Osmeh Kraljevića Marka – Margaret Jursenar

Jedna od večitih tema na ovim prostorima, i to u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije, svojevrsna je i, usudićemo se da kažemo, prilično bolesna usredsređenost na ono šta drugi misle o nama. Koliko tome doprinosi nemogućnost dobrog dela stanovništva, ako ne i većine, i to opet podjednako u svim državama bivše Jugoslavije, da prihvate da su određeni pripadnici njihovih naroda učinili strašne zločine tokom rata koji je pratio raspad Jugoslavije, to još više proističe iz još tragičnije nesposobnosti da se shvati da kolektivna odgovornost za zločine ne postoji. Iliti još jednostavnije, ako je određeni pojedinac iz određenog naroda učinio neki zločin, to ne znači da je ceo narod učinio taj zločin. Jedini je problem što se kroz besomučnu medijsku histeriju ta činjenica neprestano zamagljuje, pa se stiče utisak, pogotovo u poslednjim godinama, i to kad god neko osudi počinjene zločine, da je ceo svet u uroti protiv nas, gajeći ne samo pogrešnu sliku o nama, već i svojevrsni animozitet. Naravno, to nije problem od juče i, razume se, za njega nije odgovorna samo jedna strane. Sjajno o tome piše Vesna Golsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, govoreći o britanskom pogledu na Balkan. On je gotovo nemoguća kombinacija imaginacije (otprilike kao na srednjоvekovnim mapama na kojima su se iscrtavali zmajevi, jednorozi i čudovišta na mestima koja nisu bila istražena); kolonijalnog prezrenja nižih oblika života, divljaka kojima je potrebno prosvećenje; i, naposletku, ništa manjeg pronalaženja izgubljene Arkadije koju civilizacija na prostorima Balkana još uvek nije „iskvarila“. To divljenje je, recimo, najizraženije kod Rebeke Vest, koja pišući izuzetnu knjigu „Crno jagnje i sivi soko“ pronalazi upravo takve rusoovske „plemenite divljake“ na našim prostorima. Razume se, gotovo ništa se nije promenilo u međuvremenu. Balkan je i dalje zemlja čuda, nešto blizu, a opet prilično udaljeno. Tome posebno doprinose ratovi devedesetih, koji gotovo nepopravljivo pretvaraju percepciju Balkana u prostor koji naseljavaju čudovišne ubice i zločinci. Mesta za nijanse tu nema, baš kao u svakoj priči nastaloj po meri većine, pa je predstava ovih prostora postala nešto krajnje pogrešno. Razume se, niko ne želi da ga drugi posmatraju kao divljake i zločince. Jedini je problem što se ta slika pokušava da izmeni na krajnje pogrešan način, pa se od drugih očekuje da prihvate „našu“ stranu priče, u kojoj smo mi, kako to obično biva, pravednici, dok su svi drugi bestijalne ubice i zločinci. Čak i da je to istina, a najčešće nije, problem je u tome što to nikoga ne zanima. Tako se ovi prostori u percepciji drugih, ništa manje i našim očima, posmatraju kao isključivo poprište zločina, nesreća i zala. Da to, ipak, ne mora da bude tako sjajno nam pokazuje Margaret Jursenar.

U zbirci „Osmeh Kraljevića Marka“ (u originalu zbirka nosi naziv „Orijentalne priče“) sabrano je deset priča koje je Margaret Jursenar ispisala inspirisana predanjima i legendama nekoliko naroda. Tako se u knjizi nalaze priče „Zidanje Skadra“, „Osmeh Kraljevića Marka“ i „Kraj Kraljevića Marka“ inspirisane našom narodnom epikom. Svet Indije je prikazan u priči „Obezglavljena Kali“, a antička Grčka u „Čoveku koji je voleo Nereide“ i „Udovi Afrodiziji“. Kineska civilizacija je svoje okrilje pronašla u pričama „Kako se spasao Vang-Fo“ i „Poslednja ljubav princa Žen-Šija“. Zapadna civilizacije je u središtu pripovesti „Naša-gospa-od-lastavica“ i „Tuga Kornelijusa Berga“.

Gotovo sve priče iz ove zbirke (sem „Tuge Kornelijusa Berga“) svoje uporište pronalaze u narodnim legendama. Vešto upotrebljavajući njihovu fabulu, neretko i osećaje koje one izazivaju, Margaret Jursenar ne menja njihovu suštinu, već ih pripoveda na potpuno novi način, stvarajući tako potpuno samosvojno književno delo. Sjajno su to priče koje pre svega plene veštinom pripovedanja, ništa manje i umećem Margaret Jursenar da prepozna one ključne i, možemo slobodno reći, arhetipske elemente narodnih priča, koje na ovaj način zadobijaju potpuni novi život. Pohvale zaslužuje i odličan prevod knjige Đorđa Dimitrijevića, kao i izdavačka kuća „Sumatra“ koja je posle neshvatljivog dugog neobjavljivanja dela Margaret Jursenar na srpskom jeziku (ako se ne računaju „Hadrijanovi memoari“) ponovo vratila ovu veliku spisateljicu u naš kulturni prostor.

