Otvoreni grad – Tedžu Kol

Prvo delo u istoriji književnosti, „Ep o Gilgamešu“, čiji je sadržaj poznat čak i onim školarcima koji su svoje obrazovanje „prespavali“, pokreće veliku temu putovanja. I to ne putovanja koje je samo po sebi cilj, već putovanja koje nam omogućuje da pronađemo smisao. Prvo književno putešestvije zadobija dostojne naslednike u kasnijoj literaturi. Suštinski, ukoliko napravite presek literature tražeći dela koja određuju epohe i velike umetničke preokrete, to će skoro uvek biti dela o putovanju. Da krenemo od antičke Grčke. I od velikog Homera. Može li se današnja civilizacija zamisliti bez „Odiseje“? Ili moderna književnost bez Servantesovog „Don Kihota“? A i jedno i drugo delo govore o putovanju, naravno, u potpuno drugačijem kontekstu. Razlika između ova dva dela je najbolji pokazatelj promene književne i civilizacijske paradigme. Najtačnije, puta od heroja do zamlate. Arhetipska priča o putovanju, razume se, ne prestaje sa Servantesom. Najznačajniji roman u epohi prosvetiteljstva, Volterov „Kandid“, je takođe priča o putovanju. I ovoga puta putovanje predstavlja prekretnicu. Samo je to sada traženje mesta u svetu u kojem živimo. Kao roman o putovanju, doslovnom i metaforičnom, može se uzeti i čuveni roman Dostojevskog „Zločin i kazna“. Poslednje rečenice u knjizi: „Ali ovde počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpunom nepoznatom stvarnošću“, najava su novog putovanja i druge šanse. Još jednu prekretnicu, i to onu koju određuje književnost dvadesetog veka, donosi putovanje Stivena Dedalusa ulicama Dablina 16. juna 1904. Reč je o čuvenom Džojsovom romanu „Uliks“. Heroizam sa kojim se Servantes poigrao u „Don Kihotu“ sada je u potpunosti uništen. I možda je to najbolja slika savremene književnosti, vremena poniženih ljudi koji posrću pod prevelikim teretom. To slikovito pokazuju dva čuvena romana. Prvi je Selinovo „Putovanje nakraj noći“, koje kroz krajnji pesimizam opisuje život glavnog junaka. Još dalje odlazi Sartr u romanu „Mučnina“. Isprazni život Antoana Rokantana, čoveka progonjenog osećajem mučnine, slika je novog putovanja. Onog u kojem avanture, tek ne heroizma, nema. Samo straha od postojanja. Na početku dvadesetog i prvog veka literatura je dobila još jedan veliki roman o putovanju, koji će sasvim sigurno predstavljati još jednu prekretnicu.
U središtu romana „Otvoreni grad“ nalazi se tridesetogodišnji Džulijus, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici. Na početku zime on odlučuje da prekrati vreme šetnjama Njujorkom. „Putovanje“ kroz njujorške ulice, galerije, pabove, parkove, muzeje, prodavnice, koncertne dvorane i druge gradske toponime, prate brojne junakove reminiscencije i razmišljanja. Jedna po jedna kockica u velikom mozaiku se sastavlja i pred nama se ukazuje maestralna slika jednog ljudskog života i metropole.
Pisan u obliku dnevničkih zapisa glavnog junaka, roman „Otvoreni grad“ nas od prvog trenutka furiozno ubacuje u koloplet njujorških ulica, podjednako i u unutrašnji svet glavnog junaka. Pred očima čitaoca se, samo naizgled, nižu epizode bez ikakvog sleda i kohezije. I upravo u tome je najveća literarna veština Tedžua Kola. On uspeva da haos unutrašnjeg života junaka, sjedinjen sa predstavom besciljnog lutanja gradom, pretvori u savršenu literarnu slagalicu, praćenu sjajnim opservacijama o svetu u kojem živimo: „(…) u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.“
Tedžu Kol, po mnogima jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca mlađe generacije, je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama u mešovitoj porodici. Odrastao je u Nigeriji, a u Ameriku se vraća tokom studija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija. Debitovao je sa novelom „Svaki je dan za lopova“ (2007), koja je prvobitno obavljena na internetu. Njegov roman-prvenac „Otvoreni grad“ je doživeo pohvale kritike i proglašen za knjigu godine od strane nekoliko uglednih časopisa. Za „Otvoreni grad“ je dobio Nagradu Hemingvejeve zadužbine, a ovaj roman je dosad preveden na preko deset jezika. Pored literarnog stvaralaštva, Kol je i istaknuti fotografski kritičar. Trenutno piše za „Njujork tajms magazin“.
Slika putnika u književnosti u romanu „Otvoreni grad“ doživljava transformaciju. Ako je u prvobitnoj književnosti to bila predstava heroja, kasnije zamlate, i na kraju žrtve i patnika, ona je u savremenosti slika čoveka koji se nalazi negde između potpune zasićenosti (ideologijom, nasiljem, politikom, informacijama…) i ironije. Baš takav je glavni junak ovoga romana, što najbolje potvrđuje sledeća njegova misao: „Izgleda da je jedini način da se izbegne zamka nasilja bilo da se nema ciljeva, da se čovek gospodski ogradi od privrženosti bilo čemu.“ Naravno, „Otvoreni grad“ se može čitati i kao sjajni bedeker kroz Njujork čemu ponajviše doprinosi bogata erudicija autora romana. Ipak, „Otvoreni grad“ je u svojoj biti priča o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, individui koje mora da ponovo pronađe svoj put. A ima li boljeg načina za to od putovanja, pa makar i po ulicama grada u kojem se živi? Najbolje to izražava sam autor: „Generacije su nadirale kroz ove ušice igle i ja, jedan od pripadnika još uvek čitke gomile (…) želeo sam da pronađem nit koja me povezuje sa vlastitom ulogom u ovim pričama.“

