Reči od mramora – Robert Hodel

U svakom ljudskom životu postoje trenuci koji određuju naše postojanje. Nekad je to minorna, skoro neprimetna stvar. Odluka naših roditelja da se presele u neku drugu zemlju, uzmimo ovo kao primer, odrediće naše postojanje. Iako ovo već zalazi u one nezahvalne priče „šta bi bilo kad bi bilo“, pokušajte da zamislite kako bi vaš život izgledao da se to odigralo. Ovo pitanje je posebno zanimljivo za literaturu. Mi ćemo ovde izdvojiti roman „Noć bez svitanja“ Dženi Erpenbek u kom se daje pet varijanti jednog ljudskog života. Slična stvar je i sa još jednim književnim žanrom, kontrafaktualnom istorijom. Ovaj žanr pokušava da predstavi kako bi izgledali naši životi da su se veliki istorijski događaji drugačiji odigrali. Na ovom mestu smo pisali o dva takva dela, „To je ovde nemoguće“ i „Dalas ’63“. Ali vreme je da se vratimo na početak i da ostavimo na stranu priče o tome šta bi bilo kad bi bilo i da pokušamo da progovorimo o stvarnim događajima koji određuju ljudske živote, i to na primeru literature. Možda je najbolje početi od Dikensa i od njegove životne priče. Finansijski problemi u porodici upoznaju Dikensa sa svetom užasnog siromaštva, toliko da je kao dvanaestogodišnjak primoran da svakodnevno radi po deset sati u fabrici cipela. Ovo iskustvo će odrediti kasnije Dikensovo stvaralaštvo, pogotovo izbor romanesknih tema. Ili da uzmemo još poznatiji slučaj. Kako bi izgledao život Dostojevskog, još više njegova dela, da nije doživeo sudbinu političkog osuđenika? Sasvim sigurno potpuno drugačije. Nama bliža, mučna istorija dvadesetog veka i ludilo totalitarizma preokrenuće mnoštvo ljudskih sudbina. Upravo to iskustvo koja menja ljudski život postaje dominantna tema brojnih književnika. Jedan od najpoznatijih primera je stvaralaštvo Imre Kertesa, koji je dečak odveden u Aušvic. Svako njegovo delo određeno je ovim iskustvom, a ovde ćemo izdvojiti Kertesovu knjigu „Jedan događaj“ (Prosveta, 2006) koju je napisao sa Peterom Esterhazijom. Banalni, sasvim obični prelazak državne granice postaće pakao za Kertesa kada se taj događaj suoči sa sećanjem na holokaust. To određenje života traumatičnim događajem prisutno je i kod Borisa Pahora, Danila Kiša, Borislava Pekića, da nabrojimo samo neke pisce. Isti slučaj je i sa Dragoslavom Mihailovićem. Sjajnu knjigu o tome donosi Robert Hodel.
Kako joj i podnaslov govori, knjiga „Reči od mramora“ se fokusira na život i delo Dragoslava Mihailovića, i to tako što se ove dve ravni – privatni život i literatura – neprestano prepliću. Pripovedajući o Mihailovićem životu, Hodel polazi od njegovog ćuprijskog odrastanja, smrti roditelja, školovanja, hapšenja, isleđivanja i odlaska na Goli otok. Mučno iskustvo golootočkog stradanja odrediće kasniji piščev život, ali i njegove dominantne književne teme. Pripovedajući o njima, i to kroz govor o svakom Mihailovićevom delu ponaosob, Hodel ispisuje priču o velikom piscu i njegovoj sudbini.
Vešto kombinujući Mihailovićeva sećanja, gotovo polovinu knjige predstavljaju razgovori koje je autor vodio sa njim, sa književno-teorijskim studijima i istorijskim izvorima, Hodel pravi odličnu sintezu jednog života. Ubedljiv je to i iscrpan prikaz Mihailovićevog životnog puta, ali i sjajan prikaz jednog veličanstvenog književnog opusa. Posebni poslasticu predstavlja dodatak knjizi u kom brojni pisci daju svoje uspomene na život i delo Dragoslava Mihailovića. Među njima su Danilo Kiš, Mihiz, Ivan V. Lalić… Posebno je dirljiv zapis Miljenka Jergovića koji progovora o iskustvu Golog otoka na izuzetan način: „(…) zarobljenici Golog otoka nisu bili zatočeni u ime Partije i njezinih čelnika, niti ih je zatočila neka zla politika i tajna policija. Oni su, generalno govoreći, bili zatočenici cjelokupne zajednice, koja ih je, slijedeći odluku suda svjesno odbacila i prezrela. Svaki pokušaj rehabilitacije logoraša s Golog otoka, čemu je i posvećena sva sila Mihailovićevih golootočkih knjiga, nužno podrazumijeva da zajednica prihvati pretežak teret na vlastitoj savjesti. Prezir koji su trpjeli logoraši trebao bi biti zamijenjen prezirom koji će trpjeti zajednica jer ih je prezirala.“
Robert Hodel, istaknuti nemački slavista i prevodilac, rođen je u Švajcarskoj. Nakon studija na nekoliko univerziteta postaje profesor slavistike u Hamburgu. Na nemački je preveo dela brojnih srpskih književnika. Autor je niza naučnih radova, studija i monografija. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih drugih naučnih ustanova.
„(…) to ne znači da sam se kao pisac specijalno orijentisao nego sam šarolikost tih sredina koristio kao jednu od mogućnosti kazivanja tragičnog bogatstva ovog života“, govori Dragoslav Mihailović u ovoj knjizi o svom književnom delu. Mihailovićev fokus na sudbine odbačenih, duboko izmučenih, neretko prokaženih ljudi, ono je što Hodela intrigira i što postaje središte ove studije. Odakle je to proizašlo nije teško odgonetnuti. Iskustvo Golog otoka, ništa manje kasnije golootočke stigme, odredilo je ne samo život pisca, već i njegovo delo. Najbitnije od svega, to stradanje je rezultiralo duboko humanističkom, nećemo pogrešiti ako kažemo – empatijskom vizijom sveta u čijem su središtu sudbine ljudi koji pate, stradaju ili žive u užasnim životnim okolnostima. Najbolje to sam Robert Hodel, autor ove izvanredne knjige, određuje: „U ovom empatijskom posmatranju individualnog karaktera, pri kome se vrednost pojedinačnog života nikada ne dovodi u pitanje u ime neke apstraktne, političke ili religiozno motivisane ideje, skriva se i autorov neizrečen pogled na svet. Mihailović predstavlja nominalizam, obeležen dubokom, humanističkom tradicijom.“

