Trajno zabeleženo – Edvard Snouden

Prateći istoriju naše civilizacije, hteli mi to ili ne, gotovo smo prinuđeni da pronađemo obrasce našeg ponašanja, koji kroz protok vremena menjaju svoje obličje, ali po svojoj suštini ostaju identični. To su pre svega naše najbazičnije emocije i potrebe. Uzećemo samo za primer naš emotivni život. Iako se paradigma emotivne zajednice menjala kroz vreme (od rodovskih i plemenskih zajednica, preko poligamije, porodične zadruge, pa sve do porodice u današnjem obliku i priznavanja LGBT partnerstava ili brakova) u njenoj srži je identična stvar. Potreba dve jedinke da žive zajedno i da na neki način ozvaniče svoj odnos. Identična stvar je i sa društvenim i političkim životom. Iako su, naravno, prisutne promene na bolje, pre svega preko ideje demokratije i socijalne pravde, koje su proizašle iz Francuske revolucije, kroz celu istoriju naše civilizacije prisutna je svojevrsna borba za moć. Na jednoj strani su vlastodršci (koliko strukture državne moći, ništa manje i industrijalci, bogataši, dobrim delom i crkveni kler), a na onoj drugoj ostatak populacije. Kakav će odnos snaga između ove dve grupacije biti i u kakvom obliku će on postojati pre svega je pitanje borbe. Iliti još jednostavnije, samo zahvaljujući borbenosti ili njenom odsustvu kod najšire populacije određuje se sistem u kom se živi. Upravo zahvaljujući odsustvu tog otpora ustoličeni su totalitarni i autokratski režimi. Naravno, za to uvek postoji priprema. Nakon velikog perioda stagnacije (gotovo je svejedno da li je to ratni poraz ili ekonomsko tavorenje) pojavljuje se spasilac, vođa, koji, malo po malo, preuzima sve poluge moći. Kroz obećanje boljeg života ili ispravljanja nepravdi on gradi svoj kult ličnosti, praćen progonom neistomišljenika, koji unosi strah svimа koji se protive njegovom načinu vladavine. Ključna stvar i odgonetka, ipak, leži u ravnodušnosti većine. Njima to, jednostavno, nije bitno. Nepravde i zla se dešavaju drugima, a ne njima, kao u čuvenoj pesmi „Prvo su došli…“. Dobrim delom je to i konformizam. Sjajno taj put prikazuje Antonio Skurati u romanu „M Sin veka“ govoreći: „Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima.“ Taj put razaranja sveta u kom se živi, praćen ravnodušnošću većine, ali i utvrđivanja moći vlastodržaca upravo zahvaljujući ravnodušnosti te većine, danas je najvidljiviji u digitalnom aspektu naših života. Sjajnu priču o tome donosi Edvard Snouden.

Sada već davne 2013. godine Edvard Snouden je izlaskom u javnost i otkrićem nezamislive količine podataka koju američka vlada, ali i dobar deo drugih, nezakonito skuplja o nama napravio ne samo svojevrsni skandal, već i označio prekretnicu u shvatanju našeg života u digitalnom dobu. Šest godina kasnije, sada u izgnanstvu, Snouden piše memoare „Trajno zabeleženo“, pripovedajući o tim turbulentnim danima, ali i događajima koji su im prethodili.

Tek kada sam malo podrobnije razumeo proces nadzora i štete koju može doneti, postao sam opsednut svešću da mi, narod – i to ne narod samo jedne države, već celog sveta – nikad nismo dobili priliku da glasamo ili bar izrazimo svoje mišljenje o tom procesu. Sistem koji se zasniva na skoro univerzalnom nadziranju ne samo da je uspostavljen bez naše saglasnosti, već je stvoren tako da namerno sakrije svaki deo programa od našeg saznanja“, piše Snouden u ovoj knjizi. Predočavajući nam priču o tom otkriću, on ispisuje svojevrsnu pripovest o najvećoj moralnoj aporiji vremena. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, Snouden sva ta otkrića ispisuje neverovatno slikovito, tako da će i najveći informatički laik moći da ih razume. Put jednog velikog herojstva, i to bez preterivanja, u ovoj knjizi je zadobio izuzetan prikaz.

Edvard Snouden, jedan od najvećih disidenata našeg vremena, rođen je u Severnoj Karolini. Bio je službenik Centralne obaveštajne agencije i Nacionalne bezbednosne agencije. Nakon obelodanjivanja brojnih podataka koji su pokazali neverovatne zloupotrebe od strane američkih obaveštajnih struktura nalazi se u izgnanstvu. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja i nagrade. Trenutno je na čelu fondacije koja se bavi zaštitom privatnosti na internetu. Njegova memoarska knjiga „Trajno zabeleženo“ prevedena je na mnoštvo jezika i zadobila milionske tiraže.

Sasvim sigurno najbolji deo Snoudenovih memoara nalazi se početku knjige. Opisujući svoje detinjstvo i odrastanje, Snouden predstavlja svet samo naizgled običnog deteta i mladića koji nekako pokušava da pomiri svoja interesovanja sa okolinom. U isto vreme on daje i sjajnu sliku začetaka interneta, gotovo idealistički svet u kom on još uvek nije postao plen korporacija, nedugo zatim i državnih struktura. Taj prelom, koji Snouden doživljava na svojoj koži, predstavlja prekretnicu njegovog života. Suočen sa nezamislivom zloupotrebom interneta od strane države, Snouden odlučuje da napravi herojski iskorak. I tu se polako vraćamo na početak priče. Vreme u kom sve to Snouden čini je trenutak neograničene moći državnih i korporativnih struktura koje su u potpunosti preuzele kontrolu nad celokupnom populacijom, i to preko potpunog praćenja svakog našeg koraka. Otpor ne postoji, naposletku on nije ni moguć, gotovo niko ne zna za razmere ovog zločina. Obelodanjujući ga Snouden je preuzeo ogroman rizik i platio cenu za to. Da li se nešto promenilo? Suštinski, sem manjih kozmetičkih promena gotovo ništa. Ipak, da bi promena bila moguća neophodan je otpor. Sjajan putokaz za to nam je dao Snouden, ispisujući priču o tom putu u ovoj sjajnoj knjizi: „Zovem se Edvard Džozef Snouden. Nekad sam radio za vladu, sad radim za narod. Tek posle tri decenije, shvatio sam da između toga postoji razlika, a saznanje mi je donelo podosta nevolja (…)“

