Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

Iz štampe je izašla nova knjiga Mladena Milosavljevića

Pripovedajući kroz stihove o detinjstvu, koliko o njegovim teškoćama, ništa manje i o njegovim lepotama, Mladen Milosavljević realnost našega sveta sukobljava sa onostranim, i to preko priče koju deda govori svom unuku. Večito pitanje dečje sukobljenosti sa nepravdama ovoga sveta Mladen Milosavljević u „Olalijama“ predstavlja kroz upravo taj prelom. Rezultat je izuzetna knjiga stihova, napisana razigranim jezikom prilagođenim deci. Sve to prate izuzetne ilustracije Miodraga Bunijevca koje vas još više uvlače u magični svet „Olalija“. Istinska preporuka

Knjigu možete naručiti na sajtu izdavača  https://bedem.rs/knjige/olalije/

Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Kal Juga – Mladen Milosavljević

Nezahvalno je govoriti o karakteru jednog naroda. A opet se dobar deo priča o postojanju jedne nacije, plemena ili naroda kako vam je već volja, svodi na pokušaj da se kroz priču o karakteru izvede i krajnji zaključak o tom narodu. Razume se da to nije samo prisutno kod nas, od te boljke boluju i mnogi drugi, ali briga o nacionalnom karakteru, ili još tačnije kako nas drugi vide i kako mi sami sebe vidimo, kod Srba je itekako prisutna. Od Cvijićevih zaključaka o dinarskom tipu čoveku (koji su danas u ozbiljnim naučnim krugovima skoro u potpunosti odbačeni) pa sve do onih običnih kafanskih razgovora, pokušava se da se razluči ko smo i šta smo. Naravno, slika je idealistična, otprilike kao u onim vicevima u kojima Srbin uvek pobedi i nadmudri sve. Kako stvarnost nije u saglasju sa ovom nacionalnom mitomanijom, ili barem njenim dobrim delom, pokušava se iznaći rešenje. A ono je u uticaju sa strane, preciznije rečeno silnim neprijateljima koji nam ne daju mira. U ovome, baš kao i svemu, ima zrnce istine. Balkan je zbog svog položaja, podjednako i zbog svojih stanovnika, bio često mesto obračuna i ratova. Jedini je problem što se po njima ravna i meri čitava istorija. Ukoliko biste pokušali da pronađete najamblematičniji događaj srpske istorije, i to ne po stvarnom značaju već po uticaju koji je ostavio na stanovništvo, to bi bio boj na Kosovu. Upoređivanje je nezahvalno, ali čisto primera radi centralni događaj američke istorije dijametralno je suprotan. Za njih je to Deklaracija o nezavisnosti. Zašto je ovo bitno? Dok druge nacije svoju mitomaniju zasnivaju na priči o slobodi i građanskim pravima, mi je svodimo na bitku, i to na onu u kojoj smo poraženi. Još gore, kao da oni stvarni porazi nisu dovoljni, u poslednje vreme su učestale priče o tajnoj i skrivenoj istoriji, onoj u kojoj su naši vekovni, a kakvi drugi, neprijatelji umešali prste i porazili nas tako što su nam uskratili pravu istoriju. Od onih nebuloznih priča o Srbima narodu najstarijem, ništa manje silnim zaverama uperenim protiv nas, pa sve do budalaština o vinčanskoj, tobože srpskoj, kulturi, tka se priča o plemenitom narodu koji je večita žrtva. U prevodu, naša istorija je neprestano kukumavčenje o nacionalnim porazima, ponajviše zbog opravdanja sadašnje bede i inertnosti da se bilo šta promeni. Da se o istoriji ovih prostora, i to o onoj manje poznatoj, podjednako i o događajima koji su nas odredili, može pisati na sasvim drugačiji način svedoči Mladen Milosavljević.
