Plamen – Leonard Koen

Čini se da je nedavna smrt Đorđa Balaševića kao retko koji događaj uspela da ujedini ljude sa područja bivše Jugoslavije. Koliko je to, pre svega, bila posledica Balaševićevog društvenog angažmana ili je bolje reći pokušaja da se ljudi sa područja bivše Jugoslavije nakon užasnog građanskog rata ujedine oko sličnosti nasuprot razlikama, dobrim delom je to proizilazilo i iz njegovog istinskog talenta. Razume se, njegovo stvaralaštvo, kada bi se gledalo sa čisto književne strane, ima mnogo mana, pre svega je to sladunjavost i patetika u brojnim pesmama, besomučno rabljenje izanđalih fraza i stereotipnih konstrukcija, ali, ipak, u budućnosti Balašević će sasvim sigurno ostati upamćen kao najznačajniji jugoslоvenski kantautor svih vremena i znameniti pesnik. Još bitnije, barem za ovu priču, umetnik čije je stvaralaštvo uspelo da prevaziđe okvire svih žanrovskih određenja. Da bi se to razumelo treba da se vratimo u ne tako daleku prošlost i prisetimo se buke i besa koji su pratili dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu. Argumentacija protivnika odluke Nobelovog komiteta uglavnom se svodila na tvrdnju da Dilan nije književnik, već muzičar. Naravno, niko razuman nije sporio da su njegove pesme izuzetne, dobar deo i istinska remek-dela, ali nepremostivi kamen spoticanja, barem za oponente ove odluke, predstavljala je forma. Najveći deo Dilanovih stihova su muzičke numere, prvobitno otpevane i tek kasnije „prebačene“ na papir. Naravno, sve ovo je prilično apsurdno zamešateljstvo, prvenstveno zato je dobar deo književnosti, pogotovo onaj kanonski, uzmimo samo za primer Homera i naše narodne pesme, prvo „otpevan“, pa tek onda zapisan, i, što je još bitnije, i u jednoj i u drugoj formi Dilanovo stvaralaštvo predstavlja istinski vrednu stvar. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju književnosti. Izlazak pisca, mada je u ovom slučaju pre svega reč o pesnicima, iz čisto književne sfere i njihov izlet u druge umetničke oblike za dobar deo ljudi, pre svega književnih teoretičara, predstavlja neoprostivi greh. Još gora situacija je kada se neko ko se proslavio u nekom drugom obliku umetnosti „usudi“ da uđe u svet književnosti. Ne treba zaboraviti, što predstavlja najveći kamen spoticanja, i nemogućnost da se neka poznata ličnost primi u književni svet, pogotovo među pesnike, pošto su pesnici, jelte, uboga, neshvaćena i nepopularna bića. Tako se Dilanu, uostalom i Balaševiću, pristupa isključivo kao prema muzičarima. Slična stvar je i sa velikim Leonardom Koenom. Kolika je to greška govori najbolje nam pokazuje njegovo književno stvaralaštvo.
Zbirka pesama „Plamen“, originalno objavljena 2018, predstavlja književno stvaraštvo Leonarda Koena koje je ostalo neobjavljeno za njegovog života. Tako se u prvom delu knjige daje izbor pesama koje je Koen pisao u prethodnih nekoliko decenija, a koje nisu pronašle mesto u njegovim ranijim zbirkama. Drugi deo zauzimaju pesme koje su svoju „premijeru“ doživele kao muzičke numere na poslednjih nekoliko Koenovih albuma. Treći i završni deo predstavlja izbor stihova iz njegovih beležnica. Gotovo svaku pesmu iz ove zbirke prate originalni Koenovi crteži.
Prvo o prevodu. Iako je Vladimir Kopicl, izvrsni pesnik i prevodilac, pronašao sjajan način da prenese Koenove misli, ništa manje i ritam njegovih pesama na srpski jezik, što uvek predstavlja težak zadatak, pogotovo kad je reč o poeziji, nemoguće je ne pomenuti brojne nepreciznosti u prevodu, nekada i nepreciznosti koje drastično menjaju smisao Koenovih stihova. Naravno, autorska sloboda u prevodu je neupitna, ali ona može prilično da zasmeta, pogotovo ako je reč o dobro poznatim pesmama, kakve su svakako Koenove. Ipak, i pored ovih manjkavosti, barem za autora ovih redaka, Vladimir Kopicl je uspeo da dostojno prenese Koenovu poeziju na srpski jezik. Pohvale zaslužuje i izdavačka kuća „Geopoetika“ koja je u sjajnoj opremi nakon nekoliko decenija pauze našoj javnosti ponovo predstavila Koenov poetski opus.
Leonard Koen, jedan od najistaknutijih umetnika savremenog doba, rođen je u Montrealu. Debituje 1956. sa zbirkom „Hajde da uporedimo mitologije“ nakon koje sledi niz nagrađivanih zbirki pesama i dva romana „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“ (objavila je ih „Geopoetika“ u izvrsnim prevodima Vuka Šećerovića). Uporedo sa pesničkom karijerom, Koen postaje planetarno popularni muzičar. Njegovi albumi se prodaju u milionskim tiražima, a sam Koen postaje jedan od najcenjenijih umetnika na razmeđi dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Preminuo je 2016.
„Tako malo da se kaže / Tako nužno / da se to kaže“, piše Koen u pesmi „Moja karijera“. Rafinirana Koenova ironija koliko je okrenuta prema svetu, ništa manje je uperena i prema njemu samome. Preispitujući, mada je možda bolje reći: istražujući pojmove i shvatanja o ljubavi, ideologiji, veri, seksualnosti i umetnosti, uopšte: životu samom, Leonard Koen u pesmama sabranim u ovoj zbirci stvara izuzetne stihove prožete romantikom, istinskom žudnjom za lepotom, ali i shvatanjem da gotovo sve doživljava svoj poraz, što se naposletku pretvara u nenadmašnu ironiju. Baš takvi su stihove iz pesme: „Napola savršeni svet“: „Na tom temeljnom tlu / Gde ljubav je silovita, slobodna, / Na tren / I napola savršen svet otkriven uz nju“ ili stihovi iz beležnica: „(…) ima nekog smrada lepote / iznad lešine istine“. Naravno, to je samo jedan segment ove zbirke. Koen je nenadmašni poetski majstor, tvorac čudnovatih stihova prepunih obrta i istinskog humora: „sve će se / vratiti / u pogrešnom svetlu/ sasvim / pogrešno shvaćeno / i na mene će gledati / kao na čoveka / kakav sam sam najvećim delom / svog života / nastojao da ne budem“. Pred nama se u ovoj zbirci nalazi izuzetni stvaralac, nećemo pogrešiti ako kažemo jedan od najznačajnijih pesnika našeg doba. I da se polako vratimo na početak. Koen će za najveći broj ljudi ostati upamćen kao vrsni kantautor i muzičar, istinska umetnička veličina, verovatno i jedan od poslednjih velikih mudraca i gurua, razume se, u najpozitivnijem smislu ovih reči. Ipak, nekako će u zapećku ostati činjenica da je on pre svega bio pesnik i književni stvaralac koji je za sobom ostavio izuzetan literarni opus u kom su nenadmašno spojene lepota i čežnja, ali i svest o neumitnom porazu sjedinjena sa ironijom. Sam Koen to najbolje izražava u svojevrsnom uputstvu za poetsko stvaralaštvo: „(…) nikad ne treba jadikovati tek tako. Da ako bi neko da izrazi veliki neizbežni poraz koji nas sve čeka, onda to mora da se čini unutar strogih granica dostojanstva i lepote.“ Baš to nam je Koen podario u ovoj izuzetnoj zbirci.

Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vladimir Kopicl
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 310

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“

I magarica ugleda anđela – Nik Kejv

U moru opštih tema, još više opštih mesta, čini se da je uvek prisutna priča o nasilju. Najčešće, o porastu nasilja u sadašnjosti. Te priče, naravno, prati zgražavanje, cijukanje (ono sada već obavezno: ju, ju, ju), ništa manje i rečenice kuda sve to vodi i, razume se, da je nekada sve bilo bolje. Koreni problema, dublje promišljanje – suštinski: bilo kakvo razmišljanje su isključeni. Baš kao i uvek, dovoljno je izgovoriti par stereotipnih rečenica, onih koje pravdaju naš život za razliku od života tih nasilnika koji, jelte, uništavaju naš divni svet. Slične su, ako ne i identične, reakcije kada se povede priča o nasilju u umetnosti. Još preciznije, predstavljanju nasilja u umetnosti. Amblematični primer je scena iz poslednjeg Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu“. Upozorenje: ukoliko niste gledali ovaj film, a to vam svako savetujemo da učinite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Jedna od članica Mensonove bande koren nasilja, dok se sprema da iskasapi trudnu ženu, vidi u silnim scenama nasilja koje je videla u filmovima. Razume se, ova scena u sebi skriva ironiju, najpre zato što nasilje u Tarantinovim filmovima doživljava svojevrsnu apoteozu, postajući, eto opet ironije, zabava. Tarantinovo ironisanje za neke druge, verovatno za većinu, je sušta istina. Jedan od razloga za porast nasilja, ako ne i ključni, je nasilje u mas-medijima, čuli ste bezbroj puta. Otprilike, i kako to ovaj deo populacije zamišlja, neko ko gleda akcioni film ili igra nasilnu video-igru ekspresno postaje Džek Trbosek. Razume se, ovo nema nikakve veze za zdravim razumom. Niko neće postati ubica ili razbojnik, pa čak i ako provede ceo život gledajući kasapljenja u filmovima, ako mu se za to ne pruži prilika. A ta prilika je siromaštvo, beznađe i opšte bezakonje u društvu. Naravno, to je mnogo teže rešiti, a i zahteva veliki trud. Mnogo je lakše okriviti nasilje u mas-medijima. Ipak, tu se priča ne završava. Za ogroman broj ljudi umetnost je anestetik, nešto što nam pruža utehu u poprilično crnoj stvarnosti. Još tačnije rečeno, umetnost je svojevrsni simulakrum koji je tu da nas razvredri i oplemeni. U tom simulakrumu mesta crnoj stvarnosti nema. Zbog toga su i toliki povici na naturalističko predstavljanje nasilja u umetnosti. Umetnost mora da bude lepa, da citiramo Marinu Abramović. I pored svega toga, umetnost progovara o nasilju. Još tačnije, predstavlja nasilje u svoj svojoj razornosti i užasu. Baš kao što to čini i Nik Kejv u romanu „I magarica ugleda anđela“.
U dolini Jukulor, imaginarnom prostoru najverovatnije smeštenom u Australiji, živi zajednica jukulita. Uzoran život, oslonjen najvećim delom na čvrstim, kako to već biva, moralnim i religioznim postulatima, ipak u sebi krije tajnu. A ta tajna je užasno nasilje koje je sveprisutno u ovoj čudnoj zajednici. Žrtva tog nasilja je glavni junak romana Jukrid Jukro, nemi i, kako se svima čini, maloumni dečak. Prateći njegov životni put, strašno zlostavljanje od strane majke i okoline, Nik Kejv stvara priču o užasu koji mora doći na naplatu. I ona dolazi kada Jukrid krene u osvetnički pohod.
Pripovedačka veština Nika Kejva je neverovatna. Od samog početka romana ubačeni smo u dijabolični svet, onaj u kom, kako se čini, vladaju pravila nekog drugog sveta. Ipak, i kako stranica za stranicom romana odmiče, mi shvatamo da se taj izmaštani svet nimalo ne razlikuje od našeg. Ta, samo naizgled, dihotomija svoj najveći izraz zadobija u Kejvovim narativnim strategijama. Mešavina fantazmogorije sa čestim biblijskim aluzijama neraskidivo je povezana sa realističnim prikazom stvarnosti i nutrine glavnog junaka. One koje otkriva grotlo očaja: „Pitao sam se danima i noćima i kosti su mi ostarile i postale bolne tokom mog nastranog počinka. Danima i noćima pritiskala me je gnojava ruka očaja. Izluđujući bol stvorio mi se u srcu, dovoljno jak da me ubije. I sve vreme dok sam ležao tu, prigušeno mrmljanje mrtvih dizalo se iz zemlje, gnevni i vapijući zvuci, izgovarajući stotine jedva razumljivih i jedva pojmljivih istina.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Boba Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
Ovde, u ovom mračnom kutu, sagradio sam svoje utočište, daleko od senke ljudske ruke, na ovom točku gneva, na čijem su obodu oklevali pravedni maljevi svih njih. Svih njih koji su živeli da bi me povredili“, misli su Jukrida, glavnog junaka ovog romana. Nik Kejv stvara sjajnu sliku sveta u kom nasilje ne samo da je prisutno, to nasilje postaje određujuće po život. I možda još bitnije, nasilje je to koje rađa nasilje. Baš kakav je slučaj sa Jukridom Jukroom. Taj put je Kejv predstavio izuzetno, baš kao što je izuzetna i predstava čudnog sveta u kom glavni junak živi. Ako je za Tarantina nasilje zabava, u Kejvovom slučaju su nasilje, užas i prljavština našeg života postali poezija (baš kakav je i slučaj sa Kejvovim skorašnjim albumom „Skeleton Tree“). Naravno, to nasilje proždire sve. Ponajviše one koje su njihove žrtve. I to žrtve koje najčešće postaju dželati, odvodeći i sebe i svoje okruženje u propast. Baš kao što čini i glavni junak ovog izuzetnog romana: „Smrt je melem za bol života – to je moje otkriće svetu.“

