Diana Budisavljević – Nataša Mataušević

Priču o sukobljenom pogledu na stvarnost sjajno nam pokazuje svojevrsni raskorak između dva umetnička i etička pogleda kod dva velika umetnika. U pitanju su mađarski nobelovac Imre Kertes i čuveni američki režiser Stiven Spilberg. Nakon odgledane „Šindlerove liste“, Imre Kertes ne krije svoje nezadovoljstvo. Ono što Kertes zamera Spilbergu je sladunjavost u prikazu užasa, iako ta sladunjavnost nikako nije estetska, na kraju to nije ni moguće, gotovo niko kao Spilberg nije uspeo da predstavi užase holokausta, već svetonazorska. Priča o holokaustu, po Kertesu, nije priča o preživljavanju, već o uništenju, pa je fokus na priči o preživelima ne samo iskrivljavanje istine, već i svojevrsni umetnički i moralni kič. Brojke govore u korist Kertesa. Broj Jevreja koji su preživeli holokaust u odnosu na umorene je minoran. Naposletku, tu je i pitanje da li su preživeli zaista „preživeli“. Kertes tom pitanju posvećuje gotovo ceo svoj književni opus, koji u „Kadišu za nerođeno dete“ doživljava svoj vrhunac. Po Kertesu, stvaranje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic je zločin ravan Aušvicu. Tim pitanjem se bave i naši veliki književnici Aleksandar Tišma (najviše u romanima „Upotreba čoveka“, „Kapo“ i „Vere i zavere“) i Đorđe Lebović (u izuzetnim dramama o postlogorskom iskustvu „Haleluja“, „Viktorija“ i „Vojnik i lutka“). Krajnje je to pesimistički pogled na stvarnost, suštinski priča o nemogućnosti nastavka života posle tako užasnih iskustava. Ipak, život se, na sreću ili nesreću, sve zavisi kako se uzme, i pored toga nastavlja. A u nastavku tog života potrebno je dati životu smisao i pokazati da i pored silnih užasa, ipak, postoji nešto što životu daje nekakvu vrednost. To sjajno čini Viktor Frankl u svojim delima, najviše u knjizi „Zašto se niste ubili“, govoreći da sam život po sebi predstavlja najveću vrednost, ma koliko on u nekim trenucima delovao užasno. S druge strane je predstava nove stvarnosti kao svojevrsnog načina da se stare rane prebole. Iliti još jednostavnije, kakav je bio slučaj u socijalističkoj Jugoslaviji, novi sistem – u kom su ideje jednakosti, socijalne pravde i blagostanja za sve postavljene kao osnovne vrednosti – vraća dug žrtvama i njihovo stradanje čine smislenim. Tu su, naravno, i priče o herojima, da se vratimo na početak i sukob mišljenja Kertesa i Spilberga, pogotovo aktuelan u današnjici, još više na ovim prostorima. Imamo li u današnjici pravo da pričamo o herojima? I da li su priče o herojima ne samo zamagljivanje prošlosti, neka vrsta lažnog tešenja da dobro ipak pobeđuje zlo, već i našeg samozavaravanja? Suštinski, pravdanje naše inertnosti i kukavičluka tako što ćemo slaviti tuđe herojstvo. Ipak, sva ova pitanja postaju nebitna kada se susretnemo sa istinskim herojstvom. Jedno od njih je i herojstvo velike Diane Budisavljević.

Prateći rane godine Diane Budisavljević od rođenja u uglednoj austrijskoj porodici Obekser, udaje za čuvenog hirurga Julija Budisavljevića i docnijeg prijatnog zagrebačkog života, Nataša Mataušević oslikava život gotovo uobičajene pripadnice više klase. Baš zbog toga je i prekretnica toliko velika. Uzdržana i dostojanstvena predratna gospođa postaje nepokolebljivi borac i spasilac nekoliko hiljada dece. Prateći njen humanitarni rad, silne nedaće sa kojima se sukobljava tokom Drugog svetskog rata, ali i njeno posleratno proterivanje iz istorijskog pamćenja, Nataša Mataušević ispisuje izuzetnu knjigu.

Odmah na početku – što je izgleda brojnim čitaocima zasmetalo, barem po komentarima na internetu – studija Nataše Mataušević nije isključivo priča o Diani Budisavljević, niti je to popularno napisana publicistika. U pitanju je sjajna istoriografska studija, nastala na osnovu doktorske teze autorke, krcata brojnim podacima, izvorima, arhivskim dokumentima, fotografijama i brojnim svedočenjima, u čijem se središtu nalazi lik Diane Budisavljević, ali i nenadmašni prikaz vremenskog konteksta u kom se njena akcija odigrava, kao i njenih saradnika.

Nataša Mataušević, jedna od najistaknutijih savremenih hrvatskih istoričarki, rođena je u Beogradu. Nakon studije istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (na kom je i doktorirala), radi kao kustoskinja u Muzeju revolucije naroda Hrvatske. Do sada je postavila preko trideset zapaženih muzejskih postavki i izložbi, a autorka je brojnih naučnih studija, radova i monografija, među kojima posebno mesto zauzimaju radovi o koncentracionom logoru Jasenovac i NDH.

Delatnost gospođe Diane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima naočigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spada u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna“, ispisuje Svetlana Velmar-Janković o Diani Budisavljević. I zaista, ono što je uradila Diana Budisavljević je ravno čudu. Ona je umesto moralne indigniranosti, što je činila većina (nikada ne treba zaboraviti da totalitarizam ne uspeva zato što ga većina podržava, već zato što većina ne radi ništa da ga spreči), izabrala da svoj prijatni život smeni mukotrpnim pokušajem da se nekako to zlo spreči, i to spašavanjem dece, postajući tako spasilac hiljada i hiljada mladih života. Sama Diana o tome u svom dnevniku piše: „Budući da nitko drugi nije htio preuzeti rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stajališta da moj život nije vrijedniji od života nedužno progonjenih (…).“ Time nam je ona, da se vratimo na početak, dala svojevrsnu lekciju. Priča o herojima nije sentimentalna skaska na koju ćemo liti suze, niti stvaranje lažne uverenosti da dobro pobeđuje zlo, priča o herojima je podstrek da i mi sami pokušamo da se borimo protiv zla, kako je to Diana Budisavljević u svoje vreme radila. Taj put je Nataša Mataušević predstavila izuzetno u ovoj studiji, ali i dala nenadmašni prikaz vremena i ljudi koji su Dianu Budisavljević okruživali, ispravljajući tako veliku nepravdu koja je učinjena njenim proterivanjem iz istorijskog sećanja.

