Frenk Mekort – Anđelin pepeo

Nedugo nakon užasnog i potpuno nepojmljivog ubistva dece u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ krenulo se sa licitiranjem o krivcima za ovu tragediju. Zapravo, prve zvanične rečenice izgovorene o ovom užasu, i to iz usta ministra prosvete, govorile su o trulom Zapadu koji je došao na naša vrata i krenuo da nas uništava. Sve su to pratile verbalne kanonade da se to neće dopustiti i da ćemo se vratiti starim, dobrim vrednostima. Naravno, sve je ovo najbestidnija moguća manipulacija, otprilike u stilu strategije starovremskih džeparoša „dr’žte lopova“ kojoj je cilj da se žrtvi skrene pažnja sa pravog krivca. I sve bi to bilo u redu – ova taktika je bezbroj puta viđena i, nažalost, i dalje ima priličnog uspeha – da nije postala opšte mesto. Za gotovo svaku moguću tragedija – a njih, opet na nesreću, godinama već ne manjka – kriv je slom svih vrednosti za koji je, gle čuda, opet taj truli Zapad kriv. Sve to neodoljivo podseća na priču o krivici za krvavi raspad Jugoslavije, i to iz usta onih koji su ako ne direktno učestvovali u ratu, onda barem omogućili to zlo preko podrške ludacima koji su se uspeli na vlast. Ne zaboravimo, na prvim izborima u Jugoslaviji početkom devedesetih pobeđuju ratnohuškačke stranke i političari koji suvereno ostaju na vlasti narednu deceniju uz ogromnu, uvek natpolovičnu veličinu stanovništva, i to na svim zaraćenim stranama. Ali, razume se, narod za to nije kriv. Kao što, isto tako, narod nije kriv ni za užasnu plimu nasilja u kojoj živimo, a koja je sasvim sigurno najvećim delom izazvala tragediju u školi „Vladislav Ribnikar“. Za to je, ponovićemo opet, „kriv“ truli Zapad. Nikako raspojasano i užasavajuće zatrovano društvo u svakom pogledu koje se davi u potpunoj civilizacijskoj septičkoj jami. Za to je dovoljno pogledati samo nekoliko minuta televizijskog programa ili provesti par minuta čitajući komentare na društvenim mrežama. Ali, naravno, i za to je kriv truli Zapad. Mi nismo takvi zapravo, nas su zatrovali, gotovo je opšti lelek. Razume se, i to se odmah mora reći, da splačine poput rijalitija koje zaista dolaze sa Zapada nimalo nisu dobre, naprotiv, one čak ni ironično ne mogu da se nazovu vrednostima, ali problem je alternativa. Ako je Zapad sa svojim vrednostima – i to pre svega otvorenog društva i promene porodične paradigme u ovom slučaju – loš, šta se to nudi kao alternativa? Istok? Raspojasana Putinova autokratija u ludačkom pohodu na Ukrajinu? Orvelijanska kontrola stanovništva u današnjoj Kini? Ili maštarije o nekakvom divnom prošlom vremenu u kom je sve valjalo? Priče o strogom ali pravednom pater familijusu? Vraćanje u nekakvu slavnu prošlost? I to prošlost – eto najveće ironije – u kojoj su stasale generacije koje su počinile najužasnije zločine tokom devedesetih? Ili još dalju prošlost, kako neki sentimentališu zapravo ne znajući kako je ona izgledala. O baš toj davnoj i „svetloj“ prošlosti Frenk Mekort je napisao izuzetnu knjigu.

Prateći svoje odrastanje, autor knjige nas upoznaje sa porodicom Mekort koja se sredinom tridesetih iz Sjedinjenih Američkih Država vraća nazad u Irsku. Užasna ekonomska kriza koja je pogodila Ameriku prinudila ih je na ovaj potez. Ali ni u Irskoj ih ne čeka ništa bolja situacija. Nemogućnost oca da pronađe posao rezultira očajničkim potezima majke da nekako održi porodicu u životu. Da sve bude još gore, pored užasne oskudice, porodicu muči i problem očevog alkoholizma. Opisujući podrobno život porodice, ali i svoje odrastanje, Frenk Mekort ispisuje izuzetne memoare.

Vraćajući se u prve godine svog života, Frenk Mekort i samo pripovedanje prilagođava tom periodu. Još tačnije, on događaje iz tog vremena pripoveda iz ugla dečaka kom mnogo toga još uvek nije jasno, ali dečaka koji pokuša da pronikne u ustrojstvo sveta u kom se živi. Ovakva odluka autora je rezultirala jedinstvenim stilskim rešenjima koji izazivaju istinsko divljenje. Takvo je recimo dečakovo poimanje smrti: „Nadam se da mu nije hladno u tom belom kovčegu na groblju, mada znam da nije više tamo jer su anđeli došli na groblje i otvorili kovčeg, i on je daleko od vlage Šenona koja ubija, gore na nebu, u raju, sa Oliverom i Margaret, gde imaju ribe i prženog krompira u izobilju, i karamela, i gde nema tetaka da te maltretiraju, gde svi očevi donose kući novac sa berze rada, i gde ne moraš da trčiš po pabovima da ih nađeš.“

Frenk Mekort je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama. Detinjstvo, opisano u ovoj knjizi, provodi u Irskoj. Kao mladić se vraća u Ameriku, gde se školuje za učitelja. Radiće nekoliko decenija u prosveti. Debitovao je kao književni stvaralac sa delom „Anđelin pepeo“. Knjiga je doživela pohvale kritike i ogromne tiraže, a zadobila je mnoštvo priznanja među kojima je i Pulicerova nagrada. Frenk Mekort je napisao još dva memoarska dela koja opisuju njegov docniji život u Americi (nadamo se da će se i one pojaviti u srpskom prevodu).

(…) niko nije doživeo poznu starost, mada, ko bi to želeo u Limeriku, mestu kad se osvrneš, prvo primetiš kako je retka seda kosa, pošto su sve sede glave u grobu ili preko Atlantika rade na železnicama ili se šetkaju u policijskim uniformama“, ovako Frenk Mekort opisuje mesto u kom se odigrava njegov život. Užasno siromaštvo, zastrašujuće nasilje, klasna podeljenost, nacionalni naboj kao dimna zaveza za lopovluk epohalnih razmera i svet u kom religija preko svojih predstavnika otežava i ionako pretežak život (kako sam Mekort piše: „Učitelj kaže da je časno dati život za veru, tata kaže da je časno dati život za Irsku, a ja se pitam ima li ikoga na ovom svetu ko želi da živimo.“), sve su to okolnosti u kojima se odvija jedan dečji život. I to život koji je, gle čuda, doživeo svoju romantizaciju u savremenosti kroz priče o starim dobrim vremenima kada su znale neke vrednosti, u kojima je uloga crkve bila dominanta, u kom su roditelji, jelte, mogli da batinama vaspitaju svoju decu. Taj svet o kom se toliko sanja, i to u strahu od sadašnjosti koju smo gotovo nepovratno uništili, sjajno je predstavio Frenk Mekort u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Anđelin pepeo
Autor: Frenk Mekort (1930-2009)
Preveo: Nenad Tomović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 410