Margaret Jursenar, jedna od najznačajnijih francuskih i uopšte svetskih književnih spisateljica dvadesetog veka, rođena je u Briselu u mešovitoj belgijsko-francuskoj porodici. Debituje sa romanom „Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi“ 1929. nakon kog sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i studija. Svetsku slavu joj donosi roman „Hadrijanovi memoari“. Za svoj književni rad je zadobila najistaknutija internacionalna književna priznanja, a bila je prva žena koja je primljena u francusku Akademiju nauka. Poslednje godine života provela je živeći usamljenički sa partnerkom na američkom ostrvu Bar Harbor. Preminula je 1987. godine.

„Vi ste kao i mi svi. Kad pomislim kako glupaci tvrde da našem vremenu nedostaje poezija, kao da ono nema svoje nadrealiste, svoje proroke, svoje filmske zvezde i diktatore. Verujte mi, (…) ono što nam nedostaje, to je prirodnost. Svila je veštačka, hrana ogavno sintetička liči na one falsifikovane namirnice kojima se kljukaju mumije, a žene sterilizovane protiv nesreće i starenja prestale su da žive. Jedino još u pričama nekih naroda nalazimo ona stvorenja puna mleka i suza čije bismo dete s ponosom bili…“, piše Margaret Jursenar u ovoj knjizi. Upravo to traženje za iskonskim, prirodnim, a u isto vreme i neobičnim, ono je što ona pronalazi u različitim narodima. Uostalom, Margaret Jursenar to pronalazi i na našim prostorima, posvećujući im trećinu knjige. U srži te potrage, ma koliko se to možda na prvi pogled činilo, nije traganje za etnografskim i inim različitosti, iako su one, naravno, prisutne. Bitna je priča, osećaj koji autorku, isto tako i čitaoce, obuzima u susretu sa narodnim predanjima. Pripovedajući o različitostima, Margaret Jursenar u ovoj knjizi u stvari tka priču o jedinstvu, neverovatnoj sličnosti svih naroda kada se razgrnu koprene stvari koje nas dele. Najbolje to sama Margaret Jursenar obrazlaže: „I, na tom prostranom ljudskom kontinentu, bezbrojna raznolikost rasa ne remeti ništa više tajnovito jedinstvo celine nego što raznolikost talasa remeti veličanstvenu monotoniju mora.“ Na našu sreću, baš to je Margaret Jursenar pronašla i na ovim prostorima stvarajući ovu izuzetnu zbirku priču.

Naslov: Osmeh Kraljevića Marka
Autor: Margaret Jursenar (1903-1987)
Preveo: Đorđe Dimitrijević
Izdavač: Sumatra, Šabac, 2021
Strana: 97