Kal Juga, roman-prvenac Mladena Milosavljevića, je smeštena u dve vremenske dimenzije. U jednoj je mladi arheolog Mijat Petrović, koji 1967. godine učestvuje u iskopavanjima na lokalitetu Lepenski Vir. Otkriće neolitske figure, kao i dnevnika iz osamnaestog veka, će u potpunosti promeniti Mijatov život. Upravo taj dnevnik nas odvodi u drugu vremensku dimenziju. Njegov autor, austrijski provizor Frombald, pripoveda o osvajanjima čuvenog princa Eugena Savojskog i o postojanju kraljevine Srbije, periodu od dvadeset godina u kojem su Austrijanci preoteli dobar deo Srbije Turcima. Ova dva vremenska toka se u furioznom zapletu sastavljaju i tvore uzbudljivi roman.
Iako žanrovski okrenut folklornoj fantastici, „Kal Juga“ je u svojoj biti istorijski roman. Naravno, greška bi bila ne pomenuti sjajni zaplet i mnogobrojne reference na narodne običaje i predanja, ali ono što najviše određuje ovaj roman je odlična književna rekonstrukcija pređašnjih vremena. U njoj Mladen Milosavljević briljira. Na prvom mestu, to je plod prilježnog proučavanja istorijskih izvora, ali isto tako i talenta da se ti izvori pretoče u izvanredni književni tekst. Dobro poznati likovi iz prošlosti (kao što su Eugen Savojski ili Nikola Doksat), ali i niz ličnosti koje obeležavaju različite epohe (bili to krvoločni srpski hajduci, službenici austrijske carevine, pripadnici divizije „Princ Eugen“ ili udbaši) u ovom romanu postaju stvarne ličnosti. I ne samo to. Te ličnosti nam donose savršenu sliku života na ovim prostorima: „Ratovalo se i drugde. Ratovi su odnosili žrtve i stvarali pobednike. Ipak, razlika između ovdašnjih i ratova koji su se vodili u drugim zemljama bila je upravo u zemlji. Za razliku od drugih, ova nije pripadala ni istoku ni zapadu, istovremeno pripadajući obema stranama. Večito u sukobu ili u strahu od mogućeg sukoba (…) nalazila se ničija i svačija zemlja (…)“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov roman-prvenac „Kal Juga“ je začetak planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„(…) Za ovakve vojnike bi se govorilo da ih je ubijao kal juga, specifični ambijent magle, blata i nekih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda“, ovako Mladen Milosavljević objašnjava šta je to kal juga. Naravno, tu je prisutna i referenca na Kali Jugu, period krajnje dekadencije u hinduističkoj mitologiji, ali i na pokojnu nam Jugoslaviju. Latini bi rekli nomen est omen, i autor se sa njima slaže. Slika neprestanih ratova na Balkanu, a sa njima i ludila koji ih neminovno prate, u ovom romanu doživljaju vernu sliku. Neprestani je to krug vraćanja jednog te istog. Najtačnije rečeno, beskonačnih borbi koje dovode do novih i novih poraza. Najbitnije od svega, Mladen Milosavljević im, za razliku od onih pojava opisanih na početku prikaza, ne pristupa fatalistički i nacionalno samosažaljivo. On suvereno i istinoljubivo tka sliku burnog života na ovim prostorima, što rezultira sjajnim romanom koji pleni svojom erudicijom, uzbudljivom fabulom i literarnim kvalitetom.

Naslov: Kal Juga
Autor: Mladen Milosavljević (1982)
Izdavač: Strahor, Beograd, 2018
Strana: 255

Čuvari zlatnog runa (antologija priča)