Mirjana Đurđević – Mica, Beograd i odvrati Britanac

Iako ovo spada u domen krajnje spekulativnog utiska, gotovo je opšta impresija – barem što se tiče književnosti koju određujemo kao „ozbiljnu“ – da je dosada zacarila. I ne samo ona. Ukoliko uporedimo tiraže nekadašnjih dobitnika velikih književnih nagrada na ovim prostorima sa tiražima današnjih dobitnika videćemo užasnu disproporciju, i to nauštrb današnjih dobitnika. Ovaj primer smo namerno uzeli najpre zbog medijske pompe, večite pratilje književnih nagrada, koja posledično utiče na tiražnost, i to za razliku od najvećeg dela književne produkcije koja usled potpuno urušene medijske scene, hiperprodukcije novih naslova ali i poslovične nezainteresovanosti izdavača ostaje najčešće potpuno neprimećena. U čemu je stvar? Najvećim delom se ukusi članova žirija i publike dijametralno razlikuju, a kako se ta disproporcija vremenom uvećava naposletku publika prestaje da veruje žirijima. Sličan primer je i, recimo, sa mišljenjem kritike u gotovo svim granama umetnosti. Šta to čitaoci najviše „zameraju“ nagrađenim delima? Pored „komplikovanosti“ i nerazumljivosti, to je najvećim delom dosada koja proizilazi iz krajnje redukovane fabule ili njenog potpunog izostanka. Čitaoci dobrim delom od književnosti traže uzbudljivu fabulu koja će im držati pažnju, ali i omogućiti priliku za eskapizam iz stvarnog sveta. Umesto toga dobijaju samo dosadu. Ali tu već nastupa problem koji je pre svega sadržan u pitanju šta je to zapravo dosadno i sa druge strane zabavno, ako ćemo ovu stvar manihejski gledati. Nekome će – da odmah uzmemo jedan od najekstremnijih primera – Džojsov „Uliks“ biti izuzetno zanimljiv, najvećim delom zbog silne intertekstualnosti, a drugima upravo zbog te intertekstualnosti užasno naporan i neretko potpuno nečitljiv. S druge strane, čitanje potpuno bezvrednih bljuvotina – poput memoara starleti ili ljubića voditeljki i inih medijskih radnika i radnica – za jedan deo publike će biti krajnje zanimljiva stvar, a za one druge smrtonosna dosadna. Isto tako, dela koja se najvećim delom oslanjaju na fabulu, pogotovo ako ona proizilazi iz žanrovskih konvencija, za jedne će biti čisto uživanje, onima pak drugima mrtvo more dosade. Suštinski, i da se napokon iskobeljamo iz ovih silnih primera, pitanje dosade u književnosti i uopšte umetnosti je krajnje subjektivno. Ipak, jedna od retkih objektivnih kategorija je pokušaj da se uzbudljiva fabula sjedinjeni sa književnim kvalitetom. Kao retko kome na našoj književnoj sceni to uspeva Mirjani Đurđević.

Mica Đurđević, uspešna predratna spisateljica, ne snalazi se najbolje u prvim godinama nakon završetka Drugog svetskog rata. Kao deo poražene građanske klase, ona je osuđena na nimalo prijatno tavorenje, a da sve bude još gore u njenu kuću na Vračaru su se uselili novi stanari. Sve će se to izmeniti kada dobije ponudu za posao podučavanja jezika atašea za štampu u britanskoj ambasadi. To je, ni manje ni više, Lorens Darel. Boreći se sa Darelovim ludostima i hirovima, spisateljica će u isto vreme ući u krajnje bizarni koloplet diplomata, udbaša, četnika i njihovih ljubavnica koji su u potrazi za izgubljenim savezničkim blagom.

Nastao kao svojevrsni nastavak knjige „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, ovaj roman predstavlja dobro poznate likove u novom svetlu, ali i novim okolnosti. Iako se ove dve knjige mogu čitati odvojeno, ipak je bolje pročitati ih obe. Ako ništa drugo, zarad dobre zabave. Baš kao i u pređašnjoj, Mirjana Đurđević nam predstavlja nekadašnji Beograd do tančina, ispisujući ne samo priču o jednom vremenu i njegovom duhu, već i o brojnim ljudima. Pred nama defiluju poznata imena (tu su pored notornog Darela i Koča Popović, Vinaver, političke glavešine), ali i pripadnici najčešće zanemarenih klasa koji su zadobili izuzetno predstavljanje.

Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još sedam romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.

„Za milom majkom zaplakala nije ni onaj dan kad je pravo iz Resavske, gde je doktor potpisao umrlicu, odjurila peške u Politiku da dâ čitulju, a kako i da zaplače kad su tek par sati ranije javili da je ubijen Aleksandar u Marseju. Šta je trebalo, da je neko sretne i pomisli da za njim plače? Ona, zakleta republikanka, koja je zbog svog ubeđenja nemalih nevolja imala. Eto ti sad tvoja republika, govori sebi ne bi li prestala da ispušta one potoke na oči, cela ti se republika u kuću naselila, eto ti…“, ovako Mirjana Đurđević opisuje slom republikanstva svoje junakinje. Možda je upravo ovaj citat i najbolji mogući način da se predstavi srž ove knjige. Pripovedajući o veoma ozbiljnim stvarima, ali na krajnje duhovit način, Mirjana Đurđević predstavlja istinsko lice jednog vreme, užasne nepravde, stradanja, ali i potpune bizarnosti. U isto vreme sve je to prikazano kroz uzbudljivu fabulu i krajnje duhovito, toliko da vrlo brzo, kakav je to uvek slučaj sa dobrom satirom, shvatamo da se smejemo sopstvenim manama i glupostima. Najbolje to sama autorka izražava u knjizi: „(…) jedini zdrav smeh je onaj na svoj račun. Svakoj sopstvenoj gluposti se smejati. Možda i četnici, ovi što su pobegli, negde na geštetneru umnožavaju Tita i Rankovića kako sede u klozetu ili šta ja znam, al to ne vodi ozdravljenju i boljitku, samo raspiruju mržnju i regrutuju svoje maloumnike kao što i državne novine raspiruju svoje.“ I da se na kraju vratimo na početak. Kao retko ko na našoj književni sceni, Mirjana Đurđević je uspela da jedno krajnje kompleksno vreme, koje i dalje predstavlja predmet brojnih sporenja, predstavi na književno vredan način, ali i da nam pruži istinsko uživanje u čitanju. Ono što je i zapravo odlika izuzetne literature.

Naslov: Mica, Beograd i odvratni Britanac
Autori: Mirjana Đurđević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 291

Pročitajte i prikaze romana „Jacuzzi u liftu“ i „Bunker patka“ Mirjane Đurđević

Hans Magnus Encensberger – Šaka anegdota

„Šezdeset godina ti slijepi promatrači busaju se u prsa vičući nevini smo jer nismo znali, a s dolaskom novih ratova i novih nevolja, naviru novi promatrači, rađaju se armije mladih i snažnih bystandera s povezima preko očiju, koji se hrane na svojoj promatračkoj nevinosti, na svojoj neuništivoj podobnosti, ti podobničari, ti omogućivači zla“, ispisuje Daša Drndić u remek-delu „Sonnenschein“ o kom smo nedavno pisali na ovom mestu. Priču o tim „omogućivačima“ zla najbolje je sažeo Edmunt Burke u sada već opštepoznatoj rečenici: „Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa.“ I tu dolazimo do početka priče o načinu na koje zlo vlada. Za to ćemo uzeti dva primera. Na koliko-toliko demokratskim izborima u Kraljevini Jugoslaviji 1927. godine Ante Pavelić doživljava ogromni poraz na području današnje Hrvatske. Suštinski, on ne osvaja ni 3% procenta glasova. Za desetak godina on će postati neprikosnoveni gospodar života i smrti, ali čak i u tim trenucima ogromna većina hrvatskog naroda je protiv njega. Sjajno to ilustruje Glez fon Horstenau, nemački opunomoćeni general u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u svojim memoarima: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda.“ Na pitanje kako je Pavelić uspeo da vlada nije teško odgovoriti. To je na prvom mestu bilo zahvaljujući nemačkom okupatoru, ali i pasivnosti većine. Ako izuzmemo ustanike u krajevima pogođenim ustaškim terorom – o čemu sjajno piše Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. godina koja je vraća“ – ogromna većina je ćutke trpela zločinački režim. To je dobrim delom zamerano i Krleži koji se nije pridružio partizanima i pored nekoliko poziva. Drugi primer, veoma sličan, takođe je vezan za izbore. 1935. godine Ljotićev Zbor na izborima dobija samo 0,84% glasova birača. Isto kao i u slučaju Pavelića, Ljotić je bio opšteomražen, pogotovo nakon učešća njegovih jedinica u kragujevačkom masakru. Identična je i u situacija kada ludaci dolazi na vlast demokratskim putem – kakav je, recimo, bio slučaj sa Hitlerom – jer većina nikada ne bira ratove, nesreću, bedu i ubijanje drugih ljudi. Naprotiv. Hitler svoju vladavinu zasniva na priči o „boljitku“ nemačke nacije. Istrebljenje neželjenih naroda nije osnova programa – čak se ono i dobro krije – već samo sredstvo da se dođe do „boljitka“. Takav je slučaj i sa svim drugim diktatorima i ratnim zločincima. Ipak, istina pre ili kasnije dolazi, ali tu tek nastaje problem, prevashodno sadržan u prihvatanju krivice za podršku ili, još češće, nemo posmatranje koje omogućuje divljanje zla. Priču o tome donosi Hans Magnus Encensberger.