Naslov: Otvoreni grad
Autor: Tedžu Kol (1975-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 276

Grand central – Dušan Miklja

„Ploviti se mora, živeti nije neophodno“, geslo moreplovaca, čije se autorstvo pripisuje rimskom vojskovođi Plutarhu, možda na najbolji način iskazuje suštinu putovanja. Nečeg toliko izazovnog da postaje i veće od samoga života. Koliko je putovanje bitno za pojedinca, još bitnije je za istoriju naše civilizacije. Pokušajte samo da zamislite kako bi izgledao današnji svet da nije bilo velikih putnika i avanturista. No, sve je to skoro pa opšte mesto. Ona malo intrigantnija tema je odakle dolazi naša želja za putovanjima. Suštinski, šta nas to nagoni da napustimo sigurnost svog okruženja i krenemo u daleki i tuđi svet? Možda je umesto konkretnog odgovora bolje citirati Oskara Vajlda: „Geografska karta na kojoj nije označena utopija ne zaslužuje ni da se pogleda.“ A ta utopija je ljudska nada da ćemo na nekom drugom mestu pronaći nešto mnogo više i bolje. Na nesreću, ona se skoro uvek ispostavi kao iluzija. O toj nadi maestralno piše Konstantin Kavafi u pesmi „Grad“: „Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. / Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati / istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: / u istim ćeš kućama osedeti. / Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde/ odeš – ne nadaj se – / nema za tebe broda, nema puta. / Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom / tako malenom kutu, / straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.“ I možda je zbog toga potrebu za putovanjem najbolje nazvati himerom. Tom prelepom opsenom koja daje smisao našem životu, iako taj smisao nikada nećemo dosegnuti i dodirnuti. Sve se ovo odnosi na one, ajde da ih nazovemo ovako u nedostatku boljeg izraza, „duhovne“ putnike, sortu koja se nalazi pred iščeznućem. Bljutava civilizacija uspela je da obljutavi čak i putovanja, napravivši od njih malograđanski igrokaz u kojem je od saznavanja i spoznavanja nečeg novog i drugačijeg postalo mnogo bitnije osunčati zadnjicu ili se slikati ispred neke poznate građevine ne bi li to poslužilo kao kasniji materijal za hvaljenje na društvenim mrežama. Da ipak i danas postoje oni stari duhovni putnici-tragaoci pokazuje nam Dušan Miklja.
Glavni junak romana „Grand central“ je pisac i novinar Uliks koji dolazi u Njujork da nadgleda snimanje filma koji nastaje na osnovu njegovog scenarija. Razume se, to nije osnovna Uliksova zamisao. On želi da u potpunosti oseti duh grada čiji je nekada stanovnik bio. Dušan Miklja nas vodi kroz njujorške kvartove, ulice, restorane, muzeje i galerije, muzičke dvorane, knjižare, barove… Na tom putu će Uliks doživeti bezbroj avantura, ali i pokušati da napravi sumu svog života. Šta se krije iza njegovih večitih putovanja? I šta ostaje od života kada se suočimo sa njegovim neminovnim krajem, Uliks pokušava da odgonetne.
„Grand central“ se može posmatrati iz tri ugla. Na prvom mestu to je bedeker kroz njujorške znamenitosti. Bogata erudicija Dušana Miklje u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Najbitnije od svega, ona je neopterećujuća i nepretenciozna. Bezbroj anegdota i priča o slavnim Njujorčanima i kulturnim znamenitostima ovog grada se odlično prepliću sa onom drugom, fabularnom, komponentom. Uliksove avanture su u rukama spretnog pripovedača koji ništa ne prepušta slučaju. Na nju se nadovezuje treća komponenta romana. To su unutrašnja preispitivanja glavnog junaka, koja u želji da odrede jedan ljudski život zalaze mnogo dublje. Kakva je i jedna od najvećih dilema junaka ovog romana: „To (…) je Uliksa dovodilo u zabunu, ako ne i rastrojavalo, jer se, kako je stario, sve češće raspinjao nedoumicom da li je njegov život obeležen, možda čak i uslovljen, simbolima, praslikom i prauzorom ’večnog putnika’, ili stvarnim, kako bi deca rekla, ’istinskim’ događajima. Da li je, drugim rečima, sve bilo samo san, što je svakako lepši način da se opiše nepodudarnost priče i stvarnosti.“
Dušan Miklja je rođen u Beogradu, gde se i školovao. Bogata novinarska karijera će ga odvesti u mnoštvo zemalja odakle će izveštavati kao dopisnik za beogradske medije. Posebno su istaknute njegove reportaže i dopisi iz Afrike, gde je svedočio brojnim dramatičnim događajima. Autor je nekoliko zbirki priči („Sultan od Zanzibara“, „Potapanje Velikog ratnog ostrva“, „Hronika nastranosti“), romana („Put u Adis Abebu“, „Kraj puta“, „Afrikanac“, „Njujork, Beograd“), putopisa („Crni Sizif“, „Trbuh sveta“) i drama („Ima li boga“). Po njegovom romanu „Njujork, Beograd“ snimljen je istoimeni film. Za svoje književno i novinarsko stvaralaštvo je nagrađivan.
„Ono što ga je mučilo, razjedalo takoreći, bila je bestidnost kojom se privid slobode predstavlja kao nesmetana sloboda da svako živi po svom izboru i nahođenju“, ovako Dušan Miklja opisuje Njujork. Taj megapolis koji u sebe guta pridošlice dajući im obećanje zadovoljstva koje će biti dovoljno čak i za rableovski apetit. Ali, šta ostaje posle tog obećanja? Najjednostavnije rečeno, sam život. Onaj od kog pokušamo da pobegnemo. I privid slobode, baš kakav je i privid koji gaji neutaživi putnik Uliks. Suočen sa „bestidnim“ Njujorkom, on konačno vidi svoj život. Silna su to putovanja na koja je potrošio svoj život, ništa drugo nego večita potraga za neuhvatljivom himerom. Ali to opet ne znači da putovanje nije imalo smisla. Uliks na kraju pronalazi svoju Itaku. A nju najbolje opisuje Kavafi: „Ona ti je dala divno putovanje / Bez nje ne bi ni krenuo na put. / No, ništa ti više ona nema dati. / (…) / Mudar kakav si postao i s tolikim iskustvom / shvatićeš već šta Itake znače.“

Naslov: Grand central
Autor: Dušan Miklja (1934-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 270