Naslov: I magarica ugleda anđela
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveo: Goran Sinadinović
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 315

Pročitajte i prikaz Kejvovog romana „Smrt Zeke Manroa“

Leonard Koen – Cilj (prevod pesme)

Ne mogu da napustim kuću
Ni da se javim na telefon
Opet tonem na dno
Al’ nisam sam

Konačno razvrstavam
Račune duše:
Ovo je za smeće
To je plaćeno u celosti

A pad –
On je tako davno počeo
Ne mogu da zaustavim dažd
Ne mogu da zaustavim sneg

Sedim u svojoj stolici
Gledam ulicu
Komšija mi uzvraća
Osmeh poraza

S lišćem treperim
Presijavam se kao hrom
Skoro sam živ
Skoro sam kod kuće

Nema ničeg što bi moglo da se sledi
I ničeg što bi moglo da se nauči
Osim cilja
Što ostade van mog dosega

Pesma je prvobitno objavljena u zbirci „The book of Longing“ (2006),
a sada i kao muzička numera na albumu „Thanks for the Dance“

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“,
kao i prevode pesama „Aleksandra odlazi“, „Hiljadu poljubaca duboko“ i „Prati svoj put

Emil i Natalija – Robert Valzer

Pored onog sada već sveprisutnog stereotipa o vezi genijalnosti i ludila, o kojem je na ovom mestu već pisano, ono što se najčešće pripisuje umetnicima je patnički život. Koliko je ovo shvatanje posledica sukoba društvenih i političkih sistema sa „jezičavim“ stvaraocima, lista progonjenih umetnika od Ovidija do današnjice bila bi beskonačna, to još više proizilazi iz same prirode umetnika. Može se raspravljati da li je ovo istina ili ne, ali dobar deo populacije, ako ne i potpuna većina, umetnike posmatra kao nekakva krhka stvorenja, melanholike zagledane u sopstvenu dušu, kojima je zadatak, ili kako se to još više voli da kaže: neophodna potreba, da na papir stave svoje silne duševne muke. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patnja se u svim većim religijama posmatra kao dobra i izuzetna stvar. U judaizmu i hrišćanstvu je to posledica praroditeljskog greha Adama i Eve. Kazna za njihovo nepočinstvo je bila patnja, koja se prenela na njihove potomke, tačnije na sve nas. Još više je to istaknuto u biblijskoj knjizi о Jovu, u kojoj istoimeni junak preživljava silne patnje nikad ne dovodeći božju volju u pitanje. Patnja se nalazi i u središtu budizma. Sve je nesavršeno i nedovoljno, suštinski neadekvatno u našoj propadljivoj stvarnosti. Sam Buda kaže: „Sve što se oseća je unutar patnje“. Kako se duh vremena neminovno prenosi na umetnost, tako je patnja postala nerazdvojno vezana za umetnost. Zamislite, recimo, Dantea bez Beatriče. Ili Petrarku bez Laure, Prešerna bez Julije, Lazu Kostića bez Lenke Dunđerski… Staćemo ovde, jer bi i ovaj spisak bio beskonačan. To ostaje nepromenjeno i u kasnijoj umetnosti, i ne samo to, postaje još izrazitije. U romantizmu patnja zadobija novi oblik. Ona postaje veltšmerc, sentimentalna bolećivost čitave jedne generacije. S manje ili više izmena, on opstaje do današnjice. O njemu u romanu „Omiljena igra“ piše Leonard Koen: „Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strahove i strepnje. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje.“ Tako je patnja u umetnosti prerasla lični bol umetnika i postala idealna tema, ali ne samo to. Patnja je postala poza pomoću koje se zadobija poštovanje i slava. Otudа i ona opštepoznata slika melanholičnog umetnika, dovedena gotovo do apoteoze. Problem nastupa kada se patnja zaista projavi, a da ona nije sentimentalna afektacija, već istinski očaj. Kakav je bio kod Roberta Valzera.
U zbirci „Emil i Natalija“ sabrano je preko pedeset proznih zapisa Roberta Valzera. Na prvom mestu, to su priče, gotovo uvek napisane u prvom licu, koje glavnog junaka smeštaju u neprihvatljiv i duboko neadekvatan svet i prostor. Junaci ovih priča su uglavnom posmatrači koji se prepuštaju doživljenom prizoru, ali nikada do kraja ne učestvujući u njemu. Brana između stvarnog sveta i njihovih unutrašnjih svetova je nepropustljiva. Takvi su i Valzerovi autopoetički zapisi u kojima provejava ista misao: „Najlepše je kada se čovek pravi da ono lepo uopšte ne oseća i kada je samo onakav kakav jeste i inače.“
Ono što je najviše uzrokovalo da delo Roberta Valzera ne zadobije slavu za vreme autorovog života je nepripadanje duhu vremena. Uronjen u užas malograđanske stvarnosti („Svako od njih je imao svoj strogi, uski, tupi, prikladan posao, a osim toga, svako od njih je piljio u nedokučivu prazninu. Bez milosti za sebe, nisu poznavali ni milost za druge. Bili su mrtvi i takvima su i druge smatrali.“) iz kojeg izvire apsurd, Valzer se smatra za Kafkinog preteču (sam Kafka je bio veliki Valzerov obožavalac). Valzerova stilska rešenja i neobični završeci priča neodoljivo podsećaju na Harmsa: „Ovde je priča zastala i potpuno se slažem i shvatam njenu nesvest, pošto ni ja, kao ni vi, ne bih bio u stanju da nastavim pripovedanje, jer sve ono što sledi neumitno vodi u ambis beskorisnosti“. Robert Valzer je pisac koji je anticipirao budućnost. Možda je najbolje reći, vesnik onoga u šta će se pretvoriti književnost dvadesetog veka.
Robert Valzer, jedan od najznačajnijih švajcarskih pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradu Bil. Po završenoj gimnaziji, obučava se za bankarskog činovnika. Neuspešno pokušava da postane glumac, posle čega se okreće različitim zanimanjima. Bio je činovnik u banci, službenik u fabrici mašina, sluga u bogataškim kućama, batler… Njegova prva prozna i poetska dela dobijaju negativne ocene i komentare. Tako će ostati do kraja njegovog života. Na pedeseti rođendan (1928) Valzer je smešten u lečilište posle nekoliko neuspešnih pokušaja samoubistva. U njemu se Valzer odriče svih svojih dela zahtevajući da se više ne posmatra kao književnik. Umro je u potpunoj anonimnosti. Početkom sedamdesetih interesovanje za Valzera se obnavlja i po prvi put se štampaju sva njegova dela. Na srpski su prevedeni njegovi romani „Jakob fon Gunten“ i „Pomoćnik“, kao i zbirke „Male velike priče“ i „Šamar i ostalo“.
„Ponekad, baš kao što se i nebu dešava, / Iznenada bi nestalo moje raspoloženje / U nekom dugom danu patnje“, napisao je Robert Valzer. Možda baš ovi stihovi na najbolji način karakterišu Valzerovo stvaralaštvo. Gotovo svi njegovi junaci su usamljenici koji moraju da se sukobe sa neprihvatljivošću svog položaja. Skoro da je svejedno da li je to nezadovoljstvo zbog činovničkog posla koji ih ne ispunjava (uglavnom su to bankarski službenici ili trgovački putnici) ili nepripadanje svetu u kom se živi. Valzerova patnja nije romantičarski sentimentalizam, čak i kada je on prisutan u pojedinim pričama on vrlo brzo ustupa mesto istinskom očajanju. Najgore od svega, utehe nema. To nije slatka patnja, nije čak ni povređenost koja se nekako može nadomestiti. To je besmisao koji odvodi u apsurd, sa kojim se u ovoj sjajnoj knjizi Robert Valzer neprestano sukobljava: „Ono što čovek ima, više i nema, a ono što poseduje već je izgubio. Samo ono za čim čezne je stvarno, (…) samo smo ono što nikada nismo bili.“

Naslov: Emil i Natalija
Autor: Robert Valzer (1878-1956)
Izabrao i preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2017
Strana: 160