Naslov: Diana Budisavljević
Autor: Nataša Mataušević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 399

Darma lutalice – Džek Keruak

Iako ovo na prvi pogled može delovati apsurdno, teorije zavera nam u isto vreme mogu dati osećaj moći, ali i opravdanje za potpunu nemoć. Da krenemo prvo od osećanja moći. Pojedinac ili skupina pojedinaca, sasvim je svejedno, jedini znaju istinu koja stoji iza poretka stvari. Samim tim, oni stiču potpunu moć tako što niko više ne može da ih „prevari“. Međutim, kako iza ustaljenog poretka stoje isuviše moćne organizacije (ili gušteri u nekim od najluđih teorija zavera), otpor ne samo da ne donosi ništa, već je i iluzoran. Suštinski, to je idealno opravdanje za potpuni životni konformizam, opravdan tom „dubokom spoznajom“. Čak i kada je otpor prisutan, on je uperen prema imaginarnim neprijateljima (gejstovima, trilateralama i ostalim dežurnim negativcima), dok je, u isto vreme, pravim „zlikovcima“ otvoren put da rade šta god požele. Suštinski – iako je ovo, razume se, još jedna teorija zavera – možda je upravo to taj podli plan o kom konspirolozi neprestano pričaju. Rezultat svega toga je svet u kom su zdrav razum i idealizam – nikada ne treba zaboraviti: idealizam dolazi uvek posle zdravorazumskog shvatanja da nešto duboko nije u redu sa svetom u kom se živi – gotovo potpuno nestali. Naravno, velika greška bi bila svaliti svu krivicu samo na teorije zavera. Najveći krivac za nestanak idealizma su silna razočaranja ljudi, pogotovo na ovim prostorima. Poverenje koje je nekada u prošlosti dato dovelo je nebrojeno puta do gorkih razočarenja i poslovičnih zaklinjanja da ih u budućnosti nijedna baraba neće više „preveslati“. I eto još jedne teorije zavere, na nesreću verovatno potpuno istinite. Možda su upravo svi ti „promašaji i razočarenja“ služili tome da se ljudi što više ograde od politike i društvenog angažmana prepuštajući barabama da slobodno rade šta god požele. Kako god bilo, živimo u svetu u kom je idealizam gotovo nestao. Najbolje ćemo to videti po izrugivanju pojedincima koji nešto pokušavaju da promene. Uzmimo samo za primer ekološku aktivistkinju Gretu Tunberg. Iako nam se njen način borbe ne mora svideti, ništa manje ni njena ličnosti, protiv onoga za šta se ona bori, a to je pokušaj da se klimatske promene nekako zauzdaju, niko normalan (ne računajući ludake koji ne „veruju“ u klimatske promene) ne može imati ništa. Problem je jedino u tome što je umesto podrške Greta Tunberg, i to na globalnom nivou, najvećim delom dobila izrugivanje, pakost i potpunu zlobu. Uostalom, kako je i prošla većina ljudi koja je nešto pokušala da promeni. Nema boljeg svedoka tome od još jedne generacije koja je pokušala da korenito promeni stvarnost. Priču o njima donosi Džek Keruak.

Autobiografski roman „Darma lutalice“ Džeka Keruaka u isto vreme donosi priču o čuvenoj bit generaciji umetnika, ali i pripovest o samom piscu i njegovim lutanjima po Americi. Gotovo uvek na razmeđi između pokušaja da se u mnoštvu pronađe smisao i samotičnog lutanja po predelima Amerika u kom se, takođe, traži smisao, Džek Keruak u ovoj knjizi tka sjajnu priču o ljudima koji su pokušali da na drugačiji način pronađi izlaz iz užasa sveta u kom se živi.

Ispisan kao autobiografski roman u kom su predstavljene stvarne ličnosti (uključujući tu samog autora, ali i Gerija Snajdera, Ginzberga, Barouza i mnoštvo drugih), Džek Keruak tka sjajno ispripovedano delo, ispisano dugim, neretko potpuno neobuzdanim rečenicama koje se opiru svakom određenju. Iako u pojedinim trenucima to može biti naporno za čitanje, ne pomaže tome ni predstavljanje silnih junaka koji čitaocima, pogotovo današnjim, baš ništa ne znače, Džek Keruak je ipak ispisao izuzetno snažan roman, ali i ostavio svedočanstvo o jednoj krajnje čudnoj i ništa zanimljivoj generaciji ljudi koja se sasvim sigurno neće u skorije vreme ponoviti. Ono što se mora pohvaliti je i izuzetan prevod roman Ivane Milankove, kao i njen pogovor knjizi koji dodatno razjašnjava kontekst vremena u kom je delo nastalo.

Džek Keruak, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Louel u porodici francuskog porekla. Nakon završene srednje škole, upisuje Univerzitet Kolumbija, na kom započinje njegova plodna književna karijera. Jedan je od predvodnika bit pokreta, koji će izvršiti ključni uticaj na mnoštvo docnijih autora. Najveću slavu mu je doneo roman „Na putu“, sasvim sigurno jedno od najvećih dela svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Napisao je i niz drugih romana, kao i nekoliko knjiga poezije.

„Onog dana kada svi ljudi budu razmišljali na isti način, shvatiće ovo što govorim sada i shvatiće da su zen ludaci bili prvi srećnici koji su okusili slasti prašine, prvi kojima se lice razvlačilo u osmeh zbog tople prašine koja im je meko dodirivala stopala“, ispisuje Keruak u ovoj knjizi. I zaista, kakav je naš stav o bit generaciji, uključujući tu i „decu cveća“ kao njihove prirodne naslednike? Nažalost, krajnje negativan, neretko i potpuno nipodaštavajući. Oni se, otprilike, pamte kao narkomani koji su orgijali. Iako je ovo karikiranje, ono nije daleko od istine. Zaboravlja se jedino da je ova generacija promenila ne samo umetnost i kulturu tog vremena, samim tim i današnju, već i društvenu paradigmu. Zahvaljujući toj generaciji, ustaljene navike su promenjene, seksualne slobode su dobrim delom osvojene, i, što je možda i najbitnije, ova generacija nam je pokazala da se izanđali sistem vrednosti i način života ne mora nastavljati unedogled. On se može promeniti, naravno, ako se pobunimo. Tu zaboravljenu lekciju, koju u današnjici gotovo cinično odbacujemo, Džek Keruak sjajno predstavlja u ovom romanu. U isto vreme on u ovom romanu ispisuje i himnu prirodi, što predstavlja još jednu lekciju u vremenu u kom smo naše okruženje doveli do gotovo potpune propasti: „Ovako se čovek može osećati samo u šumama, one su uvek bliske, iako već izbledele u sećanjima ljudi iz gradova i zaboravljene kao lik davno umrlog rođaka, kao nekakav stari san, kao deo zaboravljene pesme koja lebdi nad vodom, a najviše kao deo zlatne večnosti prohujalog detinjstva ili rane mladosti, svega živog i svega mrtvog, kao najdublji bol koji je bivstvovao milionima godina i kao oblaci koji se nadvijaju nada mnom i opravdavaju (tako usamljeni, meni veoma bliski) ovo moje osećanje.“