Naslov: Trajno zabeleženo
Autor: Edvard Snouden (1983-)
Prevela: Gordana Zarić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 350

Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Između Hitlera i Pavelića – Glez fon Horstenau

Kao retko koja naučna oblast istorija je podložna raznoraznim interpretacijama i sukobljenim „čitanjima“. Dovoljna je samo ideološka ili politička divergentnost i jedan događaj u prizmama različitih ljudi može da poprimi ne samo drugačije obrise, već i suštinu. Uzmite samo na primer Oktobarsku revoluciju. Dok ona za komuniste predstavlja trijumf, onima pak drugima je najdublji poraz. I ne samo to. Pokrenite pitanje o eventualnim žrtvama, i suočićete se sa isto tako različitim pogledima. Za jedne je to istorijska neminovnost, onima pak drugima krvavi pir. Iako će ovo verovatno predstavljati jeres za one koji istoriju posmatraju kao nekakvu objektivnu nauku u kojoj su činjenice svetinja, ona je ništa drugo nego lepo, ponekad i ne tako lepo, ispričana priča. Koliko tome pogoduje njena fluidnost, ono ideološko posmatranje, to је još više posledica ljudske potrebe za dobrom pričom. Dokle to može da ide najslikovitije nam prikazuje bujanje suludih ideja i teorija tokom čitave istorije naše civilizacije. Setite se samo one bajke o prezviteru Jovanu i njegovoj velikoj i nepoznatoj zemlji. Da bi priča bila ubedljiva, smišljena je istorijа te zemlje, opisi njenog bogatstva, pa čak i pisma koja je navodno napisao prezviter Jovan (koga zanima ova tema, idealna literatura je „Istorija mitskih zemalja“ Umberta Eka). Naravno, prezviter Jovan je izmišljen, i to zbog „marketinške“ podrške krstaškim ratovima. Setite se i raznoraznih nacističkih interpretacija istorije i suludih priča koje su ih pratile. Od traganja za arijevskim poreklom Nemaca na Himalajima, pa sve do zloupotreba nordijskih mitova. A sve je to itekako smatrano za istorijsku istinu u tom trenutku. Ako se priča o „fantastičnoj“ istoriji ne treba čak ni ići tako daleko u prošlost. Ona је uvek oko nas. Pogotovo u Srbiji. Teorije o Srbima narodu najstarijem, priče o vinčanskoj – razume se srpskoj – kulturi, budalaštine da Vizantija nikada nije postojala, raznorazne bajke o novijoj istoriji (Titovo poreklo, rehabilitacije zločinaca i njihove istorijske uloge…), sve je to sveprisutno, pogotovo otkako je internet olakšao komunikaciju, ali i omogućio svakoj budali da iznese svoj cenjeni sud. Suštinski, ljudi žele da istorija zvuči zanimljivo i da se u njoj otkriva nešto nepoznato, pa čak i ako to nije istinito. A za to vreme dragoceni istorijski spisi, koji zaista predstavljaju otkriće nečeg novog i nepoznatog, čame u mraku. Baš takvi su i memoari generala Gleza fon Horstenaua.
Memoarska knjiga „Između Hitlera i Pavelića“ zapravo su dnevnički zapisi koje je Glez fon Horstenau pisao u periodu od 1941. do 1945. godine. Početak je njegovo postavljanje za nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj. Ova puna titula je neophodna, zato što uloga pisca ovog dela nije bila da komanduje vojskom već da koordiniše saradnju između nemačke okupacione sile i novostvorene države. Upravo je to i tema ovih dnevnika. Autoru ne treba puno vremena da shvati pravu prirodu ustaškog režima i njegovih vodećih ličnosti: „Prilikom našeg sledećeg susreta Pavelić me je pozdravio ovim rečima: ‘Vaša ekselencijo, ja vam od sada obećavam da ću vam uvek govoriti istinu.’ Tokom sledećih petnaest minuta slagao me je tri puta“, ali isto tako i kuda vodi Hitlerovo ludilo. Četvorogodišnji ratni period je u Glezu fon Horstenau zadobio sjajnog svedoka, ali i interpretatora.