Velika kuća – Nikolas Kraus

Jedna od onih uvreženih zabluda, možda baš zbog njene veličanstvenosti, jeste priča o Kineskom zidu kao jedinom zemaljskom objektu koji se vidi sa Meseca. Uzaludne su bile ispovesti astronauta iz misije „Apolo“ da to nije istina, priča je ostala i dalje u opticaju. Ako zanemarimo slikovitost, Kineski zid sa Meseca sasvim sigurno bi bio sjajan prizor, u biti ove varke leži nešto mnogo veće. Najjednostavnije rečeno, to je potreba za materijalizacijom potencijala ljudske vrste. S jedne strane stoji ljudska propadljivost, o kojoj je na ovom mestu nedavno pisano, a sa druge varka da će plodovi intelekta i rada ostati večiti svedoci našeg postojanja (čak i kad se gledaju sa Meseca). Tome služi i čuvena priča o Kineskom zidu. Naravno, graditelji Kineskog zida su imali neke sasvim druge motive za njegovo podizanje, ali nije teško pretpostaviti da je pogled na ovu monumentalnu građevinu i kod njih izazvao osećaj divljenja sjedinjen sa istrajnom nadom za večitim pamćenjem. Ta istrajna nada postala je stvarnost. I ne samo u slučaju Kineskog zida. Kako bismo bilo šta znali o preistoriji da materijalni tragovi postojanja pionira ljudske civilizacije nisu sačuvani? Upravo preko tih artefakata arheologija i istorija pokušavaju da rekonstruišu daleku prošlost i živote naših predaka. Ne razlikuje se ni moderna istorija. Zapisi iz, recimo, istorije rimskog carstva dragoceni su izvor za njeno proučavanje, ali ta slika postaje celovita tek kad se u obzir uzmu ostaci građevina i predmeta iskopanih na brojnim nalazištima. Ili još plastičnije, slika atentata na Franca Ferdinanda je jedno u mašti, a nešto sasvim drugo kada se pred našim očima ukaže pištolj Gavrila Principa i odeća u kojoj je nadvojvoda ubijen. Suštinski, istorija naše civilizacije je neodvojiva od materijalnih tragova. Ti tragovi su svedoci naših uzdizanja i padova, plodovi su čovekove žudnje za večnošću ali i jedino šta ostaje od te žudnje. Ima li boljeg dokaza za to od romana „Velika kuća“?
„Velika kuća“ pripoveda o životu nekoliko junaka u periodu od 1944. godine do današnjice. U prvom delu „Svi ustanite“ pratimo ispovest sredovečne spisateljice o mučnom životu ispunjenom anksioznošću i strahom. Jedina svetla tačka tog života je poznanstvo sa čileanskim pesnikom koji je spisateljici nekada davno poklonio sto za pisanje. Drugi deo „Istinska dobrota“ je ispovest starca Arona kojem je umrla žena. Na sahranu dolazi sin Dov s kojim je već godinama u svađi. Šta je po sredi u ovom čudnom odnosu oca i sina, Nikolas Evans nam otkriva. „Rupe za plivanje“ su priča naučnika Artura o supruzi Lote i životu u senci stradanja u holokaustu. Takođe, i o odnosu Lote i mladog Danijela Varskog kojem poklanja sto za pisanje. „Laži koje su deca izrekla“ nas upoznaju sa čudnom životnom pričom brata i sestre, podjednako i njihovog oca, lovca na predmete koje su nacisti otuđili Jevrejima. Sumanuta potraga za stolom za pisanjem odvešće ovu porodicu do krajnjeg raspada.