Naslov: Darma lutalice
Autor: Džek Keruak (1922-1969)
Prevela: Ivana Milankova
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 301

Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Mavrov izveštaj – Lejla Lalami

„Politički jezik – a to se odnosi na skoro sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti“, piše Džordž Orvel u čuvenom eseju „Politika i engleski jezik“. Iako ove Orvelove reči u današnjici verovatno zvuče kao otkrivanje poslovične tople vode – zamislite samo, političaru lažu – one su ipak, kako se čini, danas aktuelnije više nego ikada. Politika novoga doba – pre svega pojava populističkih političara, na čelu sa arhiklovnom Trampom i njegovim mnogobrojnim epigonima – granicu između istine i laži je učinila poroznom, u ponekim slučajevima i nepostojećom. Tako je, recimo, Tramp tokom svog predsedničkog mandata dnevno izgovarao ili tvitovao u proseku preko pet laži. Najluđe od svega, baš kao i u slučaju gotovo svih populista, te laži su bile providne, pogotovo u vremenu interneta, ali to nije predstavljalo problem za njegove pristalice. Naravno, ovde je Tramp naveden samo kao primer, gotovo nimalo se ne razlikuju ostali političari, pogotovo na ovim prostorima. I pre nego što se opet vratimo na priču o otkrivanju tople vode – zamislite samo, političari lažu – prelazimo na stvar. Život u svetu u kom je granica između laži i istine gotovo nestala predstavlja veliku opasnost. Nema boljeg svedoka tome od istorije. Gotovo svakom velikom zločinu koji se odigrao u istoriji naše civilizacije prethodile su laži neophodne da bi se ti zločini izvršili. Većina zločinaca, pogotovo direktnih izvršilaca, nisu bili psihopate. Suštinski, to su bili obični, najčešće porodični ljudi koji su po obavljenim zločinima, i to uglavnom nekažnjeno, nastavljali svoj život kao potpuno normalni ljudi. Tako su, recimo, komandanti nemačke vojske major Paul Kenig i kapetan Fric Filder tokom streljanja nedužnih ljudi u Kragujevcu 1941. bili predratni gimnazijski profesori. Još luđe, Kenig je bio i protestantski sveštenik. Kako je to moguće? Kako su, zaboga, dobri i porodični ljudi, profesori koji su u predratnom periodu radili sa decom mogli tako lako da streljaju drugu decu? Odgovor je, ma koliko to zvučalo monstruozno, da ta deca za njih nisu bili ljudi. Za njih su to bile niže vrste, zveri, razbojnici, neprijatelji. Suštinski, nešto što nema potrebe žaliti, i, još bitnije, nešto što treba ukloniti da bi svet bio bolje mesto. Priču o svetu u kom se veruje u takve užasavajuće laži donosi Lejla Lalami u romanu „Mavrov izveštaj“.
Početak je šesnaestog veka. Posle pokoravanja Inka, španska imperija šalje još jednu osvajačku misiju, samo sada na teritoriju Severne Amerike. Na čelu ekspedicije nalazi se plemić Dorantes koji pod svojom komandom drži mnoštvo ljudi, ali i ličnog roba Estebanika, glavnog junaka ovog romana. Prateći njegov život od rodnog Magreba, preko okolnosti pod kojima je zapao u ropstvo, naposletku i predstavljajući njegovo učešće u misiji po neistraženim predelima Amerike, Lejla Lalami tka uzbudljivu priču.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi svakako bio pikarski roman. Prateći avanture glavnog junaka i njegovih gospodara, autorka tka zanimljivu, lako čitljivu i uzbudljivu priču, nalik starim dobrim avanturističkim romanima. Ono što je izuzetno bitno, stil pripovedanja je prilagođen vremenu i samom junaku, koji je i narator, što doprinosi verodostojnosti romana. Na sreću, autorka ne staje na tome. Iza gotovo konvencionalne avanturističke priče krije se nešto savim novo i drugačije. To je vizura iz koje se posmatra stvarnost. Priča o osvajanjima i slavnim avanturama ispripovedana je iz ugla potlačenog čoveka, roba koji kroz pripovedanje o svom životu dolazi do bitnih spoznaja. Jedna od njih je i ova: „Nekako sam ubedio sebe i u to da moje iskupljenje može doći samo od neke sile van mene – da će me drugi izbaviti ako im budem koristan. Kako je to strašno uverenje. Moram prekinuti da igram ulogu u sopstvenoj bedi.“
Lejla Lalami je rođena u Maroku. Završava studije lingvistike u Velikoj Britaniji, nakon kojih se seli u Sjedinjene Američke Države, gde pohađa doktorske studije. Trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji. Debituje 2005. sa romanom „Nada i ostale druge opasne potrage“, posle kog sledi niz romana, knjiga eseja i priča. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz prestižnih američkih i internacionalnih književnih priznanja, a slavu joj donosi roman „Mavrov izveštaj“.
„Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez svake sumnje i poput ostalih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili“, piše Lejla Lalami u ovom romanu. Upravo to stvaranje istine preko laži, o kom smo pričali na početku ovog teksta, posle koje je dozvoljeno učiniti baš sve, porobljavati druge ljude, zlostavljati ih, ubijati i tretirati ih kao životinje u srži je ovoga romana. Estebanko, glavni junak „Mavrovog izveštaja“, za svoje gospodare je ništa drugo do životinja. Svi njegovi talenti, pamet i obrazovanje ništavni su za njegove gospodare. On je za njih samo rob i ništa više. Uostalom, takav odnos oni gaje i prema američkim domorodcima čije su zemlje krenuli da porobe. Ipak, dovoljno je da stvar pođe po zlu, kakva to saznaćete kad budete čitali ovaj roman, i da se uloge preokrenu. Ljudskost, koja je bila oduzeta pomoću silnih laži, ponovo dolazi. Što je i suština ovog romana. Baš kao i pokušaj da se dobro poznate priče ispripovedaju iz ugla koji je ili namerno prećutkivan ili tragično zapostavljen u književnosti. U tom naumu Lejla Lalami uspeva u potpunosti stvarajući ovaj izuzetni roman: „Možda nema istinite priče, samo izmišljenih pripovesti, nejasnih odraza onoga što smo videli i što smo čuli, što smo osetili i što smo mislili. Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“