Ono što je izuzetno bitno naglasiti u vezi ove knjige jeste njeno vreme pisanja, iz čega proizilaze i njene vrline i mane. Sastavljani u vremenu kada se događaji dešavaju, ovi dnevnički zapisi predstavljaju idealan način da se na njih gleda iz ugla savremenika i svedoka. Još bitnije, nema naknadne pameti i korigovanja stavova kako to zahteva politička situacija. Naravno, tu su i mane. Nedostatak redakture je doveo do gomilanja nepotrebnih podataka (silne strane o susretima sa autoru bitnim ljudima, efemernosti, izlivi emotivnosti – ponajviše prema Austrougarskoj…) I pored toga, ova knjiga predstavlja sjajan pogled na jedno tužno vreme, ali isto tako i otkrivanje dragocenih činjenica, kao što je recimo ova. Autor već 1941. godine piše: „Čuo sam da su stotine jevrejske dece zatvorili u jednu prostoriju, danima ih tako držali, ne dajući im ni hrane ni vode, i na kraju ih pobili (…) Čovek mora da se stidi što je Nemac…“, svedočeći kako su još na početku rata Nemci znali za obim i bestijalnost nacističkih zločina, što na najbolji način uništava kasnija pravdanja koja se zasnivaju na neznanju i neinformisanosti.
Glez fon Horstenau je rođen u oficirskoj porodici. Posle školovanja na Vojnoj akademiji, pristupa austrougarskoj vojsci. Za vreme Prvog svetskog rata radi u vojnom propagandom odseku. Nakon rata pripada monarhističkoj struji koja se zalaže za vraćanje Habsburgovaca na vlast. Početkom tridesetih približava se austrijskim nacistima. Posle anšlusa Austrije obavlja nekoliko istaknutih dužnosti. Gotovo celi Drugi svetski rat je proveo u Hrvatskoj kao diplomata. Smenjen je 1944. godine usled političkih previranja. Uhapšen je od strane Amerikanaca odmah po padu Trećeg rajha. Posle jednogodišnjeg pritvora se ubio strahujući da će biti izručen novim jugoslovenskim vlastima.
Memoari Gleza fon Horstenaua su značajni na mnogo načina. Na prvom mestu oni su sjajna slika svakodnevnog života u Trećom rajhu i okupiranim zemljama, ništa manje i odličan prikaz nacističkog ludila (posebna poslastica za sve ljubitelje okrajaka istorije je slikanje Hitlera i njegovih najbližih saradnika). Ipak, ljudima na ovim prostorima je najznačajnije viđenje istorije Drugog svetskog rata u NDH. U ovoj knjizi saznajemo kakav je bio odnos većeg dela hrvatskog naroda prema Paveliću: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda“, ko je bio Stepinac: „Reč je o nadbiskupu koji bi prema svojim sposobnostima trebalo da bude seoski pop. Samo ga njegov visok položaj čuva da mu čovek ne kaže koliko je glup“, ali i šta je Jasenovac zaista bio: „No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri.“ Ipak, ovi memoari su pre svega priča o jednom zanimljivom čoveku, koji se delom zbog svojih grešaka, a još više sledom nesrećnih okolnosti, našao na životnoj nizbrdici. Priča je to o čoveku koji je gajeći u sebi istinski i dokazima potvrđeni humanizam („Ono što mene pogađa jeste činjenica da želi da mi sudi upravo ona zemlja u kojoj sam bio jedini koji se zalagao za humanu politiku. Uspeo sam da spasem ne desetine hiljada, nego stotine hiljada života“) u isto vreme pripadao najmonstruoznijem režimu u istoriji naše civilizacije.