Smrt Zeke Manroa – Nik Kejv

„Možemo da budemo heroji / Samo na jedan dan / Mi možemo da budemo heroji“, stihovi su Dejvida Bouvija. Kontrapunkt ipak sledi: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“. „Heroji“, jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama je inspirisana Berlinskim zidom, još tačnije slikom zaljubljenog para koji se sastaje krišom pored zida. Razume se, potencijal ove pesme prevazilazi doslovno značenje i može se posmatrati kao sukob između surovosti sveta (svih tih zidova, doslovnih i metaforičkih) i ljudske potrebe da se surovost pobedi. I kao neminovni poraz u toj borbi izražen u potonjim stihovima. Himna je to savremenog čoveka, opis poraza herojstva. Pritom se ne misli na doslovno herojstvo (o njemu je na ovom mestu pisano povodom knjige „U potrazi za junakom“) već na poraz naših, možemo reći običnih, života. Svojevrsne zarobljenosti u efemernom koja se na kraju neminovno pretvara u banalnost. Izgleda da je ona Fukujamina teorija o kraju istorije bila u potpunosti tačna. I to ne u njenom osnovnom značenju koje glorifikuje liberalnu demokratiju kao najsavršeniji mogući politički sistem, već u njenom vernom pratiocu, neoliberalnoj ekonomiji, koja je kao nijedna vojna sila ili ideologija do sad uspela da pokori svet. Ljudski život se pretvorio u banalnost, ili kako je to sjajno Milena Marković rekla na jednom mestu u praseći idealizam. I polako dolazimo do naše poente. Gde je tu mesto umetnosti? Suštinski, da li tu umetnost može bilo šta da uradi ili promeni? I još bitnije, kako umetnost treba da se postavi prema takvom svetu? Najveći roman dvadesetog veka, Džojsov „Uliks“, je pokušao da odgovori na ovo pitanje. Nekadašnje herojstvo Odiseja smenile su avanture Leopolda Bluma. Malograđanina, dosadnjakovića i koliko-toliko zadovoljnog čoveka. Kroz prikaz jednog dana života dablinskog akvizitera novinskih oglasa, Džojs je predstavio savremenog čoveka. Kasnija književnost će Leopolda Bluma, tog sasvim običnog (malo)građanina, predstaviti u bezbroj varijanti. Takav je Henri Kinanski, junak nekoliko romana Čarlsa Bukovskog. U delu „Pošta“ pred nama se rađa lik gubitnika i beznačajnog čoveka koji svoj očaj utapa u alkoholu i seksu, svesnog da od promene sopstvenog život, tek ne sveta, nema ništa. Na tom tragu treba posmatrati i roman Nika Kejva.
Glavni junak romana, Zeka Manro, je sredovečni putujući prodavac kozmetičkih preparata. Ne manje bitno, Zeka Manro je satir. To će dovesti do samoubistva njegove žene Libi, već opterećene dijagnozom kliničke depresije, koja ne može da se pomiri sa muževljevim neverstvima. Zeka Manro je ostao sam sa devetogodišnjim sinom Zekom Juniorom. Kao da to nije dovoljno, Zekin otac umire od raka pluća. Zajedno sa sinom, Zeka Manro kreće u još jedan poslovni pohod, praćen brojnim seksualnim avanturama i ništa manje porazima, želeći da nekako pronađe izlaz iz užasa koji je postao njegov život.
Nik Kejv, proslavljeni muzičar i tekstopisac, se nalazi u novoj ulozi proznog pisca. Znajući kako to može da izgleda, dovoljno je pogledati silne prozne uratke „poznatih i slavnih“, roman „Smrt Zeke Manroa“ je najmanje rečeno pozitivno iznenađenje. Pred nama se nalazi sjajan pripovedač, koji kroz prividno lepršavu i laku naraciju slika nimalo jednostavnu sliku ljudskog pada. Priča je to koja leluja između banalnosti junakovog života, opisanog na neretko opori i užasavajući način, i eventualne katarzičnosti. Ali, iskupljenja nema: „Proklinje vlastite neutažive apetite, ali i dok to čini, herkulovskom snagom volje pokušava da skrene misli na blistave genitalije neke starlete ili slavne dive ili čije god, ali ne može nijedne da se seti, jer se čvorci zaleću u prozor a klavirski akordi su sada tako glasni da mu se čini da će mu se glava raspolutiti.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzici. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Bob Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
„Proklet sam – misli Zeka Manro u iznenadnom trenutku samosvesti svojstvene onima koji će uskoro umreti. Oseća da je negde usput gadno pogrešio, ali ta spoznaja traje koliko i otkucaj srca, a zatim nestaje (…)“, ovim rečenicama Nik Kejv otpočinje priču o životu Zeke Manroa. Sudbina junaka je čini se zapečaćena i čitaocu preostaje samo da vidi kako će do smrti doći. Baš kao i slučaju Džojsovog Leopolda Bluma, kreće put u kojem se junak romana suočava sa svojim životom. Neobavezni seks i bezbroj efemernosti koji su dosada Zeki Manrou pomagali da anulira svest o promašenosti življenja više ne pomažu. On pred sobom vidi pustoš. Ne samo svog života već i sveta u kojem živi. Nesposoban da se suoči sa tim saznanjem, Zeka Manro furiozno kreće u propast. Koprena je pala, sve iluzije su nestale, a smisao je nemoguće pronaći. Najgore od svega, Zeka Manro nije loš čovek. On je žrtva promašenih životnih izbora i banalnog sveta u kojem živi. Tome svedoče i njegove poslednje reči: „Samo mi je bilo teško biti dobar na ovom svetu.“ Nalik Bouvijevom stihu: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“, Nik Kejv piše himnu promašenosti, roman koji na najbolji način predstavlja svet u kojem živimo, ali i čoveka koji je najveća žrtva tog sveta.

Naslov: Smrt Zeke Manroa
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveli: Vesna Roganović i Draško Roganović
Izdavač: Evro-Giunti, Beograd, 2009
Strana: 237