Naslov: Mavrov izveštaj
Autor: Lejla Lalami (1933-2018)
Prevela: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 411

Jebo sad hiljadu dinara – Boris Dežulović

Ona sad već izlizana izreka o istoriji učiteljici života, uzgred sjajno „obrađena” u romanu „Hronosova žetva” Mojce Kumerdej o kom smo nedavno pisali na ovom mestu, svoju neistinitost najbolje pokazuje na našim prostorima. Iskustvo života na pepelu ne tako davnog građanskog rata, koji političari i ostala bagra na zadovoljstvo puka malo po malo raspiruju, izgleda da nas ničemu nije naučilo. Nakon trideset godina i dalje se pričaju iste priče, i dalje su svima puna usta svog mnogostradalnog naroda, i dalje se razglaba o dobijenim i izgubljenim teritorijama i granicama. Koliko je to apsurdno pokazaće nam samo nekoliko brojki. Tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini procene govore da je oko 100.000 ljudi izgubilo živote. U posleratnom periodu iz Bosne i Hercegovine se iselilo, i to po konzervativnim procenama, preko milion i po ljudi, mada neki govore i o znatno većoj brojci. Suštinski, gotovo polovina ljudi koji su rođeni u Bosni više ne živi u njoj. Slična stvar je u i ostalim zemljama bivše Jugoslavije, izuzimajući Sloveniju. Od 2000. Srbiju je napustilo preko 700.000 stanovnika. Procene su da se svake godine odseli oko 50.000 stanovnika, mada je ta brojka u poslednjim godinama, sem ove „koronarne” i to samo zbog zatvorenih granica, znatno veća. Ili da budemo još plastičniji, svake godine se iz Srbije iseli celokupno stanovništvo jednog grada, primera radi Kikinde. Ništa bolje stanje nije ni u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Zašto svi ti ljudi odlaze? Pre svega je to posledica užasnog siromaštva. Primera radi, a ilustracija nikako ne može biti bolja, kupovna moć pre pet decenija je u Jugoslaviji, i to sa istom platom, bila za 67 posto veća. Ekonomski standard i kupovna moć u današnjoj Srbiji je dva i po manja od proseka Evropske Unije. Još gore, svaka nada da će biti bolje je nastala. Ljudi koji odlaze kao najveći razlog za to navode nemogućnost da na ovim prostorima zamisle bolju budućnost. Kada se uzme u obzir i pad nataliteta – u Srbiji je tokom prošle godine više od 50.000 stanovnika umro nego rođeno, a situacija je slična i u svim postjugoslovenskim državama – ove brojke postaju još gore. Za nekoliko decenija na ovim prostorima stanovništvo će biti prepolovljeno, a da te brojke nisu preterivanje govori oblasti u kojima gotovo više niko ne živi. Da se uverite u to, prošetajte se istočnom Srbijom ili Slavonijom, Likom i Kordunom. I da se, naposletku, vratimo na početak. O čemu se u zemljama sa ovakvim siromaštvom i iseljavanjem stanovništva govori i šta je najveća briga? Ako mislite da je to pokušaj da je to pokušaj da se ovo popravi, grdno ćete se prevariti. Raspravlja se o ispravnosti ratova, ratnim „herojima”, raspiruje se mržnja, mašta se o ponovnim sukobima i osvetama, vojnim rokovima, naoružanjima… Suštinski, za tri decenije se ništa nije promenilo, sem što postali još siromašniji. I što nas uskoro na ovim prostorima neće ni biti. O ludilu takvog sveta sjajan roman je napisao Boris Dežulović.
Godina je 1993. U blizini bosanskog gradića Gračanica sukobljene su hrvatske i bošnjačke snage. Kako to obično biva, i jedna i druga strana dolazi na „genijalnu” ideju. Vojnici jedne strane će se kamuflirati u uniforme druge vojske i tako izvesti proboj na neprijateljsku teritoriju. Tako se na prvoj liniji fronta susreću dva neprijateljska odreda, oba prerušena, tvoreći pravu komediju, mada je u ovom slučaju bolje reći tragikomediju zabune ko je tu ko zapravo.
Smeštajući radnju romana „Jebo hiljadu dinara” u samo jedan dan, Boris Dežulović čini sjajnu stvar. Tenzičnost proboja kroz neprijateljsku teritoriju, koji pratimo iz minuta i minut, prate brojne reminiscencije. Tako pred sobom imamo sliku vojnika u ratnim uslovima, ali i njihove predratne živote. Taj spoj Boris Dežulović predstavlja kroz nenadmašnu ironiju, neretko i kroz potpuni cinizam (primera radi, to je genijalna rečenica: „Laže kô televizor”). Apsurdnost građanskog rata u Jugoslaviji je u ovom romanu zadobila sjajno predstavljanje. Možemo slobodno reći da je postjugoslovenska književnost dobila svoju „Kvaku 22”.
Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.
„A jel znaš zašto ih je minirao? – Čuj, zašto? To je isto da pitaš zašto je minirana pravoslavna crkva? Zašto, zašto… zašto se sunce vrti oko Zemlje?“, ovako Dežulović predstavlja „logiku” uništenja verskih objekata, ali ne samo njih. Ono što nije naše, sasvim je prirodno, baš kakvo je okretanje sunca oko Zemlje, uništiti. Problem nastupa kada se ne zna ko su „naši”, i to kroz komediju zabune predstavljenu u ovom romanu. Još luđe, vojnici koji se ubijaju, zaista su isti, ili kako se to voli da kaže: „naši“. Rasli su u istom gradu, zaljubljivali su se u iste devojke, igrali fudbal u istim klubovima… Celi njihov život je bio isti. A sada se ubijaju, ne znajući zašto to čine, i to sa svešću, kakva je, recimo, kod glavnog junaka, o apsurdnosti čitavog tog zamešateljstva. Posledica te delatnosti je samo propast, ali junaci ovog romana tvrdoglavo istrajavaju u njoj. Baš kakav je i slučaj, da se vratimo na početak priče, i sa ovim prostorima. Silni porazi, ekonomska, kulturna i populaciona, jednom rečju potpuna civilizacijska katastrofa na prostoru bivše Jugoslavije izgleda da nas ničemu nije naučila. Nalik Dežulovićevim likovima, mi i dalje bauljamo, tražeći „naše” i satirući sve ostale. Taj groteskni i bez preterivanja potpuno užasavajući svet Boris Dežulović je nenadmašno predstavio u ovom romanu.