Naslov: Između Hitlera i Pavelića
Autor: Glez fon Horstenau (1882-1945)
Preveo: Nikola Živković
Izdavač: Pravoslavna reč, Novi Sad, 2013
Strana: 770

Semper idem – Đorđe Lebović

Ona latinska sentenca o istoriji kao učiteljici života izgleda da nije istinita. Moguće da je učiteljica loš pedagog pa svojim učenicima apsolutno nikakvo znanje nije prenela, mada je još verovatnije da su njeni učenici potpuni idioti. Ovakav zaključak neminovno dolazi čak i ako ovlašno pogledamo istoriju naše civilizacije. I tu sama istorija nimalo nije kriva. Može ona da prilježno ispisuje povest ljudskog posrtanja, moleći nas u isto vreme da to posrtanje nikada više ne ponovimo, rezultati će izostati. A za to, bolji odgovor ne postoji, jedino može biti kriva glupost. Ali tu već nastupa problem. Ljudi ne vole da ih neko smatra za glupake, dovoljno je prisetiti se oštrog protivljenja kreacionista teoriji evoluciji koje najviše proizlazi iz zgražavanja nad činjenicom da je sadašnji čovek imao neke veze sa majmunima, mada je ovo ponekad čini se veća uvreda za majmune nego za ljude. No, da se vratimo na stvar. Iz potrebe da opravdaju svoju vrstu, o kojoj razume se imaju samo najsvetlije moguće mišljenje, ljudi pokušavaju da anuliraju ili barem malo olakšaju sveprisutnu glupost. Koja je svoj najveći i najmonstruozniji izraz pronašla u mržnji. Tako ćemo mržnju pripisati neznanju (kao da neznanje samo po sebi nije glupost), podjednako i vremenskim kontekstom (pa, eto, šta ćete takve su bile prilike). Otprilike, nije strašno ako su ljudi u prošlosti bili rasisti ili robovlasnici, takva je bila većina. Neretko se glupost kiti u šareno i ništa manje plemenito perje. Promislite samo o nacionalizmu (onoj njegovoj negativnoj konotaciji, mada kad se bolje razmisli koji je to nacionalizam pozivan?) i silnom zlu koje je donela mržnja proizašla iz nacionalističkih ideja. A opet je nacionalizam, čak i u današnjici, sveprisutan. O nacionalizmu najbolje piše Danilo Kiš: „Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). (…) Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti.“ Ima li toj banalnosti leka? Ima, ali on zahteva trud, koji se uglavnom svodi na istinsko upoznavanje drugih. Kao što nas sa istorijom Jevreja na ovim prostorima upoznaje Đorđe Lebović.
Memoari Đorđa Lebovića nas vraćaju u godine pred izbijanje Drugog svetskog rata. Centralna ličnost knjige, sam autor, je školarac koji mora da se suoči ne samo sa svojim čudnim porodičnim prilikama već i sa ludilom koje polako počinje da obuzima svet u kojem živi. Kao dete razvedenih roditelja, junak ove knjige je na večitoj sredomeđi. Na jednoj strani je majčina porodica, a na onoj drugoj očeva. Kao da to nije dovoljno, tu su i pobesneli nacionalisti koji su dočekali svoj trenutak. Opisujući svoje odrastanje, Đorđe Lebović nam daje i sliku uzrastanja zla, koje će se kulminirati u holokaustu ili Velikom sunovratu, kako ga autor naziva.
Zbog čega ove memoare brojni kritičari i poznavaoci srpske književnosti smatraju za prvo remek-delo naše literature dvadeset i prvog veka? Najpre zbog maestralne pripovedačke moći Đorđa Lebovića. Opisujući svet svog detinjstva on to ne čini kao sveznajući pripovedač koji se priseća prošlosti, naprotiv, Lebović uranja u detinjstvo kao da se ono u ovom trenutku dešava. Svet dečaštva je opisan iz ugla baš tog nesigurnog dečaka koji je podjednako oduševljen, zbunjen ali i ogorčen raznoraznim čudima koja se dešavaju oko njega. Još bitnije, ljudi koji okružuju tog dečaka su predstavljeni nenadmašno, pa bila to dečakova tetka sa svojim zaključcima: „Muškarci su teške dangube. Nalaze sve moguće izgovore, samo da ne bi radili. Znaju jedino da dižu bune i da vode ratove. Da nema nas žena, svet bi već odavno propao“, dečakov otac koji dolazi do sledeće misli: „Kao što svako selo ima svoju ludu, tako i neki narodi imaju svoju ludu koju nazivaju: ‘Vođa’“, ili teča koji na konstataciju da neko uvek govori istinu odgovara: „Ni ja, takođe.“
Đorđe Lebović, proslavljeni dramski pisac, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, posle čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) su dobile Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“). Objavio je i nekoliko priča, novela i eseja. Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kojem sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.
„Mrze vas zato što su sitne duše i kukavice. Znaju da ste slabi i da nemate nikog da vas brani, pa mogu da vas vređaju i napadaju bez straha od odmazde“, ovako jedan od likova iz knjige pokušava da objasni mržnju prema Jevrejima. Ipak, koren je još dublji, a Lebović ga vidi u stereotipima. Priča o zlim, pohlepnim, krajnjem racionalnim, pa čak i genijalnim Jevrejima, naprosto nije istina. To sam Lebović u ovoj knjizi najbolje pokazuje. Njegovi Jevreji, tačnije Lebovićeva porodica i poznanici, je koloplet ljudi koji su sve samo ne slični. Tu su i sirotinja, i bogataši, i raspikuće, i štediše, i glupaci, i geniji, i bezbožnici, i vernici, i sentimentalne tetke, i materijalisti… Njihove muke su iste kao i muke svih ljudi. Isto tako i žudnje, strahovi, ljubavi, životne brige… Pa kako su onda Jevreji različiti od drugih ljudi? I zašto su ih onda zbog te navodne različitosti ubijali i proganjali? Odgovor jedino leži u gluposti. Onda i u zlu koje dolazi iz te gluposti. I to je uvek isto, semper idem na latinskom, kakav je i naziv knjige. Znajući to, Đorđe Lebović piše ovu maestralnu memoarsku knjigu, koja je prikaz jednog zauvek nestalog sveta, ali i otpor ljudskoj gluposti kojoj će valjda već jednom doći kraj.

