Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Iščekujući varvare – Dž. M. Kuci

„Bez varvara sada šta će biti s nama? / Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje“, završni su stihovi čuvene Kavafijeve pesme „Iščekivanje varvara“. I zaista, „varvari“ su se bezbroj puta u istoriji naše civilizacije pokazali kao rešenje. Uzmimo samo kao primer propale države. Na temeljima propasti velikih imperija rađaju se nove države i kulture, neretko znatno bolje od pređašnjih. Naravno, izuzeci postoje. Nema boljeg primera za to od Irana i Avganistana u kojima su koliko-toliko liberalni društveni sistemi, pogotovo avganistanski, smenjeni znatno gorim i rigidnijim. Neko će to reći i za propast Vizantije, samo što to već predstavlja drugo pitanje, jer je jedan teokratski režim smenjen drugim teokratskim režimom. Ali da se vratimo na stvar, na varvare koji dolaze i rešavaju stvar. Kako se neretko veruje, varvari su ti koji donose propast, što najčešće ne odgovara istini. Gotovo svaka država, uništena od strane „varvara“, u svojim poslednjim danima je predstavljala krajnje dekadentnu tvorevinu koja se urušavala iznutra. Sjajno to opisuje istoričar Edvard Gibon, u sada već klasičnom delu „Opadanje i propast rimskog carstva“, koji uzrok za pad Rimskog carstva, kasnije i Vizantije, vidi pre svega u unutrašnjoj propasti samih carstava. Varvari su tu samo dovršili posao. Na kraju, oba carstva su decenijama uspevala da se izbore sa varvarima, što preko vojne nadmoći, ništa manje i kroz asimilaciju. Nema boljeg primera za to od srednjovekovlja na našim prostorima. Ako čitamo vizantijske izvore, za nas su najbitniji spisi čuvenog vizantijskog istoričara Nikifora Grigora, Vizantinci slovenska plemena posmatraju kao potpune varvare, koje carevina ukroćuje, prvenstveno preko pripadnosti istoj veri, ne zaboravimo da je pokrštavanje došlo pre svega kao posledica vojnog poraza, ali i kroz vladarske rodbinske veze. Suština je, da ne odlazimo predaleko, da veličina jedne države dolazi pre svega iz njenog trenutnog stanja. Ako je dovoljna moćna i privlačna, ona će ne samo opstati, već i uspeti da anulira svaku opasnost. Ukoliko to nije slučaj, propast brzo dolazi. Uzećemo kao primer još jedno veliko carstvo, Britansku imperiju. Trenutak u kom britanska uprava na teritoriji sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država pokazuje svoju trulež sjedinjenu sa poniženjem ljudi dovodi do ustanka i propasti imperije. Slično je stvar bila i sa predrevolucionarnom Francuskom, Sovjetskim Savezom, naposletku i sa Jugoslavijom. Dugo skupljana trulež, nepravde i progoni su u jednom trenutku došli na naplatu i odveli te države u propast. Okriviti samo „varvave“ koji su ih srušili u konačnici velika je greška. Sjajno to pokazuje Dž. M. Kuci u romanu „Iščekujući varvare“.
Načelnik velikog Carstva živi spokojno. Udaljen od prestonice, on upravlja rubnom pokrajinom. Sitne seksualne avanture, uglavnom dokono provedeni dani bez nekih većih uzbuđenja, tako načelnik provodi vreme. Sve će to promeniti dolazak pridošlica iz prestonice na čelu sa Džoelom, obaveštajnim oficirom, koji su krenuli u poteru za varvarima. I zaista, varvari brzo dolaze. Svedočeći ogromnoj nepravdi prema bezazlenim nomadima načelnik diže svoj glas i iz korena menja svoj život.
Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Iščekujući varvare“ pleni pre svega neverovatnom stilskom i pripovednom umešnošću pisca. Naizgled obična, usudili bismo se reći sasvim jednostavna priča brzo prerasta u nešto sasvim drugo. Dž. M. Kuci je izuzetni psihološki portretista, što sjajno vidimo u putu koji glavni junak prolazi od potpune inertnosti do gotovo herojskog otpora nepravdi. Na drugoj strani stoji sjajno pripovedanje o političkoj situaciji, trenucima raspada jednog carstva, ponajviše nemogućnosti da se ta propast prihvati: „Do smrti ništa nećemo naučiti. Negde duboko u svima nama kao da postoji nešto nepoučljivo i kao kamen tvrdo. Uprkos histerijama na ulicama, niko istinski ne veruje da je svet nepomućenih izvesnosti u kom smo se rodili pred samim zatiranjem.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Nek barem bude rečeno, ako ikad dođe do toga da se kaže, ako u nekoj dalekoj budućnosti bude ikog zainteresovanog za to kako smo živeli, da je u ovoj najdaljoj, najisturenijoj predstraži Carevine svetlosti postojao jedan čovek koji u dnu duše nije bio varvarin“, piše Kucijev junak. Varvari su svi, ponajviše oni koji se bore protiv tih varvara, Načelnik shvata. Napredak, civilizacija, pravda, sve te velike i svetle reči koje je načelnikovo Carstvo proklamovalo su samo opsena. Suočen sa tim saznanjem, on pokazuje otpor, u isto vreme odbijajući čak i pomisao da je njegov čin herojstvo: „(…) iz teskobe takve slobode ko ne bi pozdravio oslobođenje u pritvoru? U mojoj pobuni nema ničeg herojskog – to nijednog trenutka ne smem da zaboravim“. Samo što je pobuna jednog čoveka nedovoljna. Dekadentnost carstva i silne nepravde učinjene u njegovo ime dolaze na naplatu. Varvari su tu. Dž. M. Kuci je u ovom istinskom remek-delu ispisao izuzetno snažnu i sjajno ispripovedanu priču o propasti svih „carstava“, još više o uzrocima te propasti. Svetu u kom: „Bol je istina; sve drugo je podložno sumnji.“