U memoarskoj knjizi „Šaka anegdota. Takođe Opus incertum“ Hans Magnus Encensberger opisuje svoj rani život, i to od samog rođenja pa sve do završetka studija. Odrastanje u Nirnbergu u senci velike ekonomske krize, potpunog raspada Vajmarske republike, ali i uspona nacizma koji će se završiti krvavim ratom, u središtu su ove memoarske knjige. Ipak, pored priče o društvenim i političkim prelomima, ova knjiga se bavi i autorovim ličnim životom, porodicom, ali i putem koji se tek otvara pred mladim književnikom.

Ispisana kao niz životnih epizoda (tome i naziv knjige „Šaka anegdota“) koje prate brojne fotografije – i to ne samo iz porodične arhive, već i ilustracije brojnih predmeta i predela – ova knjiga pleni pre svega neverovatnim talentom da se u samo rečenica ispripoveda ne samo jedna lična, duboko intimna priča o odrastanju, nego i pripovest o izuzetno kompleksnom vremenu. Sjajno kombinujući duhovitost, neretko ironiju, pogotovo na sopstveni račun, ali i analitički pogled na vreme, Hans Magnus Encensberger stvara priču o odrastanju u užasnim vremenima. Što je za naše čitaoce izuzetno bitno, knjiga je zadobila sjajnog interpretatora u Drinki Gojkovića koja je blistavo prevela ovo delo.

Hans Magnus Encensberger spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Debituje 1957. sa zbirkom pesama „Odbrana vukova“. Objavio je niz knjiga eseja, memoarskih dela, romana i knjiga poezije za koje je dobio brojna nemačka i internacionalna priznanja. Reprezentativne izbore njegove poezije na našem jeziku možemo pronaći u knjigama „Blaže pesme“ (prevod Drinke Gojković) i „Poslednji pozdrav astronautima“ (prevod Ota Horvata). Preminuo je krajem prošle godine.

„S roditeljima je M. imao sreće. Skoro uvek su ga puštali da radi šta hoće, nasuprot svekolikom spoljnom svetu koji mu je uvek propisivao neka pravila, bilo u školi, bilo na marševima, bilo u vežbaonicama. Nastavnici, funkcioneri, drugovi iz škole, domari, sveštenici, policajci – svi su oni hteli nešto što se njemu samome nimalo nije dopadalo. Jedino je kod kuće bio miran“, ovako Encensberger opisuje srećne dane detinjstva u porodici nasuprot opštoj društvenoj klimi. Uspon nacizma, gotovo jedinstvena podrška naroda ludačkom režimu, sve je to stvarnost sa kojom se jedno dete moralo suočiti. I suočilo se, ali na krajnje specifičan način. Kako sam Encensberger piše: „Svojim razočarenjima M. ima više da se zahvali nego svojoj mašti.“ Sitne, gotovo minorne sumnje u susretu sa nesuvislostima pretvaraju se u razočaranje svetom koje to dete okružuje. Te sumnje ali i razočarenja, da se vratimo na početak, kod nemih posmatrača nema. Naprotiv, ta sumnja je neoprostivi greh, nešto što jedino ne sme da postoji. Pogotovo onda kada je reč o sopstvenoj odgovornosti. Da je ipak moguće i drugačije promišljanje pokazuje nam autor ove sjajne knjige: „Tek posle nekog vremena postalo mu je jasno da je on sam bez ikakve sopstvene zasluge, zahvaljujući ničem drugom do srećnim slučajnostima, dospeo na bolju, ispravnu stranu. U zločinačko vreme on prosto nije bio dovoljno star da bude upleten u zločin.“

Naslov: Šaka anegdota
Autor: Hans Magnus Encensberger (1929-2022)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 239

Prebivališta – Džumpa Lahiri

„Borimo se! Sva nam je životna sreća u tome što tu živimo. Ali branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku, kažem ’reka’, kad vidim stablo, kažem ’stablo’; nikada ne kažem ’Francuska’“, ispisuje Žan Žiono u delu „Francuska“, pripovesti o krvavom ratnom evropskom iskustvu dvadesetog veka, ali i idealnom načinu da se započne priča o tome šta je to zapravo što nas veže za prostore na kojima živimo, posebno značajnu u vremenu velikih migracija usled ratnih stradanja, ali ne samo njih. Iako ratne katastrofe najčešće uzrokuju seobe, najvećim delom su one izazvane ekonomskim razlozima. Čovek, jednostavno, traži mesto na kom će bolje živeti. Tako seobe – o čemu sjajno piše genetičar Dejvid Rajh u knjizi „Ko smo i odakle došli“ – određuju prvobitnog čoveka. Od malene zajednice u Africi ljudi su upravo zahvaljujući seobama uspeli da se prošire na sve kontinente i da „pokore“ naše planetu. Razlog je, pretpostavljate već, potraga za boljim uslovima života. Ukoliko pogledamo sve velike imperije (i to od Rimskog carstva pa do sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država) migracije su bile odlučujući faktor razvoja. Takva je situacija i na našim prostorima. Malena Srbija na kraju devetnaestog veka upravo zahvaljujući seobama postaje relativno značajna država u evropskim okvirima, a Beograd od gotovo otomanske kasabe (broj stanovnika na početku dvadesetog veka nije prelazio sto hiljada) za samo stotinak godina postaje gotovo dvomilionska metropola. Suštinski, seobe su bile i ostale glavni pokretač naše civilizacije. Najbolje je to izrazio Miloš Crnjanski u „Seobama“: „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“ Ipak, pored seoba, kao ključne komponente naše civilizacije, na drugoj strani se nalazi postojanost. Antropolozi i arheolozi začetak ljudskog roda smeštaju u trenutak kada se prvobitni čovek naseljava na određenom prostoru i kreće da obrađuje zemlju. Kao i uvek u istoriji naše civilizacije, dolazi trgovina, dolaze potom i ratovi kao način da oni nesposobniji dođu do svog dela kolača, polako se razvijaju i teritorije, gradi klasno društvo, naposletku države i nacije. I tako dolazimo po početnog citata. Za šta se zapravo vežemo? I šta je to, u suštini, naša domovina? Da li su to države u današnjem obliku? Njene granice? Državni simboli? Zastave? Najčešće ne. Suštinski, to su osećaji koji nas vežu za određene predele, ljude, jezik, kulture… O baš tim mestima Džumpa Lahiri je napisala sjajnu knjigu.

Bezimena naratorka, glavna junakinja romana „Prebivališta“, živi sama u italijanskom gradu, ne izdvajajući se od okruženja. Posao profesorke na fakultetu, ustaljeni dnevni rituali, susreti sa prijateljima i porodicom – sve to čini jedan sasvim običan života. Ali ispod te jednostavne rutine krije se mnogo toga. Opisujući svoj život, junakinja nas zapravo upoznaje sa dubokim osećanjima koji ga prate, i to najčešće nakon susreta sa ljudima i stvarima koji određuju njeno postojanje.

„Napolju je užasna buka: huk vetra i mora, tresak koji guta sve, a ja se pitam zašto nas takva uznemirenost tako umiruje“, ispisuje Džupma Lahiri u ovom romanu. Ta zapitanost nad običnim, gotovo svakodnevnim, osnovna je srž ali i vrednost ove knjige. Priče o velikim istorijskim događajima, političkim pitanjima, samom ustrojstvu sveta, ovde su ne samo u drugom planu, već i potpuno irelevantne. Suočavajući se sa samom sobom, i to kroz priče ispisane samo naizgled laganim i neopterećujućim stilom, Džumpa Lahiri nas zapravo suočava sa najdubljim osećanjima koje možemo dosegnuti: „Moja majka, sada već vezana za život kao komad lepljive trake požuteo u albumu isečaka koji može da popusti u svakom trenutku dok odrađuje svoju svrhu. Dovoljno je okrenuti stranu pa da se odvoji, ostavi iza sebe, na papiru, bledu mrlju kvadratnog oblika.“

Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.