Naslov: Jebo sad hiljadu dinara
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Baba Anujka – Šimon A. Đarmati

Jedna od najnezahvalnijih naučnih grana, ako se ona uopšte može nazvati naučnom granom, sasvim sigurno je futurologija. Za razliku od naučne fantastike, koja je plod fikcije, futurologija je pokušaj da se na osnovu sadašnjih trendova odredi kako će izgledati budućnost. Problem je jedino u tome što je to, izgleda, krajnje zaludna rabota. Setimo se samo čuvene Fukujamine teorije o kraju istorije koja se pokazala kao velika greška, da ne upotrebimo neke grublje reči. O predviđanjima društvenih i političkih teoretičara tek ne treba trošiti reči. Niko od naučnih autoriteta nije predvideo pad Sovjetskog Saveza, pogotovo ne tako brz pad. Baš kao što niko nije ni predvideo tako krvavi raspad Jugoslavije, naravno, izuzev onih koji su to jedva čekali. U čemu leži stvar? Verovatno u dve činjenice. Budućnost se gleda iz današnjeg ugla. Važeća ideološka i druga shvatanja, ništa manje i trenutna stvarnost, neminovno se reflektuju na predviđanje budućnosti. Primera radi, tokom druge polovine dvadesetоg veka Sovjetski Savez je predstavljao konstantu, i samim tim niko nije mogao da zamisli da on može nestati. Ista stvar je i sa trenutnim ubeđenjima. Uzmimo samo kao primer manje poznatu priču Ive Andrića „Dedin dnevnik“ iz 1948, uzgred jedini Andrićev izlet u naučnu fantastiku, u koјој on predviđa kraj dvadesetog veka u kom je Jugoslavija i dalje komunistička zemlja. Naravno, svi znamo da od toga nije bilo ništa. Druga, gotovo neminovna greška futurologije je vera u progres, što je i naša tema. Svi mi, ili barem većina ljudi, voli da zamišlja budućnost u kojoj će sve biti znatno bolje, i ne samo to. Budućnost se zamišlja kao vreme u kom će biti ispravljene gluposti iz sadašnjosti. Nažalost, to najčešće nije slučaj. Neke stvari mogu postati još gore. Uzmimo sam kao primer vakcinaciju. Tokom epidemije variole vere 1972. za manje od mesec dana vakcinisano je gotovo celokupno stanovništvo Jugoslavije. Danas to nije slučaj, i to pre svega zahvaljujući ogromnom delu stanovništva koji u vakcinama vide otrov, čipove, antihristove žigove i slične nebuloze. Ili da uzmemo još jedan primer. Da li je iko u prošlosti mogao da zamisli da će u dvadeset i prvom veku i dalje ponosno defilovati nadrilekari, medijumi, vračare i ostala somnabulna menažerija? Sasvim sigurno ne. Priču o jednoj takvi pojavi iz prošlosti, koju nažalost nismo ostavili za sobom, donosi Šimon A. Đarmati.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, Banat, ali i gotovo celu predratnu kraljevinu Jugoslaviju, potresao je zločin neviđenih razmera. Preko pedeset muškaraca – koliko je zvanično utvrđeno, mada neki pretpostavljaju da je broj trostruko veći – biva otrovano, i to od strane čuvene babe Anujke, nadrilekarke iz sela Vladimirovac kod Vršca. Istražujući te slučajeve, kasnije suđenje, ali i biografiju ove trovačice, Simon A. Đarmati sastavlja knjigu „Baba Anujka“.
Prvo o manama knjige. To je pre svega nedostatak valjane sistematizacije podataka, što prilično otežava njeno čitanje. Prelazeći s teme na temu, Šimon A. Đarmati ne uspeva da napravi koherentne celine, svejedno da li su one tematske ili vremenske. Koliko je to greška autora, još više je to posledica nedostatka valjanog uredničkog rada. S druge strane stoji stil autora, prepun klišeiziranih i prilično zastarelih jezičkih konstrukcija. Ono što se mora zameriti je i diskutabilan odnos prema ženama, najviše izražen kada se pomenu veštice, gde autor, i to bez ironijske distance, govori da su one bile krive za nepočinstva koja su im bila pripisivana. Ipak, i pored ovih mana, Šimon A. Đarmati je napisao zanimljivu knjigu, koja pre svega pleni ogromnim brojem prikupljenih podataka i istorijskih izvora. Život babe Anujke, baš kao i život njenih žrtava je istražen do tančina, a tok suđenja i kasnijih događaja je potkrepljen brojnim svedočenjima savremenika, novinskim člancima i sudskim spisima, koji predstavljaju dragocene izvore o jednom sada već davnom istorijskom periodu.
Šimon A. Đarmati, profesor u penziji i publicista, rođen je u Zrenjaninu. Nakon završenih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu radi u prosveti. Autor je niza udžbenika, knjiga za decu, istorijskih monografija i studija, od kojih izdvajamo knjige „U srcu Banata“, „Otrovni Šekspir“, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji“…
„Baba Anujka je bila tako prepredena da to više nije bilo obično lukavstvo. Govorila je pet jezika (…) Ona je dobro znala istoriju, geografiju, nešto iz farmacije, medicine i literature. Ona je bolje no iko poznavala narodne običaje, kretanja življa i političko stanje Vojvodine (…)“, ovako autor predstavlja portret nadrilekarke i trovačice babe Anujke. Slika koju obično gajimo o ovakvim ljudima dijametralno je suprotna. Za nas su to, kako volimo da mislimo, sujeverni i neobrazovani pojedinci, zaluđenici, gotovo psihijatrijski slučajevi. Baba Anujka nam pokazuje da to nije slučaj. U pitanju su duboko inteligentne ličnosti, koje su iskoristile lakovernost svetine da steknu bogatstvo i moć, ostavljajući za sobom samo pomor. I tu dolazimo do sadašnjosti. Ako mislite da su pojave poput babe Anujke stvar prošlosti grdno ćete se prevariti. Takvi trovači su svud oko nas. To su vidovnjaci, raznorazni šamani i nadrilekari koji prodaju šećerne vodice za lečenje najtežih bolesti, zastupnici teorija o vakcinama kao najvećem zlu, redovni gosti televizijskih emisija, zvezde opskurnih internet-stranica i tabloidne štampe. I svi oni, baš kao i njihova prethodnica, svojim delovanjem, svesno ili nesvesno, odvode mnoštvo ljudi u smrt. Može se slobodno reći da je baba Anujka, banatska trovačica i nadrilekara, zadobila dostojne naslednike.

