Bunker patka – Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović

Istorija na Balkanu je poprilično varljiva stvar. Jednoga dana ona može biti jedno, sutradan već nešto sasvim drugo, a za prekosutra valjda ni ne treba trošiti reči. Nigde to nije vidljivije nego u udžbenicima istorije. Uzmite, samo primera radi, udžbenike istorije, uglavnom su to oni za sedmi i osmi razred osnovne škole, i pogledajte kako se slika nedavne prošlosti menjala kroz vreme. Tako je, recimo, tokom socijalističke Jugoslavije fokus bio na partizanskim ofanzivama i bitkama. Pređašnja istorija, ponajviše Prvi svetski svet, je bila usputna stvar, toliko da je ona zauzimala samo jednu stranicu. Ta slika se preokrenula tokom devedesetih. Umesto partizanskih ofanziva, mesto su zauzele bitke iz Prvog svetskog rata, a narodnooslobodilačka borba je otišla u onu Krležinu „ropotarnicu povijesti“. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Smena političkih i društvenih sistema na ovim prostorima je uvek praćena velikom čistkom. Sve što je postojalo pre sadašnje vlasti je apsolutno nepotrebno. Štaviše, sve je to bilo zlo, neprirodno i užasno. Pravi život tek kreće od nas. Samo što i tu postoji paradoks. Potreban je kakav-takav istorijski kontinuitet da bi se opravdalo sadašnje vreme. Kako je skorašnja istorija otišla na smetlište, treba pronaći neku bolju i lepšu prošlost. U našem slučaju je to bio povratak u period pre Drugog svetskog rata. Promena imena ulica tokom devedesetih je bila prvi znak. Ivo Lola Ribar je nestao sa beogradskih ulica, baš kao i Sava Kovačević. To prelazi i u grotesku, što smo videli u nedavnom pokušaju da se Stjepan Filipović zameni sa nekakvim ustaškim fudbalerom. Heroji, prosto, nisu više bili bitni. Sve to prati fantazijsko vraćanje u prošlost. Kao primer mudrosti i političke dalekosežnosti uzima se Nikola Pašić koji dobija veliki spomenik u Beogradu i trg. Iako je on, suštinski, verovatno jedna od najvećih baraba u našoj istoriji. Za primer vrline se uzimaju i bitange kao što je Vlada Ilić, predratni industrijalac i gradonačelnik Beograda, čovek koji je u svojim fabrikama držao robovsku dečju radnu snagu. Za uzor najvećeg noblesa, gotovo pa savršenog životnog stila, uzimaju se kič romani Mir-Jam. Predratni period je doživeo svojevrsnu rehabilitaciju, postajući neka vrsta fantazijskog Diznilenda u kom je sve bilo mnogo bolje i divnije. Još preciznije rečeno, sve bi bilo sjajno samo da nisu došle proklete komunjare koje su sve uništile. Ali, bez brige, mi ćemo to ispraviti. Svemu ovome su svedoci brojne knjige, ništa manje i televizijske serije i filmovi, čija je radnja smeštena u ovom periodu. I baš zbog toga je bitna pojava drugačijih knjiga o ovom istorijskom periodu, kakva je sasvim sigurno „Bunker patka“.
„Bunker patka“ nastavlja tačno tamo gde je stao „Bunker swing“ (ukoliko se odlučite za čitanje ova dva romana, krenite prvo od „Bunker swinga“). Nakon američke avanture, čudna porodica stamene Anđelke Vajs i njenih muških sadruga Trička, Žarka i Braše se vraća u kraljevinu Jugoslaviju. Naseljavaju se u sremskom selu Krčedin, gde prave vino i gaje konoplju. I, razume se, na tome ne staju. Tričkove muljavine i saradnja sa nemačkim kontroverznim biznismenom, takvih je izgleda uvek bilo, ništa manje i raznoraznim špijunima, promeniće sudbinu ove čudne porodice. Da sve bude još gore, bliži se rat.
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su napisani izuzetan roman, sjajnu sliku života u predratnoj Jugoslaviji. Odlična istorijska rekonstrukcija nadovezuje se na ništa manje živopisni govor junaka ovog romana. Skoro je to suluda mešavina sremačkog govora sa Tričkovim torlačkim jezičkim akrobacijama. Dodajte tome i brojne engleske reči, preostale iz američkog života, i dobićete pravi jezički galimatijas. Onaj u kom se autori ovog romana sjajno snalaze darujući čitaocima salve istinskog smeha.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Branko Mlađenović je sa Mirjanom Đurđević napisao romane „Bunker swing“ i „Bunker patka“. Autor je i brojnih humorističkih napisa u „Mojoj krmači“ tokom devedesetih. Bavi se vinogradarstvom i živi u Krčedinu.
Iza prvog sloja romana, izuzetne duhovitosti i ništa manje sjajno vođene radnje, stoji još jedan. To je predstava naših mentalitetskih manjkavosti. Koliko je to priča o ženskim pravima (ponajviše kroz lik glavne junakinje), to je i prikaz malograđanskog društva. Evo samo jednog primera, odnosa okoline prema čudnovatom psu, još više čuđenja i izbegavanja tog psa zato što: „(..) ima ime koje niko sem domaćih ni da izgovori ne ume, ovde se kerovi ne krštavaju, drugo, zato što ga ne vezuju, igraju se sa njime kao da je dete, a ovde se ni s decom niko ne igra.“ Pred nama je slika društva ogrezlog u malograđanštini, društva u kom politikantske igre zamenjuju život i u kom se samo čeka prilika da se drugima napakosti i učini zlo. Isto tako, ovaj roman je prikaz života buržoazije (sve te divne beogradske gospode gospojice Mir-Jam) dok veći deo naroda grca u najgoroj bedi. Podjednako i inertnosti istog tog naroda koji ne zna šta bi uopšte uradio sa sobom. Ovaj roman je sjajna slika jednog društva pred propast, ali i pokušaj da se o jednom istorijskom periodu progovori na drugačiji način. Najpre kroz istinsku predstavu tog vremena za razliku od silnih romantizacija, ali ništa manje i kroz nenadmašnu duhovitost. U tome Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, malo je reći, briljiraju.