Iako svakako ne jedina, o dobrom delu takvih pisaca smo govorili i na ovome mestu, Džumpa Lahiri je kao retko ko uspela da se izrazi na novom jeziku. Promenivši okruženje u kom živi, ali ne samo okruženje već i jezik na kom piše, sada je to italijanski umesto engleskog, ona pronalazi ne samo novu zemlju – da citiramo naslov jedne od njenih knjiga – ali i ono mnogo bitnije – način da izrazi svoju umetničku viziju. Upravo preko slika iz života junakinje, ona stvara slike prebivališta, predela koja naseljavamo i koja zapravo čine naš život. Ono što je zapravo naš život. Pogotovo onda kada tim životom nismo zadovoljni: „Na svakoj seansi bilo je potrebno ispričati nešto pozitivno. A nažalost, od mog detinjstva nije bilo mnogo takvih situacija. Pričala sam, dakle, o balkonu moje kuće kada sija sunce, dok doručkujem. I pripovedala sam joj o zadovoljstvu kada napolju u ruku uzmem toplo nalivpero i možda napišem nekoliko redova.“

Naslov: Prebivališta
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Prevela: Senka Jevtić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 150

Pročitajte i prikaze knjiga „Tumač bolesti“ i „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Goran Marković – Doktor D.

Dve velike prekretnice u novovekovnoj istoriji Evrope sasvim sigurno su pojava humanizma i renesanse, ali i izbijanje Francuske revolucije. Pored brojnih promena koji su ove istorijski događaji doneli, jedna se posebno ističe. To je vraćanje fokusa na čoveka. Nasuprot nekadašnjem klerikalnom pogledu na stvarnost u kom su u fokusu bili bog i njegovi „zemaljski predstavnici“ – pre svega crkveni kler, ali i vladari i njihova klika – renesansa vraća čoveka u prvi plan. Nema boljeg primera za to od Bokačovog „Dekamerona“ i Servantesovog „Don Kihota“. Upotreba narodnog jezika sjedinjena je sa novom vizijom sveta. Još dalje je otišla Francuska revolucija koja je korenito promenila svet, ali i istoriografiju. Tako se istorija od nekadašnjeg hagiografskog pristupa životima vladara – kakvi su, recimo, svi naši srednjovekovni spisi – okrenula svakodnevnom životu. Ova istorijska škola se docnije još više razvila, pogotovo u devetnaestom veku, pod uticajem Marksa i Engelsa, donoseći čuveni istorijski materijalizam. Razvija se i narodna istorija, najpoznatija u liku Hauarda Zina, o čijoj smo „Narodnoj istoriji SAD“ pisali na ovom mestu. Najdalje odlazi „škola anala“ čiji je najizrazitiji predstavnik Fernan Brodel. Čovekov odnos prema svetu u kom živi, društvene, političke, religijske okolnosti, ali i proučavanje manjinskih grupa i zanemarenih društvenih slojeva – sve su to odlike nove istoriografije. Naravno, postojala je i druga struja. Nju je najbolje predstaviti kroz lik engleskog istoričara Tomasa Karlajla. Kako je i sam govorio, istorija je za njega bila samo priča o velikim ljudima, herojima. Oštro zanemarujući društveni kontekst i potpuno stajući na stranu vladajuće klase, on stvara čudnovata dela. Najbolje ih je opisati kao mešavinu istorijske studije sa veoma jakim uplivom autorovih shvatanja, nekada čak i falsifikatima, predstavljenu kroz romaneskno pripovedanje, nekada čak i poeziju. Neskrivena mržnja prema demokratiji i prosvetiteljstvu, pogotovo utilitarizmu, rađa viziju sveta u kom su srednjovekovni misticizam, teorije krvi i tla, ali i veličanje heroja osnova postojanja. Karlajl je dobrano uticao na kasnije bujanje nacionalnih pokreta, ali i fašizma i nacizma. Naravno, on je samo amblematičan primer mnoštva istoričara i umetnika koji su svoje stvaralaštvo podredili veličanju nacionalnih heroja. Toga, na nesreću, ne manjka ni na našim prostorima. Od raspada Jugoslavije – i to na svim zaraćenim teritorijama – brojni istoričari i umetnici, ako se oni uopšte tako mogu nazvati, pokušavaju da retuširaju biografije „kontroverznih“ ličnosti – najčešće ratnih zločinaca, političara i nacionalnih ideologa, neretko i potpuno bezvrednih nitkova – praveći od njih karlajlovske heroje. Sasvim drugačiju priču o jednom takvom heroju donosi Goran Marković u romanu „Doktor D.“.

Sredina je devedesetih. Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, optužen je za ratne zločine. Utočište pronalazi u Miloševićevoj Srbiji, gde se nalazi pod direktnom zaštitom struktura Državne bezbednosti. Pripovedajući o prvim godinama Karadžićevog skrivanja, ali i njegovoj docnijoj transformaciji u nadrilekara, sada već čuvenog doktora Dabića, Goran Marković ispisuje ovaj roman.

Prvobitno nastao kao filmski scenario koji je Marković napisao i planirao da pretoči u film – od čega nije bilo ništa zbog odbijanja države da ga finansira – ovaj roman zadržava svojevrsnu scenarističku formu, vidljivu pre svega u poglavljima nalik filmskim kadrovima, ali i brojnim dijalozima koji su najveća vrednost knjige. Ipak, velika bi greška bila ovaj roman okarakterisati samo kao „prerađeni“ scenario. Baš kao i u svom prethodnom romanu „Beogradski trio“, Goran Marković vešto koristi postmoderne književne tehnike, pre svega pastiš. Tako su pred nama presretnuti telefonski razgovori, snimci nadzornih kamera, zapisnici sa saslušanja, transkripti… Sve te narativne segmente Goran Marković vešto uklapa tvoreći uzbudljiv roman. Ipak, ono što se mora zameriti je zbrzan kraj, gotovo antiklimaks nasuprot uzbudljivom početku.

 

Goran Marković spada u red najznačajnijih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio romane „Tito i ja“ i „Beogradski trio“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.

„Doktor je uložio poslednji napor da stvar nekako privede mirnom raspletu: ‘To je pesma o…’ Ali ja sam, zbog prisustva izuzetno nepatriotske osobe u mom lokalu, bio već na ivici nerava. Sa obe ruke sam se naslonio na sto i uneo joj se u lice: ‘Šta nisi razumela?!’ Ona se po prvi put stvarno uplašila: ‘Meni zvuči kao da muče neku domaću životinju.’“, ovako Goran Marković predstavlja tragikomičnu sliku Doktora D. koji u kafani sa „neinformisanom“ sagovornicom sluša novokompovanu narodnu pesmu o samome sebi, tj. pesmu o svom pravom identitetu. Tu tragikomičnost još više pojačava predstava samog Doktora D, banalnog do potpunog besmisla; ljudski, umetnički i moralno potpuno impotentnog, ali u isto vreme prefriganog, spremnog za svaku podvalu i zlo da bi zadržao bilo kakvu moć. Goran Marković u ovom romanu oštro razara herojsku sliku kakva je izgrađena o ovom čoveku u poslednjih nekoliko decenija, i to kroz ubojitu predstavu njegovog mediokritetstva i banalnosti. Najbolji svedok su tome njegove „pesme“ koje Marković ubojito karikira: „Mnogi će tražiti da odgovaram za ono / što mi je nalagao prirodni poredak stvari; / učinio sam to bez dvoumljenja i rado. / Ponešto nisam i to me još uvek proganja.“ Na nesreću, ta banalnost je u jednom trenutku odlučivala o životu i smrti hiljada i hiljada ljudi. Još gore, ta esencija banalnog zla je od strane mnogih proglašena za heroja, gotovo mitskog junaka. Tu herojsku sliku Goran Marković bez milosti satire u ovom romanu.