Naslov: Baba Anujka
Autor: Šimon A. Đarmati (1952-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 212

Bez zaklona – Barbara Kingsolver

„Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju“, misao je Davila, Andrićevog junaka iz romana „Travnička hronika“. Sukob Davila sa znatno mlađim saradnikom Defoseom, iz kog izvire ova misao, pre svega je posledica međugeneracijskog nerazumevanja, još više promene životne paradigme. Ono što određuje Davilov život za Defosea je nebitna stvar, gotovo tričarija. Upravo ta tačka preloma jedna je od konstanti koje prate ljudsku civilizaciju od početaka. Još tačnije, to je sukob između pravila starog i novog života, u kom, gotovo po pravilu, gubi strana koja se grčevito drži starog načina života. Problem je jedino u tome što se do te pobede dolazi posle mnogo borbi, neretko i krvi. Zašto je to tako sjajno nam pokazuje Hilari Mantel u romanu „Smrt – poslednje utočište“, obrazlažući u čemu je stvar: „Ali traži nemoguće – traži da priznaju da je sistem u kojem celog života rade pogrešan, loše utemeljen i nemoralan.“ Odbacivanje pređašnjeg načina života, iz čega gotovo po pravilu proizilazi priznanje da takav način života nije bio ispravan, krajnje je teška stvar. Nije preterano reći da je to težak životni poraz. Još teže je nekako nastaviti život posle tog priznanja. Sve ono u šta ste verovali, ono što vam je davalo sigurnost i omogućavalo vam da živite, nestalo je u trenutku. Jedino šta vam preostaje je grčevito držanje za prošlost, pokušaj da se stari život vrati i nekako održi. I ne samo to. Stari način života postaje svetinja, skoro izgubljena Arkadija. Nema boljeg primera za to romana „Prohujalo s vihorom“. Uređeni svet, balske haljine i zabave, uopšte život kakav se samo može poželeti, za svim tim žali glavna junakinja romana. Što su u pozadini tog ljupkog sveta sa karnerima i šeširčićima stajali milioni robova, tlačeni, zlostavljani i ubijani za Skarlet O’Haru uopšte nije bitna stvar. Možda je primer ove književne junakinje paradigmatičan. Tvrdoglavo opstajanje u prošlosti, čak i sa znanjem koliko je ta prošlost bila loša, neretko predstavlja stavove dobrog dela ljudi. Uzmimo samo kao primer protivljenje registraciji partnerstva LGBT osoba, koje proizilazi iz nekakve želje za očuvanjem „tradicije“ i starog načina života. Što u pozadini tog očuvanja stoji tlačenje i uskraćivanje prava brojnim ljudima manje je bitna stvar. Mnogo važnije je sačuvati nekakav stari način života. Još jednu, sjajno ispripovedanu priču o sukobu između starog i novog načina života donosi Barbara Kingsolver u romanu „Bez zaklona“.
Godina je 1871. U gradić Vajnlend u Nju Džeriju doselio se Tačer Grinvud, mladi nastavnik prirodnih nauka. Prvobitna želja za prosvećenjem đaka, ništa manje i ostalih stanovnika, brzo će se sukobiti sa oštrim protivljenjem. Darvinova teorija o evoluciji, koju Tačer pokušava da prenese učenicima, izaziva sukob neviđenih razmera. Na istom tom mestu u sadašnjosti živi Vila Noks, novinarka koja je izgubila posao. Užasni ekonomski slom prati nešto mnogo gore, to je saznanje da je život koji je živela do sada ne samo nestao, već i da taj život gotovo nije imao nikakvog smisla.
Barbara Kingsolver je napisala izuzetan roman. Prateći dva vremenska toka, kraj jednog i početak drugog veka, ona predstavlja dve ljudske sudbine koje se kroz svojevrsni sinhronicitet susreću sa istim dilemama i mukama. Pripovedanje o tim sudbinama prati odlična psihologizacija junaka romana, ali i prikaz društvenih i kulturnih prilika u dva veka. Suštinski, priča je to o velikim prelomima, trenucima u kojima se ljudski život nepovratno menja. Neretko i doživljava poraz: „Samo kažem kako su oni znali da mogu otići nekuda drugde i stvoriti bolji život. To je važilo oduvek, od Odiseja, pobogu. Od mojih predaka kmetova koji su jeli kamenje s ravnice Šruzberi. Jedino u šta možeš verovati jeste da će tvoja deca imati više, a ne manje. A sada…“
Barbara Kingsolver je rođena u Kentakiju. Detinjstvo provodi u Kongu, gde joj je otac službovao kao lekar, što će kasnije postati jedna od njenih dominantnih književnih tema. Završila je studije biologije i radila kao naučni istraživač. Počinje da piše krajem osamdesetih. Međunarodnu slavu joj donosi roman „Biblija otrovne masline“ koji je doživeo milionske tiraže, ali i zadobio sjajne kritike. Do sada je napisala devet romana (na srpskom su objavljeni „Biblija otrovne masline“, „Lakuna“, „Bujno leto“ i „Bez zaklona“), nekoliko knjiga eseja i naučno-popularnih studija, kao i jednu zbirku poezije. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća američka i internacionalna književna priznanja.
„Valjda nam je to u prirodi. Kada se poboje da će izgubiti ono što poznaju, ljudi će stati uz svakog ugnjetača koji obeća da će ponovo uspostaviti stari poredak“, piše Barbara Kingsolver u ovom romanu. Suočeni sa smakom sveta koji poznaju, svejedno da li je nestanak uverenja o povlašćenom položaju u okviru prirodnog poretka stvari ili o ispravnosti političkih i životnih svetonazora, ljudi koji okružuju junake ovog romana predaju se lakim rešenjem, toj slatkoj draži za starim dobrim životom. Junaci romana, pak, nemaju tu privilegiju. Svesni poraza starog sveta oni nekako moraju da nastave dalje, čak i po cenu potpunog poraza. Najbolje to sama autorka iskazuje: „Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, ali njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast“. Izuzetno portretišući dva ljudska života, ništa manje i dva istorijska perioda, Barbara Kingsolver ispisuje sjajan roman, priču o trenucima velikih životnih preokreta, ali i svojevrsnog raskida sa starim načinom života u kom se ostaje bez gotovo svega što smo poznavali, možda je najbolje reći bez zaklona, onako kako ga autorka naziva: „Nijedno stvorenje ne može se lako prinuditi da živi bez zaklona. Bez zaklona, stojimo na svetlosti dana. Bez zaklona, imamo osećaj da ćemo verovatno umreti.“

Naslov: Bez zaklona
Autor: Barbara Kingsolver (1955-)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 482