Naslov: Iščekujući varvare
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Jelena Stakić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 248

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“, „Isusovo školovanje“ i „Isusova smrt“, zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige prepiske „Ovde i sada“

Smrt na sandalovom kocu – Mo Jen

Ako je verovati Bibliji, jedan od prvih događaja u istoriji čovečanstva je bilo ubistvo. I to mučko. Kain odvodi svog brata Avelja u polje i tu ga ubija na prevaru. Dalje stranice Biblije su nastavak bestijalnog nasilja. Na kraju, sam bog je takav. On naređuje Jevrejima da odmah po dolasku u obećanu zemlju pobiju sve starosedeoce, i ne samo njih. Potrebno je pobiti i njihove žene i decu, čak i njihove životinje. O surovim kaznenim starozavetnim propisima tek ne treba trošiti reči. Smrt je kazna za mnoštvo prekršaja, od onih seksualnih (bila to homoseksualnost ili preljuba, čak i seksualni odnos tokom menstruacije), pa sve do verskih i obrednih. Suštinski, bestijalno nasilje i smrt, i to u najneverovatnijim varijantama, predstavljaju jednu od konstanti koje prate ljudski rod od prapočetaka. Nasilje je sastavni deo života rodovskih zajednica. Tako je krvna osveta dovela do istrebljenja brojnih plemena. Ubijanje ubrzo postaje i „legalizovano“. Rekosmo već, takav slučaj je u starozavetnoj jevrejskoj istoriji, ali podjednako i u drugim civilizacijama. Prvi sačuvani pravni kodeks u istoriji, Ur-Namuov zakonik, predviđa smrtnu kaznu za slučajeve ubistava i preljube, čak i za „veštičarenje“. Taj model preuzimaju i kasniji zakonici, pretvarajući smrtnu kaznu u pravni čin. I još bitnije, mada je bolje reći – još strašnije, ti zakonici bestijalno nasilje „legalizuju“, tako da ono postaje nešto sasvim normalno. Ili još jednostavnije rečeno, nasilje koje čovek učini prema drugom čoveku nikako nije dozvoljeno, dok je nasilje koje država učini prema svojim „podanicima“ sasvim legitimna stvar. Tako je došlo do mučne istorije „državnog“ nasilja prema ljudima. Država je mogla, negde i sad može, da ljudima čupa nokte, poliva ih katranom, nabija ih na kolac, da seče delove njihovih tela, da ih kastrira, oslepljuje, prebija, bičuje, udara maljevima u glavu, odrubljuje im glave, ubija ih na električnoj stolici, razapinje, kamenuje, baca sa zgrada… Da stanemo ovde, ponajviše zato što je ovaj spisak beskonačan. I užasavajući zato što je potpuno legitiman, da ponovimo još jednom. Sve su ovo kazne koje se, jelte, ne izvršuju zato što su zakonodavci monstrumi, nego da bi se ispunila nekakva „pravda“. Otprilike po onoj biblijskoj „oko za oko, zub za zub“. Da je ovakvo shvatanje i dalje sveprisutno govori odijum ogromnog dela javnosti kada se desi neki užasan zločin i traženje da se zločinac kazni tako što će nad njim biti sprovedeno isto nasilje koje je on učinio. Kao da će to nasilje ispraviti čitavu stvar i vratiti nevinu žrtvu u život, otprilike tako se misli, a ne shvata da u tom slučaju cela jedna država, mi sami, postajemo kao taj zločinac, nastavljajući spiralu nasilja sve dok nas ono ne proguta. O baš takvom užasavajućem nasilju piše kineski nobelovac Mo Jen.
