Nestanak Jozefa Mengelea – Olivije Gez

Ma koliko to možda ne želeli da priznamo, zlo je popularnije od dobra. Odmah da budemo načisto, ovo se odnosi samo na njegovu popularnost, ne na ono što ljudi priželjkuju. Većina, barem se nadamo, sanja o pobedi dobra i uništenju zla. Mada je i to prilično diskutabilno. Ono što dobar deo ljudi posmatra kao dobro, nekada nimalo nije tako. Primera radi, to je podržavanje pogrešnih političkih lidera ili ideologija, i to sa uverenjem da su ti lideri i ideologije sušto dobro. Ali da se vratimo na popularnost zla. Ukoliko pogledamo masovne medije, pogotovo naše, zlo je u središtu njihove pažnje. Iako je ovo bezbroj puta ponovljena analogija, uporedite prostor koji u medijima zauzimaju rubrika posvećena crnoj hronici i kulturi. To, naravno, ne važi samo za kulturu. Evo jednog primera. Benjamin List i Dejvid Mekmilen, ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju, dobili su smešno mali prostor u medijima, iako je njihovo otkriće epohalno i omogućiće razvoj novih lekova, koji će verovatno spasiti ko zna koliko života. Uporedite medijsku, ništa manje i društvenu recepciju njihovog rada sa uobičajenim medijskim „zvezdama“. Primera radi, beskorisni degenerik i ljudski otpad, kakav je recimo masovni ubica Brejvik, apsolutno ni za šta nije zaslužan. Ipak, bilo je dovoljno da pobije 69 adolescenata i da dobije nezamislivo ogroman medijski prostor koji veliki naučnici, umetnici, humanitarni radnici, uopšte ljudi koji to zaslužuju, mogu samo da sanjaju. Iako će većina populacije duboko podržavati ove ljude, a gnušati se zločina koji je Brejvik počinio, to ipak ne znače da će im ti naučnici biti zanimljiviji od Brejvika. Ili da odemo malo dalje u prošlost. Naše znanje o velikim istorijskim događajima gotovo se po pravilu iscrpljuje u znanju o liderima, vojskovođama i zločincima. Tako će se – eto opet najočitijeg primera, što je i naša tema – neuporedivo više govoriti o nacističkim zločincima nego o njihovim žrtvama. Probajte, čisto eksperimenta radi, da se setite barem jednog imena zatočenika koncentracionih logora. Sem ako ova tema nije u središtu vašeg interesovanja, to će vam teško poći od ruke. Zato će vam odmah na um pasti celokupna nacistička vrhuška, i ne samo njihova imena, već i njihov fizički izgled, karijere, suštinski: pred vama će biti celovite ličnosti, dok će, u isto vreme, logoraši biti utvare, isključivo brojke, uostalom, ono što su nacisti i priželjkivali. I tu se opet vraćamo na početak. Zlo je ljudima privlačnije od dobra. Ako ostavimo na stranu psihološku motivaciju, dobrim delom to proizilazi iz predstavljanja zločinaca. Oni su gotovo uvek prikazani kao stamene, skoro stripovske figure i okrutni sejači zla. Iako su oni po svojoj suštini bili krajnje banalne kreature. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u romanu „Nestanak Jozefa Mengelea“.

Život Jozefa Mengelea, jednog od najvećih nacističkih zločinaca, zadobio je u romanu Olivijea Geza svojevrsni prikaz, ali vrlo specifičan. Olivije Gez nije fokusiran na njegovu predratnu biografija i docnije zločine koje je učinio u Aušvicu, već na period nakon Drugog svetskog rata i njegovo skrivanje u latinskoj Americi. Prateći Mengeleov prelazak u Argentinu, prve poratne godine, kasniji beg u Paragvaj, naposletku u Brazil, gde će i skončati, Olivije Gez tka priču o zločincu koji pokušava da pobegne od pravde.

Iako Mengeleove poratne godine i danas predstavljaju svojevrsnu nepoznanicu, Olivije Gez ih u ovom romanu sjajno rekonstruiše. Koristeći brojne podatke i istraživanja, Olivije Gez ih nadograđuje fikcijom. Ono što je izuzetno bitno, nema ni primesa senzacionalizma, kakav recimo predstavljaju priče o Mengeleovom selu blizanaca i ostale tabloidne skaske. Fokusiran na istorijske fakte koji se kroz fikciju nadograđuje, ali se nikada ne izvitoperavaju, Olivije Gez uspeva da ispiše izuzetan roman, portret banalnog zločinca koji je izgubio moć.

Olivije Gez, istaknuti francuski pisac i novinar, rođen je u Strazburu. U njemu će završiti studije na Fakultetu političkih nauka. Nakon studija radi kao novinar za brojne redakcije. Među njima su „Njujork tajms“, „Mond“, „Figaro“… Autor je nekoliko studija, knjiga eseja, kao i romana. „Nestanak Jozefa Mengelea“ mu donosi prestižnu „Renodo“ nagradu. Ovaj roman je prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Treba da znaš i ovo (…) savest je bolesna kategorija, izmislila su je poremećena bića, kako bi omela akciju i paralisala aktera“, reči su koje Olivije Gez stavlja u usta Mengeleu. I zaista, Mengele je po svom delovanju primer ljudi bez savesti. Ali i primer krajnje banalnosti, i to one o kojoj govori Hana Arent. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u ovom romanu, portretišući Mengelea ne kao moćnika koji odlučuje o životu i smrti, već kao odrpanog, krajnje odurnog sredovečnog čoveka, kasnije i starca. Njegove misli su banalne, njegov život mediokritetski, a naučni rad bezvredan. Mengele je bednik, kreatura koja po ničemu ne bi bila bitna, uostalom kao ni životi svih zločinaca, da ga ne pamtimo kao „anđela smrti“. Demistifikaciju njegovog lika Olivije Gez je predstavio sjajno u ovom romanu. Čitajući ovaj roman mi ne gajimo nikakvu strahopoštovanje prema njegovom liku. Naprotiv. Pred nama je, ponovićemo opet, bedna kreatura koja ne zaslužuje ništa drugo do naše gađenje. Možda je to idealan način kako da se govori o velikim zločincima. U suprotnom, njihovom mistifikacijom i gotovo stripovskim predstavljanjem, istina se gubi, a zlo zadobija na popularnosti. Sve dok se iznova ne ponovi. Sjajno o tome govori Olivije Gez u ovom izuzetnom romanu: „Svake dve ili tri generacije, kad sećanje izbledi i nestanu poslednji svedoci prethodnik pokolja, razum se izgubi i ljudi ponovo šire zlo. (…) Oprez, čovek je povodljivo stvorenje, u ljude treba sumnjati.“