Naslov: Semper idem
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 552

To je bio samo piknik – Reli Alfandari Pardo

To je bio samo piknikZamislite osamdeset hiljada ljudi. Pokušajte da otkrijete njihove sudbine. Neki su bogati, naravno više je onih siromašnih. Ima pametnih, ne manjka ni glupih. Život im donosi poprilično radosti, ništa manje i bola. Verovatno imaju snove nalik našim. Suštinski, ti ljudi se nimalo ne razlikuju od nas. E sad zamislite da ti ljudi nestaju. Ne, ne umiru od starosti ili bolesti, kao što je to red. Oni iščezavaju. Za četiri godine, ti ljudi su se sveli na broj od četrnaest hiljada. Nekih sedamnaest posto preživelih. Ti ljudi su Jevreji. Najveće su žrtve Drugog svetskog rata, koliko u porobljenoj Evropi, ništa manje (procentualno) i u Srbiji. Nažalost, kod nas poprilično zaboravljena i skrajnuta žrtva, što se u poslednje vreme menja. Autori romana, memoarskih dela i istoriografskih studija, kao i tvorci filmova, pokušavaju da ispričaju povest o njihovom životu i mučnoj smrti. A toliko toga ima da se kaže. Još od onih Jevreja koji svoj dom pronalaze na Balkanu posle progonstva od katoličke inkvizicije u Španiji i Portugalu. Tih torbara i trgovaca solju, osuđenih na nomadski život, posle krvavog španskog iskustva. Suštinski, istorija Srba i Jevreja, istorija je jedinstva i međusobnog razumevanja. Jevreji aktivno učestvuju u Karađorđevom ustanku, snabdevajući Srbe municijom. Ratuju sa svojom srpskom braćom u oslobodilačkim, balkanskim i u Prvom svetskom ratu. U predasima između ratova pioniri su kulture, umetnosti i nauke. Imena velikih pisaca (Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Danilo Kiš), izdavača (Geca Kon), javnih radnika (Vojislav Marinković, Bencion Buli), slikara (Bora Baruh, Leon Koen), kompozitora (Enriko Josif, Jožef Šlezinger), naučnika (Oto Bihalji Merlin, Ivan Klajn) i još mnogo drugih, svedoče tome. Taj svet je gotovo nestao. Setite se još jednom one brojke sa početka. Od osamdeset hiljada predratnih jugoslovenskih Jevreja ostalo je živo samo četrnaest hiljada. I to nisu bilo kakvi ljudi, nikako ne, to su ljudi koji su sa nama delili život, doprinoseći mu neštedimice. Priču o tim ljudima donela nam je Reli Alfanadari Pardo.
Autobiografija Reli Alfanadari Pardo, „To je bio samo piknik“ izuzetni je doprinos istoriji jevrejske zajednice u Beogradu, pogotovo onog njenog najtragičnijeg dela. Približavanje Drugog svetskog rata, sa kojim otpočinje autobiografija, menja mladu Reli. Beg njenih rođaka i uzavrela atmosfera u kući, kulminaciju će doživeti 1941. godine. Za dvanaestogodišnju Relu šesti april i bombardovanje Beograda je kraj detinjstva. Prvobitno skrivanje u selu nadomak Beograda je prekinuto. Vraća se sa porodicom u stan, i tad kreće krvava odiseja. Njen otac i brat su angažovani kao ropska snaga, a zatim pritvoreni u logoru Topovske šume odakle polaze u smrt. I njenoj majci se sprema ista sudbina u koncentracionom logoru Staro Sajmište. Reli preuzima tetka i počinje trogodišnja agonija skrivanja.
Obuhvatajući period od 1939. pa sve do 1947. godine, autorka piše koliko svoju ličnu istoriju, toliko i istoriju svoje porodice i zemlje u kojoj živi. Vraćajući se u svoje rane godine, Reli Alfanadari Pardo pokušava da svet posmatra iz vizure deteta. Mahnita užurbanost, strah, glad i surovost su u isto vreme i čudni i bolni. Reli oseća da je njen pređašnji život zauvek završen. Nema više igara, nema igračaka. Samo smrti. Kako i sama u knjizi piše: „Nemam prava da izbegavam ovu pogrebnu atmosferu, moram da je živim jer za vreme rata ne može se biti dete.“ Upravo ti delovi autobiografije su pravi biseri psihološkog pronicanja u svet jednog prekinutog detinjstva, nalik čuvenim klasicima bildungsromana. Ili još preciznije sudbini Reline vršnjakinje Ane Frank. Zapanjujuće sličnosti skrivanja, dilema i muka, još više pojačavaju taj utisak. Stoga nije ni čudno što su autorku ove knjige označili kao srpsku Anu Frank.
Reli Alfanadari Pardo je preživela holokaust, zahvaljujući svojoj tetki Matildi i teči Jovi. Po školovanju (1947) odlazi iz Jugoslavije u Francusku. Potom se seli u Izrael, gde i sada živi. U braku sa Josefom Pardom ima dvoje dece. Knjigu „To je bio samo piknik“ počela je da piše na francuskom jeziku tokom šezdesetih godina, da bi na njeno objavljivanje čekala četiri decenije. Doživela je niz prevoda, ali i publikovanje na hebrejskom jeziku u izdanju memorijalnog centra „Jad Vašem“. „Službeni glasnik“ je najavio da se izlazak nastavka knjige „To je bio samo piknik“ na srpskom očekuje tokom ove godine.
Značaj knjige „To je bio samo piknik“ nije samo u izuzetnoj sudbini mlade Reli. Slike skrivanja u malenom špajzu, racija, lažnih imena, konspiracija i velikih tajni, tvore uzbudljivu priču o preživljavanju. Ipak, najčešće stavljajući samu sebe u drugi plan, Reli oseća odgovornost da sačuva trag o postojanju svoje porodice i jevrejske zajednice u Jugoslaviji. Isto tako i da odgovori na pitanje kako se ovo stradanje moglo dogoditi. Gde su bile njene komšije, pita se Reli: „Ovi prolaznici, naši susedi, naši zemljaci, ne čine nam ništa zlo, ali nas ne primećuju. Ravnodušni su. Za mene, to je gore nego da nas vređaju.“ Ali nije baš tako, to kaže i sama. Iako je većina ravnodušna, ima i dobrih. Onih ljudi koji joj vraćaju veru u humanost, i zahvaljujući kojima preživljava rat. Upravo je to i glavna potka priče. Priča o smrti i preživljavanju. Reli je svedok ogromnog stradanja jugoslovenskih Jevreja, ali i njihovog probuđenog života, koji se nastavlja uprkos svemu.

Naslov: To je bio samo piknik
Autor: Reli Alfandari Pardo (1929-)
Prevela: Radmila Šuljagić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2014
Strana: 263