Kraj je devetnaestog veka. Isto tako i kraj viševekovnog kineskog carstva. Ono nestaje u unutrašnjim borbama i previranjima, ali i zbog sve većeg uticaja stranih sila. Protiv tog propadanja diže se čuveni Bokserski ustanak. Isto tako i jedan operski pevač u provinciji Gaomi. On je rešen da sa svojom družinom zaustavi gradnju železnice od strane mrskih nemačkih kompanija, ali i da se suprotstavi korumpiranoj državnoj administraciji. Na nesreću, on je poražen. I predat čuvenom carskom dželatu na izvršenje kazne. Ona je nabijanje na sandalov kolac. Još gore, pobunjenik je osuđen da na tom kocu, i to za primer drugima, provede nekoliko dana živ.
Kako sam Mo Jen u pogovoru za ovaj roman kaže, „Smrt na sandalom kocu“ je pokušaj da se u jednom delu sastave zvukovi njegovog rodnog kraja, to je sada gotovo zaboravljena mačja opera, sa silnim istorijskim predanjima i mitovima. Rezultat je ovaj veličanstveni roman. Mo Jen posebno majstorstvo pokazuje u narativnim strategijama. S jedne strane je narodski govor, ispovesti samih junaka, koje plene neverovatnom liričnošću, ali i literarnim talentom autora da ispiše tok svesti pripadnika različitih klasa, baš kao i ljudi različitog obrazovanja i duševnog stanja. S druge strane je govor sveznajućeg pripovedača, doduše samo naizgled sveznajućeg i objektivnog. Kako sam Mo Jen kaže: „Iako se na prvi pogled čini da je deo ‘Svinjski trbuh’ napisan iz ugla objektivnog, sveznajućeg pripovedača, i on je zapravo zapis fantastične istorije koja se u narodu prenosila usmenim putem, pripovedanjem ili pevanjem, i opet je, obrni-okreni, u vezi sa zvukovima. I razlog zbog kog sam osmislio i napisao ovaj roman bili su, pre svega ostalog, zvukovi.“ Da osetimo sve te „zvukove“ i silne jezičke i stilske nijanse pobrinula se Ana M. Jovanović kroz izvrstan prevod romana.
Mo Jen, jedan od najistaknutijih kineskih i uopšte svetskih književnika današnjice, je rođen u gradu Gaomi. Tokom kulturne revolucije stekao je epitet „nepoželjnog elementa“, što mu je donelo silne nevolje. Po završenim studijama počinje njegova profesionalna karijera u kulturnom odeljenju kineske vojske. Objavio je niz novela, romana, zbirki prika i memoarskih knjiga (na srpskom su objavljeni prevodi sedam njegovih dela). Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2012. godine.
„Teško vatru možeš z’gasti rukohvatom pamuka, i gomilom snega sakriti leš čoveka. Al’ da više ne bih ja priču uvijo, mlađarijo, uši spremi, da čuješ sve što je bilo!“, govori Mo Jen kroz usta jednog svog junaka. Neprestano preplićući narodski govor, stihove iz mačjih opera, ali i silna narodna predanja, Mo Jen stvara roman koji nas u isto vreme upoznaje sa jednom samo naizgled dalekom kulturom i načinom života, ali i sa kulturom sa kojom imamo dosta sličnosti. Jedna od njih, koja je posebno u ovom romanu izražena, je bestijalno nasilje. Kroz priču o nabijanju „krivca“ na sandalovom kolac, ali i kroz dželatovo sećanje na „vrhunce“ svoje karijere, mi ulazimo u mračni svet ljudske bestijalnosti, užasavajuće slične na svakom kutku naše planete. Najgore od svega, ponovićemo ovo ko zna koji put, je to što je ovakvo nasilje sasvim normalno, što se ono čak smatra za nekakvu pravdu i državni zakon. Svet je to koji je ništa drugo do najveći pakao, i to pakao koji smo mi stvorili. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog veličanstvenog romana: „U ovakvoj situaciji, samo ako umreš, ostaješ čovek, ako nastaviš da živiš, nećeš biti ništa drugo do pseto.“

Naslov: Smrt na sandalom kocu
Autor: Mo Jen (1955-)
Prevela: Ana M. Jovanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 616