Naslov: Nestanak Jozefa Mengelea
Autor: Olivije Gez (1974-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 208

Diana Budisavljević – Nataša Mataušević

Priču o sukobljenom pogledu na stvarnost sjajno nam pokazuje svojevrsni raskorak između dva umetnička i etička pogleda kod dva velika umetnika. U pitanju su mađarski nobelovac Imre Kertes i čuveni američki režiser Stiven Spilberg. Nakon odgledane „Šindlerove liste“, Imre Kertes ne krije svoje nezadovoljstvo. Ono što Kertes zamera Spilbergu je sladunjavost u prikazu užasa, iako ta sladunjavnost nikako nije estetska, na kraju to nije ni moguće, gotovo niko kao Spilberg nije uspeo da predstavi užase holokausta, već svetonazorska. Priča o holokaustu, po Kertesu, nije priča o preživljavanju, već o uništenju, pa je fokus na priči o preživelima ne samo iskrivljavanje istine, već i svojevrsni umetnički i moralni kič. Brojke govore u korist Kertesa. Broj Jevreja koji su preživeli holokaust u odnosu na umorene je minoran. Naposletku, tu je i pitanje da li su preživeli zaista „preživeli“. Kertes tom pitanju posvećuje gotovo ceo svoj književni opus, koji u „Kadišu za nerođeno dete“ doživljava svoj vrhunac. Po Kertesu, stvaranje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic je zločin ravan Aušvicu. Tim pitanjem se bave i naši veliki književnici Aleksandar Tišma (najviše u romanima „Upotreba čoveka“, „Kapo“ i „Vere i zavere“) i Đorđe Lebović (u izuzetnim dramama o postlogorskom iskustvu „Haleluja“, „Viktorija“ i „Vojnik i lutka“). Krajnje je to pesimistički pogled na stvarnost, suštinski priča o nemogućnosti nastavka života posle tako užasnih iskustava. Ipak, život se, na sreću ili nesreću, sve zavisi kako se uzme, i pored toga nastavlja. A u nastavku tog života potrebno je dati životu smisao i pokazati da i pored silnih užasa, ipak, postoji nešto što životu daje nekakvu vrednost. To sjajno čini Viktor Frankl u svojim delima, najviše u knjizi „Zašto se niste ubili“, govoreći da sam život po sebi predstavlja najveću vrednost, ma koliko on u nekim trenucima delovao užasno. S druge strane je predstava nove stvarnosti kao svojevrsnog načina da se stare rane prebole. Iliti još jednostavnije, kakav je bio slučaj u socijalističkoj Jugoslaviji, novi sistem – u kom su ideje jednakosti, socijalne pravde i blagostanja za sve postavljene kao osnovne vrednosti – vraća dug žrtvama i njihovo stradanje čine smislenim. Tu su, naravno, i priče o herojima, da se vratimo na početak i sukob mišljenja Kertesa i Spilberga, pogotovo aktuelan u današnjici, još više na ovim prostorima. Imamo li u današnjici pravo da pričamo o herojima? I da li su priče o herojima ne samo zamagljivanje prošlosti, neka vrsta lažnog tešenja da dobro ipak pobeđuje zlo, već i našeg samozavaravanja? Suštinski, pravdanje naše inertnosti i kukavičluka tako što ćemo slaviti tuđe herojstvo. Ipak, sva ova pitanja postaju nebitna kada se susretnemo sa istinskim herojstvom. Jedno od njih je i herojstvo velike Diane Budisavljević.

Prateći rane godine Diane Budisavljević od rođenja u uglednoj austrijskoj porodici Obekser, udaje za čuvenog hirurga Julija Budisavljevića i docnijeg prijatnog zagrebačkog života, Nataša Mataušević oslikava život gotovo uobičajene pripadnice više klase. Baš zbog toga je i prekretnica toliko velika. Uzdržana i dostojanstvena predratna gospođa postaje nepokolebljivi borac i spasilac nekoliko hiljada dece. Prateći njen humanitarni rad, silne nedaće sa kojima se sukobljava tokom Drugog svetskog rata, ali i njeno posleratno proterivanje iz istorijskog pamćenja, Nataša Mataušević ispisuje izuzetnu knjigu.

Odmah na početku – što je izgleda brojnim čitaocima zasmetalo, barem po komentarima na internetu – studija Nataše Mataušević nije isključivo priča o Diani Budisavljević, niti je to popularno napisana publicistika. U pitanju je sjajna istoriografska studija, nastala na osnovu doktorske teze autorke, krcata brojnim podacima, izvorima, arhivskim dokumentima, fotografijama i brojnim svedočenjima, u čijem se središtu nalazi lik Diane Budisavljević, ali i nenadmašni prikaz vremenskog konteksta u kom se njena akcija odigrava, kao i njenih saradnika.

Nataša Mataušević, jedna od najistaknutijih savremenih hrvatskih istoričarki, rođena je u Beogradu. Nakon studije istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (na kom je i doktorirala), radi kao kustoskinja u Muzeju revolucije naroda Hrvatske. Do sada je postavila preko trideset zapaženih muzejskih postavki i izložbi, a autorka je brojnih naučnih studija, radova i monografija, među kojima posebno mesto zauzimaju radovi o koncentracionom logoru Jasenovac i NDH.