Naslov: Doktor D.
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 132

Pročitajte i prikaze romana „Beogradski trio“
i zbirke pripovedaka „Tri priče o samoubicama“ Gorana Markovića

Mir i mir – Mirjana Novaković

Apsurdnost trenutnog političkog života na ovim prostorima najbolje će nam pokazati događaj koji se odigrao u Zagrebu pre nekoliko godina. Ogorčen zbog protesta stanara koji su se pobunili protiv zidanja crkve u jednom novozagrebačkom kvartu – uzgred, situacija je veoma slična beogradskom otporu zidanju crkve u, takođe, jednom novom naselju – katolički župnik organizuje moleban na mestu gde crkva treba da se gradi u kom moli boga da obezbedi budućoj crkvi građevinsku dozvolu, otprilike kao da je bog viši referent u zagrebačkom urbanističkom zavodu. Sjajno je ovu epizodu obradio Boris Dežulović u jednoj svojoj kolumni. Kao da ova bizarnost nije dovoljna, župnik kao glavni razlog za podizanje crkve navodi strašne patnje koje je ovaj kraj pretrpeo od strane mrskih komunista za vreme Jugoslavije. Jedini je problem u tome što je ovaj kraj pre dolaska komunista bio doslovno močvara. Nakon Drugog svetskog rata, kakav je bio i slučaj sa Novim Beogradom, ovaj kraj se u potpunosti podiže. Tako su, ako bismo poverovali ovom župniku, žitelje Novog Zagreba podli komunisti namučili tako što su im podigli stanove, ambulante, domove kulture, suštinski: tako što su im omogućili život dostojan čoveka. Ta apsurdnost je podjednako vidljiva u kuknjavama tokom poslednjih decenija za lepim životom u Kraljevini Jugoslaviji koji su opet ti podli komunisti uništili. Sve to, naravno, prati lamentiranje nad sudbinama jadnih „domaćina“ koje su zli komunisti na pravdi boga poubijali i prisvojili njihovu imovinu. Kolika je to, zapravo, sprdačina pokazaće nam materijalni položaj radnika u predratnom periodu, vidljiv najviše u objektima stanovanja. S jedne strane su bogataške vile i salonski stanovi, a sa one druge doslovno čatrlje, oličene najviše u istoriji čuvene Jatagan male. Procene govore da je preko 70% tadašnjih žitelja Beograda grcalo u siromaštvu. Ali, eto, i to prokleti komunisti uništiše, tako što su radnicima omogućili koliko-toliko normalan život. Ovo su samo dva primera, ali vrlo slikovita, kakva ideološka konfuzija vlada na ovim prostorima, izražena usled tri decenije potpunog društvenog i političkog lutanja. Prelazak iz socijalizma u kapitalizam je koliko usled promene paradigme kapitalizma u gotovo celom svetu još više usled „našeg“ shvatanja kapitalizma u kom je on zapravo vraćen u dikensovsku fazu sa, nažalost, fatalnim posledicama za dobar deo stanovništva, pretvoren u potpuno zamešateljstvo u kom retko ko može da se snađe. Priču o takvom sumanutom svetu, ali i svemu što mu je prethodilo, donosi Mirjana Novaković.

U romanu „Mir i mir“ Mirjana Novaković nam predstavlja sudbine skupine najboljih prijatelja koji se upoznaju za vreme studija osamdesetih. Prateći njihov sukob, nastao usled dojave Udbi njihovih razgovora, mi u isto vreme vidimo nenadmašnu sliku protoka vremena do današnjice. A u njoj je jedan od članova skupine, novopečeni biznismen i tajkun, ubijen. Suočavajući se sa okolnostima ove smrti, njegovi nekadašnji prijatelji moraju da se u isto vreme ponovo susretnu sa prošlošću koja je nepovratno odredila njihove života.

Iako bi ovu knjigu žanrovski najlakše bilo odrediti kao triler, to nikako ne bi odgovaralo istini. Poigravajući se sa pravilima žanra, Mirjana Novaković stvara uzbudljiv roman čijih 500 stranica čitate sa potpunim uživanjem. Tu je i krimi zaplet, ubistvo tajkuna, koji je, takođe, u najboljem duhu žanra. Ipak, ovaj roman nije samo to. On je pre svega izuzetna slika proteklih četrdeset godina na ovim prostorima, hronika neprestanih političkih, društvenih i kulturnih posrtanja, ali i priča o promeni životne paradigme koja je zadobila čudovišne razmere. Najbolja to sama autorka u ovom romanu opisuje: „(…) Marks sigurno nije razmišljao o tome kad je postavljao teoriju o klasnom sukobu, ali opravdano, jer u njegovo vreme, radnici su bili odvojeni od kupaca, a sad su svi ista klasa koja se sukobljava oko bofl venčanica čija je cena naduvana zato što ih je nosila neka starleta. I tako je revolucija propala.“

Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“. Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o savremenom Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana bila su u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković prevedeni su na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.

„Dok oni dole urlaju jedni na druge, varaju jedni druge, tuku se, mrze se i sve sasipaju u lice, mi sve to isto radimo, samo se ne zna da to radimo. I ovo je naše iskustvo i vredi isto koliko i njihovo, njihova je stalna borba, naša je stalna borba da se ne vidi nikakva borba“, ovako Mirjana Novaković predstavlja međuklasne razlike u današnjoj Srbiji. Izabravši da na jednom mestu okupi gotovo sve društvene slojeve (tu su ubijeni tajkun, njegova udovica, kriminalci i politički muljatori, ali i tranzicioni gubitnici, državni službenici, novinari…), ona čini sjajnu stvar. Preko slike razvoja njihovih života, ona istovremeno prikazuje i protok vremena na ovim prostorima, grozotu oličenu u raspadu zemlje, siromaštvu i divljačkom kapitalizmu u kom danas živimo. U isto vreme, ona sjajno oslikava i poslednje godine Jugoslavije, udbaške intrige, spoj političke moći sa silnim marifetlucima koji su dobrim delom uzrokovali pad Jugoslavije. Kao niko do sada u našoj književnosti, Mirjana Novaković je uspela da predstavi posrtanja nekoliko pređašnjih decenija na način koji izaziva istinsko divljenje, i to kroz roman koji pored briljantnog stila, na koji nas je autorka već navikla, donosi i uzbudljivu priču u čijem se čitanju istinski uživa, što je kombinacija koja je kod nas retkost. Desetogodišnje čekanje na novo delo Mirjane Novaković itekako se isplatilo. Pred nama je izuzetan roman, sasvim sigurno jedan od vrhunaca njene karijere, ali i naše proze u poslednjih nekoliko godina.

Naslov: Mir i mir
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 518

Pročitajte i prikaz knjige „Tajne priče“ Mirjane Novaković

Dejan Tiago-Stanković – Odakle sam bila, više nisam

Priču o emigraciji, pogotovo onoj novovekovnoj, možda je najbolje sažeo Miloš Crnjanski u samo nekoliko rečenica: „Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete…“ Ipak, i u isto vreme, život Miloša Crnjanskog, još više njegova dela najbolji su dokaz da ova tvrdnja nimalo nije tačna. Ali tu odmah moramo da napravimo veliku ogradu. Crnjanski pripada nizu „nevoljnih“ emigranata koji su zbog svojih političkih stavova – u njegovom slučaju predratnih desnih „skretanja“ i sukoba sa književnom levicom koja je došla na vlast – morali da napuste zemlju, tj. da se ne vrate u nju. Da sve bude još gore, u emigraciji ga je čekao potpuni poraz. Njegove predratne veštine i znanja nikome nisu trebale, a o nekoj književnoj slavi u emigraciji tek nije bilo govora. Tako je emigracija za Crnjanskog – najvećim delom obrađena u „Romanu o Londonu“, ali i delom u „Embahadama“ – bila potpuni poraz koji je nekako, iako sa velikim zakašnjenjem, anuliran povratkom u zemlju. Tu sreću nije imao ostatak političke emigracije, pogotovo one „ratobornije“, pa su njihove sudbine još teže. Godine, docnije i decenije boravka u inostranstvu, smatrane su za privremenu stvar, tako i život koji je tamo življen. Tu istinsku tragikomičnost najbolje je uporediti sa očekivanjima građanske klase koja se mesecima, nekada i godinama nakon Drugog svetskog rata – kako je to sjajno Pekić opisao u „Godinama koje su pojeli skakavci“ – „tešila“ očekivanjima da promena samo što nije došla, i to najčešće preko uverenja da će „saveznici“ doći i rešiti celu stvar. Naravno, od „saveznika“ nije bilo ništa, pa su i u jednom i drugom slučaju godine čekanja promene poprimale potpunu godoovsku atmosferu. Kad smo već kod Pekića – takođe emigranta, ali voljnog – on emigraciju ovako određuje: „Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena.“ Sa tim osećajem se suočava i novovekovna, kako sociolozi govore, ekonomska emigracija. Iako lišena osećaja odbačenosti (barem političkog progona), ona nekako mora da pomiri rastrzanost između starog života i potpuno novog sveta, što nije nimalo lak zadatak. O takvom životu je Dejan-Tiago Stanković napisao odličnu knjigu.