Postoje posebnosti koje su u stanju da od običnog i uobičajenog odele ljude, pojave, predmete ili predele i učine ih neshvatljivim i drugačijim. Može to biti bizarnost, još češće je nama neshvatljiva raznolikost, a neretke su i pojave koje izlaze izvan okvira naših iskustva. Sukobljavanje sa natprirodnim, ili još bolje rečeno sa osobinama koje su pridodate nadnaravnim pojavama, daleko je od lakog zadatka. Najpre zato što dobar deo ljudi iracionalnom pristupa iz ugla „homo religiosusa“. Potreba za verovanjem u natprirodno u susretu sa onim što deluje natprirodno neće doneti njegovo preispitivanje. Naprotiv. Doneće još jednog obožavaoca. Slike ljudi, i to na nesreću neretko visokog obrazovanja, koji čak i u današnjici ostaju duboko ukorenjeni u sujeverju, potvrda su ove teorije. Ali da takvo poimanje onostranog ostavimo po strani. Naša tema je odnos nauke i umetnosti prema ovim pojavama. Tvorac psihoanalize i možemo bez preterivanja reći zastupnik najracionalnijeg mogućeg pristupa ljudskoj psihi, Sigmund Frojd, piše: „Izgleda da više nije mogućno odbacivati istraživanje takozvanih okultnih pojava, onih stvari koje nam navodno jamče realnu egzistenciju psihičkih sila drukčijih od onih koje poznajemo kod ljudi i životinja, ili koje kod tih duša otkrivaju sposobnosti u koje se dosad nije verovalo.“ Raščlanjavanje natprirodnog tako postaje zanimljiva tema za psihologiju i sociologiju. Njima se pridružuje i etnologija kao zasebna naučna grana kojoj je jedan od ciljeva proučavanje korena rituala i mitova koji dovode do iracionalnih uverenja. Umetnost, pak, natprirodnom pristupa na drugačiji način. Koristeći naučna otkrića, ona sebi ipak dozvoljava odlazak u nemoguće i natprirodno. I to je ono što se određuje kao fantastika u književnosti. I pored delimičnog prisustva u prošlosti (Milovan Glišić, Lazar Komarčić, Dragutin Ilić), čini se da fantastika kao književni žanr u našoj literaturi tek danas pokazuje svoj potencijal. Najbolje nam to pokazuje antologija „Čuvari zlatnog runa“.
Trideset savremenih srpskih književnih stvaralaca okupljeno je na jednom mestu i oko jedne teme. U pitanju je Homolje, geografska oblast na krajnjem istoku Srbije. Bogata istorija ovog kraja (koliko u antici, još više u novovekovnom periodu), sjedinjena je sa njenim prirodnim lepotama. Naravno, neizostavni dodatak je ukorenjenost dobrog dela stanovnika ovog kraja u natprirodno, ona sada već poslovična vlaška magija, ali i bogato mitsko i folklorno nasleđe. Kako izgleda susret ovih trideset književnika sa istorijom, mitom i sadašnjošću Homolja, možemo da vidimo u antologiji „Čuvari zlatnog runa“.