„Veliku kuću“ bi možda bilo najbolje okarakterisati kao roman-slagalicu. Svaki deo, a ima ih ukupno osam, se u finalu sastavlja u maestralnu celinu. Baš kao i u slučaju „Atlasa oblaka“ Dejvida Mičela, da bi se ta celina u potpunosti shvatila potreban je prilježan i koncentrisan čitalac koji neće žaliti truda. A za taj trud Nikolas Evans bogato nagrađuje. Na prvom mestu, sjajno napisanim pripovestima koje otkrivaju ono najdublje što čovek nosi u sebi. S druge strane nas čeka priča o mučnom dvadesetom veku i njegovim žrtvama. Priča je to koja ne zna za vremenske i prostorne granice. Preko Budimpešte, Londona, Njujorka pa do savremenog Izraela, mi pratimo ljudske tragove iza kojih ostaju samo bol i poraz. Sve je to napisano pitkim stilom u vidu ispovesti junaka koji saopštavajući istinu o svojem ali i o životima svojih bližnjih sastavljaju maestralni roman koji pleni dubokom mudrošću, izuzetnom kompozicijom i stilom.
Nikolas Evans je rođena u jevrejskoj porodici u Njujorku. Studira književnost na Stanfordu, gde će upoznati nobelovca Josifa Brodskog i postati njegova bliska saradnica. O tom iskustvu je snimila dokumentarni film. Postdiplomske studije završava na Oksfordu. Debitovala je sa romanom „Čovek prolazi kroz sobu“ (2002) koji je doživeo izvanredan prijem. Njen sledeći roman „Istorija ljubavi“ o čoveku koji je preživeo holokaust (objavljen i na srpskom) joj je doneo literarnu slavu. Njen poslednji roman „Velika kuća“ je doživeo velike tiraže i ušao u najuži izbor za Nacionalnu književnu nagradu.
Iako su u prvom planu sudbine junaka (i to u različitim istorijskim periodima i na različitim mestima), „Velika kuća“ je pre svega priča o jednom predmetu. Čudnovatom stolu za pisanje sa devetnaest fioka. Sto je to koji pokreće sve priče i odvodi ih u pravcu za koji ni njihovi junaci nisu pomišljali da će otići. Za jedne je on predmet sećanja, stvar koja povezuje sadašnje sa prošlim vremenom, za one pak druge to je zlokobni predmet koji donosi nesreću. Prateći put jednog predmeta, mi pratimo propast njegovih posednika. Njihovo krunjenje i nestanak, njihov život u senci stola za pisanje koji ih nadživljuje i svedoči o neminovnoj ljudskoj propasti. Baš kao što to govori jedan junak romana: „Ja se približavam svom kraju. I neću se vratiti kao ptica selica, ili polenska prašina ili kao neko ružno, poniženo stvorenje koje će okajavati moje grehe. Sve što jesam, sve što sam bio, otvrdnuće u prastaru geologiju.“

