Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Ulični mačak Bob – Džejms Boven

Alave su, samožive, neretko krajnje dosadne, o njihovoj ludosti tek ne treba trošiti reči, a ipak, i možda baš zbog svega toga, gotovo svi ljudi ih vole. I ne samo to, dobar deo ljudi ne može da zamisli život bez njih. Reč je, razume se, o mačkama. Odmah vas upozoravamo na početku, ukoliko ne volite mačke, zaobiđite ovaj tekst. I obratite se nekom stručnom licu da reši taj užasan problem. Šalu na stranu, u čemu leži naša, uključujući tu i autora ovih redova, fascinacija mačkama? Možda se odgovor nalazi u njihovoj slobodi. Za razliku od ljudi, podjednako i od ostalih kućnih ljubimaca (užasnih li samo reči), mačke su slobodna bića. Razume se, one se vezuju za ljude, ali ako im se nešto ne dopadne, one odlaze dalje. Čak i kada smatramo da su potpuno vezane za nas, mačke znaju da „pokažu“ svoje kandže. Probajte, mada se to svakako ne preporučuje, da učinite nešto protiv volje svoje mačke. Ta sloboda, onu koju nijedno ljudsko biće nikada neće dosegnuti, sjedinjena je sa njihovim načinom života. Možda je to najbolje opisao Klaudio Magris u „Mikrokosmosima“: „Mačka ne radi ništa, jednostavno postoji, kao kralj. Sedi, sklupčana, ispružena. Dosledna vlastitom ubeđenju, ne očekuje ništa i ne zavisi ni od koga, dovoljna je sama sebi. Njeno vreme je savršeno, širi se i skuplja kao njena zenica, koncentrično i centripetalno, ne zapada ni u kakvo mučno kapanje. Njen horizontalni položaj poseduje metafizičko dostojanstvo koje je većina zaboravila. Mi ležemo da bismo se odmorili, da bismo spavali, da bismo vodili ljubav, uvek da bismo nešto radili i da bismo odmah ustali pošto to i uradimo; mačka leži da bi ležala, kao što se i mi samo pružamo pored mora da bismo bili tu, ispruženi i prepušteni. Ona je bog trenutka, ravnodušan, nedostižan.“ Taj spoj, verovatno jedinstven kod svih bića, zadobio je istaknuto mesto u istoriji literature. Od Aristotela i Plutarha, koji ih uzgred hvali zbog čistoće, pa sve do današnjice mačke su literarni junaci. Čuveni su Kerolov Češirski mačak, Behemot Sergeja Bulgakova, Pluto Edgara Alana Poa, mačak Toša Branka Ćopića, mačke Doris Lesing u sjajnoj knjizi „A sada, mačke“… Njima se pridružuje i ulični mačak Bob.
Početak je dvehiljaditih. Život autora ove knjige odavno je na dnu. Nada da će po preseljenju u London iz Australije doživeti životni uspeh je izjalovljena. Kako se čini, pred Džejmsom Bovenom se nalaze samo još veći padovi. Na kraju, ništa ne može da bude gore od njegovog sadašnjeg stanja. On je narkoman koji se nalazi na odvikavanju, bez stalnog posla, naseljen u socijalnom stanu. Sve se to menja kada Džejms pred svojim stanom zatekne mačka. I to ne bilo kakvog. Ovo je mačak koji je odlučio da se useli kod njega. Prateći zajednički život sa Bobom, Džejms Boven ispisuje sjajnu pripovest o jednom čudnovatom prijateljstvu.
Odmah da budemo načisto, roman „Ulični mačak Bob“ je dalek od bilo kakve veće književne vrednosti. Stilski prosečan, na pojedinim mestima čak i ispodprosečan, na granici sentimentalne ganutljivosti i prosipanja opštih mesta kao velike mudrosti, sve to možemo reći o ovom romanu. A sve to nam, ipak, ne smeta u njegovom čitanju. „Ulični mačak Bob“ je jedan od retkih romana, možemo ga uporediti sa stvaralaštvom Lorenca Maronea, u kojima stilske manjkavosti bivaju anulirane sjajnim pričama. A ova je baš takva. I naravno, tu je mačak Bob u čije se osobine, ili je bolje reći – osobenosti, odmah zaljubljujemo. Pogotovo kada shvatimo šta je Bob doneo autoru ovog romana: „Bila je to jedna od najvećih promena koje je Bob doneo sa sobom. Zahvaljujući njemu ponovo sam otkrio dobru stranu ljudske prirode. Ponovo sam počeo da imam poverenja – i vere – u ljude.“
Džejms Boven, engleski pisac i muzičar, rođen je u Velikoj Britaniji. Po razvodu roditelja, seli se sa majkom u Australiju. Kao tinejdžer se vraća u Englesku. Angažman u pank bendu brzo će se biti prekinut. Boven se okreće drogi, posle čega sledi dugotrajni životni pad. Poznanstvo sa mačkom Bobom doneće mu prvobitni uspeh uličnog muzičara. To iskustvo je pretočeno u knjigu „Ulični mačak Bob“. Ona je doživela izuzetan prijem kod publike, a samo u Velikoj Britaniji je prodato preko milion primeraka. U međuvremenu je snimljen film po motivima ovog romana, a knjiga je prevedena na trideset jezika. Boven je napisao još nekoliko knjiga o Bobu.
„Ljudi postaju blagonakloni prema meni zbog toga što me vide s mačkom. To me je humanizovalo. Pogotovo što sam bio toliko dehumanizovan. Na neki način, to mi je vraćalo identitet. Bio sam ne-osoba, a sada sam ponovo postajao osoba“, piše Boven u ovoj knjizi. Ako bismo tražili srž ove knjige, ona bi se sasvim sigurno mogla da pronađe u ovim rečenicama. To je put podizanja jednog ljudskog bića. Životna zasićenost, ogromna praznina, ponor narkomanije – sve je to jedan mačak uspeo da promeni. I da od jedne ruine, a to je Boven bio, ponovo napravi čoveka. S druge strane, naravno, stoji Bob. Njegova odanost Bovenu, čista ljubav, razume se i ekscentričnost, pa mačka je zaboga, Boba čine književnim junakom kakav se retko sreće. U godini u kojoj je Bob napustio ovaj svet, ova knjiga je još bitnija. Ona svedoči o neraskidivoj vezi između mačaka i ljudi i na sjajan način prikazuje šta nas to fascnira kod ovih alavih, samoživih, luckastih i – ne zaboravimo ono najbitnije – divnih bića.

Naslov: Ulični mačak Bob
Autor: Džejms Boven (1979-)
Preveo: Nikola Živanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 194