Da krenemo od dobrih strana antologije. Na prvom mestu to je priča Dejana Stojiljkovića „Vlaški skok“. Ispripovedan iz ugla tabloidnog novinara, „Vlaški skok“ onostranom pristupa koristeći ironijski diskurs. Kombinujući ironiju sa sjajnim preokretima, Stojiljković stvara odličnu storiju o (zlo)upotrebi natprirodnog u današnjici. Potraga za mitološkim korenima Homolja tema je priče Aleksandra Tešića „U zemlji čuda“. Balansirajući između bajkovitog i fantastičnog, Tešić uspeva da napiše uzbudljivu verziju stare homoljske legende. I pored mana koje proizilaze iz konfuzne elaboracije unutrašnjih stanja likova, Miomir Petrović je u „Krugovima u snegu“ dao dobar prikaz susreta velegradskog čoveka sa magijskim i onostranim. Duhovitost i erudicija su sastavljeni u priči „Vesna, Stribog i zov Homolja“ Gorana Skrobonje. Odlična distopijska slika Srbije u njenoj ne tako dalekoj budućnosti tema je priče Ilije Bakića „Duboko polje Homolja“. Još jedan zanimljiv susret sa onostranim, i to baš onako kako zamišljamo vlašku magiju, dala nam je Ksenija Pešić u priči „Ognjena ruža“. Koristeći arhetip o nemogućoj ljubavi između bogatašice i siromaha, Mladen Milosavljević nam predstavlja svet devetnaestovekovnog Homolja u priči „Najden i Nina“. Čvrsta ukorenjenost u istoriji susreće se sa onostranim i tvori sjajno napisanu pripovest.
A sad o onim manje dobrim stranama antologije. Na prvom mestu to je njen nesuvisli podnaslov „zbirka priča Homolja i Zvižda“. Pošto nijedan autor iz ove zbirke ne dolazi iz Homolja, jedino logično bi bilo da to bude zbirka ili još bolje antologija priča o Homolju i Zviždu. Da se ne priča tek o žanrovskoj određenosti. Na koricama knjige stoji da priče iz ove zbirke pripadaju žanru folklorne fantastike, iako su one krajnje žanrovski raznolike. Još smešnija je odrednica plemeniti žanr. Bilo bi zabavno priupitati autora ove kovanice koji su to neplemeniti žanrovi. Najveći nedostatak je, ipak, izbor priča. S jedne strane stoje sjajne, na onoj drugoj osrednje, dok vas na trećoj strani čekaju neubedljive, loše napisane i poprilično infantilne pripovesti koje neminovno kvare krajnji utisak.
Ovu antologiju ne treba odbaciti zbog njenih nedostataka. Najpre zbog sjajnih priča koje svojim stilom, erudicijom i književnim kvalitetom maestralno dočaravaju bajkoviti svet Homolja. A to ponajviše proizilazi iz njihove poetičke, ništa manje i žanrovske, divergentnosti u susretu sa magijskim i onostranim. Pojedini autori se nadnaravnom rugaju, drugi pričaju o susretu realnog i natprirodnog, neki onostrano pronalaze u istoriji i legendi, četvrti mitsko smeštaju u sadašnjost ili budućnost. Što je još bitnije, autori ovih priča to čine na ubedljiv, zanimljiv i književno vredan način. Kroz „Čuvare zlatnog runa“ naša literatura se susreće i suočava sa onostranim. Rezultat je, i pored brojnih mana ove antologije, odličan.

