Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Vrijeme koje se udaljava – Mirko Kovač

Za koji dan navršiće se tačno jedan vek od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Velikog slavlja neće biti, baš kao ni zvaničnih ceremonija. Razume se, ožalošćena, ili ona pak radosna, porodica će se okupiti na grobu pokojnika. Kako je ovo ipak Balkan, na pravila pristojnog ponašanja ne računajte. Biće, naravno, onih koji će se pokojnika sećati samo po lepim stvarima, neće manjkati ni suza, ali uglavnom će to biti podsećanje na loše osobine preminulog. Pričaće se uglavnom o tome kako je to bila nemoguća, krajnje loša tvorevina, do besmisla će se ponavljati već hiljadu puta izlizane fraze i opšta mesta. Baš kao u lošem braku, a Jugoslavija je izgleda bila baš taj loš brak, fokus neće biti na lepim uspomenama, već na razvodu i silnoj krvi koji ga je pratio. Onu prvobitnu zaljubljenost, baš kao i uvek, progutaće prohujalo vreme, tako da od nje neće ostati ništa, čak ni sećanje. Još gore, nedostatak opšte slike, tako svojstvene ovim prostorima, sećanje na Jugoslaviju će pretvoriti u svojevrsnu rašomonijadu sa stotinama dijametralno različitih stavova i shvatanja. Možda je zato najbolje vratiti se na početak, ili još tačnije na ono što je bilo pre početka. Za preteču jugoslovenske ideje uzima se ilirski pokret sa početka devetnaestog veka. Pod presijom tadašnje austrijske i ugarske politike u Hrvatskoj sazreva ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda. To stremljenje prati i začetak prosvetiteljskih ideja kod Srba, pa polako počinju da se grade kulturni mostovi između slovenskih naroda. Kruna je Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kojim je udaren temelj stvaranju zajedničkog jezika. Početni idealizam je splašnjavao, podjednako i rastao, sve u zavisnosti od političkih prilika, ali nikada nije nestao. Vidljiv je u gotovo svakom segmentu političkog i kulturnog života, čiji će krajnji izraz biti stvaranje Jugoslavije. Da se sad vratimo na početak. I na okupljanje ožalošćene porodice, koja će pričajući o pokojnikovom životu zaboraviti ono što je pokojnika stvorilo. A to je zajednički jezik i kultura, koji su i pored nestanka države nastavili da postoje. Andrić i Krleža, Meša Selimović i Ivan Cankar, Vladan Desnica i Danilo Kiš, uvek će podjednako pripadati svim jugoslovenskim narodima. Kao što i danas, da uzmemo možda najbolji primer, Miljenko Jergović nikako ne može biti samo hrvatski pisac. Ili Mirko Kovač, što najbolje pokazuju njegovi memoari.
Sastavljena iz četrdeset poglavlja, knjiga memoara „Vrijeme koje se udaljava“ predstavlja sliku autorovog života, ali i društvene klime i događaja koji su ga pratili. Tako na samome početku saznajemo kako je Mirko Kovač zavoleo knjige preko bibliotekarke koja mu je u mladosti predstavljala erotsku fiksaciju. Čitajući ove memoare mi pratimo put provincijalca koji stiže u veliki grad. Silna potucanja, gladovanje i materijalna beda će biti prekinuti književnim uspehom. Tek tu dolazi stradanje, ponajviše zbog autorovih političkih stavova. Ipak, u senci politike i istorije, i možda kao lek svoj toj grozoti, su prijateljstva. Drugovanje Mirka Kovača sa Pekićem, Kišom, Filipom Davidom, Lordanom Zafranovićem, Leonidom Šejkom i bezbroj drugih ljudi su u ovoj knjizi zadobili maestralni prikaz.
„Čačkati sjećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovjek nikad ne zna što će iz tog mraka iskrsnuti“, piše Mirko Kovač. Iz baš tog mraka u ovoj knjizi iskrsnuće i dobro i zlo. Najbitnije, predstavljeno na nenadmašan način. Mirko Kovač, baš kao i u svim svojim delima, stil dovodi do savršenstva, sjedinjen sa izvrsnim pripovedačkim darom da sjajnom izatkanom pričom prikuje čitaoca za svaku stranicu. Iako je ova knjiga nedovršena, usled autorove bolesti i smrti, ona po svojoj literarnoj vrednosti predstavlja nešto mnogo više od običnih memoara. To je književni trijumf, delo koje po svojem kvalitetu zavređuje istinsko divljenje i predstavlja pravi događaj za literaturu nastalu na pepelu Jugoslavije.
Mirko Kovač, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Petrovićima kod Nikšića. Već prvim romanom „Gubilište“ (1962) pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i otpor prema učmaloj stvarnosti, koji će ga prečesto odvoditi do sukoba sa društvom i političkim strukturama. Napisao je niz visoko vrednovanih romana („Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Grad u zrcalu“…), zbirki pripovedaka, knjiga eseja, kao i filmskih scenarija („Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“…). Dobitnik je svih većih jugoslovenskih književnih priznanja. Krajem osamdesetih se istakao kao veliki protivnik režima Slobodana Miloševića. Nakon učestalih pretnji i fizičkih napada početkom devedesetih se seli u Rovinj gde će živeti do smrti.
„Sada mi se čini da bih, s malo više drskosti, ovu povijest mogao nazvati romanom intime, unatoč tomu što u njoj ima memoaristike, bavi se vremenom i sudbinama, znanim i neznanim osobama, javnim i povijesnim ličnostima, ali to je na koncu samo jedna intimna pripovijest, s autobiografskim elementima i obiljem doživljaja“
, ovako Mirko Kovač žanrovski određuje ovu knjigu. I pored ovakvog određenja, „Vrijeme koje se udaljava“ je podjednako i hronika jednog vremena. Balkanskih političkih (i ostalih) svinjarija svakako ne manjka, ni sam Mirko Kovač nije bio svetac, ali ova knjiga je pre svega bitna kao pripovest o velikim umetnicima, koje je na okupu držao isti jezik i ista kultura. A upravo to je i ono po čemu Jugoslaviju treba pamtiti. Imena političara, ratnih zločinaca i profitera, udbaša i zapenušanih nacionalnih propovednika će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije. Ono što će od Jugoslavije ostati, a što i danas postoji, je zajednička kultura, jezik i prostor na kojem živimo. O svemu tome je dragoceno svedočenje ostavio Mirko Kovač u ovoj sjajnoj memoarskoj knjizi.

Naslov: Vrijeme koje se udaljava
Autor: Mirko Kovač (1938-2013)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 599