Delatnost gospođe Diane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima naočigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spada u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna“, ispisuje Svetlana Velmar-Janković o Diani Budisavljević. I zaista, ono što je uradila Diana Budisavljević je ravno čudu. Ona je umesto moralne indigniranosti, što je činila većina (nikada ne treba zaboraviti da totalitarizam ne uspeva zato što ga većina podržava, već zato što većina ne radi ništa da ga spreči), izabrala da svoj prijatni život smeni mukotrpnim pokušajem da se nekako to zlo spreči, i to spašavanjem dece, postajući tako spasilac hiljada i hiljada mladih života. Sama Diana o tome u svom dnevniku piše: „Budući da nitko drugi nije htio preuzeti rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stajališta da moj život nije vrijedniji od života nedužno progonjenih (…).“ Time nam je ona, da se vratimo na početak, dala svojevrsnu lekciju. Priča o herojima nije sentimentalna skaska na koju ćemo liti suze, niti stvaranje lažne uverenosti da dobro pobeđuje zlo, priča o herojima je podstrek da i mi sami pokušamo da se borimo protiv zla, kako je to Diana Budisavljević u svoje vreme radila. Taj put je Nataša Mataušević predstavila izuzetno u ovoj studiji, ali i dala nenadmašni prikaz vremena i ljudi koji su Dianu Budisavljević okruživali, ispravljajući tako veliku nepravdu koja je učinjena njenim proterivanjem iz istorijskog sećanja.

Naslov: Diana Budisavljević
Autor: Nataša Mataušević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 399

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Trenutak slobode – Jens Bjernebue

Logorsko iskustvo dvadesetog veka, poslednjeg i najgnusnijeg stadijuma ljudske bestijalnosti, u potpunosti je promenilo ne samo svet u kom živimo, već i sliku koju o sebi gaji čovek. Suštinski, možda je ta promena slike ljudskog roda o sopstvenoj vrsti i veća od promene samoga sveta. Posle neopisivih užasa dva svetska rata ljudska vrsta ne samo da nije prestala da ratuje, naprotiv, ratni sukobi su se nastavili, a oružja su, pogotovo ona nuklearna, postala sve ubojitija i brojnija. Jedino što je nastalo je, iako će ovo možda zvučati neadekvatno, predstava o plemenitosti naše vrste. Posle Aušvica govoriti o plemenitosti ljudskog roda predstavlja glupost prve vrste. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je zavladala nekakva vrsta antropološkog pesimizma. Nema boljeg dokaza za to od novovekovne filozofske misli i literature. Ipak, taj antropološki pesimizam nije samo rezervisan za dvadeseti vek. Naprotiv. Jedan od najznačajnijih antičkih filozofa, po mnogima prvi mislilac koji je uspeo da sastavi celoviti filozofski sistem, poznat je po svojoj krajnje pesimističnoj slici sveta i ljudskog roda, toliko da je nazvan mračni. Reč je, razume se, o Heraklitu. Taj antropološki pesimizam svoje utočište pronalazi i u hrišćanskoj misli. Za najveći deo hrišćanskih mislilaca i teologa čovek je biće opoganjeno grehom, skoro zver, kog jedino bog i njegovi ovozemaljski „predstavnici“ mogu da izvuku iz kala grehovne prirode. Slično mišljenje o ljudskom rodu dele i kasniji filozofi. Doduše, sa velikom razlikom. Boga nema ili je bog nebitan, spas čoveku iz užasa sopstvene prirode jedino može doneti sam čovek. I to preko prosvećenja i razuma. Ponekad i preko čvrste ruke vladaoca, ako pitamo Makijevelija i njegove naslednike. Samo što tu već dolazi problem, barem za Šopenhauera. Ljudska volja, koju je sjajno opisao u „Svetu kao volji i predstavi“, nažalost preteže nad razumom i gotovo uvek je pobeđuje. Upravo je ova Šopenhauerova misao inspirisala brojne mislioce. I ne samo njih. Dobar deo književnika u svojim delima predstavlja nepopravljivu ljudsku prirodu koja dovodi do bestijalnosti. To možemo videti u delima Dostojevskog, Mana, u Frojdovim studijama, Kamijevim i Sartrovim delima. Logorsko iskustvo je ovo još više produbilo, da se vratimo na početak, donoseći nam još mračnije prikaze ljudske prirode. Jedno od takvih dela je i roman Jensa Bjernebuea.
