, a danas on bi u najmanju ruku dobio svoj rijaliti-šou. Iako važna, ova promena seksualne paradigme nije najbitnija. Pojava mas-medija, pogotovo televizije i interneta, omogućila je svima vorholovskih petnaest minuta slave. Televizijske emisije nastale po ugledu na onu čuvenu Džerija Springera dale su prostor egzibicionistima svih vrsta da sa svetom podele svoje životne priče. Utvrđivanje očinstva, bračne neprilike, prevare, bolesti zavisnosti i sadistički porivi, zapljusnuli su nas sa svih strana. Razvitak interneta i društvenih mreža još više su doprineli tom ogoljavanju (često i u najbukvalnijem smislu), jer medijski posrednici postaju nepotrebni. Za pravljenje svog paralelnog sveta u kojem ste zvezda dovoljno je otvaranje naloga na „Fejsbuku“. Književnost je u ovakvom vremenu postala najveća žrtva. Brojne autobiografije u kojima su date „velike“ životne priče, zauzele su mesta na policama knjižara. Onaj Miljkovićev stih „Poeziju će svi pisati“, u današnjem vremenu bi glasio: „Knjige će svi pisati“. Memoari voditeljki, starleta, prostitutki, muzičara, političara i potpunih autsajdera, prepuni su šokantnih priznanja i događaja. Ni „lepa književnost“ ne zaostaje. Fokus romanesknog stvaralaštva se sve više sa fikcionalnog pomera ka realnom i dokumentarnom. Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Svetlana Aleksijevič je u svom inauguracionom govoru rekla: „Ne postoji granica između dokumenta i fikcije, jedno se preliva u drugo. Čak ni svedok nije nepristrasan. (…) On je i glumac i stvaralac.“ Da se ne može otići dalje u otvorenosti postalo je sasvim sigurno sve dok se nije pojavio Karl Uve Knausgor sa „Mojom borbom“.
Šestotomno delo „Moja borba“, ispovest je na preko tri i po hiljade strana. Od prve rečenice: „Srcu je život jednostavan: kuca koliko može“, pa sve do poslednje u prvom tomu ovoga dela dominanta tema je smrt. Sredovečni pisac se hvatajući u koštac sa činjenicom očevog odlaska, sukobljava i sa samim sobom. Kroz brojne reminiscencije (nalik onim Prustovim u „Potrazi za izgubljenim vremenom“) gradi se celovita slika njegovog životnog puta. Odrastanje u sasvim uobičajenoj norveškoj porodici, prva zaljubljivanja, otkrivanje seksualnosti, mladalački bunt, početak spisateljske karijere, brak, vaspitanje dece, sve su to teme kojih se Karl Uve Knausgor poduhvata. Ipak, njegov ambivalentni odnos sa ocem ih natkriljuje dajući im potpuno novo značenje.
„Moju borbu“ je gotovo nemoguće žanrovski odrediti. Iako je ona prevashodno autobiografski spis, može se čitati i kao roman. Dodajte tome i esejističke delove pa se dobija potpuna papazjanija. U tome je i najveća vrednost ovog dela. Koristeći postmodernu tehniku, iako „Moja borba“ nikako ne pripada postmoderni, Karl Uve Knausgor uspeva da naizgled suprotstavljene elemente sastavi u sjajnu celinu. Bespoštedan u autobiografskim zapisima, gotovo dirljiv u emotivnim ispovestima, mudar u esejističkim delovima, sve je to Knausgor. Stvarnost njegovog života prelama se u fikciju, ali ostaje stvarnost čak i u novom ruhu.
Karl Uve Knausgor je i pre „Moje borbe“ bio priznat kao pisac sa velikim darom i talentom. Za svoj prvi roman „Van sveta“ dobio je prestižnu norvešku nagradu kritike. Glavni junak ovoga dela, učitelj Henrik, se sukobljava sa sopstvenom seksualnošću i raspadom porodice. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. publikuje šest tomova „Moje borbe“ i izaziva svojevrstan književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika) i doživljava desetine prevoda. Ogorčeni sadržajem knjige nekoliko članova porodice ga tuži pred sudom, sledi razvod braka sa tadašnjom ženom i medijska hajka. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U odličnom prevodu Radoša Kosanovića izdavačka kuća „Booka“ je objavila prvi tom „Moje borbe“, dok će ostali biti publikovani sukcesivno (drugi početkom 2016. godine).
Odijum koji je izazvala „Moja borba“ ne dolazi iz skandaloznosti. Na kraju, u samome delu i ne postoje seksualne, moralne i društvene devijacije. Život koji je ispripovedao Karl Uve Knausgor sasvim je uobičajen, moglo bi se čak reći i dosadan. Problem je u njegovoj bespoštednoj iskrenosti. On se ne libi da čak i one najskrivenije misli stavi na papir. Tako, recimo, on govori da svoju decu voli, no u njima ne pronalazi nikakav smisao i postojanost. Žudi za očevim priznanjem i ljubavlju, a u isto vreme ga mrzi i prezire. On životu ne može nikako drugačije da se suprotstavi nego kroz ogoljavanje samoga života. Baš kao što i sâm kaže: „Jedino što sam naučio od života jeste da sve to istrpim, da to ne dovodim u pitanje i da čežnju koja se tada stvara sagorim u pisanju.“ Tu nastupa problem. U današnjem vremenu dozvoljeno je izreći i najgoru vrstu spoljne prljavštine, ali ne i ono što nosimo u sebi. Čitajući „Moju borbu“ čitalac će pronaći svoje najdublje misli, ono čega se stidi i ne želi da se ikada sazna. Te misle Karl Uve Knausgor ne taji, naprotiv, on ih deli sa svetom izazivajući opštu senzaciju u trenutku u kojem se učinilo da je konačno pređena granica između javnog i intimnog.

Naslov: Moja borba, prvi tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2015
Strana: 455