Druga knjiga – Žarko Laušević

Druga knjigaZatvorsko iskustvo, koje je ništa drugo nego odvojenost od sveta ali u isto vreme i pripadnost jednom drugom svetu sa svojim čudnim pravilima, oduvek je bilo inspirativna tema za književnost. Suštinski, govoriti o zatvoru a ne govoriti o kazni i iskupljenju je nemoguće. Problem je jedino u tome što to iskupljenje u stvari i nije iskupljenje, jer ga zatvorska kazna ne donosi. Ostaje samo kazna kao konstanta koja mrvi čoveka pretvarajući ga u još većeg zločinca, naravno u slučaju da to već i nije bio. Što se tiče zatvorske književnosti postoje velike razlike. Za dobar deo pisaca zatvor je, a pogotovo bekstvo iz njega, prilika za uzbudljive romane koji se najviše oslanjaju na fabulu. Takvi su, recimo, Dimin roman „Grof Monte Kristo“ ili novela Stivena Kinga „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“. I u jednom i u drugom slučaju, glavni junaci su nevini osuđenici koji svoj spas prolaze kroz bekstvo. Nevinost se može pretočiti i u prave književne bisere, kao što su „Zapisi iz podzemlja“ F. M. Dostojevskog ili „De profundis“ Oskara Vajlda. Zatvorska kazna, pogotovo ona nastala usled nepostojeće krivice, svoj groteskni vrhunac doživljava u totalitarnim sistemima. Iskustva zatočenika u nacističkim koncentracionim logorima ili Staljinovim gulazima prikaz su krajnjeg užasa i ljudske bestijalnosti, o kojima svedoče nobelovci Imre Kertes („Besudbinstvo“, „Kadiš za nerođeno dete“) i Aleksandar Solženjicin („Arhipelag Gulag“, „Odeljenje za rak“). Zatvor je u isto vreme i najveći dokaz krhkosti morala i uopšte krivice. Ima li boljeg dokaza za to od romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud ili Andrićeve „Proklete avlije“? Sa druge strane zatvorske književnosti su oni ljudi koji su svoje kažnjeničko iskustvo pretočili u memoarska dela. Jednima su oni prilika da opravdaju svoja ludila ili još više pojačaju intenzitet zla (Hitlerova „Moja borba“), drugima da ispričaju svoju uzbudljivu životnu priču („Papijon“ Anri Šarjera), trećima da ispišu istoriju jednog doba („Godine koje su pojeli skakavci“ Borislava Pekića), a oni najčešći zatvorski memoari su sukobljavanje sa samim sobom i svojom krivicom. Jedno takvo delo dolazi iz pera Žarka Lauševića.
„Druga knjiga“ Žarka Lauševića direktni je nastavak bestselera „Godine prođe, dan nikad“. Za razliku od prve knjige u kojoj je opisan događaj koji je promenio Lauševićev život (samoodbrana koja je rezultirala dvostrukim ubistvom), fokus „Druge knjige“ je na petnaestogodišnjoj zatvorskoj kazni koju autor mora da izdrži. Smeštena u vremenski period od jedne godine, „Druga knjiga“ je u stvari priča o iščekivanju potvrde kazne u zatvorskoj samici. Neumitni protok vremena, i to najčešće dosadan i monoton, sjedinjen je sa slabašnim nadama u izbavljenje, ali i životom od spolja koji dopire u naznakama. Vreme je to krvavog raspada Jugoslavije, lomljenja porodičnih odnosa (autorov rastanak sa ženom i očeva bolest), kao i neograničenog prostora otkrivanja sopstvene krivice, sa kojom se Laušević nemilosrdno suočava.
Apsolutni književni događaj i izdavački poduhvat decenije, tako je možda najbolje opisati pojavu memoarskih knjiga Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“ i „Druga knjiga“. Ipak i pored takvog uspeha, interesovanje javnosti je ostalo samo na nagađanjima da li je Laušević kriv ili nevin, ostavljajući u drugom planu ove knjige. A one su sve samo ne trač partije i pogonsko gorivo za čaršijska naklapanja. Baš kao u memoarima Bekima Fehmiua, stil je besprekoran. Događaji iz privatnog života mešaju se sa prikazom vremena i filozofskim i književnim reminiscencijama koje se približavaju Oskaru Vajldu, stvarajući sliku užasa koji sa ličnog plana prerasta u univerzalni egzistencijalistički krik: „A ovo nije igra. Samo smrt. I tama, pre prvog svetla. Gde su oči Boga tvoga (…)?“
Žarko Laušević je jedan od najznačajnijih glumaca bivše Jugoslavije. Po završenim studijama, zapošljava se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kojem je ostvario niz zapaženih uloga. Veliku popularnost zadobija rolama u filmovima: „Igmanski marš“, „Jagode u grlu“, „Šmeker“, „Oficir za ružom“, „Braća po materi“, „Nož“… Dobitnik je najvećih jugoslovenskih i srpskih nagrada za dramsko stvaralaštvo. Posle odslužene zatvorske kazne (1998) seli se u SAD, gde živi u potpunoj anonimnosti. Objavljivanje ove dve knjige vratilo ga je u žižu javnosti, posle čega je usledila prva uloga posle dugogodišnje pauze u filmu „Smrdljiva bajka“.
Izuzetan uspeh i gotovo polumilionski tiraž Lauševićevih memoara posledica su pre svega glumačke popularnosti autora. Potreba da se zaviri u tuđ život, pogotovo ako je to život zvezde i to još kontroverzne, je nažalost progutala suštinu knjige. Što je velika šteta. Laušević je u „Drugoj knjizi“ sastavio stilsku briljantnu optužnicu samome sebi, ali u isto vreme i gorku kritiku nepravednog sistema. On ne beži od kazne, naprotiv, samo što ta kazna ne sme da bude nepravedna. A jeste. I to je suština „Druge knjige“. Nikakvo patetično prenemaganje o sopstvenoj nevinosti, već optužnica i pokušaj bilo kakve odbrane i nastavka života. Priča je to je sukobljavanju jednog iskrenog i poštenog čoveka, nikako razmažene glumačke zvezde, sa samim sobom. A iz tog sukobljavanja nastaju gorka sećanja, ona koja ne smeju da se zaborave i koja su mnogo veća od bilo kakve kazne. Baš kako i sam Laušević kaže: „Je li to, ta neumitnost sećanja, ta neizbrisiva svest o svakom trenu u zatvoru, je li to zapravo – kazna?“

Naslov: Druga knjiga
Autor: Žarko Laušević (1960-)
Izdavač: Hipatia, Beograd, 2013
Strana: 319