Buick Rivera – Miljenko Jergović

Prošao je skoro jedan vek od njenog nastanka, a ona i danas izaziva podjednako oprečne stavove i emocije. Svako o njoj ima mišljenje. I svako joj može pronaći bezbroj mana, ništa manje i vrlina. Njeni ljubitelji i protivnici joj podjednako pristupaju kroz emocije, skoro kroz afekat. Reč je, naravno, o Jugoslaviji. O njoj su napisane stotine radova u kojima se kroz političku, socijalnu i ekonomsku analizu pokušava pronaći odgovor na pitanje kako je ovaj projekat nastao i zašto je nestao. Naša tema je drugačija. Ostavićemo po strani tvorevinu i fokusirati se na ljude koji su u živeli u njoj. Što je još gore i teže. Najpre zato što se, za razliku od recimo Amerike, u njoj nikada nije ustalilo nacionalno jedinstvo. Retki Jugosloveni su pripadali ili intelektualnoj eliti ili pak onom taboru prinuđenom da odabere srednje rešenje usled mešovitog nacionalnog porekla. Ostali su bili ono što su i ranije bili, noseći teret pređašnjeg nasleđa, ostvarenih ili još češće neostvarenih državotvornih i ostalih zamisli. Posledica svega toga je bio krvavi razlaz i međunacionalni sukob kakav je u istoriji retko zabeležen. Krajnja je to tačka pred kojom se teško nazire odgovor. Kako odgovoriti na pitanje šta je to nateralo ljude koji su decenijama živeli u kakvom-takvom miru i blagostanju da otpočnu dva sukoba sa užasnim simbolima stradanja kao što su Jasenovac ili Srebrenica? Pogotovo što se, čak i godinama posle njenog kraha, uspomene na Jugoslaviju kod svih zaraćenih strana svode na bajkovitu priču o zemlji blagostanja. Skoro pa dembeliju u kojoj su svi živeli srećno (sve te silne fiće, crveni kiosci, letovanja, farmerke iz Trsta…) uživajući čari običnog, čitaj mediokritetskog, života. Takav je bio i njen kraj. Koliko užasan, još više banalan po svojim učesnicima i zločincima. Pogledajte samo lica političara, vojskovođa i ratnih profitera. Poslušajte i njihove reči. Užasna praznina. Ona o kojoj je Leonard Koen sastavio sjajnu pesmu: „Suviše sam star / Da bih učio imena novih ubica / Ovaj ovde izgleda umorno, neprivlačno / Posvećeno, profesionalno (…) Svi oni / Hrvati, Muslimani, Bosanci, Srbi / Svi batinaši krvavih ruku / I skidači skalpova (..)“ Može li se pisati o takvim ljudima? Suštinski, može li se banalnost pretvoriti u umetnost? Da može pokazuje nam Miljenko Jergović.
U središtu romana „Buick Rivera“ nalaze se sudbine dvojice jugoslovenskih emigranta. Hasana Hujdura, koji je u Ameriku otišao pre izbijanja rata, i Vuka Šalipure, osrednjeg ratnog zločinca odbeglog od ruke pravde. Njihovi putevi se sastavljaju u gradiću Toledo u Oregonu tokom jedne zimske noći. Hasanov automobil, naslovna „Buick Rivera“, je zaglavljen u smetu. Pomoć na putu mu pruža Vuko. Kratkotrajni susret će obojicu odvesti nazad u jugoslovensku prošlost, dovesti do neočekivanih zaključaka i spoznaja, ali i promeniti život koji su godinama gradili u Americi.
Fokusiran na dve ravni, Jergović nam u ovom romanu predstavlja sukobljene svetove. Jedan je Amerika početkom dvehiljaditih u kojoj tavore glavni junaci, a onaj drugi njihova prošlost i Jugoslavija. Taj susret svetova je izveden sjajno i to ponajviše zahvaljujući pripovedačkoj municioznosti. Jergović ništa ne prepušta slučaju. Bezbrojne reminiscencije koje se susreću sa sadašnjošću tvore uzbudljivu pripovest, nadograđenu sa sjajnom psihologizacijom. Od običnog i efemernog Jergović uspeva da stvori duboko i očaravajuće. Baš kao što je to i automobil koji je začetak priče: „Ali svaki čovjek ima jednu ili dvije stvari s kojima ima takav odnos i svakoga negdje čeka njegov Buick Rivera, može to biti auto, bicikl, naliv-pero, pa čak i kompjuter, može biti i pas ili konj, nešto što će ga sabrati i okupiti, učini boljim i strpljivijim, samo što svima nije dato da se s tom stvari za života sretnu.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju zbirke priče (Mama Leone, Sarajevski Marlboro), romani (Dvori od oraha, Otac), zbirke eseja (Naci bonton, Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Oslikavajući do tančina pređašnji jugoslovenski život i sadašnje američke (ne)prilike junaka romana, Jergović sastavlja priču koja prevazilazi sudbinu dvojicu ljudi i pretvara se u pripovest o nesrećnoj sudbini jedne zemlje i njenih žitelja. A ovde je ta slika još tragičnija zato što govori o ljudima koji su pobegli od pređašnjeg života ne nalazeći zadovoljstvo u novom. Jugoslavija je san, čudesna fantazmagorija u kojoj se mešaju sreća i užas. Krajnji rezultat je konfuzija koju Jergović groteskno kruniše sa redovima u kojim ratni zločinac žali za zemljom koju je rušio. Ta konfuzija je i slika Jugoslavije iz današnjice. Pogotovo onih ljudi koji živeći u novom svetu ne mogu da se otarase starog: „Ne izdržiš i proviriš iza tuđeg lica kojeg nosiš umjesto svoga ili se ne sjetiš što u kojem vremenu moraš govoriti i osjećati. Ništa nije teže nego biti netko drugi.“

Naslov: Buick Rivera
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Rende, Beograd, 2017
Strana: 180

Leonard Koen – Aleksandra odlazi (prevod pesme)

Iznenada noć uranja u hladnoću
Bog ljubavi se sprema da ode
Aleksandra se diže na njegova ramena
Oni klize između stražara srca.