Naizgled prijatni život bezimenog sudskog poslužitelja u alpskom gradiću Hajligenbergu biće preokrenut kada se on suoči sa kompromitujućim fotografijama na kojima najistaknutiji građani Hajligenberga orgijaju sa maloletnicima. I ne samo to, ove fotografije sudskom poslužitelju vraćaju sećanje na prošle dane. Ispisujući silne doživljaje iz pređašnjeg života, on sastavlja svojevrsnu „Istoriju bestijalnosti“ (koja se nastavlja u romanima „Barutana“ i „Tišina“), zbir uspomena na silne užase koje je doživeo, i to od rodne Norveške, preko lutanja u nacističkoj i posleratnoj Nemačkoj, Italiji i Americi, pa sve do dolaska u ovaj alpski gradić.
Samo na prvi pogled uobičajena priča o skoro kafkijanskoj sudbini bezimenog sudskog poslužitelja brzo prerasta u poprilično kompleksan književni eksperiment. Ipak, „Trenutak istine“ je ponajviše hronika hajligenburškog života glavnog junaka sjedinjena sa esejističkim pasažima, najčešće mračnim, koje možemo uporediti sa Bernhardovim i Selinovim stvaralaštvom. Životna rezigniranost, gotovo mržnja prema svetu i još više ljudima koji u tom svetu obitavaju, zadobila je kolosalne razmere: „Znam sve i radije bih samo spavao i u piću tražio izlaz i utehu. To nam je najbolja mogućnost da pobegnemo iz ovog nužnika od planete“. Najbitnije od svega, ta životna rezigniranost nije poza, ona direktno proizilazi iz životnog iskustva, junakovih reminiscencija na pređašnje događaje. Opisujući silne bestijalnosti, Jens Bjernebue stvara sliku čudovišne ljudske prirode, pokušavajući da odgonetne odakle ona proizilazi: „Moć, koja je jedini princip postojanja, znači samo jedno: priliku da se drugima nanese bol“.
Jens Bjernerbue, jedan od najznačajnijih norveških književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kristijansandu. Odrastao je u bogatoj porodici nemačkog porekla. U najranijoj mladosti je pokazao prve znake labilnosti i depresije. Sa dvanaest godina je pokušao da se obesi. Jedno vreme radi kao nastavnik, kasnije se potpuno posvećuje pisanju. Napisao je trinaest romana, nekoliko drama, knjiga eseja i zbirki pesama. U svom društvenom i političkom angažmanu bio je blizak radikalnoj levici i anarhizmu, što je dovodilo do čestih rasprava i sporova. Jedini je norveški pisac kom je knjiga bila zabranjena sudskom presudom. Proslavila ga je trotomna „Istorija bestijalnost“ („Trenutak istine“, „Barutana“ i „Tišina“). Srpsko izdanje ove trilogije objavila je „Dereta“. Jens Bjernerbue je izvršio samoubistvo 1976. godine.
„Mi ne učimo ništa, osim da treba sebi da osiguramo ugodan život: to je samo po sebi jedna tako bajkovita laž da je sigurno patološka“, piše Jens Bjernebue u ovom romanu. Njegovo mišljenje o ljudskom rodu krajnje je negativno. Ljudi su najčešće imbecili, vođeni najgorim strastima, patološkom voljom koja pobeđuje razum. Gotovo je to šopenhauerovska vizija sveta, „obogaćena“ iskustvom dvadesetog veka i svim ludilima koje je ovaj vek doživeo: „(…) uz svaku istinu visi nekakav vonj smrti, nešto od besramnosti smrti“. Mračna je to, opora, potpuno užasavajuća predstava našeg sveta. Jens Bjernebue je još više pojačava silinom svog pripovedanja i sveprisutnim cinizmom, kakav je recimo prikaz leševa vojnika iz Verdenske bitke koji su poslužili kao prirodno đubrivo. Ili pričom o načinu kako da se preživi totalitarno ludilo: „Preživeo je sve režime i sad radi poslednju ruku korekture trećeg toma svojih sabranih samokritika“. Postoji li izlaz iz tog sveta? Kako to ludilo zaustaviti? Možda najpre tako što ćemo taj svet videti onakvim kakav on zaista. Tu sliku nam daje Jens Bjernebue u ovom izuzetnom romanu: „Sve ove ruševine, sve to sivilo, sva ta praznina, sva ta beda… Da, takvi smo mi: to je naš svet. Tako izgleda ispod celofana. To je naša kultura. Toliko smo bedni. (…) Rat nas je ostavio takvima. Gotovo da nismo napredovali ni korak. Ako se laži sklone, stojimo na mestu. To može da zvuči čudno, ali činilo se da mi je ta istina o svetu dala osećaj slobode prvi put nakon mnogo godina. Samo istina će vas osloboditi.“