Nesreća bez želja – Peter Handke

Po sada već opšteprihvaćenoj Frojdovoj teoriji, dve nagonske sile koje određuju ljudski život su Eros i Tanatos. Na jednoj strani je nagon za životom, a na onoj drugoj nagon za smrću. Razume se, smrt je u ovoj borbi uvek pobednik. Naprosto, neizbežna je. Suočenje sa tom neminovnošću je poprilično raznoliko. Ono najpre zavisi od naših uverenja. Ukoliko smo vernici, pod tim se pre svega misli na judaizam, hrišćanstvo i islam, smrt je samo jedna životna stanica. Nakon ovozemaljskog, po učenju ovih religija, sledi večiti život, određen po našoj zasluzi. Situacija je znatno kompleksnija u hinduizmu i budizmu, pošto je po njihovom učenju život posle smrti svojevrsna kazna. Konačni nestanak, nirvana kako ga budizam naziva, krajnje je oslobođenje. Za ateiste je situacija potpuno drugačija. Ovaj život je sve što imamo, i sa njegovim prestankom dolazi potpuni kraj. Sva ova shvatanja su zadobila istaknuto mesto u literaturi. Mi ćemo ovde navesti samo par primera. Možda je najbolje početi od Dostojevskog. Jedna od najpotresnijih priča u istoriji literature je njegova pripovest „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Baš kao i u čuvenom odeljku „Veliki inkvizitor“ iz romana „Braća Karamazovi“, dečja smrt je velika prekretnica, samo različita. U „Mališanu kod Hrista na božićnoj jelki“ smrt jednog deteta je prikaz utehe koju nam jedino bog može dati. Na ovom svetu nema pravde, nema dobrote i nema nikakve utehe. Sve nam to jedino može dati bog. Vera Dostojevskog je vera očajnika, napaćenog čoveka kom jedino vera u više biće može doneti spas. Takav je i njegov čuveni kredo u kom on odabira pre život bez istine nego istinu koja bi isključivala Hrista. Potpuno drugačije shvatanje smrti je tema još jednog čuvenog dela. Kamijevog „Stranca“. Smrt se ovde posmatra iz potpuno drugačijeg ugla. Najpre, ona je potpuni kraj. Ali, i u isto vreme, smrt je ništa. Prazna je, baš kao što je prazan junakov život. Sa tom prazninom se suočava i Karl Uve Knausgor u šestotomnom romanu „Moja borba“. Očeva smrt inicira trenutak preispitivanja sopstvenog života. Ništa manje i same smrti. Ona, baš kao i život, postaje nešto banalno, obično i svakodnevno. Kako sam Knausgor kaže: „A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.“ O smrti, ništa manje i o suočenju sa njenom neminovnošću, pisao je i veliki Peter Handke.
Marija Handke, piščeva majka, se ubila. Ta smrt Handkea nagoni na pisanje. Rezultat je ovaj veličanstveni roman u kom on pokušava da odgonetne ko je bila ta žena? Kako je živela? Još bitnije, zašto je tako živela, Handkeove su polazne tačke. Ništa manje i pitanje: zašto se ta žena ubila? Iz svih ovih pitanja grana se priča o jednom mučnom i tegobnom životu, u potpunosti propaloj i večito sputanoj egzistenciji. Priča je to o ženi koja je izgubila svaku odliku ljudskog bića, što i sama u jednom trenutku priznaje. Jedini izlaz iz takvog života je bila smrt. O toj smrti, ali i o takvom životu pripoveda Handke u „Nesreći bez želja“.