Nastao iz prvobitne knjige priče istog naziva – o čemu će docnije biti reči – roman „Odakle sam bila, više nisam“ predstavlja svet Lisabona, i to ispripovedan najčešće iz ugla samog pisca. Suštinski, sem nekoliko izleta u istoriju na početku knjige, ovaj roman je priča o samom autoru, njegovim lisabonskim zgodama, ali i pripovest o ljudima koji ga okružuju, među kojima su markantni likovi Komše, Tarzančeta, devojčice Lene, kućne pomoćnice Ljubov…

Dejan Tiago-Stanković je i u ovoj knjizi pokazao izuzetan pripovedački dar. Fokusiran na događaj, pre svega na njegovo transponovanje u književnu formu, on stvara roman u kom je priča ne samo u središtu pažnje, već i svojevrsna svetinja. Čak i kada u pričama predstavlja tegobnost života svojih junaka, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ih kroz suptilni humor i duboko humanističku viziju sveta pretvori u pripovesti u čijem se čitanju istinski uživa. Najbolji svedok tome su molitve jedne junakinje: „ZDRAV, POŠTEN, VREDAN, DOBAR, malo promisli, pa doda da još nije pijanica i tu se nešto zeznula u slovima pa mora da popravi, ali na kraju sve ispada čitko, i nastavlja: NE TUČE ŽENU, malo promisli, pa kad je već pri olovci doda i: NIJE MNOGO RUŽAN.“ Jedini problem sa ovom knjigom je njeno žanrovsko određenje. Nastao iz prvobitne knjige priča „Odakle sam bila, više nisam“ (objavljene pre deset godine), ovaj roman ih proširuje, stvarajući potpuno novo delo, ali sa kompozicione strane manjkavo. Sem Lisabona kao mesta u kom se sve priče odigravaju i pripovedača (samog autora), gotovo da ne postoji kompoziciona nit koja ih spaja. Kako se autoru ovih redova čini, ova knjiga bi savršeno funkcionisala kao zbirka priča, ali i u formi romana ona ne gubi puno na svojoj vrednosti.

Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik preveo je nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi romani „Estoril“ (za koji je dobio priznanje „Branko Ćopić“ i Evropsku nagradu za književnost) i „Zamalek“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.

„Ovde je, naime, postojala Inkvizicija, trajala je skoro tri veka, a jedini zadatak joj je bio modeliranje ponašanja ljudi. Oni koji su preterano štrčali završili su na lomači, generacijama se zbog grube šale gubila glava. Koga zmija ujede, guštera se plaši, a kome je u krv uteran strah od cenzure, samocenzuriše se čak i više nego što treba, sve dok se na kraju svi ne ponašaju tako da se utope u masu, ko se ističe, mora da je lud“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje život Portugalaca i njihov mentalni sklop. Suočenje sa takvim načinom života ljudi sa naših prostora, ali i iz drugih delova sveta, najčešće je daleko od lakog. Opisujući komične obrte koji se gotovo u trenu pretvaraju u tragediju, autor ovog romana sastavlja izuzetnu knjigu, usudićemo se da kažemo verovatno najbolje delo u poslednjoj deceniji koje je za svoju temu uzelo emigrantske sudbine. Suštinski, sudbine ljudi koji dolaze do saznanja da: „Nije ovo laka zemlja da se snađeš i opstaneš, kažem ja. Treba da si mnogo srećan, ili da si mnogo spretan.“ U isto vreme, ovo je odlična knjiga o jednom krajnje zanimljivom gradu koji je u Dejanu Tiagu- Stankoviću dobio dostojnog portretistu.

Naslov: Odakle sam bila, više nisam
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 326

Pročitajte i prikaze romana „Estoril“ i „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića

Žoze Saramago – Male uspomene

Jedna od bezbroj puta ponovljenih rečenica, toliko da je gotovo postala opšte mesto, svakako je ona čuvena Frojdova o detetu kao ocu čoveka. Upravo je Frojd u svojim radovima postavio detinjstvo kao osnovu razvoja čovekove ličnosti. Naravno, ova teorija je kasnije razrađena, pa određeni broj psihologa u današnjici govori da je detinjstvo gotovo jedini osnov čovekove ličnosti, anulirajući tako kasniji razvoj i iskustva. S druge strane, pogotovo u najširim krugovima, ovaj fokus na detinjstvo proglašen je za budalaštinu, pogotovo kada se govori o traumama doživljenim u ovom životnom dobu. Kako god bilo, shvatanje detinjstva, uopšte života deteta predstavlja jednu od stvari koje su tokom razvoja naše civilizacije doživljavale tektonske promene. Sve do skora, možemo slobodno reći do početka dvadesetog veka, negde je ta promena nastupila i znatno kasnije, na decu se gotovo nije obraćala nikakva pažnja, pogotovo u siromašnim sredinama. Ona su se rađala i odrastala prepuštena sama sebi, ali i umirala gotovo u istoj meri, najviše usled zaraznih bolesti koje su na sreću sprečene vakcinama i otkrićem brojnih lekova. I ne samo to. Dečji rad, nekada čak i u fabrikama, predstavljao je sasvim normalnu stvar. Jednu od najpotresnijih slika tog bezumlja dao je Dimitrije Tucović u članku „Mučenici iz leskovačkih fabrika“: „Deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina. Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Popović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.“ Koliko je istorija gnusna stvar, pokazaće nam to što su ove bitange u današnjici sudski rehabilitovane, njihovim potomcima se vraća imovina stečena na dečjoj krvi, a Iliću je čak podignut i spomenik u Beogradu. Ali da se mi vratimo na stvar. Od ovakvog postupanja prema deci u današnjici se odustalo, barem u razvijenijim zemljama. Zahvaljujući dobrim zakonskim rešenjima, ona su zaštićena od nehumanog postupanja i zlostavljanja. I roditeljski odnos prema deci je znatno promenjen, od nekadašnje nehajnosti ili strogog odnosa došlo se do pokušaja da se deci ugodi na svaki način, nekada pretvarajući taj odnos u potpunu grotesku. Možda je upravo zbog ovakve promene i toliko zanimljivo čitati kako je nekada detinjstvo izgledalo, pogotovo kada ti zapisi dolaze iz pera vrsnih književnika.

Pripovedajući o svom detinjstvu, Saramago nas na samom početku knjige „Male uspomene“ upoznaje sa dva mesta, seocetom Azinjaga, u kom je rođen, i Lisabonom, gradom u kom je proveo najveći deo svog života i u kom se razvio. Ispisujući brojne epizode iz detinjstva, i to od okolnosti svog rođenja, priče o članovima porodice, prvim čitalačkim iskustvima, školskim danima, dečačkim avanturama, dobrim delom i o teškoj oskudici u kojoj je živeo, Saramago stvara upečatljive memoarske zapise.