Mračno da skoro je noć – Joana Bator

Svodeći životne račune, Margaret Jursenar u knjizi „Širom otvorenih očiju“ izgovara rečenicu: „Kako bi otužno bilo biti srećan“. Pre nego što neko ovaj iskaz Margaret Jursenar podvede pod tipičnu staračku mrzovolju, treba reći o kakvoj to sreći čuvena spisateljica govori. U pitanju je malograđanski ideal sreće, ona šarena laža koja se već decenijama smatra za vrhunac ljudskog života. O toj sreći zapenušano govore moderni proroci i gurui, silni lajf-kouči, psiholozi, raznorazni sektaši i bezbroj nazovi pisaca (na čelu sa onom odurnom kreaturom pod imenom Paulo Koeljo). Sreća je postala središte gotovo svake reklamne kampanje, tako da se danas uz prašak za veš ili sapun neizostavno dobija i radost koju taj proizvod donosi. Šta se krije iza ove sreće? Najjednostavnije rečeno, zjapeća praznina. Ovaj teror sreće, nikako drugačije se ne može nazvati, nije zaobišao ni umetnost. Najprostije, promenio se ukus publike i zenit očekivanja. Ipak, pre nego što se progovori o ovoj temi, potrebno je vratiti se na početak i to na najranija shvatanja umetnosti. Tu se pre svega misli na Aristotela. On u „Poetici“ cilj jednog umetničkog dela, u konkretnom slučaju tragedije, vidi u katarzi, svojevrsnom pročišćenju čoveka kroz suočavanje sa sopstvenom prirodom koju nam pruža umetnost. I polako dolazimo do sadašnjosti i priče o banalnoj sreći. Da li je moguće pomiriti aristotelovski ideal umetnosti sa modernim svetom? Ili da to ovako postavimo. Čovek kroz umetničku katarzu, koliko god ona možda bila teška i mučna, dobija smisao. Sa druge strane, banalnost (čitaj današnje trućanje o sreći) ne donosi ništa. Jedini njen ishod je održavanje statusa kvo i davanje lažne utehe kroz efemernost koja se danas prečesto naziva srećom. I polako dolazimo do naše poente. Ukoliko neki umetnik u današnjici ne želi da bude osuđen na marginu, prinuđen je da igra po pravilima savremenog sveta. Ne kopati previše duboko, još bolje ostati isključivo na površini i laprdati o efemernosti (najčešće o toj otužnoj sreći), postalo je gotovo pa pravilo savremene umetnosti. Da se ipak i u današnjici može stvarati prava, mada je možda bolje reči aristotelovska, umetnost svedoči Joana Bator.
Alicija, novinarka jednog poljskog lista, je poslata u pogranični grad Valbžih da istraži slučaj nestale dece. Naizgled rutinski zadatak je za Aliciju nešto mnogo više. Poreklom iz Valbžiha, Alicija mora da se sukobi sa sivilom grada iz kojeg je pre mnogo godina pobegla, ali i sa svojom prošlošću. Kopajući po prljavim tajnama grada koji propada pod teretom političke i ekonomske tranzicije, Alicije u isto vreme uranja i u užase svoje porodične istorije. Sestrino samoubistvo, očeva otuđenost, lelujavo sećanje na majku, sa svim tim Alicija mora da se suoči. Još više sa tajnama koje se posle mnogo godina otkrivaju i bacaju potpuno novo svetlo na davno prošle događaje.
„Mračno da skoro je noć“ je duboko kompleksan i višeslojan roman. Na prvom mestu, to je priča o nekoliko decenija života jednog grada. Joana Bator je u tom, nazovimo ga, istorijskom pregledu gradske istorije maestralna. Sa druge strane stoji porodična priča. Koja je opet povezana sa duhom vremena. Nacistička, komunistička, ali i ništa manje moderna tranzicijska stvarnost u sadejstvu sa onim najdubljim i najgorim ljudskim porivima otvaraju ponor pakla. Čitalac koji se poduhvati čitanja ovog romana mora biti spreman na prikaz sveta koji prevazilazi sve moguće užase. Pedofilija, najstrašnije porodično nasilje, siromaštvo koje nagoni čoveka na zlo i bestijalnost, sve su to teme sa kojima se autorka ovog romana hrabro hvata u koštac. Perverzije i bolesti Markiza de Sada ništa su spram ludila stanovnika Valbžiha. Najbolje to otkriva jedna od junakinja romana: „Zaražena sam smrću, u tome je suština moje bolesti.“
Joana Bator je rođena u Valbžihu. Završava studije filozofije i posvećuje se akademskom radu. Njena doktorska teza je jedan od prvih poljskih radova o filozofskom aspektu feminističkih teorija. Predavala je na nekoliko varšavskih fakulteta. Početkom dvehiljaditih napušta akademski rad i posvećuje se književnom stvaralaštvu. Debituje sa romanom „Peščani breg“. Godine 2013. je za roman „Mračno da skoro je noć“ dobila najveće poljsko književno priznanje „Nika“. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika, a po mnogima Joana Bator predstavlja jedno od najvećih otkrića novije evropske proze.
Kroz prikaz propadanja Valbžiha, Joana Bator predstavlja sliku neuspele tranzicije iz komunizma u kapitalizam. Idealno je to tle za prevarante i bolesnike svih fela, zapenušane religijske i nacionalne lidere, suštinski najpogodniji prostor za bujanje raznoraznih anomalija i prljavština. I kao takvo, mesto na kojem se najbolje prikazuje do kojih ponora ludila i zla čovek može da ode. Nema u ovom romanu poštede. Nema u njemu nikakve nade. Nema ni sreće. Joana Bator nas kroz roman „Mračno da skoro je noć“ suočava sa vrhuncem ljudske bestijalnosti i užasom koji uništava bilo kakvu pomisao na banalnu sreću kojom nas neprestano zasipaju. U isto vreme, ovaj roman pruža aristotelovsku priliku za katarzu, ali tek onda kad shvatimo suštinu naše prirode i postojanja. Najbolje to izražava autorka romana: „Život ima smisao tek onda kada ga se setimo i shvatimo.“

Naslov: Mračno da skoro je noć
Autor: Joana Bator (1968-)
Prevela: Jelena Jović
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 460