Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći – Salman Ruždi

I pored bogate čovekove imaginacije i življenja u svetu prepunog podataka i činjenica, neke stvari je nemoguće znati u potpunosti. A bilo bi to dragoceno. Zamislite samo da možemo da znamo sa sigurnošću šta se desilo u trenutku kada su se u umovima naših dalekih predaka začele prve misli. Ili, još bolje, zamislite kako je izgledala prva priča. Da li ju je ispripovedao lovac koji je svojim saplemenicima preneo čudesnu priču o avanturama koje se dešavaju negde daleko izvan sigurnosti pećine? Ili je to možda bila majka koja je svoju decu plašila sa užasima spoljašnjeg sveta? Kako je zaista izgledala prva priča ne možemo sa sigurnošću znati (barem dok se ne napravi vremenska mašina nalik Velsovoj), ali priča je bila i ostaće osnova ljudske civilizacije od praistorije pa sve do današnjice. U njenoj srži leži prenošenje iskustava, a svoju suštinu ostvaruje u upoznavanju sa drugačijim i nama nepoznatim stvarima i svetovima. Priča je odraz naše radoznalosti i kreativnosti, večitog htenja za čovekovim unapređenjem. Moglo bi se reći da je priča nešto najčistije što je poprilično nečista ljudska vrsta uspela da stvori i izgradi. Ona se nalazi svuda. U neobaveznim razgovorima (i ogovaranje komšinice sa trećeg sprata je neka vrste priče), u nauci (saopštavanje činjenica o nekoj do sada nepoznatoj galaksiji je priča), u novinskim reportažama i vestima (koje bez dobre priče ne uspevaju) i u još bezbroj drugih načina ljudskog izražavanja. Ipak, književnost se najčešće povezuje sa pričama. Način je to da one ostanu zauvek sačuvane. I ne samo to. Književnost je najviši oblik priče, onaj koji dopušta ljudskoj imaginaciji da izađe izvan svih ograničenja naše prirode. Kako smo onda došli do toga da je književnost postala nahoče današnje civilizacije? Suštinski, kako je moguće da danas priče slabo koga zanimaju? Odgovora ima puno. Jedan od njih je prenošenje priče u druge oblike koji su prilagođeni smanjenoj pažnji današnjeg čoveka. Ali, postoji i druga strana. Ono u šta se savremena literatura pretvorila. „Dopuštena je svaka vrsta književnosti, samo ne dosadna“, napisao je Volter. A dobar deo današnje književnosti je takav. Dosadan, bezidejan, u potpunosti jalov. Ipak, postoji i danas velika književnost. Tamo gde je priča i dalje svetinja. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Salmana Ruždija.
Svet u kojem živimo u romanesknoj viziji Salmana Ruždija ulazi u vreme čudnovatosti. Posle velike oluje počinju da se dešavaju nezamislive stvari. Ljudi koji levitiraju, beba koja ima moć da otkrije korupciju, crtač stripa kojem se na javi javlja jedan njegov nacrtani heroj, sve su to krajnje čudnovate stvari kojima se pridružuje ponovna pojava džinova (onih stvorenja od dima i vatre iz starih legendi). S jedne strane su džinovi koji žele da pokore zemlju, a sa one druge princeza Dunija koja je preko davno pređašnje ljubavi prema jednom filozofu zavolela čitav ljudski rod. Odsutna bitka dobra i zla se bliži.
Poetiku Salmana Ruždija je gotovo nemoguće odrediti do kraja. Kombinacija je to duboke ukorenjenosti u realnost (pozornica svih Ruždijevih dela je svet u kojem živimo) sa bajkovitim i fantastičnim događajima koji se međusobno prepliću. I taj prelom funkcioniše na izvanredan način. On zahvaljujući Ruždijevom talentu nije nemoguć i nezamisliv, on je štaviše vrlo realan, i mi vrlo brzo počinjemo da verujemo u njega. Takav je i ovaj roman, satkan od dubokog poznavanja današnjice koji se sjedinjuje sa alegorijom, britkom ironijom i duhovitošću koja je oznaka Ruždijevog stvaralaštva. Ruždi se posle nekoliko promašaja (od kojih je sigurno najveći roman „Bes“) vraća u formu. To je isti onaj razigrani pripovedač iz veličanstvene „Dece ponoći“ koji nas upoznaje sa novim i čudesnim svetovima u koje nas i najveća mašta ne bi mogla odneti.
Jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, Salman Ruždi, je rođen u muslimanskoj porodici u Bombaju. Sa roditeljima kao dečak prelazi u Veliku Britaniju gde završava studije istorije na Kembridžu. Debitovao je sa romanom „Grimus“ (1975). Svetsku slavu mu donosi roman „Deca ponoći“ (Bukerova nagrada), koji se smatra za jedno od najvećih dela svetske literature dvadesetog veka. Posle objavljivanja „Satanskih stihova“ kreću napadi na Ruždija od strane islamskih fundamentalista zbog navodne blasfemičnosti romana. Preko deset godina je trajao njegov progon, ali i pored toga on nije odustao od pisanja. Objavio je preko dvadeset romana, zbirki priča i eseja, kao i knjiga za decu. Ruždi trenutno živi u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Dve godine, osam meseci i dvadeset i osam noći“ je priča smeštana na granici između realnosti i fantazije. Upravo ovaj prelom najbolje određuje stvaralaštvo Salmana Ruždija. Svet koji nam Ruždi nudi je naš svet. On je satkan od zlobe, pohlepe i užasa koji polako jede ljudsku vrstu. Taj svet se odjedanput suočava sa nemogućim i fantastičnim. I u tom sukobu otkriva se ono najdublje u ljudskom srcu, baš kao i u svakoj bajci. Čitaoci će u ovom romanu višestruko uživati. U nenadmašnom Ruždijevom stilu, prikazu današnjeg sveta, ali i u priči koja opčinjava i uči. Ta priča će, kako drugačije nego čudesno, postati i naša: „Dok stižu do nas, priče se udaljavaju od svog vremena i mesta, gubeći specifičnost svojih začetaka, ali dobijaju čistotu srži, počinju da postoje same za sebe. A iz toga sledi (…) da ove priče postaju ono što mi znamo, ono što mi razumemo, i ono što jesmo, ili, možda bi bilo bolje tako reći, ono što smo postali, ili što možda možemo biti.“

Naslov: Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći
Autor: Salman Ruždi (1947-)
Prevela: Zvezdana Šelmić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2015
Strana: 311

Naslednici – Vilijem Golding

nasledniciTehnološki razvoj nikada nije bio lak i jednostavan. Donoseći nam bezbroj dobrih stvari, on u isto vreme donosi i poraz pređašnjeg. Strah od nestanka poznatih stvari, onoga po čemu se određuje naš život, pratilac je tog evolutivnog puta. Nigde to nije vidljivije u sadašnjosti nego u raspravi o mogućem nestanku knjiga i književnosti. Da sve bude još gore, ova bojazan dolazi iz pogrešnih razloga. Pokušajmo da ih razložimo. Za dobar deo recipijenata, književnost ima pedagoško-didaktičku ulogu. Otprilike, uloga književnosti je da obrazuje pojedinca najčešće kroz obaveznu školsku lektiru i kasnija čitalačka iskustva. Drugima je literatura eskapizam od odurne stvarnosti u neki bolji, drugačiji i zanimljiviji svet. Da pođemo od prvog. Ukoliko se uloga književnosti ispunjava u njenoj upotrebnoj vrednosti, savremenost nudi mnogo jednostavnije načine za obrazovanje. Više podataka ćemo saznati pretražujući Vikipediju, nego čitajući bilo koji roman. Isto to važi i za eskapističku verziju. Filmovi i serije nam donose mnogo bogatiju vizuelnu predstavu od bilo koje knjige, a pritom ne zahtevaju ni puno truda. Ali to opet ne znači da su ova dva pogleda na ulogu književnosti pogrešna. Daleko od toga, samo što je književnost nešto mnogo više. Ona je pre svega pripovedanje, neutaživa čovekova potreba za pričanjem i prenošenjem svojih iskustava. Isto tako i mogućnost da zaronimo u svet koji nikako drugačije ne bi mogli da osetimo. Koloplet mirisa, boja, beskrajnih događaja i mogućnosti, i najbitnije dubokih unutrašnjih osećaja, dovode do izlaska izvan okvira naših čula i ograničenja. Ne i manje bitno, književnost nam daje mogućnost da saznamo sve o sebi. Dileme i muke, uzmimo samo na primer, Šekspirovih junaka ništa se ne razlikuju od naših. Suštinski, književnost nam pruža dubinski pogled, onaj koji prodire u nas i naše postojanje, koristeći iskustva drugih. To je najbolje izrazio Ivo Andrić rečima: „Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije.“ Koliko književnost može daleko otići u istraživanju te duboke čovekove nutrine pokazuje nam čuveni Goldingov roman.