Naslov: Reči od mramora
Autor: Robert Hodel (1959-)
Prevela: Mina Đurić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaze Mihailovićevih dela „Uhvati zvezdu padalicu“,
„Gori Morava“ i „Jalova jesen“

Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Deseti decembar – Džordž Sonders

Nema boljeg načina da se počne priča o ulozi forme u svetu literature od onih čuvenih rečenica iz biblijske Knjige propovednika: „Što je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.“ I sve je već rečeno. Ili možda nije. Zato je najbolje krenuti od početka. Tačnije, od Aristotela. On u „Poetici“ formu vidi kao mogućnost oblikovanja književne građe. Još jednostavnije rečeno, forma je način na koji će određena priča biti ispričana. Što je i suština književnosti. I ono što književnost čini književnošću. Možete imati najbolju moguću priču, možete i imati talenat da tu priču ispričate na najbolji mogući način, ali vam to gotovo ništa ne vredi ukoliko tu priču ne uspete da dobro, upotrebićemo možda poprilično neadvekatan izraz, upakujete. To „pakovanje“ priče – razume se, to može biti i esej, pesma, memoarska proza – je ono što se označava kao forma. Problem nastupa sa zasićenjem. I onim čuvenim stihovima sa početka teksta. Kako posle nekoliko vekova literature pronaći originalnu formu, pitanje je svih pitanja. To pitanje postaje posebno bitno na početku dvadesetog veka. Brojni umetnički pokreti to pitanje postavljaju kao jedno od najbitnijih. Tako nastaje mnoštvo dela oslobođenih svih stega tadašnjih književnih, ali ništa manje i društvenih i moralnih normi. Nema boljeg primera za to od Džojsovog „Uliksa“. I tu već nastupa problem. Forma počinje da jede suštinu. Ili još preciznije rečeno, način na koji se piše postaje mnogo bitniji od onoga što je napisano. Dolazi i do, kako to obično biva, pomodarstva. I eto ironije. Oni koji se protive unificiranoj stvarnosti postaju ništa manje unificirani kroz epigonstvo nečega što se smatra za prevratničko. Pitanje forme se još više zaoštrava sredinom veka. Bartova teorija o smrti autora i ideje postmodernista o nepouzdanosti bilo kakvog znanja donose nove promene. Od „Blede vatre“ Vladimira Nabokova, pa sve do Ekovog „Imena ruže“ pronalaze se nove književne forme. Nekada uspešno, kakav je slučaj sa ova dva dela, a još češće neuspešno. Najbolji svedok tome je savremena književnost. I mnoštvo književnih dela koja su u potrazi za originalnom formom izgubila sve ostalo. Ponajviše samu priču koja je srž literature. Da je ipak moguće iznaći originalnu formu i u isto vreme ispričati sjajnu priču svedoči nam stvaralaštvo Džordža Sondersa.
Ulazak u svaku od priča sabranih u zbirku „Deseti decembar“ nalikuje ulasku u potpuni novi svet. Tako se pred nama u ovoj knjizi otvaraju svetovi jednog tinejdžera u susretu sa smrću, ali i krajnje bizarne i ništa manje disfunkcionalne porodice. Pred nama je i distopijski svet u kom se na zatvorenicima testiraju lekovi koji bi trebali da „poprave“ ljudska osećanja. Ništa manje i užasavajući svet u kom su emigranti idealni ukras za vašu baštu. Kao što je pred nama i uposlenik zabavnog parka koji se pogubio u „viteškom“ svetu, ali i veteran iz nedavnog rata. Svi ti ljudi moraju da se sukobe sa samim sobom i da otkriju izlaz iz užasa stvarnosti koja ih okružuje.