Određeni jednostavnošću užitka
Isprepleteni bez forme, oni dosegnuše svetlo
I blistaju preko svih mogućih granica
Sve dok ne padnu kroz glasove i vino

To nije trik, osećaji zavarani su svi
Hiroviti san jutro će iscrpeti
Reci zbogom Aleksandri koja odlazi
Tada reci zbogom Aleksandri izgubljenoj

Iako ona spava na tvom satenu
Iako te budi poljupcima
Ne reci da je taj trenutak zamišljen
Ne padaj na tako bedna objašnjenja

Kao neko ko je dugo spreman da se ovo desi
Kreni polako do prozora. Ispij do kraja
Izuzetna muzika. Aleksandra se smeje
Tvoja čvrsta privrženost ponovo postaje opipljiva

I ti koji si imao čast da ovo veče provedeš s njom
I sa čašću koju si opet povratio
Reci zbogom Aleksandri koja odlazi
Aleksandri koja odlazi sa gospodarom svojim

Kao neko ko je dugo spreman za ovu priliku
U potpunoj kontroli svakog uništenog plana
Nemoj izabrati kukavičko razjašnjenje
Koje se krije iza uzroka i posledica

I ti, koji si zbunjen značenjem svega
Čija je bit uništena, sa dobijenim krstom
Reci zbogom Aleksandri koja odlazi
Tada reci zbogom Aleksandri izgubljenoj

Prevod pesme „Alexandra Leaving“ Leonarda Koena,
inspirisane pesmom „Bog napušta Antonija“ Konstantina Kavafija

Leonard Koen – Hiljadu poljubaca duboko (prevod pesme)

Došla si jutros
I rukovala se sa mnom kao sa nekakvim mesom
Moraš biti pravi muškarac da bi znao
Kako je to dobar osećaj, kako sladak
Moja dvojnice iz ogledala
Znam da si u mom snu
I da me niko sem tebe me ne bi primio unutra
Hiljadu poljubaca duboko

Volim kad se otvaraš
Kao ljiljan na toploti
Znaš, ja sam samo još jedan sneško
Koji se topi na kiši i susnežici
Koji te je voleo svojim smrznutim ljubavlju
Svojim istopljenim stasom
Svim onim što jeste i svim onim što je bio
Hiljadu poljubaca duboko

Znam da si me morala lagati,
Znam da si morala varati
Da bi pozirala tako vatreno i visoko
Iza koprene prevare
Oh ta naša savršena aristokratska pornografija,
Tako elegantna i jeftina
Jesam star, ali sam još uvek za to
Hiljadu poljubaca duboko

Dobar sam u ljubavi,
Dobar i u mržnji
Između ta dva ja se smrznem
Radio sam na sebi, no sada je prekasno
Tako godinama prekasno
Ali ti izgledaš dobro,
Stvarno, vole te svi na ulici
Ako se ne istopim, kleknuću pred tobom
Hiljadu poljubaca duboko

Gledao sam u raspeće
Nešto mi je zapalo za oko – Svetlost
Neki sjaj koji ne treba da postoji
Neki sjaj koji ne treba da nestane
Zagonetka u knjizi ljubavi
Nejasna i prastara
Sve dok se ne ostvari u vremenu i krvi
Hiljadu poljubaca duboko

I zato,
Ja se i dalje „radim“ sa vinom
Zato i dalje plešem obraz uz obraz
Bend svira „Auld lang syne“
Ali moje srce neće posustati
Trčim sa Dizom i pevam sa Rejom
Nikad nisam imao njihovu krepost i brzinu
Ali ponekad mi dopuste da sviram
Hiljadu poljubaca duboko

Volim kad se otvaraš
Kao ljiljan na toploti
Znaš, ja sam samo još jedan sneško
Koji se topi na kiši i susnežici
Koji te je voleo svojim smrznutim ljubavlju
Svojim istopljenim stasom
Svim onim što jeste i svim onim što je bio
Hiljadu poljubaca duboko

I ne moraš me čuti sada
Jer svaka reč
Ionako se računa protiv mene
Hiljadu poljubaca duboko