Pročitajte i prikaz romana „Bujno leto“ Barbare Kingsolver

Iščekujući varvare – Dž. M. Kuci

„Bez varvara sada šta će biti s nama? / Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje“, završni su stihovi čuvene Kavafijeve pesme „Iščekivanje varvara“. I zaista, „varvari“ su se bezbroj puta u istoriji naše civilizacije pokazali kao rešenje. Uzmimo samo kao primer propale države. Na temeljima propasti velikih imperija rađaju se nove države i kulture, neretko znatno bolje od pređašnjih. Naravno, izuzeci postoje. Nema boljeg primera za to od Irana i Avganistana u kojima su koliko-toliko liberalni društveni sistemi, pogotovo avganistanski, smenjeni znatno gorim i rigidnijim. Neko će to reći i za propast Vizantije, samo što to već predstavlja drugo pitanje, jer je jedan teokratski režim smenjen drugim teokratskim režimom. Ali da se vratimo na stvar, na varvare koji dolaze i rešavaju stvar. Kako se neretko veruje, varvari su ti koji donose propast, što najčešće ne odgovara istini. Gotovo svaka država, uništena od strane „varvara“, u svojim poslednjim danima je predstavljala krajnje dekadentnu tvorevinu koja se urušavala iznutra. Sjajno to opisuje istoričar Edvard Gibon, u sada već klasičnom delu „Opadanje i propast rimskog carstva“, koji uzrok za pad Rimskog carstva, kasnije i Vizantije, vidi pre svega u unutrašnjoj propasti samih carstava. Varvari su tu samo dovršili posao. Na kraju, oba carstva su decenijama uspevala da se izbore sa varvarima, što preko vojne nadmoći, ništa manje i kroz asimilaciju. Nema boljeg primera za to od srednjovekovlja na našim prostorima. Ako čitamo vizantijske izvore, za nas su najbitniji spisi čuvenog vizantijskog istoričara Nikifora Grigora, Vizantinci slovenska plemena posmatraju kao potpune varvare, koje carevina ukroćuje, prvenstveno preko pripadnosti istoj veri, ne zaboravimo da je pokrštavanje došlo pre svega kao posledica vojnog poraza, ali i kroz vladarske rodbinske veze. Suština je, da ne odlazimo predaleko, da veličina jedne države dolazi pre svega iz njenog trenutnog stanja. Ako je dovoljna moćna i privlačna, ona će ne samo opstati, već i uspeti da anulira svaku opasnost. Ukoliko to nije slučaj, propast brzo dolazi. Uzećemo kao primer još jedno veliko carstvo, Britansku imperiju. Trenutak u kom britanska uprava na teritoriji sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država pokazuje svoju trulež sjedinjenu sa poniženjem ljudi dovodi do ustanka i propasti imperije. Slično je stvar bila i sa predrevolucionarnom Francuskom, Sovjetskim Savezom, naposletku i sa Jugoslavijom. Dugo skupljana trulež, nepravde i progoni su u jednom trenutku došli na naplatu i odveli te države u propast. Okriviti samo „varvave“ koji su ih srušili u konačnici velika je greška. Sjajno to pokazuje Dž. M. Kuci u romanu „Iščekujući varvare“.
Načelnik velikog Carstva živi spokojno. Udaljen od prestonice, on upravlja rubnom pokrajinom. Sitne seksualne avanture, uglavnom dokono provedeni dani bez nekih većih uzbuđenja, tako načelnik provodi vreme. Sve će to promeniti dolazak pridošlica iz prestonice na čelu sa Džoelom, obaveštajnim oficirom, koji su krenuli u poteru za varvarima. I zaista, varvari brzo dolaze. Svedočeći ogromnoj nepravdi prema bezazlenim nomadima načelnik diže svoj glas i iz korena menja svoj život.
Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Iščekujući varvare“ pleni pre svega neverovatnom stilskom i pripovednom umešnošću pisca. Naizgled obična, usudili bismo se reći sasvim jednostavna priča brzo prerasta u nešto sasvim drugo. Dž. M. Kuci je izuzetni psihološki portretista, što sjajno vidimo u putu koji glavni junak prolazi od potpune inertnosti do gotovo herojskog otpora nepravdi. Na drugoj strani stoji sjajno pripovedanje o političkoj situaciji, trenucima raspada jednog carstva, ponajviše nemogućnosti da se ta propast prihvati: „Do smrti ništa nećemo naučiti. Negde duboko u svima nama kao da postoji nešto nepoučljivo i kao kamen tvrdo. Uprkos histerijama na ulicama, niko istinski ne veruje da je svet nepomućenih izvesnosti u kom smo se rodili pred samim zatiranjem.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Nek barem bude rečeno, ako ikad dođe do toga da se kaže, ako u nekoj dalekoj budućnosti bude ikog zainteresovanog za to kako smo živeli, da je u ovoj najdaljoj, najisturenijoj predstraži Carevine svetlosti postojao jedan čovek koji u dnu duše nije bio varvarin“, piše Kucijev junak. Varvari su svi, ponajviše oni koji se bore protiv tih varvara, Načelnik shvata. Napredak, civilizacija, pravda, sve te velike i svetle reči koje je načelnikovo Carstvo proklamovalo su samo opsena. Suočen sa tim saznanjem, on pokazuje otpor, u isto vreme odbijajući čak i pomisao da je njegov čin herojstvo: „(…) iz teskobe takve slobode ko ne bi pozdravio oslobođenje u pritvoru? U mojoj pobuni nema ničeg herojskog – to nijednog trenutka ne smem da zaboravim“. Samo što je pobuna jednog čoveka nedovoljna. Dekadentnost carstva i silne nepravde učinjene u njegovo ime dolaze na naplatu. Varvari su tu. Dž. M. Kuci je u ovom istinskom remek-delu ispisao izuzetno snažnu i sjajno ispripovedanu priču o propasti svih „carstava“, još više o uzrocima te propasti. Svetu u kom: „Bol je istina; sve drugo je podložno sumnji.“

Naslov: Iščekujući varvare
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Jelena Stakić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 248

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“, „Isusovo školovanje“ i „Isusova smrt“, zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige prepiske „Ovde i sada“

Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima – Radoslav Petković

Možda je najbolje ovu priču početi sa stihovima Leonarda Koena iz pesme „Čekajući čudo“ („Waiting for the Miracle“): „Kad se prospeš po putu / I ležiš na kiši / I pitaju te kako si / Naravno da ćeš reći da se ne možeš požaliti / Ako te pak pritisnu / Onda se moraš praviti lud / Samo ćeš kazati da si tu jer čekaš / Čudo, da se desi čudo“. Da li će ono doći to je već neko drugo pitanje, ali nećemo pogrešiti ako kažemo da je čekanje na čudo najsličnije čekanju Godoa u Beketovoj drami. Što je sudbina našeg doba. Neslućeni razvoj tehnologije, podjednako i promena ne samo intelektualne već i ideološke paradigme, doneli su potpuni novi odnos prema čudima, mada je bolje reći: čudesnom. Za razliku od pređašnjih vremena, čini se, čuda su izgubila svoj značaj. Uzmimo samo kao primer naš odnos prema bolestima, pogotovo onim zaraznim. Današnja Slovenija, i ne samo ona, ali uzećemo Sloveniju kao nama najbliži primer, prepuna je spomenika i kapelica, najznačajniji se nalazi na mariborskom glavnom trgu, koji se nazivaju kužna znamenja. Nakon velike epidemije kuge krajem sedamnaestog veka, oni koji su preostali su se na ovaj način zahvaljivali bogu i svetiteljima što su preživeli, u isto vreme tražeći zaštitu od više sile da se ovakav pomor više ne ponovi. Suštinski, verovalo se da bolest, pogotovo zarazna, dolazi, ali i prestaje, po božjoj volji. Jedino što može da nas spase je čudo. Sličnu stvar možemo videti i u Manconijevom romanu „Verenici“. Kao jedan od načina da se spreči velika epidemija kuge u Milanu izabrana je crkvena litija sa molitvama protiv bolesti. Naravno, ovo ne samo da nije sprečilo kugu nego je i pospešilo njeno širenje. Ipak, vera u čuda ni tad nije nestala. Gotovo svaki segment života je bio skopčan sa verom u čudesno, toliko da je razlika između realnog i čudesnog gotovo nestajala. Razvoj nauke i tehnologije je sve ovo promenio. Ono što se pre smatralo za čudo, postalo je nešto sasvim obično i normalno. Još bitnije, objašnjivo. Čak se i vera promenila. Retki su vernici koji veruju u biblijska čuda, i to pod uslovom da zaista znaju šta piše u Bibliji. Primera radi, koliko zapravo hrišćanskih vernika veruje da se tokom čina evharistije vino i hleb pretvaraju u krv i telo Hristovo? Verovatno manji deo. Što nas vraća na početak i na Koenove stihove. Da li je uopšte moguće verovati u čudesno? I da li i danas neko čeka da se čudo desi kao u Koenovoj pesmi? Sve su to pitanja koja pokreću dve izuzetne zbirke priča Radoslava Petkovića.
„Prizori iz petstogodišnjeg rata“, priča koja otvara prvu zbirku „Izveštaj o kugi“, nam pripovedaju o ratu koja bukti u Evropi od pada Carigrada. „Izveštaj o kugi“, nas suočava sa sudbinom čoveka koji nepogrešivo pogađa širenje kuge. „Graditelj vešala“ pripoveda o zanatskoj propasti čoveka posle jednog čuda. „Petar Vlatković. Život i delo“ i „Kratka istorija besmrtnika“ nas upoznaju sa dve čudnovate biografije. Kakva je i sudbina junaka priče „Moje igralište za golf“. „Dečak sa reke“ je fantazmogorična pripovest o susretu stvarnog i nemogućeg. Prvu zbirku zatvara naučno-fantastična igrarija „Dok plima traje“.
Druga zbirka „Čovek koji je živeo u snovima“ otpočinje sa pričom „Pavle u Rimu“ pripovesti o životu čuvenog apostola. Pad Rima je zadobio sjajno predstavljanje u priči „Prelaz preko Stiksa“. U pričama „Objava“, „Teološki dijalog u savremenom okruženju“, „Smanjivanje“, „Grad, svitanje“, „Hrist nad Zemunom“ i „Čovek koji je živeo u snovima“ stvarnost se suočava sa čudesnim i menja je. Završna priča „Umesto zaključka“ nas vraća u prošlost i pripoveda o tri mudraca koja su posetila Hrista.
Odluka da se dve zbirke Petkovićevih priča objedine u jednoj knjizi sjajna je zamisao. Pored sličnih tema kojima se bave, njih povezuje i, upotrebićemo možda neadekvatan izraz, sličan svetonazorski pristup temama. Ništa manje, narativni. Tako možemo ove priče podeliti na nekoliko segmenata. S jedne strane stoje istorijske pripovesti, na onoj drugoj su odjeci stvarnosti koji se mešaju sa fantastičnim uplivima, a na onoj trećoj su postmoderne igrarije sa formom. U svakom od ovih tematskih, ništa manje i narativnih segmenata Radoslav Petković briljira. Nenadmašna erudicija je sjedinjena sa izvrsnim pripovedanjem u kom ćete istinski uživati.
Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, rođen je u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“, „Senke na zidu“ i „Savršeno sećanje na smrt“ . Napisao je i nekoliko knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.
„Jer, kakva je korist od predviđanja onoga što ne možemo ni sprečiti ni umanjiti; kakva je korist što smo tačnije od drugih izračunali meru nesreće u svetu koju svako, i bez ikakve računice, oseća na svojim ramenima“, piše Radoslav Petković u priči „Izveštaj o kugi“. Pripovedajući o realnosti ovoga sveta, užasima ne samo sadašnjeg sveta već i sveta koji je nekada postojao, Radoslav Petković neprestano sukobljava našu ukorenjenost u racionalnom, mada je bolje reći iskustvenom, u susretu sa nemogućim i neobjašnjivim. Mada je možda još bolje reći: čudesnim. U gotovo svakoj priči iz ove knjige junaci su nesrećnici, ljudi satrveni životom, kojima čak ni čudo ne može da pomogne. Naprotiv, to čudo ih čini još nesrećnijom, a njihove živote još više odvlači u poraz. Razum je nedovoljan, stvarnost je nezadovoljavajuća, čuda, čak i ako se dese, ništa ne donose. Čak ni bog više ne igra nikakvu ulogu. Najbolje to izražava jedan junak: „Biti ravnodušan prema Njemu koliko je i On prema nama.“ Taj bezizlazni svet (najbolje izražen u misli: „I razmišljao sam da su naši životi, možda, nestvarni, da je prava istina o njima zauvek od nas skrivena, i potom mi se iznenada, sasvim neopravdano, kao brod belih jedara u odavno zaboravljenoj luci, javila pomisao da nas samo patnja opravdava (…)“) Radoslav Petković nenadmašno predstavlja u pričama iz ove dve zbirke, i to kroz sjajne literarne igre ispisane blistavim stilom.

Naslov: Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Pročitajte i prikaze romana „Savršeno sećanje na smrt“
i studije „Srednjovekovni putovođa“ Radoslava Petkovića