Iako izuzetno kratak, Handkeov roman „Nesreća bez želja“ se hvata u koštac sa poprilično kompleksnim i teškim temama. To je najpre odnos pisca prema majčinoj smrti. Njena smrt za Handkea je nešto što se očekuje, nešto potpuno olakšavajuće i normalno. I u isto vreme potpuno užasavajuće. Tu životnu dihotomiju Handke opisuje nenadmašno. Bez suvišnih emocija, može se reći i bez bilo kakvih emocija, smrt je predstavljena na način koji dosad nije viđen. Baš kao što je to učinjeno i sa pričom o majčinom životu. Hladna je to, gotovo surova analiza jednog života, života majke, jedne propale ljudske egzistencije, ništa drugo nego hronika potpune propasti koja je zadobila neverovatnog hroničara i pripovedača. I to propasti koja je bila određena od samog početka: „Lična sudbina, ukoliko se ikada i razvijala kao nešto osobeno, bila je obezličena do poslednjeg delića sna, i isceđena u verskim, narodnim i običajnim obredima, tako da od individue gotovo ništa ljudsko nije preostajalo; ‘individua’ je bila poznata samo kao psovka.“
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag u njegovom stvaralaštvu. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Strah golmana od penala“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost.
„Roditi se kao žena u takvim okolnostima unapred je bilo ubistveno. Međutim, može se reći i: umirujuće; u svakom slučaju, bez straha za budućnost. Vračare su o crkvenim slavama samo momcima ozbiljno čitale budućnost iz dlana; kod žena je ta budućnost ionako bila samo lakrdija“, piše Handke u ovom romanu. U takvom okruženju rađa se i živi Marija Handke. Njen život je unapred određen, on je, kako ga sam Handke naziva, lakrdija. Problem je u tome što ona ne pristaje na tu lakrdiju. Odlazak iz rodnog mesta, boravak u Berlinu, jedna uspešna i jedna neuspešna ljubav koja će se pretvoriti u doživotni brak, životno posrtanje sklopčano sa rađanjem dece, povratak u rodno mesto kao prihvatanje krajnjeg poraza, sve su to etape i koraci ka unapred određenoj propasti. Ili kako to Handke kaže: „Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati.“ Ispisujući povest o jednom takvom životu Handke je neprestano sukobljava sa pričom o smrti. Ona za Handkea nije tragedija. Naprotiv. Smrt je prirodni izlaz iz nesreće života. Gotovo izbavljenje. Ali i kraj priče koja nikako nije morala da se tako završi. Izlaz iz tog, možemo slobodno reći, bezizlaza Handke pokušava da pronađe u ovom romanu, u isto vreme stvarajući istinsko remek-delo. Silina pripovedanja u „Nesreći bez želja“, neverovatna stilska umešnost, ali i ništa manja književna vrednost sklopčana sa temama koje pokreće čine ovaj roman jednim od najvećih dela evropske literature dvadesetog veka. On se ponovo nalazi pred nama, i to u izuzetnom prevodu Žarka Radakovića.