Naslov: Bunker patka
Autori: Mirjana Đurđević (1956-) i Branko Mlađenović (1959-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 314

Pročitajte i prikaz romana „Jacuzzi u liftu“ Mirjane Đurđević

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Uljević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Uljevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“

Iver – Oto Oltvanji

U svetu u kojem je nestala svaka sigurnost potrebno je pronaći bilo kakvu vrstu utehe. Na boga se ne može računati. Ekser na njegov mrtvački kovčeg je prikucao Niče, a dimnjak krematorijuma u Dahau ga zakucao do kraja. Ko još može verovati u svrsishodnost ideologije i ko nam može garantovati da bilo koja ideologija neće rezultirati Gulagom? Priča o humanizmu posle utopljenog dečaka Ajlana Kurdija bleda je i skoro pa smešna. Šta preostaje čoveku? Izgleda da je to porodica. Utočište u ludačkom svetu, ono poslednje mesto koje preostaje umornom čoveku od opšte nesigurnosti. O njoj se u današnjici, kao i vekovima ranije, strastveno raspravlja. Različiti koncepti, od onih koji je negiraju i njeno postojanje smatraju za preživljenu i savremenom svetu stranu kategoriju pa sve do onih kojima je ona svetinja, u neprestanom su ratu. Dodajte tome i redefinisanje uloge porodice i rasprava o njoj postaje još teža i komplikovanija. Neretki su pokreti koji opstanak porodice vezuju za patrijarhalni model ponašanja i života. Ideja o, recimo, gej braku, da ne pričamo tek o deci koja rastu u takvom okruženju, kod njih izaziva bes ravan onom kojem je inkvizicija osećala na pomen da zemlja nije ravna ploča. Dodajte tome i poprilično iritantne filipinke dežurnih dušebrižnika za opstanak nacije i neprestano pozivanje na rađanje (bitno je da nas ima što više, kakav će život imati ti naši potomci je već manje bitna stvar) i dobijate opštu sliku koja podseća na unutrašnji svet jednog shizofrenika. Ako ostavimo po strani ove brige, porodicu muči još mnogo stvari. Na prvom mestu to je ekonomski problem (porodični život sa današnjom materijalnom nesigurnošću nimalo nije zabavna stvar), ali ništa manji strah nije ni od unutarporodičnih nerazumevanja i raskola. Onih koji su večita literarna tema i zanimacija. Tolikog da se bi se sasvim sigurno mogao stvoriti novi književni žanr – roman o disfunkcionalnoj porodici. Klasik ovog žanra je Tolstojev roman „Ana Karenjina“ sa prikazom porodice u raspadu. Dostojan nastavljač Tolstoja je Džonatan Frenzen sa romanima „Korekcije“, „Sloboda“ i „Pjuriti“. Na našim prostorima najznačajnije delo o porodičnom raskolu su Krležini „Gospoda Glembajevi“. Još jedno književno delo o disfunkcionalnoj porodici, samo sada na jedan potpuno novi način, nam donosi Oto Oltvanji.