Od potpuno redukovanog toka svesti jednog tinejdžera, preko krajnje tehnokratskog rečnika menadžera (produktivnost, produktivnost, produktivnost), dnevničkih zabeleški čoveka iz budućnosti, pa sve do ispovesti iz prvog lica – Džordž Sonders tka deset priča iz ove zbirke na način kakav nije viđen do sada. Od prvobitne zbunjenosti kada uzmete ovu zbirku (kakav je ovo sad đavo, otprilike) pa sve do potpunog oduševljenja napisanim, možda je tako najbolje opisati „Deseti decembar”. I još bitnije, ne treba zaboraviti da je „Deseti decembar“ knjiga koja nas tera na razmišljanje o onim starim dobrim „velikim“ pitanjima: „Jesu li oni to odabrali? Je li to bila njihova krivica kad su izleteli iz majčine utrobe? Jesu li oni želeli, prekriveni krvlju iz placente, da odrastu u zločince, mračne sile, ubice? (…) Ne; pa ipak, njihove izvitoperene sudbine ležale su uspavane u njima, seme koje je čekalo vodu i svetlost da izrodi najokrutnije, otrovno cveće (…) koje će ih pretvoriti (pretvoriti nas!) u zemaljski otpad, ubice, i uprljati nas konačnim, neoprostivim prestupom.“
Džordž Sonders predstavlja jedno od najznačajnijih imena savremene američke književnosti. Posle završenih studija radi kao pisac tehničke dokumentacije u jednoj firmi. Kako je sam rekao, upravo ovo iskustvo izvitoperenog jezika ga je nateralo da pokuša da pronađe nove jezičke forme. Debituje 1996. godine sa zbirkom priča „CivilWarLand in Bad Decline“. Književnu slavu i mnoštvo priznanja mu donosi zbirka „Deseti decembar“. Dobitnik je Bukerove nagrade za roman „Linkoln u bardu“ (na srpskom je objavljen u izdanju „Geopoetike“). Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza.
„Zaokuplja me večiti problem Forme, koja bi mogla da učini nešto da se taj sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim, Forme koja bi mogla da dâ nov sadržaj našoj taštini, Forme koja bi mogla da učini nemoguće (…)“, piše Danilo Kiš u eseju „Mi pevamo u pustinji“. Upravo to pitanje forme koja može da učini nemoguće i da preokrene stvarnost je u srži „Desetog decembra“. Kako se čini, Džorž Sonders je pored iznalaženja i upotrebe novih književnih formi uspeo i da stvori jedan sasvim novi jezik (da ga osetimo i u srpskom prevodu pobrinula se Kristina Kalauzov Filipović kroz izvrstan prevod zbirke). A opet, i gotovo u isto vreme, taj novi svet je u stvari naš svet, čak i onda kada je on smešten u budućnost. Sonders piše o svim onim velikim temama. O dobroti i o zlu, o pravdi i o izvitoperenosti zakona i opštevažećeg morala, o užasu malograđanštine i potrošačkog društva, o našim malim i jadnim životima. I pokušaju da nekako preživimo te živote. Sonders je u ovoj zbirci učinio nešto gotovo nemoguće. Pred nama su prevratnički književni eksperimenti, potpuno nove književne forme, ali i u isto vreme priče koje nas u potpunosti obuzimaju sjajnom radnjom i ništa manjim fokusom na ona velika pitanja. „Deseti decembar“ je istinsko remek-delo, i sasvim sigurno knjiga po kojoj će se u budućnosti ravnati savremena literatura.

Naslov: Deseti decembar
Autor: Džordž Sonders (1958)
Prevela: Kristina Kalauzov Filipović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 247

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567