Ono što ljudi najčešće traže, a i dobijaju, od literature je distrakcija. Delom je to čisti eskapizam, ona već hiljadu puta prežvakana priča o begu iz stvarnog sveta u izmišljeni, ali je ova potreba i želja za upoznavanjem nečeg novog, onoga što izvan literature nikako ne možemo doživeti. Primera radi, možete proučavati koliko god hoćete istoriju viktorijanske Engleske, ali jedino što vas može vratiti u to vreme su Dikensova dela. Ipak, ono najvrednije što nam literatura daje, a što se gotovo nikada ne pominje, je svojevrsno očišćenje. Ono je po Aristotelu i suština umetnosti. Ovaj veliki antički filozof u „Poetici“ ishod svake tragedije vidi u katarzi. Najjednostavnije rečeno, čovek se gledajući predstavu, ili čitajući neku knjigu, oslobađa uznemirujućih misli i stiče unutrašnji mir. Taj motiv očišćenja kasnije preuzima Frojd, tvoreći katartički metod psihoterapije. Kroz suočenje sa potisnutim idejama i događajima iz prošlosti i njihovu kasniju verbalizaciju čovek se lišava strahova koji su ga sputavali. Upravo ovaj katarzični segmet je ono što ljude emotivno vezuje za literaturu. Može to biti iskanje „hepienda“, kakvo je najčešće očekivanje čitalaca. Katarza je srećno preživljena avantura junaka sa kojom se čitalac poistovetio. U treš literaturi su to srećne završnice ljubavnih priča. Njih dvoje se vole, svi su protiv te ljubavi, sledi serija prepreka toj ljubavi, ali na kraju dolazi pročišćenje u vidu ispunjenja ljubavi, onaj svršetak skoro svake bajke: „Živeli su srećno do kraja svojih života“. Isto tako, to je i saučestvovanje sa mukama junaka. Čitajući, recimo, Dikensa svaki čitalac će poželiti da siroče na kraju zadobije dom i toplu ljubav ili da Žan Valžan, junak „Jadnika“ Viktora Igoa, konačno pronađe svoj mir. Suština je, razume se, da svaki čitalac u književnosti pronalazi sebe. Da li je to romantična ljubav za kojom žudi ili pravda posle silnih životnih nedaća i nepravdi, gotovo da je svejedno. Ovo aristotelovsko određenje umetnosti nije zaobišlo ni modernu literaturu. Naravno, kontekst je promenjen. Velike avanture i još veće ljubavne priče su postale kliše. Čak i to krajnje razrešenje muka i ishod najčešće izostaju. Ali, potraga za iskupljenjem ostaje ista. Traži se smisao, ništa drugo nego aristotelovska katarza. Čuvena drama „Čekajući Godoa“ je najbolji svedok tome. Nema spasa (nema boga, ako baš hoćemo da budemo bukvalni), ali tu smo, čekamo smisao uprkos svemu. Još jedan veliki roman o traženju iskupljenja napisao je slovenački pisac Feri Lainšček.
Glavni junak romana „Koju je magla donela“, sveštenik Jon Urski, je po kazni premešten u selo Mokuš. Njegova krivica je dobrota, još tačnije prodaja crkvene imovine koju je učinio kako bi pomogao sirotinji. Izgubljen u svojim očajima, Jon Urski polazi po kazni u Mokuš. Ali, kako se čini, to selo je daleko od onoga što može da pojmi ljudski razum. Naselje pored močvare, uvek prekriveno gustom maglom, je pred potpunom propašću. Sa njim Jon Urski mora da se suoči, u isto vreme tragajući za razrešenjem velikih misterija i čudnih događaja koji su potresli Mokuš u prošlosti.
„Nema sumnje da nema veće kazne nego što je ta da protiv svoje volje moraš da gledaš ovaj svet“, piše Feri Lainšček u ovom romanu. Upravo taj svet autor maestralno predstavlja. Vešto balansirajući između fantazmogorije i predstave nimalo ružičaste stvarnosti, autor pravi zanimljivi žanrovski hibrid. To je u isto vreme predstava mitskog sveta (sa vešticama, prokletstvima, zlim duhovima…) i krajnje kritički prikaz materijalne i duhovne bede (sujeverje, pohlepa, zlo…). Fantastika je tu samo sredstvo da se prikaže potpuni pad u htonsko, ali i da se upečatljivo predstavi užas naše stvarnosti, kako to i sam autor kaže: „A kako bi mašta mogla da bude tako okrutna“.
Feri Lainšček, jedan od najznačajnijih slovenačkih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u slovenačkoj oblasti Prekmurje. Do sada je objavio nekoliko desetina knjiga. Najpoznatiji je po svojim romanima, ali je visoko vrednovana i njegova poezija, književno stvaralaštvo za decu i radijske drame. Autor je nekoliko filmskih scenarija, među kojima je i onaj za čuveni film „Petlov doručak“. Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađen svim većim književnim slovenačkim priznanjima, od kojih se ističe „Prešernova nagrada“ za roman „Koji je magla donela“. Veliki je borac za očuvanje prekmurskog dijalekta slovenačkog jezika, kao i protivnik političkog i crkvenog establišmenta.
„Ali šta je moj pakao u poređenju sa svima kojima na taj način mogu da ponudim nadu?“, misao je glavnog junaka ovog romana. Već poprilično poljuljane vere u crkvu kojoj služi ali i u boga, on mora da bude taj koji će drugima doneti spas. Da li je to moguće odgoneta Feri Lainšček. Ta duševna borba, iskanje za smislom u svetu u kojem ništa ne valja, osnovna je potka romana. Ali, ne samo to. Ovo je u isto vreme i priča o tom svetu koji ničemu ne valja. Crkva ogrezla u grehu i korupciji (koliko je ova predstava zasmetala crkvi govori činjenica da je film „Mokuš“ snimljen po ovoj knjizi ostao neprikazan široj publici zbog crkvenog protivljenja) i narod koji grca u neznanju, inertnosti, prljavštini i zlu (koje se pravdaju uticajem viših i demonskih sila), suštinski jedan pakleni svet (svet u kojem živimo), je zadobio sjajno predstavljanje u ovoj knjizi. Ipak, i u takvom svetu se traga za iskupljenjem. Možda utehe nema, ali je bitno tragati za njom: „Bilo je šta je bilo. A vi ste još tu i drhtite. I – zar to nije ono najdragocenije što imamo? Zar to nije jedino što nam svima preostaje?“
Naslov: Koju je magla donela
Autor: Feri Lainšček (1959-)
Prevela: Ana Đorđević
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 158
Čitaonica, mesto za dobre knjige 