U središtu romana „Iver“ nalazi se mladi par. Mija, ilustratorka dečijih knjiga, u vezi je Sašom, piscem krimi romana. Ovaj par odlazi u posetu Sašinoj porodici na imanje „Filoksera“ na krajnjem severu Vojvodine. Samo što to nije obična porodica, u pitanju su čuveni Vitasovi na čelu sa pater familijasom Robom, pevačem popularne muzike. Da nešto duboko ne štima u porodičnim odnosima, Mija će ubrzo shvatiti. Česti sukobi sjedinjeni sa zakulisnim radnjama i tajnama starim vekovima, u sve će se to uplesti nedužna Mija. A onda i prisustvovati kulminaciji ovog sukoba koji nijednog člana porodice neće poštedeti.
Žanrovski odrediti roman „Iver“ je težak zadatak. Na prvom mestu to je porodični roman u kojem pisac briljira. U isto vreme, „Iver“ je triler. Oto Oltvanji uspeva da zaintrigira čitaoca i da ga uvuče u dijabolični svet porodičnih intriga koji će ga držati u uzbuđenju do poslednje stranice romana. Ona treća komponenta romana, saspens, koja po autorovoj zamisli treba da poveže sve niti je nažalost najneuspelija. Nepotrebni odlazak u svet fantastike (ovde samo spekulativne prirode) uništava sjajni zalet sa kojim je autor krenuo od prvih poglavlja. „Iver“ bi bio sjajan, možda i jedan od najboljih srpskih trilera da njegova silina nije zatupljena i pretvorena u drugi žanr za čim uopšte nije bilo uopšte potrebe. Otprilike, zamislite „Glembajeve“ sa okultnim krajem. Prosto ne ide.
Oto Oltvanji je rođen u Novom Sadu, a detinjstvo provodi u Subotici. Studirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Debituje sa pričama koje objavljuje u većem broju zbornika i časopisa. Njegov prvi roman „Crne cipele“ (2005) priča je o Beogradu tokom devedesetih. Drugi roman Ota Oltvanjija „Kičma noći“ radnju prebacuje u dvehiljadite godine. Njegovo stvaralaštvo odlikuju česti žanrovski izleti u horor i fantastiku. Sa engleskog je preveo niz značajnih romana.
Roman „Iver“ je dokaz spisateljskog napretka Ota Oltvanjija. Sigurnost u izrazu, solidan prikaz društvene stvarnosti i dobra naracija su komponente koje „Iver“ čine uverljivim i odlično napisanim štivom. Najbitnija je svakako priča o porodici Vitas. Bezbroj različitih likova, sa umešnim psihološkim karakterizacijama, sastavlja pripovest koja vas opčinjava svojim zamahom, ali i talentom da se taj zamah do kraja ostvari. Pred nama je slika porodice u raspadu, opterećene unutrašnjim trzavicama ali i istorijskim nasleđem. Porodice koja i pored pucanja nastavlja da traje. Naravno, roman bi bio mnogo bolji da je fokus ostao na porodičnoj hronici bez nepotrebnih izleta u nadnaravno, ali i pored toga „Iver“ je knjiga koja pleni svojim pitkim stilom i piščevom umešnošću da jednu staru književnu temu ispripoveda na novi, trilerski, način.