Naslov: Trenutak slobode
Autor: Jens Bjernebue (1920-1976)
Prevela: Ranka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 235

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića – Darko Gavrilović

Nema boljeg načina da se započne priča o istoriji kao nauci kod nas od pripovesti o jednom sukobu. Negde krajem devetnaestog veka zakrvila su dva, verovatno tada najpoznatija, istoričara. Na jednoj strani je bio Ilarion Ruvarac, a na onoj drugoj Panta Srećković. Oko čega su se ova dvojica istoričara sukobila? Najpre, šta je to istorija. Ruvarac je bio zastupnik kritičkog pogleda na istoriju, dok je Panta Srećković bio, ajde da budemo možda malo banalni, „romantik“. Panti Srećkoviću činjenice nisu bile toliko bitne, koliko samo priča. Razume se, ona u kojoj su Srbi predstavljeni u najboljem mogućem svetlu. Tako je Ruvarcu osnov za njegova dela bila građa, a Srećkoviću narodno predanje. Tokom njihovih raspravki, a trajale su one godinama i godinama, Panta Srećković je uputio jednu amblematičnu (zašto, videćete kasnije) zamerku. On je Ruvarcu zamerio što kopa po arhivama (čisto gubljenje vremena), a još više što „nepoželjne” dokumente ne uništi ili ih barem ne prepravi tako da nam oni „odgovaraju“. Iako je u bici sa Ruvarcem Panta Srećković izgubio, to ne znači da je njegovo viđenje istorije nestalo. Naprotiv. „Panta“ je u srpskoj istoriografiji uvek bilo. Tako je i dan-danas za mnoge nazovi istoričare, uglavnom su to oni ludaci sa teorijama o Srbima narodu najstarijem, Ruvarac izdajnik i začetnik nekakve „bečke istorijske škole“, dok je Panta Srećković istinska veličina. I da polako pređemo na stvar. Duel ove dvojica istoričara je pokazao razvoj i put srpske istoriografije. S jedne strane je kritički pogled na istorijske događaje, a sa one druge mit uvijen u oblandu istorije. I za jedne i druge, razume se, istorija je učiteljica života. Samo što je u onom prvom slučaju ona celovito predstavljena, što bi značilo sa svim dobrim ali i lošim događajima koji su se odigrali. Na onoj drugoj strani je predstava istorije kao pogonskog goriva za nacionalnu mitomaniju. U takvoj istoriji smo mi uvek bili na pravoj strani, uvek pravedni i uvek dobri. Što to nema nikakve veze sa stvarnošću nije problem. Mnogo bitnije je kako zvuči priča nego istina. Tako je izgrađena nacionalna mitomanija o divnom, nikad pokorenom narodu, koji može da bude samo plemeniti heroj ili još plemenitija žrtva. One negativne pojave, a opet – bilo ih je koliko god hoćete, se sklanjaju u stranu ili falsifikuju, baš onako kako je želeo Panta Srećković. Nema boljeg primera za to od predstavljanje istorije u današnjici. Nestanak socijalističke Jugoslavije je otvorio put nacionalnoj mitomaniji tokom devedesetih, koja se nastavila i u sadašnjosti. Posledica svega toga su pokušaji rehabilitacije raznoraznih zločinaca i ludaka, kakav je slučaj i sa Dimitrijem Ljotićem.
Studiju Darka Gavrilovića možemo podeliti na dva dela. U prvom on daje opšti pregled istorije antisemitizma u svetu, kao i na ovim prostorima. Koji su to uzroci za njegovo postojanje, kako se razvijao i ko ga je širio, sve je to sjajno analizirano. Na ovu opštu sliku se u drugom delu knjige nadovezuje predstavljanje antisemitizma Dimitrija Ljotića. Odakle je on izvirao, kako se manifestovao, ali i kakve je posledice Ljotićevo delovanje ostavilo, saznajemo u ovoj knjizi.
Najveća vrednost studije „Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića“ je sjajno predstavljanje istorijskih činjenica. U prvom delu studije je to odlično sistematizovanje brojnih podataka o antisemitizmu. Onaj, pak, drugi deo knjige pleni istraživačkim radom. Darko Gavrilović je obavio iscrpno istraživanje Ljotićevog života, njegovih stavova i političke delatnosti. Za autora su činjenice, baš kao i arhivska građa, svetinja. Isto tako i vremenski kontekst. Najbitnije od svega on pravi otklon od istorijske mitomanije i istoričara koji su svojim delovanje (lagarijama, da budemo načisto), po rečima samog autora: „(…) nanosili ne samo štetu stvarnim istorijskim činjenicama već su stvarali solidan osnov da se mitomanska istorija raširi do te mere da jedan deo naroda i dalje veruje da se desilo ono što se u stvari nikada nije dogodilo.“
Darko Gavrilović je profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje nekoliko istorijskih predmeta. Gostovao je kao predavač na univerzitetima u Pragu i Lođu. Autor je brojnih istorijskih studija i monografija („Stjepan Radić i Srbi“, „Udari sudbine – politički mitovi 20. veka“, „U vrtlozima nacionalizma“, „Buđenje Evrope – od antike od kraja srednjeg veka“, „Mržnje, ratovi, demoni hrišćanskog sveta“…). Autor je i niza tekstova za dokumentarne filmove, kao i dve prozne knjige. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz priznanja.
Pišući o Hitleru, Dimitrije Ljotić govori da je on: „Kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu.“ Ostale Ljotićeve gadosti, izlive ljubavi prema nacistima, ali i mržnje prema Jevrejima možete pronaći u ovoj knjizi. Isto tako, u ovoj studiji ćete saznati koliko je veliko bilo Ljotićevo učešće u stradanju i ubistvima nevinih ljudi. Dok su Jevreji masovno ubijani, Ljotić je kroz svoj propagandni rad te zločine pravdao i pravio „moralno pokriće“ za njih. I ne samo to. Ljotićevi odredi (Srpski dobrovoljački korpus) su pomagali nemačkom okupatoru u hapšenju i ubijanju nevinih žrtava (najsramotniji primer je Marisav Petrović i njegovo učešće u kragujevačkom masakru). Darko Gavrilović predstavlja i Ljotićeve podržavaoce i saradnike. Jedan od njih je bio i Nikolaj Velimirović. Za njega su krivci za holokaust Jevreji, koliko god to bolesno zvučalo: „Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganja koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista.“ Sve te podatke je Darko Gavrilović sjajno sistematizovao i predstavio u ovoj knjizi, ma koliko oni bili neprijatni i nepoželjni za našu javnost. Istorija jeste učiteljica života, ali ne učiteljica koja priča bajke ne bi li se učenici dobro osećali. Njena uloga je da ukaže na pojave koje nikada ne smeju da se ponove. Jedna od takvih pojava je bila i zločinačka delatnost Dimitrija Ljotića, koja je u ovoj studiji zadobila izuzetan prikaz.

Naslov: Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića
Autor: Darko Gavrilović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 242