Blistavo i strašno, drugi deo – Bekim Fehmiu

Blistavo i strasnoPostoje priče koje je nemoguće ispričati do kraja. Iako se znaju sudbine likova, prostor i vreme u kojem žive, zapleti i preokreti, nešto ipak nedostaje. Neka vrsta krajnjeg zaključka, epifanijskog prosvetljenja nalik Dositejevom naravoučeniju. Jedna od tih „nemogućih“ priča je i Jugoslavija. Krenemo li od njenog nastanka, eto odmah problema. Dok za jedne ona označava ispunjenje vekovnih težnji bratskih naroda za jedinstvom, drugima je pak veštačka i nepotrebna tvorevina, još jedna tamnica naroda. Njeni prvi dani daleko su od srećnih. Trvenje i antagonizmi (o kojima je tako izuzetno pisala Rebeka Vest), rezultirali su krvavim Drugim svetskim ratom. Ali ona se ponovo rađa, samo u drugom obliku. Upravo taj oblik postaje novi kamen spoticanja. Poražena i gotovo uništena građanska klasa, međunacionalna netrpeljivost, nerešeni računi, čistke i partijski progoni neistomišljenika, sve će je to pratiti i na kraju dovesti do još jednog krvavog rata. Ali da ne brzamo. Zahvaljujući odricanju od velikog komunističkog brata (čuvenog Titovog „ne“ Staljinu), Jugoslavija postaje svojevrsni ideološki i društveni eksperiment. Kombinacija je to komunističke diktature u najboljem izdanju sa liberalnim zapadnim duhom. I tu kreću lepe uspomene. Lakog dobijanja stambenog prostora, besplatnog školovanja, letovanja, solidnog zdravstva, potrošačkog društva… Najbitnije, umetnost cveta kao nikad do tad. Nove likovne i muzičke pravce, književna remek-dela, stotine izuzetnih filmova, država neštedimice potpomaže i neguje, dobro ponekad i zabranjuje da budemo u potpunosti iskreni. Sa druge strane stoji siromaštvo dobrog dela stanovništva koje rezultira masovnim egzodusom u inostranstvo (čuveni gastarbajteri), tinjanje međunacionalne mržnje, ali i pravljenje sistema koji je ekonomski neodrživ i podložan korupciji, koja svoj groteskni vrhunac doživljava u sadašnjosti. Sve ovo je u najkraćim crtama Jugoslavija. I najlepši san, i najgori košmar. Prava papazjanija u kojoj svako ima svoju stranu i svoju priču, iz koje je nemoguće izvući zaključak i doći do konačnog odgovora. Ali to ne znači da te priče treba odbaciti. Najpre zato što su svedoci jednog čudnog, veličanstvenog, ali i tužnog vremena. Jedna od njih je i ona Bekima Fehmiua.
Godine 2001. Bekim Fehmiu objavljuje prvi deo autobiografije „Blistavo i strašno“. Izuzetno svedočenje o detinjstvu i odrastanju u Prizrenu, otkrilo je našoj javnosti Kosovo kakvo do sada nismo poznavali. Po autorovoj smrti, iz štampe izlazi nastavak knjige. On je, za razliku od prvog dela, put proboja čuvenog glumca u svet. Od zaposlenja u prištinskom pozorištu pa sve do studija u Beogradu, Bekim Fehmiu slika portret koliko nepokorne, toliko i radoznale i vredne ličnosti. Taj trud je krunisan zaposlenjem u elitnom beogradskom pozorištu, ali i prvim filmskim ulogama. Jedna od njih će ga i proslaviti. Beli Bora iz „Skupljača perja“ karta je za odlazak u inostranstvo i zametak veličanstvene međunarodne karijere.
Ako bi se tražila najveća vrednost ove knjige to bi bila njena dokumentarnost. Pedantno beležeći događaje iz svog života, Bekim Fehmiu opisuje i život i razvoj države i kulture čiji je predstavnik. Iskren do kraja, on ne može da prenebregne odvratne političke borbe, javašluk u svakom segmentu društva, kao i poltronstvo i sitničavi duh njegovih kolega. Kao suprotnost tome je dat opis raskalašnog života stranih filmskih umetnika, njihovih ljubavnih izleta, materijalnog bogatstva i tužnih sudbina. On je ne samo svedok tome, već i direktni učesnik. Preplet je to dva dijametralno suprotna sveta koji se sukobljavaju u jednoj ličnosti. I najbitnije od svega besprekorno izveden i zapisan u minimalističkom stilu uz potpuno ekonomisanje rečima, a opet tako bolno potresan i raskošan. Baš kakav je i opis majčine smrti: „Dija je plaznula jezik celom ovom svetu. Kao da je rekla: ‘Neću više da živim u paviljonu zveri’. Poslednji dah… Dug i tih. Njena glava je klonula.“
Bekim Fehmiu je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih glumaca druge polovine dvadesetog veka. Rođen je u uglednoj prizrenskoj porodici, koja se često seli zbog političkog delovanja Bekimovog oca Ibrahima, podjednako progonjenog od strane albanske, srpske, jugoslovenske kraljevske i komunističke vlasti. Posle završenih studija, postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Glumio je u preko pedeset jugoslovenskih, italijanskih, francuskih, engleskih, istočnoevropskih i američkih filmova. Čuvene su njegove uloge Odiseja u istoimenoj igranoj seriji i u filmu „Dozvola za ubistvo“, gde mu je partnerka bila Ava Gardner. U znak protesta zbog međunacionalne mržnje na Kosovu i početka raspada Jugoslavije krajem osamdesetih povlači se iz javnog i umetničkog života. Izvršio je samoubistvo 2010. godine.
Sudbina Bekima Fehmiua, opisana u ovoj knjizi, je gotovo identična sudbini Jugoslavije. Njegove prve godine u senci su očevog progona od autoritativnog režima. Kako stege sistema popuštaju, tako i njegova karijera otpočinje. Samo što ona nije bila nimalo laka. Trebalo je preći put od potpunog siromaštva, beskrajnih poniženja, ništa manje i sukoba sa samim sobom. Bekimov život je slika čoveka radoznalog duha željnog svega, a opet tako pardoksalno okrenutog unutrašnjoj introspekciji i gorštačkom ponosu. Scene sukoba sa stranim producentima koji žele da mu promene ime ne bi li se tako lakše probio u svet zvezda, samo su jedan primer. On je zarad ponosa spreman da odustane ne samo od ogromnog novca, već i od glumačke karijere. Takav je i njegov odlazak sa umetničke scene. Baš kao i Crnjanski u toku Drugog svetskog rata, Bekim odbija da „peva u kući mrtvaca“. Jugosloven, koliko i ponosni Albanac, on svoj život vezuje za svet koji ga okružuje. Ako Jugoslavija nestaje, nestaje i on. Sudbina je to nalik antičkim tragedijama, sudbina uzvišena ali i ništa manje užasavajuća i nerazumljiva. Kako bi on rekao, blistava i strašna.