Prvi su dani proleća. Pleme koje je tokom zime boravilo na moru, polako se vraća u šume. Predvođeni staricom, oni se bore za preživljavanje, obrazujući zajednicu koja se polako pretvara u porodicu. Traganje za hranom i njeno kasnije deljenje sklopčani su sa prenošenjem slika, tih prvih nadražaja i moglo bi se reći preteča misli. Ali, malo po malo, dolazi propast plemenu. Nestanak predvodnice kao i smrt dvojice muškaraca, ostaviće same Loka i ženu Fa. Da sve bude gore, na njihovu teritoriju dolazi novo pleme. Čudno i nepoznato. Za razliku od njih, ovi ljudi gotovo da nemaju dlake na telu, hodaju samo na dve noge, poseduju oružje, ali i ogromnu surovost. Sukob je neminovan.
Vraćajući se u prve godine čovečanstva, Golding pripoveda o vremenu paleolita. Koristeći se arheološkim otkrićima, on oskudne istorijske podatke pretvara u pravi književni vatromet. Na prvom mestu, Golding bira sasvim neuobičajenu pripovedačku strategiju. Sva poglavlja, izuzev ona poslednja dva, napisana su iz ugla prvobitnog čoveka. Slike okruženja i unutrašnjih preživljavanja, koje mi označavamo rečima, za našeg pretka su samo razuđene predstave. One koje neretko nestaju, nejasne su, čudne i zamućene. Mi malo po malo ulazimo u svet pećinskog čoveka, ali ne kao oni koji vide sve, naprotiv, mi postajemo taj prvobitni čovek. Magloviti svet, nesnalažljivost, ali i isti koren osećaja i dubokih preživljavanja tako postaje naš. Mi osećamo nutrinu tog našeg dalekog pretka, i što je još bitnije mi postajemo on.
Vilijem Golding spada u red najvećih britanskih književnika dvadesetog veka. Otac mu je bio nastavnik, a majka borac za ženska prava. Završava studije književnosti, posle kojih predaje engleski jezik i filozofiju. Za vreme Drugog svetskog rata služio je u mornarici. Njegov prvi roman „Gospodar muva“ je prvobitno odbijen od strane nekoliko izdavača, ali posle objavljivanja (1954) postaje milionski bestseler. Napisao je još deset romana, od kojih se posebno izdvajaju „Zvonik“, „Obred prelaska“ (Bukerova nagrada) i „Pinčer Martin“. Za svoje stvaralaštvo je 1983. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Golding je ostao upamćen i kao izuzetan pesnik i dramski pisac.
Stvarajući „Naslednike“, Golding je uspeo da uradi nešto što retko kom književniku može uspeti. Smeštajući radnju ovog romana u prve godine čovečanstva, on uspeva da nam predoči u potpunosti nepoznato vreme. I ne samo to. Golding nas pretvara u daleke pretke, predočavajući nam kako svet izgleda iz njihovih očiju. S druge strane, pišući ovaj roman Golding svedoči o arhetipskom i univerzalnom. Osećanja straha, sreće, ljubavi i bola, sve je to ono što nas povezuje sa našim dalekim precima. „Život je izvrsno utopljena glad“, Golding ovako karakteriše najveću sreću svojih junaka. Razmislite da li se nešto promenilo u međuvremenu. Da ne pominjemo tek večitu borbu koja karakteriše istoriju ljudske civilizacije. I zato kad vam neko pomene propast književnost, setite se ovog romana i odmahnite rukom. „Naslednici“ su najbolji svedok neograničene i neobuzdane moći književnosti, one snage koju nijedno vreme ne može uništiti.