Naslov: Iver
Autor: Oto Oltvanji (1971-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 412

Med – Slobodan Despot

MedAko verujemo Crnjanskom, „u kući mrtvaca se ne peva“. Ali šta ako taj mrtvac, nalik karakondžulama i vampirima, neprestano uskrsava uterujući nam strah. I šta ako nam taj mrtvac onemogućuje normalan život, odvodeći nas neprestano iz sadašnjosti u prošlost, u ono što bi žarko želeli da zaboravimo? Koliko mrtvaca treba žaliti i kada početi pevati? Pitanje je to koje se neprestano ponavlja, pogotovo na Balkanu gde mrtvaca i mrtvavčevih kuća na nesreću nikad ne manjka. Na kraju, to pevanje i nije pevanje. Jadikovka je to do neba za izgubljenim šansama, morem zauvek usnulih nevinih i mladih, onih koji pate, ginu i stradaju bez potrebe, smisla i razloga. Uopšte, ima li smisla pričati, govoriti, sećati se? Možda je bolje sve zakopati, skrenuti pogled, krenuti iz početka? U to nisu verovali naši veliki pisci. Epopeje iz Prvog svetskog rata ostale su zauvek zapisane u delima Stevana Jakovljevića, Stanislava Krakova, Aleksandra Deroka, Stanislava Vinavera… Gotovo romantično poimanje rata, i pored svih njegovih strahota, izazvalo je bunt. O tome svedoče roman „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića, zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ Miroslava Krleže i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog. Rat je surova i gadna stvar, gotovo da uzvikuju pisci ovih dela. Džabe. Nije prošlo nekoliko decenija i dolazi još jedan, još veći, rat. I opet se piše, opet svedoči. Uzalud umire Ćopićeva rumena Marija na Petrovačkoj cesti, uzalud se nadaju svetoj slobodi oslepljeni martiri iz Kovačićeve „Jame“, uzalud gine mučeničkom smrću Desankina četa đaka u jednom danu. Uzalud! Dolazi novi rat. Nikad gadniji, suroviji, besmisleniji. Rat kojem je nemoguće ispevati herojske ode, jer kako pevati o Srebrenici, Vukovaru, „Oluji“!? Izuzmemo li užasno i neljudsko arčenje hartije glorifikatora rata, one crno-bele uratke u kojima su naši sunarodnici vitezovi a neprijatelji monstrumi, ostaju novinske hronike i politički-korektne budalaštine. Baš zbog toga se na prste mogu izbrojati književna dela nastala o poslednjem ratu, a o onim vrednim ne treba ni zboriti. I onda se pojavio „Med“.
Roman-prvenac Slobodana Despota, „Med“, napisan i objavljen na francuskom, za svoju temu ima ratove tokom devedesetih godina. U središtu priče je sudbina ostarelog ličkog pčelara Nikole i njegove porodice. Pad Krajine posle vojne akcije „Oluja“ rezultira masovnim egzodusom Srba. U toj koloni je Nikolina porodica, samo ne i on. Nalik Zaratustri, Nikola se povlači u planinu gde su mu jedino društvo pčele. U akciju „spasavanja“ starca polazi njegov sin, uz pomoć čudnog humanitarca, samo što to nije nimalo lak zadatak jer treba preći silne puteve raspale zemlje na kojima caruju psi rata. Baš kao i u „roud“ romanima, taj put je okosnica za dublje promišljanje o sebi i svojoj sudbini, ali i o životu uopšte.