Naslov: Velika kuća
Autor: Nikolas Kraus (1974-)
Prevela: Stanislava Mijić
Izdavač: Booka, Beograd, 2014
Strana: 316

Božji dar – Rui Zink

Ne zna se kad je tačno rođen. Još tačnije, uopšte se ne zna da li je postojao. Prvi pouzdani istorijski izvori o životu tog čoveka napisani su decenijama po njegovoj smrti. O fizičkom izgledu te osobe ne treba trošiti reči. Svaka epoha ima svoju predstavu i svaka je u sukobu sa onom prethodnom. Izmučeni i mršavi Semita, nebesko-nestvarni Vizantinac, atletski tip sa ogromnim mišićima u renesansi, div u baroku, romantični uzor pastira u kasnijim periodima. Suštinski, mi ništa ne znamo pouzdano o tom čoveku. Ni kako je izgledao, ni da li je postojao, ni da li je ime sa kojim ga zovemo pravo. A, opet, o tom čoveku neprestano govorimo. Reč je naravno o Isusu. Čoveku koji je sasvim sigurno najznačajnija ličnost u istoriji sveta. Za dobar deo ljudi on je sin božiji koji je zarad našeg spasenja sišao na zemlju i postao bogočovek. Onima, pak, drugima, on je pored Muhameda jedan od najvećih proroka. Treći ga poštuju kao mirotvorca i čoveka sa dubokim moralnim stavovima ili prosto ne veruju u njega. I pored toga, njegove reči i njegovo učenje neizbežno utiču na sve podjednako. Upravo je to učenje predmet najveće kontroverze. Ako je gotovo nemoguće pronaći Isusa kao istorijsku ličnost, još je teže odgonetnuti njegove reči. Novi zavet, a pogotovo jevanđelja, napisana su godinama po njegovoj končini, i to po priči koju su zabeležili učenici njegovih učenika. Stoga i postoji poprilično neslaganja oko prirode Isusove misle. Na pojedinim mestima on je ratoboran, ali u isto vreme i mirotvorac. Čas odbacuje jevrejsku običajnost, čas je priznaje. Zbrka postaje još veća jer su iz biblijskog kanona izbačena jevanđelja koja su u suprotnosti sa ortodoksnim viđenjem hrišćanstva. Istinu govoreći, slika o Isusu plod je dugotrajne rasprave sa mnogo nasilja i krvi. Najbolji svedok tome je Arije, ranohrišćanski teolog. Neprihvatanje teorije o božanstvu Isusa koštalo ga je života. Upravo Arije postaje prototip budućih jeretika, onih ljudi koji su se osmelili da preispitaju zvaničnu istinu. U red tih jeretika, uslovno rečeno, upisali su se i veliki pisci. Najčuveniji su Nikos Kazancakis („Poslednje Hristovo iskušenje“) i Žoze Saramago („Jevanđelje po Isusu Hristu“), a kod nas Borislav Pekić („Vreme čuda“). Tim piscima se, opet uslovno, pridružuje i Rui Zink.