Naslov: Naslednici
Autor: Vilijem Golding (1911-1993)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 224

Mr. Tambourine Man – Bob Dilan

mr-tambourine-manNikada se o književnosti nije toliko govorilo kao ovog meseca. I nikada književnost nije bila toliko bitna da je uspela da pomuti čak i žabokrečinu sadašnjosti. Ratovi, kordoni izbeglica, potkusurivanja političara, sve je to postalo krajnje nevažno. Književnost je tema o kojoj svi govore. I nebitno je da li su to u pitanju profesori, teoretičari, kritičari, pisci, muzičari, ljubitelji književnosti ili oni koji u životu nisu pročitali dve knjige, svi sa istim žarom raspravljaju o literaturi. Ove rečenice su daleko od realnosti, pomislio bi svako ko nije doživeo ovaj oktobar. Pre je neslana šala nekog zaluđenika ili ideja za distopijski roman. Ali, nije. Ovog oktobra Nobelovu nagradu za književnost dobio je Bob Dilan. Prvobitno iznenađenje smenilo je preispitivanje kriterijuma Nobelovog komiteta, i pretvorilo se u opštu tarapanu razjarenih oponenata i još žešćih pristalica odluke o ovogodišnjem laureatu. Ni jedni ni drugi ne spore Dilanov kvalitet. Ni ne mogu. Bob Dilan je ikona. Jedna od onih ličnosti po kojima se meri vreme i još bitnije osoba koja postaje veća od vremena. Samo, zaslužuje li muzičar Nobela? Pa kakav je to način da jedan trubadar i zabavljač (ma koliko god bio dobar u tome) dobije najveće književno priznanje? Kuda ide ovaj svet, lament je intelektualne i estetske „elite“. Sa druge strane su oni za koje je nagrada švedske akademije putokaz ka jednom drugom dobu. Pobedi naroda protiv iste te elite, i krunski dokaz da žanr osvaja i poslednje utočište starog sveta. Već sutra u isti red sa Pasternakom, recimo, staće tvorci stripova, scenarija, muzičari… Istina je, pak, da ni jedni ni drugi nisu u pravu. Još bitnije, i prva i druga grupacija gotovo da nije obratila pažnju na Dilanovo stvaralaštvo. Stoga i toliko ostrašćenosti bez pokrića. Jalovog raspravljanja koje guta opšta efemernost današnjice u kojoj nije bitno šta se kaže, već koliko glasno se izgovara. A sve bi se to izbeglo da su i jedni i drugi čitali (da, čitali!) Dilana. Našoj publici to zadovoljstvo je priuštio Dejan D. Marković.
Antologija „Mr. Tambourine Man“ nam donosi presek muzičke i pesničke karijere Bob Dilana. Od onog najčuvenijeg Dilanovog albuma „The Freewheelin’ Bob Dylan“ pa sve do njegovih novih uradaka, Dejan D. Marković je izabrao one najistaknutije. Tako na jednom mestu imamo priliku da pročitamo prevode antologijskih „Gospodara rata“, „Nemilosrdne kiše koja se sprema“, „Samo piona u njihovoj igri“, „Vrata raja“, ali i onih pesama koje su ostale u senci velikih Dilanovih hitova. Priređivač ne staje na tome. U ovoj antologiji su sakupljene i Dilanove „neotpevane“ pesme, pa bilo to one koje su krasile omote albuma ili „bitnički“ eksperimenti.