Naslov: Nesreća bez želja
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 101

Pročitajte i prikaz Handkeovog romana „Veliki pad“

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih – Olga Tokarčuk

Ukoliko bismo tražili nešto što bi moglo da se označi kao pokretačka sila, svojevrsni spiritus movens naše civilizacije, to bi sasvim sigurno bila ideja o progresu. Svaki korak u istoriji naše civilizacije, još tačnije ono što smo mi, posledica je upravo te želje za progresom. Naše uspravljanje na dve noge, prvobitna upotreba alatki, docnija izgradnja prvih naseobina i razvoj poljoprivrede, sve je to proizašlo iz te želje. Čovek je mogao da živi i pored sveće, ali je iz želje za napretkom izmislio električnu energiju i sijalice. Mogao je da se i dalje vozi zaprežnim kolima, ali je ipak mnogo komfornije voziti se automobilima, vozovima i avionima. Suština svega je da bez napretka nema života. Čovek koji se ne razvija, da se ne priča tek o društvima, neminovno stagnira i naposletku propada. Ona stara priča o entropiji, o kojoj je na ovom mestu već pisano. Problem nastupa kada se ideja o napretku pogrešno shvati. I kada se progres premetne u svoju suprotnost. Tu je, što je možda i najbitnije, pokušaj da se progres ukroti. Taj pokušaj je jedna od najbitnijih tema današnjice. „Nedomaćinsko“ upravljanje prirodnim resursima u proteklom veku dovelo je našu planetu gotovo do propasti. Dovoljno je pogledati slike uništenih šuma, prisetiti se brojnih životinjskih vrsta koje su izumrle ili su pred nestankom, ali i uvideti koliko se klima u gotovo svakom delu naše planete izmenila. Sve je to posledica malopređašnje pomenute „zloupotrebe“ prirodnih resursa. Put da se to ispravi je mukotrpan. Potrebno je pre svega zauzdati pohlepu bogataša i političara, koji su najveći krivci za ekološki problem. Ali i nekako promeniti obrazac ponašanja koji je doveo do ove krize. A u tome je krivica gotovo svih nas nas. I još više našeg pristanka na svojevrsno „žrtvovanje“. Recimo, da li ćemo pristati da u budućnosti jedemo mnogo manje mesa nego što to sad činimo. Ili možda da ga se u potpunosti odreknemo. Meso koje bi se proizvodilo potpuno prirodnim putem sasvim sigurno bi bilo deset puta skuplje nego sad. Isto to se odnosi i na organsku proizvodnju hrane bez upotrebe hemikalija i veštačkih đubriva. Da li ćemo pristati da smanjimo upotrebu fosilnih goriva, samim tim i da se odreknemo današnjih automobila? I da li ćemo, što je i najbitnije, želeti da promenimo naš život iz korena. Sjajan roman o jednoj takvoj promeni napisala je Olga Tokarčuk.
Na granici između Poljske i Češke smešteno je malo planinsko naselje. Jedna od retkih stanovnica tog naselja je Janjina Dušejko, nekadašnja graditeljka mostova, sada honorarna profesorka engleskog i čuvar vikendica na planini. Još bitnije, Janjina je dobrovoljna izgnanica, koja je odlučila da grad zameni životom u prirodi. Njen život, baš kao i život celog naselja, biće promenjen iz korena serijom ubistava. Žrtve su lokalni biznismen, šef policije, lovac i seoski sveštenik.
Pisan kao ispovest glavne junakinje, roman „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ nas uvodi u svet jedne poprilično čudnovate žene. Janjin ekološki idealizam, ništa manje i prezrenje potrošačkog društva, sukobljavaju se sa pokušajima da se taj idealizam nekako pomiri sa svetom u kom se živi. I još bitnije, da se nekako preživi. Tu junakinjinu životnu dihotomiju Olga Tokarčuk predstavlja na izuzetan način. Janjina ekscentričnost i ništa manja nekonvencionalnost („Sam sa sobom čovek najbolje razgovara. Barem nema nesporazuma“, njene su reči) sukobljena je sa svetom u kom caruje ogoljena moć, oličena u likovima lokalnih policajaca, bogataša i političara, što dovodi do poprilično komičnih, ali i ništa manjih tragičnih scena junakinjinog nesnalaženja. Sukob je to, bez preterivanja, između potpuno različitih pogleda na svet, a samim tim i između potpuno različitih ljudskih htenja. Kako sama Olga Tokarčuk u ovom romanu kaže: „Znate, ponekad mi se čini da živimo u svetu koji izmišljamo. Sami određujemo šta je dobro a šta nije, crtamo mape značenja… A zatim se čitav život natežemo s tim svojim konceptima. Problem je u tome što svako ima svoju verziju i zbog toga je teško ljudima da se sporazumeju.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” je snimljen višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno osam njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„Vidim svet onako kao što drugi gledaju pomračenje Sunca. Tako ja vidim pomračenu Zemlju. Vidim kako se pomičemo nasumice, opipavajući, u večitom Mraku, kao Gundelj koje je okrutno dete zatvorilo u kutiju. Lako je učiniti nam štogod nažao, uvrediti nas, iskidati na komadiće naše minuciozno sastavljeno, čudnovato biće“, govori u ovom romanu glavna junakinja. Njena želja za, nećemo pogrešiti ako kažemo, rusoovskim povratkom prirodi je težak zadatak. Ponajviše zato što tu želju gotovo niko ne gaji u njenoj okolini. Dok Janjina želi da ostvari jedinstvo sa prirodom, ljudima u njenoj okolini priroda je samo „prostor“ namenjen za besomučnu eksploataciju. Taj sukob između dva pogleda na svet je u ovom romanu predstavljen nenadmašno. Najbitnije, što je i najveća vrednost ovog romana, ta borba nije manihijeska. I dobro i zlo u ovom romanu imaju svoje nijanse, ništa manje slepe tačke i tamnu stranu. Ponajviše je to slučaj sa glavnom junakinjom. Olga Tokarčuk je napisala izuzetan roman, pre svega knjigu u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ono što je možda još bitnije, roman koji će nas nagnati na preispitivanje, možda čak i na promenu nekih naših uvreženih stavova i shvatanja.

Naslov: Vuci svoje ralo po kostima mrtvih
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2014
Strana: 276