Naslov: Čuvari zlatnog runa (antologija priča)
Priredili: Miloš Petković (1986) i Dragan Despot Đorđević (1978)
Izdavač: Centar za kulturu „Veljko Dugošević“, Kučevo, 2017
Strana: 312

Haarp i druge priče o teorijama zavere – priredio: Goran Skrobonja

haarp-i-druge-price-o-teorijama-zavere„Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“, jedna je od najčuvenijih biblijskih sentenci. Na istinu se pozivaju svi. Svaka religija za sebe tvrdi da je njen ekskluzivni posednik. Naš bog je jedini pravi i autentični, geslo je pod kojim se rigidni sistem vrednosti opravdava i sakralizuje. Čak i unutarkonfesionalni odnosi (pogotovo oni među hrišćanima i muslimanima) zavise od te istine. Paradoksalno, ljudi koji veruju u istog boga se takmiče i spore čija je verzija baš tog zajedničkog boga ispravnija i tačnija. Ni istorija ne zaostaje. Vizija određenog trenutka prošlosti ponekad može imati toliko suprotstavljenih pogleda da gledaocu sa strane ne preostaje ništa drugo do da digne ruke od bilo kakvog otkrivanja istine. O ideologiji tek ne treba trošiti reči. Jedan događaj može poprimiti mnoštvo suprotstavljenih značenja ako se pogleda iz vizure različitih ideoloških uglova. Potraga za istinom, ništa je drugo uzaludno traćenje vremena. Ako se po onoj staroj i poprilično otrcanoj frazi lepota nalazi u očima posmatrača, ni priča o istini nije daleko. Koliko ljudi, ništa manje i istina. Ali, opet, potreba za verovanjem nadvladava sve racionalne obzire. I eto nama teorija zavere. Po onoj opšteprihvaćenoj definiciji one su odbijanje prihvatanja stvarnosti kao rezultata aktivnosti učesnika ili spontanog događaja. U pitanju je nešto mnogo više. Koordinisana akcija određene grupacije sa podrazumeva se skrivenim i lošim namerama. Najpoznatije su svakako one o masonima, templarima, iluminatima (dopišite slobodno i ostale činioce) kao tajnim vladarima sveta. Ne manjka ni onih o vanzemaljcima. Prisutne su i sumanute teorije o velikim istorijskim događajima, pa bio to broj ubijenih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, atentat na Kenedija, 11. septembar… Posebno pogodno tle za raznorazne teorije zavere je Balkan. Istorijski, ideološki i ništa manje ekonomski poraženim ljudima potrebna je anestezija. Istina koja ne samo da će ih osloboditi, već i dati alibi za promašene živote. Tim fenomenom se bavi ovaj zbornik priča.
Da krenemo od dobrih i pozitivnih strana knjige. Na prvom mestu to su priče dvojice „ninovaca“. Iako pomalo krute, na mestima pre bliže pamfletu nego književnosti, priče Gorana Gocića i Filipa Davida donose stilski ujednačene i dobre pripovesti. Jelica Greganović se sa svojim stilom pisanja približava njihovom kvalitetu, mada je krajnji utisak poprilično podeljen, pogotovo što se tiče nedorečenosti i konfuzije. Solidnu žanrovsku igrariju donose nam Darko Tuševljaković i Ivan Lutz. Ne zaostaje ni Miljan Marković sa svojom mračnom distopijskom slikom sveta. Na tom tragu treba posmatrati i priču Mladena Milosavljevića napisanu ekspresivnim i ubedljivim jezikom. O posledicama verovanja u teorije zavere govori priča Miloša Petrika. Posebno treba pohvaliti novelu Jovana Ristića koja zatvara zbirku. Potraga za haarpom u miljeu odličnog roud-romana pretvara se u političku alegoriju i pravi literarni vatromet.
Koliko dobrih, ništa manje i loših strana. Baš kao i celokupna srpska prozna scena, ovaj zbornik obiluje epohalnim promašajima i radovima koji bi bila uvreda čak i za jednog prosečnog gimnazijalca. Tako imate sijaset priča o teorijama zavere u kojima se upravo te teorije pominju ovlašno ne bi li tematski mogle biti uključene u zbornik. Neostvarene zamisli, privatni obračuni, potpuni infantilizam na nivou „Sumrak sage“, nedorečenost, stilska konfuzija i gotovo pa nikakav kvaliteta pisanja, karakteriše dobar deo ovog zbornika. Posledica je to pre svega odsustva bilo kakve uredničke intervencije. Iako je zamisao Gorana Skrobonje bila da na jednom mestu okupi ekipu pisaca (sa dobrim delom onih koji to zamišljaju da jesu), određeni kriterijumi moraju da postoje. I to pre svega kvalitativni.
Iako naša savremena književnost nalikuje smetlištu od kojeg treba što pre pobeći kako bi se izbegao smrad, i na tom smetlištu mogu se pronaći pravi biseri. Evo samo jednog primera. Novela Jovana Ristića „Haarp i druge priče o teorijama zavere“ svojom kompleksnošću, kvalitetom i veštim vođenjem radnje nadvisuje sve ostale. Vodič kroz promašeno srpsko društvo, rodni odnosi, dobra kompozicija, ono je što ovu novelu čini izuzetnom. Dodajte tome i zaplet sa raznoraznim teorijama zavere i dobijate delo koje vas u isto vreme zabavlja ali i šamara. Ona priča sa početka o različitim pogledima, onome što suštinski stvara teorije zavere, našla je svoje pokriće u ovoj noveli, kao i u još nekoliko priča iz ovog zbornika. Dublji unutrašnji pogled u motivaciju likova i sociološku sliku društva, to je ono što čini dobru osnovu za pisanje o teorijama zavere i što nažalost nedostaje dobrom delu pisaca priča iz ove knjige. Možda je upravo zbog toga zbornik „Haarp i druge priče o teorijama zavere“ vodič kako se o njima piše ili još tačnije rečeno kako o teorijama zavere ne treba da se piše.

Naslov: Haarp i druge priče o teorijama zavere
Priredio: Goran Skrobonja (1962-)
Izdavač: Paladin, Beograd, 2014
Strana: 638