Izgraditi novo i pravedno društvo na ruševinama starog, želja je svake civilizacije već stotinama godina. Tako se kroz istoriju dešavaju smene političkih sistema ili ličnosti koje taj režim personifikuju. Nažalost, promena je kratkotrajna i nikada korenita. Pobednici se brzo pretvaraju u ono protiv čega su se borili, dok ideale smenjuje pohlepa i volja za moć. Onim nesrećnim dušama sa viškom ideala, preostaje mašta. Ideja o utopiji, svojevrsnom savršenom društvu, tako postaje jedna od najčešćih filozofskih tema. Od Platonove Atlantide, preko „Utopije“ Tomasa Mora, „Društvenog ugovora“ Rusoa, pa sve do Marksovog „Kapitala“, ideja je ista, naravno sa različitim interpretacijama i metodama. I, opet na nesreću, sa neslavnim krajem. Idealizam ostaje samo idealizam ili se pretvara u svoju suprotnost. Tu na scenu stupaju umetnici. Mašta koja se ne može pretvoriti u stvarnost, može barem dovesti do stvaranja paralelne stvarnosti. Borislav Pekić duhovito konstatuje: „Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.“ Nabrajanje paralelnih svetova u umetnosti zauzelo bi desetine i desetine strana, no pomenimo samo Oz, Foknerovu grofoviju Joknapatof, Tolkinovu Srednju Zemlju, Vesteros Džordža Martina… Nisu retki ni izmišljeni svetovi na teritorijama stvarnih država. Primeri su čudesna stvarnost u delima „Deca ponoći“ i „Limeni doboš“ Salmana Ruždija i Gintera Grasa. Ipak, niko nije otišao dalje u stvaranju sopstvenih svetova od umetnika sa južnoameričkog kontinenta. Književni pravac nazvan magijski realizam, sjedinio je u sebi verovatno najveće sanjare sveta: čudesnu maštu Borhesa, Markesa sa ništa manje čudesnim Makondom, beskrajno razigranog Kortasara… Jedan od tih „magičnih“ realista bio je i Žorže Amado.
Radnja čuvenog Amadovog romana „Velika Zaseda“ smeštena je u prve godine postkolonijalnog Brazila. Dok se u velikim gradovima vode odsutne borbe oko društvenog uređenja, hrabri avanturisti osvajaju komad po komad zemlje. Nisu retki ni međusobni obračuni, i baš na mestu gde se jedan takav desio – niče naselje Velika Zaseda. Prateći razvoj Velike Zasede od podizanja prvih kuća, pretvaranja u seoce, varoš i na kraju grad, Amado nam daje portrete njegovih osnivača. Čudesna je to mešavina nacija (tu su crnci, belci, mulati, Arapi..), a još više njihovih zanimanja (vlasnika plantaži, telohranitelja, razbojnika, trgovaca, prostitutki, kovača, stolara…). Sve njih ujedinjuje pripadnost Velikoj Zasedi, kao i istrajna borba da se ona razvije i zaštiti od neminovnog dolaska pohlepne centralizovane države i njene ništa bolje administracije.
Majstor pisane reči Žorž Amado je romanom „Velika zaseda“ uspeo ne samo da napiše remek-delo, već i da prenese čisti život u svom najlepšem izdanju zahvaljujući izuzetnom talentu, stilu, osećaju za duhovito, ali i sočnom jeziku. Još bitnije, iako su Amadovi likovi prepuni strasti i grehova, oni u isto vreme predstavljaju i ono najvrednije što čovek poseduje u sebi, svu onu duboku čuvanu dobrotu i lepotu. To je moguće najpre zbog toga što im Amado ne pristupa sa pozicije neutralnog posmatrača ili još gore moralističkog sudije, naprotiv, on ih poštuje baš zbog toga kakvi oni jesu. Neopterećen ideologijom, religijom ili uskim obzirima puritanskog morala, Žorže Amado je jedan od onih retkih humanista koji zaista voli ljude. A onaj ko istinski voli ljudi, voli i dobro i loše u njima. Baš zbog toga tema „Velike Zasede“ nisu slavni istorijski događaji, nego životi prezrenih, odbačenih i namerno zaboravljenih ljudi; koje Amado maestralno oživljava, pripovedajući o „nečistoj ljubavi, dok još nije podignut oltar vrline“.
Najveći brazilski pisac svih vremena, Žorže Amado, je rođen u pokrajini Baija, gde je i proveo veći deo svoga života. Po završenom školovanju, postaje deo velikog pokreta brazilskih književnika koji su hteli da stvore novu umetnost oslobođenu od stega evropskog kolonijalnog uticaja. Pored književnog rada, bio je politički aktivan kao član Komunističke partije, što je rezultiralo višegodišnjim izgnanstvom. Napisao je preko dvadeset romana, niz biografija, pozorišnih drama, filmskih scenarija, vodič kroz Baiju i jednu zbirku pesama. Dobitnik je desetine velikih književnih priznanja (Nobelova nagrada mu je nekoliko puta izmakla), a brojni prevodi njegovih dela štampani su u milionskim tiražima. Na srpskom su objavljeni Amadovi romani: „Opaka zemlja“, „Gabrijela, cimet i karanfil“, „Šatra čudesa“ i „Velika zaseda“, kao i novele: „Poslednji dani smrti“ i „Prugasti Mačak i Gospojica Lasta“.
Koliko je izmišljen, toliko je i stvaran život Velike Zasede. Snovi, nade i patnje žitelja ovog mesta; snovi su, nade i patnje svih žitelja kugle zemaljske. Ispisujući istoriju jednog izmaštanog brazilskog naselja, Žorž Amado je napisao i svoju utopijsku verziju istorije sveta. A ona je mnogo veća i značajnija od odurne realnosti u kojoj živimo i koju ne znamo ili ne želimo da izmenimo. Ali to ne znači da treba da prestanemo da sanjamo, baš što to ni Amado nije učinio. Ko zna, možda i mi nekada postanemo slični žiteljima Velike Zasede, kako ih ovaj veliki brazilski pisac opisuje: „Stanovnici Velike Zasede – reče – žive tu oslobođeni predrasuda, stega i prinuda koje nameću krivični zakonik ili katehizis. Čestitijeg sveta od ovog u Velikoj zasedi, uprkos imenu naselja i rđavim navikama, nema u čitavoj oblasti (…) A znati li zašto, velečasni? Zato što ovde niko nikome ne naređuje, već se zasniva na dogovoru i čini dobrovoljno, a ne iz straha od kazne.“
Naslov: Velika Zaseda
Autor: Žorže Amado (1912-2001)
Prevela: Jasmina Nešković
Izdavač: Paideia, Beograd, 2011
Strana: 435
Čitaonica, mesto za dobre knjige 