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti kada se govori o romanu „Med“ je njegova struktura. Majstorska kompozicija nalik je Andrićevoj „Prokletoj avliji“. U pitanju je priča u priči. Na prvom mestu je pripovedač romana (sam autor?), kojem storiju o pčelaru Nikoli prenosi travarka Vera, kojoj je pak tu priču preneo Nikolin sin Vesko. To su tri vizije, koje je bilo potrebno složiti u kompaktnu celinu. A sve to Slobodan Despot uspeva da učini na nešto više od stotinu strana! Druga stvar je stilsko savršenstvo romana, sa pravim bravurama (kakva je, recimo, prva rečenica u romanu: „Postoje zemlje u kojima su autobusi dugovečniji od granica“). I najbitnije, „Med“ je duboko konteplativni, gotovo filozofski roman, onaj koji menja vašu vizuru i pogled na dobro poznate stvari. Kao što i priča o pčelaru menja naratora roman: „Okusio sam istinu o kojoj sam dotle imao samo apstraktno saznanje: stvarnost se menja u zavisnosti od našeg pogleda. Taj pogled, ogledalo naše duše, jeste onaj oslonac koji je Arhimed tražio da bi pomerio Zemlju. Kada zrači iz bića koje je u miru sa samim sobom, poseduje moć da isceli bolesti, umiri ludilo i zaustavi gnev.“
Slobodan Despot je rođen u Sremskoj Mitrovici. Odrasta u Švajcarskoj, gde studira književnost na Univerzitetu u Lozani. Godine 1989. postaje prevodilac i urednik u izdavačkoj kući „L’Age d’Home“, u kojoj objavljuje niz prevoda dela klasičnih srpskih autora. Posebno je bio zapažen njegov prepev poeme Crnjanskog „Lament nad Beogradom“. Pored prevođenja, ostavio je bogati trag u političkoj publicistici, o čemu svedoči nekoliko knjiga eseja. Napisao je niz putopisa, novinskih napisa i filozofskih članaka. Njegov roman-prvenac „Med“ objavio je najveći pariski izdavač „Galimard“ u čuvenoj „beloj“ ediciji. Za njega je i dobio nagradu čitalaca Festivala evropske književnosti. Od 2006. godine glavni je urednik izdavačke kuće „Xenia“.
Gotovo je neverovatno koliko je na malo strana Slobodan Despot u ovome romanu uspeo da kaže puno, i to nimalo naivnih, stvari. Pitanje rata, koji je žila kucavica romana, i svih njegovih strahota se ne zaobilazi. Ali shvatiti ovaj roman samo kao svedočenje o stradanju posle „Oluje“ velika je greška. To je koliko priča o surovosti jednih u isto vreme i o surovosti drugih. Ipak najviše o promašenosti i uzaludnosti poslednjeg rata, čije posledice svi mi i dalje osećamo. I najvažnije, o načinu kako ga prevazići. Upravo zbog toga, „Med“ nije jadikovka i potresni lament, on je delikatno davanje pojasa za spasavanje davljeniku. A taj pojas je dobrota – strasna, hranljiva i slatka kao med. To su med i mleko koje ište Stojanka majka Knežopoljka posle krvoliptanja. I nauk, način da se rat nikad više ne dogodi. Nije uzalud poslednja rečenica ovog romana: „Svaki nam se potez računa“.