Prevod pesme Leonarda KoenaA thousand kisses deep

Divni gubitnici – Leonard Koen

divni-gubitniciSigurno je bila hladna noć tog januarskog dana 1944. godine, hladna kako to samo može biti kanadska zima. Ali na tu hladnoću se ne obazire devetogodišnji dečak. On kopa rupu ispod krošnje velikog bagremovog drveta. Dečak se išunjao iz kreveta, pojurio ka očevoj sobi, zgrabio njegovu najdražu kravatu, i umetnuo poruku. Sad tu kravatu zakopava ispod drveta. Zaboravio je posle šta je napisao. Verovatno su bile reči bola. Nemirenja sa sudbinom, proklinjanja boga, poslednjeg pozdrava… Taj dečak je pre nekoliko dana izgubio svog oca. I govoriće kasnije da je godinama kopao, naravno metaforički, da pronađe tu poruku. Ali patnja, izazvana porazom i neumitnom smrću, nikada ga neće napustiti. Taj dečak je Leonard Koen. Njegova nedavna smrt ožalostila je milione ljudi. Onih kojima je on bio mnogo više od muzičara. Mnogo više i od pesnika. Možda je najbolje reći poslednjeg velikog umetnika i propovednika. Sedog starca sa fedora šeširom koji na sve ima odgovor. Čoveka koji poznaje svaki kutak naše duše, sve naše poraze, ali i retke trenutke sreće i zanosa. Umetnika koji je bolje od svih umeo da pronađe smisao vremena i da mu se suprostavi i naruga, onoga koji se nije libio da se uhvati u koštac čak i sa bogom. Iza te dirljive predstave velikog umetnika i proroka skrivalo se mnogo toga. Najviše nataloženog bola, užasa koji izjeda dušu i besmisla kao seni svakog našeg htenja i nade. On to nikada nije skrivao. Naprotiv, često je govorio da je bol pozadina njegovog života, sjedinjena sa osećajem da ništa nije kako treba, kao i da je zadovoljstvo u potpunosti nedostupno i da su sve strategije doživele krah. A tih poraza je bilo napretek. Najviše onih ličnih. Koliko je samo ljubavi prohujalo kroz Koenov život ostavljajući bolne tragove neuspeha. Ništa manje nije bilo ni onih stvaralačkih potonuća. Potpunog nezadovoljstva spram napisanih reči, stihova i romana, otpevanih pesama, koncerata. Čak ni vera nije bila dovoljna. Bolni teret jevrejskog religijskog nasleđa mešao se sa istraživanjem drugačijeg. Ali ni to istraživanje nije bilo dovoljno. Naprosto, ništa nije vredelo i ništa nije donosilo spas. A, paradoksalno, taj čovek je mnogima donosio spas. Iz Koenovog očaja su se slivali stihove prepuni čežnje, vere, senzualnosti, ironije, bola. Da, baš tim redom, i baš nerazdeljivo isprepleteni: „Među đubretom i cvećem / Heroji su tamo u morskoj travi / Tamo su deca u jutru / Ka ljubavi oni teže / I težiće zauvek tako.“ Ali, čemu ljubav? Čemu lepota? Čemu, kad će svakako doživeti svoj kraj? Ipak, stari majstor shvata da nam ona donosi bar malo olakšanja, trenutak sreće u večnosti besmisla. I zato on može da peva: „Pa nema veze. / Mi smo ružni, ali ipak imamo muziku.“ Ali, ljubav je bolna. Ponekad nije dovoljna. Suštinski, nikada nije dovoljna. Ništa nije dovoljno. I ništa nije dobro: „Svi znaju da je rat gotov / Svi znaju da su dobri momci izgubili / Svi znaju da je borba nameštena / Siromašni ostaju siromašni, bogati ostaju bogati / Tako to ide / Svako to zna.“ To je Leonard Koen. Pesimista do srži, pesnik koji teži ka lepoti, ali čak i kad je dosegne ona je prosto nedovoljna. Tome se ne može suprotstaviti, kao što se ni sa svojih devet godina nije mogao suprotstaviti očevoj smrti. Život je užas, shvata pesnik. Pa šta. Hajde da ga odživimo. I hajde da pišemo o tom porazu. Baš kao što to radi i u svom drugom romanu „Divni gubitnici“.