U središtu romana „Božji dar“ nalazi se njujorški privatni detektiv Sem. Sredovečnom, pomalo gojaznom i ništa manjem umornom od svega detektivu ruže odavno ne cvetaju. Posla je sve manje, a čak su i ti poslovi daleko od zabavnih. To se menja kad Sem dobije poziv iz jednog staračkog doma. Pacijent, i to ne bilo kakav, je nestao. Semov zadatak je da ga pronađe, a da sve bude još čudnije prvo mesto za potragu je Etiopija. Kao da to nije dovoljno, kreće avantura koja će njujorškog detektiva suočiti sa opasnom družinom koja traga za istim tim pacijentom, ali i odvesti do unutrašnjosti Afrike, onog srca tame, i granice smrti. Iznenađenja tek slede. Čovek kojeg Sem treba da pronađe daleko je od čoveka. Štaviše, za neke je bog.
Na prvi pogled „Božji dar“ donosi fabulu i zaplet sličan brojnim trilerima koje se bave potragom za skrivenim artefaktima i tajnama hrišćanstva, tipa „Da Vinčijevog koda“. Ali, to je daleko od istine. Izabravši upravo ovakvu formu, Rui Zink joj je podsmeva. I ne samo njoj. Za njega ne postoji ništa što je sveto i nedozvoljeno za izrugivanje. Posebna draž je što ta ironija dolazi iz pera nadarenog pisca sa savršenim jezičkim rešenjima i ogromnim darom za kompoziciju. Upravo taj stilski vatromet, čista igrarija sa svim i svačim, savršeno funkcioniše i u prevodu (za to hvala Tanji Tarbuk). Rui Zink je majstor igre, dostojni naslednik svog zemljaka Žoze Saramaga, igre od koje će vam se ponekad zavrteti u glavi, ali ćete ipak posle te čudesne vožnje književnim karuselom poželeti da joj iznova i iznova vraćate.
Rui Zink je po mnogima jedan od najznačajnijih savremenih portugalskih pisaca. Profesor je književnosti na Univerzitetu u Lisabonu, kao i gostujući predavač na nekoliko američkih i nemačkih fakulteta. Debituje sa romanom „Hotel Lusitano“ 1987. godine i od tada je objavio preko deset romana i zbirki priča. Dobitnik je velikih književnih priznanja, od kojih se posebno izdvaja nagrada portugalskog PEN centra. Pored književnog rada, plodan je esejista i tvorac scenarija za stripove. Na srpskom je pored „Božjeg dara“ objavljen i njegov roman „Ugrađivanje straha“.
Ostavimo li po strani ironiju, „Božji dar“ je nešto mnogo više od postmodernog poigravanja sa svim i svačim. Ovaj roman je najpre duboka osuda nehumanog vremena i gorki prikaz sveta kojeg smo sami stvorili. I najviše priče o Isusu. Tu Isus kao osoba, čovek ili bog kako god ga uzmete, nije bitan. Bitna je predstava koja je izgrađena o njemu. Zinkov bog je užasnuti lik Isusa iz „Velikog inkvizitora“ F. M. Dostojevskog, osoba koja kleca gledajući svet i ljude za koje se žrtvovao. Poražena i uništena ličnost, najbolje rečeno. A opet, osoba na koju se svi pozivaju pravdajući svoja nedela. Baš kao što i sam Zink piše u romanu: „Ubijati u Božje ime bilo je isto tako glupo i okrutno kao ubijati da bi se ukralo – ali je bilo drugačije obojeno, barem što se tiče postulata. Bilo je moralnije.“

Naslov: Božji dar
Autor: Rui Zink (1961-)
Prevela: Tanja Tarbuk
Izdavač: Klio, Beograd, 2011
Strana: 305