Iako ovo delo sasvim sigurno ne spada u vrhunce Saramagovog stvaralaštva, na kraju to nije ni autorova namera, tome svakako i namerni naslov „Male uspomene“, ono pre sve pleni izuzetnim opisima sveta iz ugla deteta. Vraćajući se nekoliko decenija unazad, Saramago ispisuje pitku priču, lišenu odlika njegovog poznatog stila, prepunu pitoresknih opisa prirode, ljudi i brojnih mesta u čijem se čitanju istinski uživa: „Tokom mog detinjstva, prvih godina dečaštva, to siromašno i zaostalo selo, opasano žuborom vode i šumorom zelenila, sa niskim kućama okruženim srebrnosivkastim maslinjacima, katkad opaljeno letnjim suncem, katkad skočanjeno ljutim mrazem ili potopljeno vodom koja ulazi u kuće, bilo je kolevka u kojoj sam dozreo, torba u koju se mali kengur povukao da bi se ovaplotio, na svoju sreću, a možda i nesreću, u tiho, povučeno, usamljeno biće, jedino koje si mogao i postati.“

Žoze Saramago, jedan od najznačajnijih portugalskih pisaca svih vremena, rođen je u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla automehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova, napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram zvanične istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju „Lagune“.

Pripovedajući o svom detinjstvu, provedenom najčešće u siromaštvu i pokušajima da se u teškoj oskudici nekako preživi, Saramago ipak uspeva da ova priča ne bude samo pripovest o teškoj materijalnoj situaciji, već raspričana skaska o svim segmentima jednog dečjeg života. Opisujući tako rana ushićenja, prve korake u shvatanju sveta, ali i razočaranja, prepreke i uspone, Saramago sklapa sjajne komadiće sećanja sjedinjene u izuzetan mozaik, memoarsku priču o tome kako je nastao jedan čovek: „Niko nije primetio da je dete već pustilo vitice i korenje, bio sam nežno seme koje je imalo vremena da oseti tlo pod svojim tanušnim i nesigurnim nogama i od njega primi, zauvek, iskonski beleg zemlje, tog pokretnog dna ogromnog vazdušnog okeana, tog blata, čas suvog, čas vlažnog, prožetog biljnim i životinjskim ostacima, otpacima svega i svačega, kamenih opiljaka, smrvljenih u prah, raznoraznih i kaleidoskopskih tvari koje su prošle kroz život i u život se vratile, baš kao se vraćaju sunca i meseci, poplave i suše, hladnoće i žege, vetrovi i zatišja, boli i radosti, bića i ništavilo.“       

Naslov: Male uspomene
Autor: Žoze Saramago (1922-2010)
Preveli: Jasmina Nešković i Jovan Tatić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 175

Pročitajte i prikaz Saramagovog romana „Zapis o pronicljivosti“

Jovan Ristić – Poplavljeni um

Iako će reakcija svakog zdravomislećeg bića u susretu sa teorijama zavere u najvećem broju slučajeva biti ili podsmeh ili istinsko čuđenje, što je sasvim prirodna stvar, mnogo teže je pokušati da se one racionalno raščlane. Zašto je to tako? Pa, najpre, krajnje je teško razumno razmatrati priču – uzećemo primer jedne skorašnje internet zvezde – da su Kinezi izvršili genocid na srpskim narodom koji je u starostavno vreme gradio Kineski zid. Još teže je razumno posmatrati teorije Jovana I. Deretića – korifeja niza pseudoistoričara, uzgred, nedavno sahranjenog u beogradskoj Aleji zaslužnih građana, i ne, ovo nije teorija zavere – o srpskom poreklu Isusa, Mojsija, Aleksandra Velikog, Kanta, Bizmarka, suštinski gotovo svih značajnijih istorijskih ličnosti. Kako ozbiljno raščlaniti teorije zavere o pedofilskoj mreži u kanalizacionom sistemu Njujorka u kom moćnici drže brojnu zatočenu decu? Da se ne priča tek o teoriji zavere da svetom vladaju reptili u ljudskom obličju od kojih je najistaknutija engleska kraljica? Ipak, i pored ovih teškoća, u svom tom ludilu ima nekog „sistema“ da parafraziramo Šekspira. Koren svake teorije zavere je sumnja. I to sumnja u strukture moći, pre svega oličene u državnoj upravi. Suštinski, što se danas nažalost često previđa, istorija razvoja naše civilizacije je ništa drugo nego istorija suprotstavljanja uvreženim načinima života i pravilima koje su postavljali trenutni vladari. Naravno, u korenu svega toga je ležala sumnja u opravdanost tih načina i pravila života. Da se uverite u to dovoljno je da pročitate spis francuskog filozofa Žozefa de Mestra „O dželatu“ koji svaku suprotstavljenost tadašnjim normama života, pod tim pre svega mislimo na monarhističko-feudalni sistem, posmatra ne samo kao teoriju zavere i potpuno neopravdanu ludost, već i kao zločin koji mora biti kažnjen. Ipak, vreme se menjalo i, na sreću, menja se i dalje. Osvojene slobode, koliko političke, ništa manje ekonomske, rodne ili seksualne, donele su i isto vreme i sumnju u državne strukture koje pokušavaju da nam te slobode oduzmu ili smanje, što svakako nije daleko od istine. Ipak, problem je, da se vratimo na početak, što se umesto zdrave sumnje i borbe protiv onih koji te slobode zaista žele da nam „otmu“ – sumnja je uvek, ma koliko to oni na položajima moći mrzeli, blagotvorna i najbolji društveni korektiv – to pretvorilo u ludosti nabrojane na početku teksta. Tako se umesto borbe za pravednije društvo, socijalnu jednakost ili slobode bori za skrivenu istoriju koju moćnici taje, protiv guštera u ljudskom obličju, 5G antena ili „gejtsova i soroša“ koji hoće da nas istrebe vakcinama. Priču o svetu u kom se to veruje donosi nam Jovan Ristić u romanu „Poplavljeni um“.

Godina je 2014. Tokom velikih poplava na jednoj Fejsbuk grupi traži se krivac za ovu pošast. On je, kako to obično biva, HAARP sistem, i to instaliran u predgrađu Beograda. U borbi protiv ovog „zla“ ujedinjuje se čudna skupina Fejsbuk revolucionara, sastavljena od propalog političara, mladog stihoklepca, grdosije koji radi kao obezbeđenje u jednoj banci i devojke koja ovaj „izlet“ shvata kao pokušaj da barem na jedan dan pobegne od porodičnih neprilika. Prateći njihov put do predgrađa Beograda, ali i susret sa HAARP-om, Jovan Ristić ispisuje ovaj roman.

Nastao iz priče „HAARP i ostale teorije zavere“ (o kojoj smo pisali na ovom mestu), roman „Poplavljeni um“ je sjajno nadograđuje, i to ne samo u fabularnom smislu, već i u psihološkoj karakterizaciji junaka. Izborom različitih socijalnih, obrazovnih, ekonomski, ali i svetonazorskih pozadina junaka, Jovan Ristić čini sjajnu stvar, jer nam na taj način prikazuje raslojenost sadašnjeg društva, i to na književno ubedljiv način. Ono što se mora zameriti je završeno poglavlje romana. Žanrovski koncipiran kao kombinacija angažovanog (u najboljem smislu te reči) i roud romana, on se u poslednjem poglavlju, gotovo iznenada i bez nekog valjanog razloga, pretvara u čudnu kombinaciju naučne fantastike i horora. Naravno, to je legitimna stvar, ali ukoliko se roman na dvesta strana ukorenjuje u realnosti i onda se naprečac, i to na završnih četrdesetak strana prebacuje u sasvim drugi žanr, pritom gubeći snagu i rasplinjujući se, to svakako predstavlja promašaj barem u ovom segmentu.

Jovan Ristić, pisac, pravnik, novinar i prevodilac, rođen je u Beogradu. Osnivač je Festivala srpske fantastike. Autor je nekoliko istoriografskih dela o filmskoj umetnosti, kao i pravnih studija. U knjizi „Godine u magli“ (Niški kulturni centar, 2010) sabrane su njegove priče i pesme.