Čitajući ovu antologiju pred nama se otvara jedan potpuno novi svet. Autor kojeg smo posmatrali i voleli kao muzičara, ostaje bez pratnje. Oklop je skinut i pred nama stoji goloruki vitez. Još više hrabar i još više neustrašiv. Čovek koji uspeva da uhvati suštinu vremena i da progovori u ime svih nas. Da digne glas protiv gospodara smrti i kaže: „Vi koji nikada ne radite ništa drugo / Već stvarate da bi uništavali / Vi se igrate s mojim svetom / Kao da je on vaša mala igračka / Vi mi stavljate pušku u ruku / I krijete se od mog pogleda (…)“ Neustrašivi vitez ne zaboravlja odakle je potekao. On dobro zna svaku jazbinu i sirotinjsku izbu. Mesta na kojima se iskreno voli i još iskrenije mrzi: „Iz bednih straćara, on gleda kroz pukotine na prugu, / A kloparanje voza melje mu mozak. / I njega uče da se kreće u čoporu / Da puca u leđa / Stegnute pesnice / Da veša i linčuje / Da se krije ispod kapuljače / Da ubija bez ikakvog osećaja bola (…)“ Taj vitez je kao što obično biva mekog srca. Vitez koji istinski voli, i baš zbog toga je bol veći: „Mogao bih sad da ti pričam u beskraj, / Ali moje bi se reči ubrzo / Pretvorile u besmisleni krug. / Jer duboko u srcu / Znam da ne mogu da ti pomognem. / Sve prolazi / Sve se menja, / Jednostavno uradi ono što misliš da treba da uradiš. / A jednoga dana ću možda, / Ko zna, bejbi, / Ja doći i isplakati se na tvom ramenu.“
Bob Dilan je rođen ratne 1941. godine u jev
rejskoj emigrantskoj porodici pod imenom Robert Alen Cimerman. Još kao mladić nastupa u školskim bendovima, da bi se muzici potpuno posvetio početkom fakultetskih studija. Jedno vreme nastupa kao putujući muzičar, a slavu doživljava posle drugog objavljenog albuma. On je bio prekretnica ne samo Dilanove karijere, već i celokupne američke kulture. Slede desetine albuma, stotine uspešnih pesama, hiljade koncerata i mnoštvo priznanja (gotovo da ne postoji nagrada koju Dilan nije dobio, pa bila to Pulicerova, Medalja slobode ili Oskar). Plodan je slikar, a njegovi radovi su nekoliko puta bili izlagani u poznatim galerijama. Autor je romana „Tarantula“, memoarske knjige proze „Hronike“ (na srpskom izdala „Geopoetika“), kao i niza pesničkih zbirki.
Insistiranje na Dilanovoj podobnosti za dobijanje Nobelove nagrade koje je najčešće glavni argument u ovim oktobarskim književnim naklapanjima, ništa je drugo nego neznalačko ruganje samoj umetnosti. Dilan je pesnik, i to od one najčudesnije fele pesnika kojoj je svaki stih plod dubokog unutrašnjeg jada i potrebe da se ta emocija izbaci iz sebe i tako preživi život. Dilan nije mistifikator i očajno dosadni stilista kojem se umetnost svodi na teorijsko prežvakavanje već prežvakanog. On je čovek koji krvari pevajući. Možda je neki njegov stih naivan, možda je poneka njegova pesma nastala samo da bi mogla biti otpevana, ali najveći deo Dilanovog stvaralaštva je prava poezija i vrhunac umetnosti vremena u kojem živimo. I tu nema zbora. Dilan je čistokrvni pesnik. Da, i muzičar, ali pre svega pesnik. Svakome ko otvori ovu zbirku to će odmah biti jasno. A u vezi nagrade. Naklapanja će prestati, čaršija će pronaći novu temu, a svet će kao i obično nastaviti da odlazi dođavola. Ostaće samo upamćeno da je jednog oktobra Nobelovu nagradu dobio veliki pesnik.

Naslov: Mr. Tambourine Man
Autor: Bob Dilan (1941-)
Priredio i preveo: Dejan D. Marković
Izdavač: Mediterran, Novi Sad, 2011
Strana: 314