Kada, ako ne sada? – Primo Levi

Ako se izuzme saznajna i folklorna funkcija (kako su moji preci živeli) istorije, suština ove naučne grane, ili barem kako je većina vidi, proizilazi iz latinske sentence o istoriji kao učiteljici života. Naprosto, šta nam znače podaci o ratnim bitkama i ofanzivama ako nas ti podaci neće naučiti da takvo ludilo nikada više ne ponovimo? Da bi se ta funkcija istorije ostvarila potrebni su svedoci, ljudi koji su doživeli, ali i preživeli istorijske događaje. Prvi takav zabeleženi “svedok” je vojnik Filipides. Antička legenda govori da je ovaj vojnik pod punom opremom pretrčao put od Maratona do Atine kako bi javio da su u bici pobeđeni Persijanci. Nastavak je, ipak, manje srećan. Filipides je odmah po saopštavanju vesti umro. Neslavna sudbina svedoka je još gora u kasnijoj istoriji. U bici kod Strumice koju su vodili Bugarska i Vizantija preživeli bugarski vojnici su oslepljeni. Legenda govori da je tek svakom stotom bugarskom vojniku ostavljeno jedno oko kako bi mogli da vode ostale vojnike. Pogled na ovu oslepljenu vojsku, po legendi naravno, doveo je bugarskog cara Samuila do srčanog udara i smrti. Ni novovekovna istorija se ne razlikuje. Samo što se u njoj, za razliku od pređašnje, pokušava iznaći nešto više od priče o strahotama. To je ona nada sa početka teksta. Ili još tačnije, istorija postaje pripovest o trijumfu čoveka nasuprot svih muka. Da uzmemo najočitiji primer. Priča o Drugom svetskom ratu je nezamisliva bez pobede nad nacizmom i nade koju je ta pobeda donela. I tu opet dolaze svedoci. Još tačnije, preživeli bez kojih istorija ne može da funkcioniše. Tako gotovo sve podatke o holokaustu ili sovjetskim logorima dugujemo preživelima. Apsolutno je nezamislivo pomisliti na holokaust, a da nam u te misli ne dođe i mađarski nobelovac Imre Kertes. Isto tako i pričati o sovjetskim logorima bez pominjanja dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova. Samo što već tu nastupa problem, koji je najbolje objasnio sam Imre Kertes u svojim dnevnicima. On je posle odgledane “Šindlerove liste” optužio Spilberga, mada je tu Spilberg samo simbol, za falsifikovanje istorije. Po Kertesu je priča o preživljavanju i nadi apsolutna laž. Holokaust je samo smrt i istrebljenje. Nema posle njega nikakve nade i nastavke. Samo smrti. Čak su i oni preživeli mrtvi. To najbolje pokazuje u delu “Kadiš za nerođeno dete” u kom objašnjava zašto nikada neće imati dete. Svet u kojem je postojao Aušvic ne zaslužuje nastavak. Da li je to tačno sjajno odgoneta još jedan svedok užasa holokausta Primo Levi.
Jul je 1943. godine. Nemci još uvek drže dobar deo Sovjetskog Saveza pod kontrolom. Baš u tim okupiranim oblastima sreću se Leonid i Mendel. Obojica su Jevreji koji pokušaju da se spasu od pomahnitalih nacista. Njihov zajednički put preko okupiranih teritorija spojiće ih sa preživelim Jevrejima i dovesti do formiranja partizanskog odreda. Tako organizovani, oni kreću u borbu. Da izgube nemaju šta, njihove porodice su pobijene u logorima ili u pogromima, baš kao što su i njihove kuće spaljene i uništene. Cilj borbe je uništenje nacista, posle koje treba doći do Italije i najzad do Palestine, gde će, oni se nadaju, početi njihov novi život.
Inspirisan istinitom pričom o jevrejskim partizanskim jedinicima koje su pružile otpor nacizmu, Primo Levi stvara sjajni ratni roman. Kao takav, on je na prvom mestu bitan kao svedočenje o poprilično nepoznatim istorijskim događajima. Primo Levi je sjajan hroničar života okupiranih teritorija pod Nemcima, ali isto tako i partizanskih pokreta koji su ustali protiv okupatora. Još bitnije, Primo Levi je sjajan pripovedač. Maestralno predstavljanje užasa sveta koji junake okružuje, sastavljeno je sa isto tako sjajnim slikanjem unutrašnjih svetova junaka. Priča je to o dobrim ljudima koji su prinuđeni da se prilagode ratnom ludilu: “To je važno, ali i užasno. Samo ako ubijem nekog Nemca, ubediću druge Nemce da sam čovek.”
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih muka i strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela: “Potonuli i spaseni”, “Periodni sistem” i “Zar je to čovek?”. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
Jedini iskorak u klasično romaneskno stvaralaštvo Prima Levija je u isto vreme i promena njegovog tematskog fokusa. Krematorijumski svet, kako ga je nazvao Boris Pahor, se u ovom delu ne zaobilazi, ali perspektiva više nije ista. Umesto žrtava mi pred sobom vidimo borce. Povređene i uništene ljude svakako, njihove psihološke traume je Levi sjajno opisao, ali oni nisu samo to. Levijevi junaci su ljudi koji su odlučili da sudbinu uzmu u svoje ruke. Put je mukotrpan, a antisemitizam sveprisutan: “Kao mučenici smo im dobri: posle će nam verovatno podignuti i spomenik u getu, ali za saveznike nas ne žele.” Ništa im to ne znači. Vođeni željom za osvetom i novim početkom, koji svoj izraz pronalazi u želji za stvaranjem države Izrael, Levijevi junaci su pronašli način kako da prežive svoje muke. Oni nisu puki svedoci užasa istorije, isto tako ni ne pristaju na status žrtve, naprotiv, oni su graditelji novog sveta i borci za pravdu. Priču o njima je maestralno ispripovedao Primo Levi.

Naslov: Kada, ako ne sada?
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Preveo: Đorđe Jovakarić
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2018
Strana: 259