Pre nego što je postao muzičar, Koen je bio i više nego uspešan pesnik i romanopisac. Njegove zbirke pesama neštedimice su hvaljene od strane kritike, kao i prozni prvenac „Omiljena igra“. Onda je usledilo potpuno iznenađenje. Drski i čudesni „Divni gubitnici“. U središtu ovog romana nalazi se ljubavni trougao između naratora, njegove supruge Edit i prijatelja F. Međusobna privrženost pretvara se u senzualni vatromet, ali i u potpuno ludilo. Negde u senci tih ljubavnih avantura nalazi se lik indijanske svetice, sjedinjen sa kanadskim nacionalnim duhom. Ko je tu koga prevario i prešao? Da li su Englezi uništili Francuze, Francuzi Indijance, katolici sve njih zajedno, i još bitnije ko je kriv a ko nevin u ljubavnom trouglu, ovaj roman kroz nimalo jednostavnu književnu igru pokušava da odgonetne.
„Divni gubitnici“ su u trenutku objavljivanja dočekani na nož. Potpuno skarednost, blasfemija, uopšte užas, bila je gotovo jednoglasna osuda kritike, ništa manje i publike. S jedne strane, problem je bio u formi. Nalik Džojsovom „Uliksu“, u „Divnim gubitnicima“ ništa nije sigurno i određujuće. Vremenske dimenzije pripovedanja mešaju se u maglovitom reminiscencijama, stilski preokreti su gotovo pa pravilo, pripovedanje je daleko od svega viđenog. Još gore, Koen gazi sve. I moral, i duh vremena, i svaki dobar ukus. On se prosto ruga malograđanima, tome i beskrajne političke tirade, otvoreni homoerotski elementi, seksualnost dovedena do krajnje perverzije. Na sreću, on ne staje na tome. Iza svega toga stoji savršeni stilista. Onaj koji shvata da nas „patnja uči preciznosti“. Ali kako biti precizan u haosu ludila? Pa upravo tako. Uhvatiti preciznu nit ludila. Poigrati se sa njom i dovesti je do vrhunca. Kroz ludilo progovoriti o veri, naciji, ljubavi, patnji… I najviše o krajnjem gubitku. O svemu tome govori ovaj izuzetan roman.
Generacije i generacije će Koena pamtiti po predivnom glasu napuklom od previše duvana i života. U njegovim pesmama pronalaziće utehu posle ljubavnih poraza, u trenucima potištenosti on će ih jedini razumeti. Neće uopšte imati potrebu da gledaju zadrigle njuške političara, popova i propovednika, oni će znati da ih je jedan čovek već opisao. Koen će kao ličnost nestati. Njegove dileme, muke i borbe naprosto više neće biti bitne. Mučni život istinskog umetnika ispunjen bolom smeniće čisto uživanje u plodu prihvatanja tog bola. Baš kao što je to i uradio sam pesnik: „Volim da pričam sa Leonardom / On je dobričina i pastir / Lenji skot koji živi u odelu. / On želi da napiše ljubavnu pesmu / Himnu praštanja / Uputstvo za život sa porazom / Vapaj za svakim ko pati (…)“ I možda je upravo ovaj stih: „uputstvo za život sa porazom“, najbolja odrednica Koenovog životnog puta. A baš o tom porazu govore „Divni gubitnici“. O izgubljenim dušama koje pokušavaju da pronađu spas kroz ljubav i očišćujuću patnju. Samo, spasa nema. Nema ni predaha. Nema ni sreće. Jedino ostaje umetnost.

Vreme je za oproštaj. Ne od vas, dragi Leonarde. Oh, pa vi ćete uvek biti tu. Samo vaše telo nestaje. Ali, ko mari. Tu smo. Malo smeha, puno plača, pa smeha opet. Baš kao i kad ste se oprostili od Merijen. I na kraju, hvala vam. Hvala vam što ste živeli u vremenu u kojem i mi živimo. I hvala vam što ste nam podarili toliko lepote, uprkos boli. Hvala vam, Leonarde, na svemu.

Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vuk Šećerović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 262