Svesno se hvatajući u koštac sa savremenošću, njenim nimalo prijatnim političkim i socijalnim prilikama, Jovan Ristić, još dublje odlazi u društveno „srce tame“, svet zaluđenika teorijama zavere i boraca protiv „novog svetskog poretka“. Sastavljajući upečatljive portrete svojih junaka, on ne samo da predstavlja ludosti u koje oni veruju, već i prikazuje kako je došlo do verovanja u njih, ali i do kakvih posledica one mogu da dovedu. Sjajna je to analiza, još bitnije izvedena na književno vredan način. Ako izuzmemo poslednje poglavlje, Jovan Ristić je napisao roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji se, što je u našoj književnosti retka stvar, odlučno hvata sa nimalo prijatnim segmentima naše svakodnevnice, pre svega teorijama zavere, dajući nam ne samo njihov prikaz, već i potpuno nove poglede. Jedan od njih je i ovaj: „Beba nije verovala u priče kakve su pričali (…) o ciklusima kroz koje prolazi planeta, o lobiju Ala Gora i zlim Rotšildima koji hoće celu planetu da izlože ogromnim taksama kako bi se mali broj ljudi bogatio na lažnoj priči o ljudskoj krivici za klimatske promene; njoj je to ličilo na još jednu teoriju zavere, na propagandu koju šire naftni giganti, arapski šeici, republikanci, Indijci i Kinezi sa vrlo jednostavnim ciljem: da se ništa ne promeni. Da profiti od istih stvari nastave da se vrte. Kao da su resursi planeti večni.“

Naslov: Poplavljeni um
Autor: Jovan Ristić (1973-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 260

Prijatelj Jermenin – Andrej Makin

U nizu propagandnih laži izrečenih tokom sadašnjeg rata u Ukrajini, po onoj čuvenoj Eshilovoj maksimi da u ratu prvo strada istina, jedna je ipak prilično zanimljiva. U pitanju je propagandna laž da su ukrajinske vlasti u sprezi za zapadnim centrima moći spremale masovni pomor Rusa, i to preko izmene ruskog genoma, koji bi, kako to propaganda govori, bio izložen zaraznim bolestima. Jedini problem u celoj ovoj priči jeste to što nacionalni genom ne postoji. Jednostavno, nacija je veštačka kategorija, iliti još preciznije: konstrukt, stvar svojevrsnog društvenog dogovora, a ne ono što dobili prirodnim putem. Ruski genom je identičan ukrajinskom genomu, pa bi to toj logici Ukrajinci stvarali biološko oružje koje bi i njih poubijalo. Identična stvar je sa svim teorijama o koronavirusu kao biološkom oružju koji je neki centar moći pustio zarad depopulacije stanovništvo. Ovo, naprosto, ne pije vodu zato što bi virus vrlo brzo došao do onih koji su ga pustili, a njegove mutacije bi izazvale velike posledice, čak i ako bi strana koja bi ga „pustila“ imala „protivotrov“ za njegovu prvu verziju. Ali da se manemo bioloških ratova za koje se nadamo da se nikada neće odigrati. Podjednako zanimljiva je bila elaboracija ruskog vrha o razlozima napada na Ukrajinu, i to izvedena kroz priču o veštačkoj ukrajinskoj naciji, nasuprot, kako se to između redova čita, prirodnoj ruskoj naciji koja „poznaniju prava“ privodi zabludele Ukrajince. Ali tu imamo jednu veliku ogradu. Ruski državni vrh je u pravu. Ukrajinska nacija je zaista veštačka. Baš kao što je to i ruska. Uostalom, baš kao što su to i sve nacije. Niko se ne rađa kao Rus, Ukrajinac, Srbin ili Hrvat, već takav nastaje usled odrastanja i vaspitanja. Uzmite kao primer, što na nesreću nije bio redak primer pogotovo na ovim nesrećnim prostorima, dete rođeno u jednoj etničkoj grupi, odvedite ga u drugu etničku grupu i ono će postati pripadnik te etničke grupe kako se bude razvijalo u njoj. Jedini je problem, i tu se vraćamo na početak, što se nacionalna pripadnost u našem krajnje neozbiljnom svetu preozbiljno shvata. U njeno ime izvršen je niz bestijalnih zločina, a milioni ljudi su u ime tog konstrukta izgubili živote, domove, ostajali osakaćeni ili potpuno unesrećeni. Još gore, u ime te veštačke razlike – koliko je ona smešna sjajno nam je pokazao Boris Dežulović u romanu „Jebo sad hiljadu dinara“ – spremni smo da mrzimo druge, čak i da ih ubijamo. Izuzetno nam to pokazuje i Andrej Makin.

Početak je sedamdesetih godina u Sovjetskom Savezu. U jednom sibirskom gradiću, blizu logora za političke zatvorenike, živi trinaestogodišnji dečak, smešten u sirotištu. Igrom slučaja, glavni junak se sprijateljuje sa čudnovatim jermenskim dečakom Vardanom, koga spasava od nasilnika. Upoznajući se sa životom svog novog prijatelja, narator romana ulazi u ništa manje čudnovati „Đavolov kraj“, koloniju jermenskih zatočenika i njihovih porodica. Suočen sa potpunom novim svetom pripovedač se neminovno menja.

„Naslućivao sam kako se jedina tajna dostojna da se istražuje krije u našoj sposobnosti da se odupremo toj navali gluparija koje nas odvlače daleko od prošlosti u kojoj smo zaturili suštinu sebe samih“, ispisuje Andrej Makin u ovom romanu, možda na najbolji način određujući zašto se u ovom romanu vraća u dane svog detinjstva. Nastao na osnovu piščevih ličnih doživljaja, sam Makin je to potvrdio u nekoliko razgovora, roman „Prijatelj Jermenin“, rekonstruiše ne samo piščev život, već i davno prohujalo sovjetsko vreme i njegovu najbolniju epizodu Gulag. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, pogled na taj davno prohujali svet daje se kroz vizuru deteta koje u potpunosti ne razume sve političke igrarije, ali itekako shvata njihovu pogubnost. Izuzetan je i prikaz života jermenske zajednice, njihovih običaja, kulture i načina života. Da sve to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Anđa Petrović kroz izvrstan prevod romana.

Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Autor je niza romana koji su zadobili brojna književna priznanja i veliku čitanost. Član je Francuske akademija nauka i umetnosti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.

„Shvatio sam da su naši životi sve vreme klizali ivicom ponora, a da smo, jednim običnim postupkom, mogli da pomognemo drugome, da ga zaustavimo u padu, da ga spasemo. Gotovo igrajući se, bili smo u stanju da budemo neki bog za našeg bližnjeg!“, ispisuje Andrej Makin u ovom romanu. Upravo to klizanje ivicom ponora, ali i obični postupci koji spasavaju druge, u središtu su ovog romana. Opisuje dane svog detinjstva, on stvara svet oivičen nezamislivom patnjom Gulaga koji jedino može biti ublažen, nažalost ne i potpuno neutralisan, ljudskom dobrotom. Junak romana tu dobrotu pronalazi u prijateljstvu sa Vardanom, jermenskim dečakom. Sjedinjeni nesrećom, njih dvojica stvaraju samosvojni svet, potpuno nezavistan od svih društvenih i političkih prilika, pogotovo onih nacionalnih. Opisujući njihovo prijateljstvo, Andrej Makin u ovom romanu nenadmašno pokazuje koliko su nacije zapravo veštačka stvar, da se vratimo na početak teksta, i koliko, eto lekcije koje nikako da naučimo, prevazilaženjem tih nametnutih razlika možemo da učinimo veliku stvar. Najbolje to sam Makin opisuje: „A sada, u tome više ne vidim mračne zagonetke i čudnovate protivrečnosti, nego onu jednostavnu istinu koju sam, zahvaljujući njemu, najzad shvatio: mi se mirimo s tim da ne tražimo onoga drugog u sebi, a to nas ubija mnogo pre smrti – u igri senki, pokretnoj i rečitoj, koju smatramo jedinim mogućim životom. Svojim životom.“

Naslov: Prijatelj Jermenin
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 165

Pročitajte i prikaze Makinovih romana
„Žena koja je čekala“ i „Arhipelag za drugi život“