Gorgone – Mira Otašević

„Manji od jedne osamljene kapljičice u Amazonu“, tako Danilo Kiš u jednom intervjuu vidi značaj knjige u našem svetu. Prošlo je od ove Kišove izjave skoro pedeset godina, a da se skoro ništa nije promenilo. U stvari, možda i jeste. Knjiga je postala još manje bitna i danas ne predstavlja ni tu osamljenu kapljičicu. I da se razumemo, ovo nije kukumavčenje o smaku svih vrednosti i lamentiranje za starim dobrim vremenima u kojima su jelte svi bili načitani, fini i kulturni. Što se tiče sadašnjih loših vremena, knjiga je kao nikad do sada u istoriji naše civilizacije dostupna svima. Isto tako, nikada se više nije štampalo knjiga. Svedoci tome su nepregledni nizovi publikacija koje se svakoga dana izdaju (uzmite samo kao primer produkciju romana nekad i sad: sedamdesetih je u Jugoslaviji godišnje štampano oko trideset romana, danas je ta brojka, samo u Srbiji, pet puta veća). Logično bi bilo da tu hiperprodukciju knjiga prati i povećanje njihovog uticaja. Ali ovde ta logika ne važi. Da bi se ovaj paradoks razrešio možda je najbolje vratiti se u prošlost. Ili još tačnije rečeno, kako se u prošlosti videla sadašnjost. Dve najpoznatije distopije dvadesetog veka, Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“, na različiti način vide budućnost. Za Orvela je to cenzura Velikog brata koji svojim podanicima strogo ograničava šta se sme čitati ili gledati, a za Hakslija hiperprodukcija informacija u kojoj je nemoguće pronaći smisao. I kada se pogleda kako današnji svet izgleda, Haksli je bio u pravu. Naravno, ako poverujemo da je Orvel pisao o budućnosti, a ne o vremenu u kojem je živeo. No, da se vratimo na našu temu. Pored mnoštva knjiga, a sledstveno tome i muke kako u toj silesiji pronaći nešto što valja, drugi razlog za smanjenje značaja knjiga je promena svesti čitalaca. Ako je nekada, pa i za najmanju informaciju, trebao trud, danas je sa pojavom modernih tehnologija sve na dohvat ruke. Dodajte tome još i urođenu nam lenjost koja rezultira traženjem lakšeg puta i polako dolazimo do poente. Današnjem čoveku, naviknutom na brze i lake odgovore, ni na kraj pameti ne pada da se prihvati knjige u kojoj se na nekoliko stotina strana raspravlja o nečemu što se, naravno samo naizgled, može spakovati u dva-tri pasusa (ovo je i odgovor na pitanje kako su se pojavili Koeljo i ostala bratija). A i da to ipak učini, današnji čitalac je suočen sa mnoštvom u kojem ne može da se snađe. I zašto onda pisati? Čemu uopšte knjige kad ne predstavljaju ni tu Kišovu kapljičicu? Možda nam najbolji odgovor daje roman „Gorgone“.
Sastavljen iz tri dela, roman „Gorgone“ govori o mučnom dvadesetom veku. U prvom delu romana „Arbeit macht frei“ upoznajemo se sa sudbinama žitelja Vajmarske republike. Pred nama su Breht, čuvena glumica Karola Neher, bokser Johan Trolman, mladi Oto Bihalji Merlin, Romkinja Setela i niz drugih likova. Uspon nacizma odvodi njihove živote do krajnjeg ponora. U drugom delu romana „Kunst macht frei“ umetnost se suočava sa zlom. „Gorgone“ nam pripovedaju kako je jedan nemački vojnik u ruskom zarobljeništvu dobio inspiraciju za kasnije stvaralaštvo, o tome kako je umetnost poslužila kao ratno oružje, ali i otkrivaju kako je nacističko ludilo preživeo veliki romski muzičar Đango. Treći i završni deo romana „Profit macht frei“ je posvećen savremenom svetu i pitanju da li smo nešto naučili u međuvremenu?
Najpribližniji postmoderni, ovaj roman obilato koristi ovu dobro poznatu književnu tehniku. Polazeći od istorijskih činjenica, Mira Otašević ih fabulira i u prvom delu knjige junacima daje priliku da sami ispričaju svoje životne priče. I upravo su te ispovesti nešto najvrednije u ovom romanu. U drugom delu romana je pred nama pripovedač koji tka zanimljive priče o sukobljenosti dobra i zla. Pripovedač nestaje u trećem delu. Pred čitaocima je kompilacija intervjua, tekstova, zapisa…
Mira Otašević po mnogima predstavlja jedno od najznačajnijih imena srpske savremene proze. Po profesionalnoj vokaciji teatrolog, njena oblast interesovanja je teorija modernog pozorišta, posebno istorijskih avangardi. Pisala je za nekoliko umetničkih časopisa i magazina. Debitovala je sa romanom „Magamal“ (1994) i do sada objavila romane „Ničeova sestra“, „Beket i jastog“, „Zmajevi od papira“ i „Zoja“. Njen roman „Gorgone“ je ove godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Pored silnih moći koje su u grčkoj mitologiji imale tri grozomorne sestre Gorgone, jedna se ističe. Pri pogledu na njih čovek se od užasa skamenjuje. Izabravši da iskoristi ovaj antički mit za naslov romana, Mira Otašević nas sukobljava sa zlom, tražeći da se ne skamenimo. I da gledajući u neuništivo zlo, a takve su Gorgone (čak i ona smrtna sestra Meduza), ne pokleknemo. Na tragu čuvene Pekićeve misli: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“, Mira Otašević sastavlja pripovest o sukobu dobra i zla. To nije moralisanje, nije ni jeftino prežvakavanje stoput ispričane priče o holokaustu. U pitanju je naša suština i ona odsutna bitka u koju svako mora da se uključi. A najbolje oružje u bici između dobra i zla je umetnost, što nam ovaj roman najrečitije pokazuje. I da se vratimo na početak. Možda su „Gorgone“ ona Kišova osamljena kapljičica, ali ta kapljičica ipak ima smisla. Zato što je ona nešto najvrednije što čovek može dati. Ta kapljičica je dokaz da naše postojanje nije baš toliko besmisleno, ma koliko god Gorgone bile užasne i neuništive.

Naslov: Gorgone
Autor: Mira Otašević (1944-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2017
Strana: 139