Naslov: Blistavo i strašno, drugi deo
Autor: Bekim Fehmiu (1936-2010)
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2014
Strana: 560

Prozraci 2 – Svetlana Velmar-Janković

Prozraci 2Istorija na našim prostorima ništa je drugo nego niz kontradiktornosti i ljudskih zabluda. Da sve bude još gore, mi nikada nismo imali gotovo nijedan pokušaj (čast izuzecima) objektivnog proučavanja istorije. Čitajući srpske (kao i eks-ju) istoričare vi nepogrešivo možete videti kojem ideološkom pravcu pripadaju, a shodno tome i kako se odnose prema zadatoj temi. I oni najsitniji i nebitni događaji, da ne pričamo tek o prelomnim, u radovima različitih istoričara imaju dijametralno suprotno značenje i smisao. Ta razlika nije u otkriću nekih novih činjenica, naprotiv, ona se svodi na vrednosni sud. Ti i takvi istoričari potvrda su one čuvene Napoleonove misli: „Istorija je laž oko koje smo se ujedinili.“ Za razliku od oficijalne istorije, memoarsko pisanje oslobođeno je stega objektivnosti. Ideološka ostrašćenost, sloboda u odbrani svojih stavova (svejedno je da li su pogrešni ili ispravni), sve je to sasvim normalno u ovom paraistorijskom žanru. I začudo, memoarska književnost je mnogo prihvatljivija i bolja od „službene“ istorije. Ovde bar znate autora i pozadinu teksta, što nije slučaj sa istoričarima koji se kriju iza naučne objektivnosti. Tako, recimo, o vremenu Prvog srpskog ustanka možete mnogo više saznati iz spisa Vuka Karadžića, nego u svim docnijim istraživanjima. Isti slučaj je i sa vladavinom Miloša Obrenovića. Osvetnički traktat Nićifora Ninkovića „Žizniopisanija moja“ mnogo je bolji od svih biografija kneza Miloša. Ovo nije zaobišlo ni modernu istoriju. Dnevnički spisi Nikole Krstića, tek čekaju potvrdu svoje važnosti u izučavaju istorije Srbije devetnaestog veka. Kapitalna dela Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića: „Godine koje su pojeli skakavci“ i „Goli otok“, otkrivaju paklenu stvarnost jugoslovenskih komunističkih logora i zatvora. Ovom spisku priključuju se i memoari Svetlane Velmar-Janković.
Godine 2003. pojavili su se „Prozraci“, prvi deo autobiografije Svetlane Velmar-Janković. Opisujući svoje detinjstvo, godine okupacije, očevu delatnost u toku rata, poratnu bedu i žig deteta narodnog izdajnika, prvi deo „Prozraka“ je završen u 1948. godini. Bolest autorke i njena smrt sprečili su da drugi deo knjige bude u potpunosti završen. Ipak, „Prozraci 2“ izlaze kao posthumno izdanje. U prvom odeljku ove knjige, „Žigovi,“ Svetlana Velmar-Janković nastavlja gde je stala u „Prozracima“, opisujući teško snalaženje „buržujske“ porodice u novom komunističkom sistemu. Prinuđena da zarad upisa na fakultet ide na radnu akciju, ona to prihvata bez roptanja. Tamo upoznaje prvu ljubav, „dobrog dabra“ kako ga zove. Mladalačka ljubav se završava tragično. U sledećem odeljku, „Odskoci“, opisane su prelomne godine za jugoslovensku književnost. Učmali i dosadni socrealizam smenjuje nova generacija pisaca, čiji je jedan od najznačajnih predstavnika sâma autorka. U ostala tri poglavlja Svetlana Velmar-Janković pripoveda o početku svoje spisateljske karijere, prvom romanu „Ožiljak“ i o susretima sa svojim ocem u inostranstvu. Kao poseban dodatak knjizi uvrštena je prepiska autorke sa porodicom i prijateljima.
Iako je zbog poznatih okolnosti ova knjiga ostala nedovršena, ona ne ostavlja takav utisak u prva dva odeljaka. Autorka poznata po svojem filigranskom umeću da istorijske događaje pretvori u izuzetna književna dela, ni u ovoj knjizi neće razočarati svoje čitaoce i poštovaoce. Svesna varljivosti pamćenja, ona marljivo izučava i koristi istorijsku građu ne bi li što istinitije predstavila ne samo svoj život, no i događaje koji ga prate. Velika je šteta što zbog bolesti i prerane smrti Svetlana Velmar-Janković nije uspela da opiše i svoje docnije godine u kojima doživljava književnu slavu. Jedina zamerka koja se može uputiti „Prozracima 2“, i to na račun priređivača, je unošenje opširnog političkog traktata Vladimira Velmar-Jankovića u deo knjige sa prepiskom koji ruši poetsku celinu i predstavlja nepotrebni balast.
Svetlana-Velmar Janković spada u red najznačajnih srpskih književnika druge polovine dvadesetog veka. Objavila je romane: „Ožiljak“, „Lagum“ (nagrada „Meša Selimović“), „Bezdno“ (NIN-ova nagrada), „Nigdina“ i „Vostanije“, zbirke priča: „Dorćol“ i „Vračar“, kapitalnu studiju o istoriji Beograda „Kapija Balkana“, kao i niz zbirki priča za decu, eseja i drama. Prevođena je na nekoliko svetskih jezika, a njena dela su doživela desetine izdanja i ogromne tiraže. Pored predanog književnog rada, bila je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“ i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminula je u Beogradu 2014. godine.
„Prozraci 2“ su na momente lirski potresni, često duhoviti i najbitnije duboko istiniti i verodostojni. Iako pripada poraženom delu građanske klase, Svetlana Velmar-Janković u ovoj knjizi ne dozvoljava da se osvetoljubivost projavi ni u najmanjem tragu. Nju je jedino strah da se ista nesreća ne ponovi: „jer privrženost prerušenoj totalitarnoj misli može delovati, i deluje, i danas privlačno.“ Gotovo je uzvišena njena tiha patnja zbog torture koju je njena porodica preživela, emotivnih slomova, odrastanja bez oca i kasnijih nepravdi. Isto tako, sentimentalnost i patetika nisu prisutni, već odsjaji i prozraci sećanja i osećanja na koje je pala patina davno prošlog vremena. Čitajući ovu knjigu vi se nećete upoznati samo sa biografijom jedne velike književnice, nego i sa izuzetno napisanom istorijom jednog teškog i često tragičnog vremena. Istorijom, mnogo većom i značajnijom od suvoparnih naučnih studija. I još važnije, istinitom.

Naslov: Prozraci 2
Autor: Svetlana Velmar-Janković (1933-2014)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 463