Pročitajte i prikaz romana „Knjige Jakovljeve” Olge Tokarčuk

Požuda – Elfride Jelinek

Jedna od misli koje su napravile svojevrsni preokret u istoriji naše civilizacije je sasvim sigurno i uvodna rečenica čuvenog Šopenhauerovog dela „Svet kao volja i predstava“. Ona glasi: „Svet je moja predstava“. Iako ova rečenica možda deluje kao otkrivanje tople vode, to nikako nije slučaj. Ponajviše zato što Šopenhauer pravi otklon od dotadašnjeg shvatanja čovekove prirode. Hrišćanstvo, baš kao i gotovo sve religije, naš razum, sledstveno tome i naš moral, posmatraju kao božji dar. Isto to čini i Kant samo kroz filozofski koncept o kategoričkom imperativu. Najjednostavnije rečeno, naši svetonazori, ništa manje i naši moralni izbori, su nešto što već posedujemo u sebi. I baš zbog toga je ova misao Šopenhauera toliko bitna. Ona našu predstavu u svetu, a samim tim i naš moral, ne posmatra kao datost, već kao nešto što zavisi od nas samih. Još bitnije, po Šopenhaueru naša predstava o svetu nikako ne može objektivna, ona je uvek subjektivna. A ta subjektivnost, ma koliko mi želeli da ona bude samo naša, dobrim delom zavisi i od spoljnih faktora. Najpre je to podložnost tuđim uticajima, ali i okolnostima vremena u kom živimo. O manipulaciji tek da se ne priča. Samo jedan primer. Judeohrišćanska civilizacija, i ne samo ona, je kao jedan od svojih osnovnih postulata postavila svetost života. „Ne ubij!“, izričita je zapovest. Suštinski, ova zapovest se smatra za vrednost samu po sebi. Još preciznije, ta zapovest je, kako to većina misli, nešto što nas čini ljudskim bićima. Ipak, ta zapovest se u zavisnosti od prilika vrlo lako može zaobići. Tako je, da uzmemo najočitiji primer, ubistvo u ratu. Ili smrtna kazna. Opšti princip, svetost života u ovom slučaju, ipak nije toliko opšti princip i vrlo lako ga je zaobići. Isti slučaj je i sa, što je i naša tema, odnosom prema drugim ljudima. Suština Isusove misli, kasnije i moderne civilizacije, je u jednakosti svih ljudi. „Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima“, čuveno je Isusovo “zlatno pravilo”. Uzgred, gotovo ista misao je prisutna u svim religijama. Kako niko od nas sigurno ne želi da mu drugi ljudi nanose zlo, ova misao je ništa drugo nego poziv na dobrotu prema svim ljudima. I svi će sa ovom mišlju složiti. Štaviše, verovatno će sanjati o njenom ostvarenju. Samo što je gotovo nikad neće primeniti. Naprotiv. Svedok tome je istorija naše civilizacije. Ništa manje i naša svakodnevnica. O baš toj svakodnevnici Elfride Jelinek je napisala izuzetan roman.
Glavna junakinja romana „Požuda“ je supruga jednog direktora. Direktor je gospodar svog sveta. Koliko svoje žene, ništa manje i radnika koji rade u njegovoj fabrici za preradu papira. Uloge su strogo podeljene, pogotovo one rodne: „Ženama se obećava raj samo ako svojim muževima i deci umeju da zgotove raj na zemlju i lepo ga začine“ , i nema mesta nikakvoj izmeni. Gospodar ima pravo da svojim robovima, ponajviše svojoj ženi, radi šta god hoće. I to kroz čitav roman i čini.
Ne otkrivajući tačno vreme u kom se radnja romana dešava, savremenost je to svakako, ništa manje i mesto, znamo da je to samo naselje u podnožju Alpa, Elfride Jelinek kao da namerno želi da zaobiđe određenost jednog vremena ili prostora. Takva je i fabula romana. Nje, suštinski, gotovo i da nema. Ako želimo da budemo u potpunosti tačni, to je samo jedna slika koja se neprestano ponavlja. Slika je to ljudskog bića, u ovom slučaju direktora, koji od drugog ljudskog bića, svoje supruge, pravi roba. I to kroz bestijalno seksualno nasilje. Mučnost ovakvog sveta je još veća zbog dobrovoljnog pristanka žrtve na takav svet. I ništa manjeg pristanka na takvu podelu uloga: „Žene u svojim nadama žive od sećanja, muškarci, pak, od trenutaka koji im pripadaju i koji, ako ih brižljivo sakupljaju, mogu da se pretvore u gomilicu vremena koja, takođe, pripada njima.“
Elfride Jelinek je rođena u Štajerskoj. Odrasta u Beču, u kojem studira teatrologiju, istoriju umetnosti i muzike. Debituje sa knjigom „Svi smo mi mamac, bejbi!“ (1970), posle koje sledi niz romana i pozorišnih drama. Izborom tema, ništa manje i stilom, Elfride Jelinek pravi svojevrsnu prekretnicu u modernoj nemačkoj književnosti. Za svoje književno stvaralaštvo Elfride Jelinek je zadobila najznačajnija evropska i internacionalna priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2004. godine.
Elfride Jelinek u „Požudi“ tka priču koja svojom univerzalnošću prevazilazi okvir jednog vremena. Priča je to o moći nad drugim ljudima. Koliko moći direktora nad svojom suprugom, suštinski: muškarca nad ženom, podjednako i moći čoveka nad drugim čovekom. I to ponajviše kroz odnos direktora prema svojim radnicima. Ništa manje i kroz odnos koji država ima prema svojim podanicima. Nižući mučne epizode satiranja čoveka od strane drugog čoveka, Elfride Jelinek stvara sliku paklenog sveta. Onog u kom su ideje o jednakosti i vrednosti svih ljudi pervertirano pretvorene u svoju suprotnost. A opet sveta koji se deklarativno zaklinje u te vrednosti. Elgired Jelinek taj svet ogoljava, predstavljajući ga u svoj svojoj grozoti. I možda na baš taj način ukazuje na mogućnost popravke. Vidite li šta smo napravili od sveta u kom živimo, kao da Elfride Jelinek sve vreme uzvikuje. I u isto vreme nas pita da li zaista želimo da živimo u takvom svetu.