Mali čoveče, šta sada? – Hans Falada

Alem-kamen za izgradnju životnog i naučnog, suštinski bilo kakvog stava su činjenice. Fakti su to koji svojom neumoljivošću determinišu naše postojanje. Susrećemo ih od najranijeg doba. Šta su informacije koje dobijamo u formativnom dobu od roditelja ako ne činjenice? One na kojima ćemo zasnovati svoje kasnije stavove o životu i svetu oko nas. Ne razlikuje se ni škola, koja je kod nas, nažalost, potpuno pogrešno koncipirana. Model enciklopedijskog obrazovanja kojem je cilj da učenik u sebe primi što više činjenica, dovodi samo do njihovog gomilanja. Gotovo je tragikomično hvaljenje starijih generacija o količini podataka i znanja koje su nekada upijali u sebe, a sledstveno tome i kuđenje raspojasane omladine koja nema pojma ni o čemu. Nikako da se postavi pitanje ima li ikakvu svrhu to nesuvislo gomilanje bez upotrebne vrednosti. Još 1955. godine Pekić naše obrazovanje naziva vežbaonicom poslušnosti u kojoj se nagrađuju osobine robova. Tako on na konkretnom primeru izučavanja istorije govori: „Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.“ Istorija je i naša tema. Shvaćena kao dosadni niz datuma, onih oko kojih se gomilaju događaji i ličnosti, ona neretko biva okarakterisana kao nesuvisla rabota. Pokušajte primera radi da svom detetu, ili još bolje samome sebi, objasnite uzroke za izbijanje najvećeg vojnog sukoba u istoriji čovečanstva, krvavog Drugog svetskog rata. I koliko god ponavljali one dobro poznate istorijske podatke, slika pred vama neće biti potpuna. Faliće tanana nit, gotovo magijska moć, kojom se činjenice pretvaraju u stvarnost. Ona nit koje puko znanje transformiše u mogućnost da se život razume u svim svojim slojevima i nijansama. A baš to bi trebalo da bude suština obrazovanja. Iznalaženje načina da se razumeju skriveni mehanizmi koji upravljaju našim životima. U slučaju istorije to su oni mehanizmi koji se neprestano ponavljaju. Najjednostavnije rečeno, spoznavanjem prošlosti mi saznajemo svoju sadašnjost i još bitnije budućnost, baš kao u onoj čuvenoj latinskoj sentenci o istoriji kao učiteljici života. Veliku pomoć u tom pretvaranju činjenica u razumevanje života nam daje književnost.
Smešten u poslednje godine Vajmarske republike, roman „Mali čoveče, šta sada?“ prati životni put bračnog para, Johanesa Pineberga i Janjice. Mladalačka ljubav, začeta u nemačkoj provinciji, biće krunisana brakom i trudnoćom. Ali napolju besne oluje. Ludačko vreme u kojem je nemoguće normalno živeti svaljuje se na njihova pleća. Da sve bude još gore, Johanes ostaje bez posla i sa Janjicom biva prinuđen da se preseli u Berlin. Prelazak u veliki grad, tamo gde ih susreću korupcija, slom svih humanističkih vrednosti i nepravda, sklopčan je sa gotovo natčovečanskim trudom Johanesa da nekako othrani svoju porodicu. Epopeja nalik antičkim tragedijama nalazi se pred mladim bračnim parom.
Objavljen 1932. godine, roman „Mali čoveče, šta sada?“ prikazuje prelomno vreme prednacističke Nemačke. U čemu je njegova vrednost? Na prvom mestu, to je stil. Kao sledbenik tada vodećeg nemačkog umetničkog pravca nova stvarnost, Hans Falada predstavlja život onakvim kakav on jeste. Nalazeći se na tankoj liniji dokumentarizma on ipak uspeva da roman preobrati u vrhunsko književno delo, i to ponajviše izuzetnom predstavom mladog bračnog para. Njihove avanture, silni događaji, padovi i usponi nas podsećaju na knjige napisane u onoj čuvenoj pikarskoj tradiciji. Vi čitajući ovaj roman neminovno imate utisak da se pred vama nalazi novi Dikens. I to bez onog obaveznog hepi-enda. Život u svoj svojoj veličanstvenosti, ali i u padu, tako se ocrtava pred očima svakog čitaoca.
Hans Falada spada u red najznačajnijih nemačkih književnika prve polovine dvadesetog veka. Iskustvo čestog seljenja u detinjstvu, otac mu je bio sudija, okrenulo ga je ka introspekciji i knjigama. Kao mladić doživljava tešku saobraćajnu nesreću lečenu sedativima. Oni će kasnije izazvati veliku zavisnost i česte boravke u psihijatrijskim ustanovama. Do objavljivanja ovog romana radi kao kancelarijski službenik (za šta je i robijao nekoliko puta zbog pronevere novca). „Mali čoveče, šta sada?“ mu donosi slavu i mogućnost da se izdržava od pisanja. Slede desetine romana, od kojih posebno treba pomenuti „Pijanca“, „Veselog naslednika“ i „Gvozdenog Gustava“. Označen od strane nacista etiketom nepoželjnog autora, tokom Drugog svetskog rata živi povučeno. Po slomu nacista postaje gradonačelnik Feldberga. Na tom mestu neće ostati dugo. Posle nervnog sloma preminuo je 1947. godine, ne dočekavši objavljivanje svog najznačajnijeg dela „Svako umire sam“.
Pomenuli smo već jednom umetnički pravac, novu stvarnost, kojem je Hans Falada pripadao i koji je odredio njegovo stvaralaštvo. Odbacivanjem pređašnjih „izama“, ovaj pravac je okrenut ka stvarnom i životnom. I baš to stvarno u slučaju ovog dela isijava. Čitajući roman „Mali čoveče, šta sada?“ vi ćete prisustvovati usponu nacizma i prelomnim događajima koji će dovesti do kasnije tragedije, ali ćete te događaje i razumeti. Raspojasani populizam, Hitlerov gnev, sva ta silna obećanja o pravdi i boljem životu, pala su na pogodno tle. Među ogorčene ljude, uništene nepravdom, siromaštvom i korupcijom. I seme zla je počelo da raste. Mi zahvaljujući Hans Faladi to možemo da vidimo. Tog malog čoveka pred čeljustima zveri, onoga koji traži spas u ludačkom vremenu. To više nisu činjenice, to je život. Onaj koji se neprestano ponavlja kesereći nam se u lice. Pogotovo danas. Setite se toga kad pomislite na svoje siromaštvo i lidere koji vam obećavaju svetlu budućnost. Isto tako je bilo i nekada. I ne mislite da su to samo činjenice i istorijski podaci. Ne, to je tragedija koja će se neprestano ponavljati sve dok ne budemo razumeli kako ona nastaje i odakle dolazi. A kada se shvata i razume, tragediju je lako sprečiti.

Naslov: Mali čoveče, šta sada?
Autor: Hans Falada (1893-1947)
Preveo: Nikola Jordanov
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 394