Naslov: Med
Autor: Slobodan Despot (1967-)
Preveo: Miloš Konstantinović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 110

Miris mraka – Miomir Petrović

Miris mrakaBalkanski karakazan satkan od bezbroj nacija, vera, ideologija, ratova i revolucija; oduvek je bio plodna inspiracija za srpske prozaiste. Toliko da bi se u okviru naše književnosti sasvim sigurno mogao napraviti novi žanr: balkanska porodična saga. Poduhvatili su se ove teme mnogi i ostavili za sobom ili potpune promašaje ili apsolutna remek-dela. Svedoci za to su maestralna Pekićeveva fantazmagorija „Zlatno runo“ (jedan od deset najboljih romana srpske književnosti dvadesetog veka), kao i osrednje delo Grozdane Olujić „Glasovi u vetru“ (nagrađeno NIN-ovom nagradom). Kada se uzme u obzir i postojanje velikih porodičnih saga svetske literature (kao reper se mogu uzeti „Budenbrokovi“ Tomasa Mana, „Saga o Forsajtima“, Džona Golsvordija i „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže) pred svakim piscem koji želi da se okuša u ovom žanru nimalo nije lak zadatak. A na taj korak se odlučio Miomir Petrović svojim romanom „Miris mraka“.
Fabula „Mirisa mraka“ vremenski se rasprostire na gotovo dva veka i zauzima ogroman geografski prostor od gradića Kastorija u Grčkoj, preko Trebinja, Peći, Niša, sve do krajnje destinacije – beogradskog kvarta Dorćol. Iako prati istorijske događaje devetnaestog i dvadesetog veka (da pomenemo samo neke od najznačajnih: turska vladavina Balkanom, Prvi i Drugi svetski rat, preuzimanje vlasti od strane komunista, NATO bombardovanje 1999. godine), ovaj roman nikako nije hronika društvenih gibanja i promena, već priča o jednoj porodici. Narator je Maksim, poslednji muški izdanak Maksimovića, koji posle smrti brata preuzima na sebe dužnost da ispripoveda porodičnu sagu. Čineći to dvokrako: jedna ravan prati sudbinu trebinjskih Maksimovića i njihovu epopeju od pećkih bojadžija do dorćolskih trgovaca kolonijalnom robom; ona druga tka priču o grčkom mladiću Dimitriosu Teodopulosu od konjičkog kapetana do dresera na beogradskom hipodromu, kao i o njegovoj porodici. Najznačajniji momenat romana je sastavljanje srpske i grčke porodice, i njihov zajednički suživot preko pola veka.
Poštujući pravila žanra Miomir Petrović sastavlja precizni mozaik Maksimovića, satkan od bezbrojnih i veoma zanimljivih epizoda. Pedantno izučavajući istorijske izvore (što naši pisci nažalost retko čine) on gotovo savršeno stvara scenografiju u koju smešta svoje junake. Vešto iskorišćeni elementi fantastike (pre svega lik vidovite Vidosave) u kombinaciji sa neumoljivom i često tragičnom balkanskom istorijom još više pospešuju kvalitet dela. Zamerke koje se mogu uputiti su pojedine nepotrebne epizode, nabrajanje dalekih srodnika (bez ikakve uloge i značaja za roman), preterano upotrebljavanje opisa i epiteta na prvim stranicama knjige, kao i čudnovat završetak koji umesto zahuktale naracije poprima oblik eseja.
Miomir Petrović je svoje mesto u vrhu savremene srpske književnosti zadobio delom „Persijsko ogledalo“. Kao i „Miris mraka“, gotovo svaki njegov roman nalazi se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Napisao je još devet romana, nekoliko drama, kao i udžbenika. Predaje kreativno pisanje na Fakultetu za kulturu i medije.
Porodična saga, ali i istorijska freska gotovo dva veka, „Miris mraka” sasvim sigurno je jedno od najambicioznijih dela srpske književnosti u prethodnih nekoliko godina. Usudivši se da napiše roman-reku i uhvati u koštac sa neumoljivom balkanskom prošlošću, Miomiru Petroviću treba odati priznanje za hrabrost i talenat. Isto tako i pohvaliti pojavu ovakvog romana u trenutku kada našu književnost zapljuskuju dela neinventivnih, dosadnih i netalentovanih skribomana. Najbitnije, i pored malih nedostataka, „Miris mraka“ je izuzetno čitljiv, interesantan i dobro napisan roman.

Naslov: Miris mraka
Autor: Miomir Petrović (1972-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2013
Strana: 404