Naslov: Požuda
Autor: Elfride Jelinek (1946-)
Prevela: Sanja Karanović
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 229

Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Promena paradigme roditeljstva, ništa manje i vaspitanja dece, je prisutna u svakoj epohi. U vremenu u kom je čovekov životni vek bio znatno kraći, deca su, upotrebićemo verovatno poprilično ružan izraz, bila potrošna roba. Roditelji su bili svesni da su šanse za njihovo preživljavanje gotovo ravne mogućoj smrti. Nema boljeg primera od sudbine Jovana Jovanovića Zmaja, opevane u „Đulićima uveocima“. Čika Jova Zmaj je sahranio sedmoro svoje dece. Retko koja porodica u tadašnjem vremenu nije doživela sličnu sudbinu. Sve je to rezultiralo brojnim porodom, otprilike po logici da barem jedno dete mora preživeti. Neka se te činjenice sete protivnici vakcinacije dece u današnjici. No, da se vratimo na stvar. Ona deca koja su preživela su imala sasvim drugačije vaspitanje i život. Mesta bolećivosti nije bilo, pa deca od najranijeg doba rade. Kao ilustraciju ćemo navesti članak „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“ Dimitrija Tucovića u kom on daje užasnu sliku zloupotrebe dece u fabričkim poslovima. Deca od osam godina (da, dobro ste pročitali) su radila najteže poslove u smenama koje su trajale i po dvanaest sati (i to ste dobro pročitali) trpeći brojna zlostavljanja, neretko i krvničke batine. Vlasnik tih fabrika je bio Vlada Ilić, onaj divni čovek za kojim se u današnjici liju krokodilske suze zato što su mu komunisti nakon rata oduzeli imovinu. Ostala deca, ona koja nisu imala tu nesreću da upadnu u kandže monstruma, vaspitavaju se u duhu tadašnjih patrijarhalnih moralnih normi. Roditelji, gotovo je to uvek otac, svojoj deci određuju sudbinu. Najvidljivije je to u romanu „Hajduk Stanko“. Kada se postavi pitanje udaje glavne junakinje romana muškarci govore: „A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?“ Deca, naprosto, nisu imali slobodnu volju. Naravno, mogućnost za beg je postojala, ali je taj beg donosio silne opasnosti i ništa manju nesreću. I tako dolazimo do Frojda koji je na svetlost dana izneo silne frustracije, ništa manje i bolesti, proizašle iz ovakvog vaspitanja. I čini se da je upravo ovo iznošenje prljavog porodičnog veša promenilo paradigmu vaspitanja. Koja je vidljiva danas. Umesto nekadašnje strogosti danas je prisutna prevelika bolećivost. Podjednako, i koliko god to paradoksalno zvučalo, roditeljske ambicioznosti. Deca se od najranijeg doba upisuju na silne sportske sekcije, ništa manje i na časove klavira, baleta… Novi Đokovići i Mocarti se moraju stvoriti na vreme, zar ne? Jedino što se zaboravlja, a što se zaboravljalo i u pređašnjim vremenima, je sloboda deteta. I davanje prilike detetu da bude ono što ono želi. Ponajviše da bude dete. O baš takvom detinjstvu je Dž. M. Kuci napisao izuzetan roman.
Priča započeta u romanima „Isusovo detinjstvo“ i „Isusovo školovanje“ doživljava svoj vrhunac u „Isusovoj smrti“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali je mnogo bolje poći od početka trilogije). Maleni David je napunio deset godina. I dalje odbija da uči matematiku, ona mu je potpuno besmislena, baš kao što i odbija da čita bilo koju drugu knjigu osim „Don Kihota“. David je, najblaže rečeno, čudnovato dete sa kojim roditelji imaju silne muke. U isto vreme, David je dete koje privlači pažnju okoline brojnim talentima. Samo što su ti talenti poprilično neupotrebljivi u ovom svetu.
Trilogija o životu mladog Davida u „Isusovoj smrti“ doživljava furiozni završetak. To je najpre predstava izmaštanog sveta u kom Kucijevi junaci žive. Ništa manje i izuzetna predstava unutarporodičnih odnosa. Kuci majstorski ispisuje pripovest o dečjem svetu, ali ništa manje i o pokušaju roditelja da taj dečji svet ukrote i pretvore u ono što oni žene. Sukob je neminovan. Baš kao i pobuna deteta: „Nije fer! Kad kažem nešto što ti se ne sviđa, kažeš kako sam dete i kako se to što kažem zbog toga ne računa. Računa se samo ako se slažem s tobom. Zašto moram uvek da se slažem s tobom? Neću da govorim kao ti i neću da budem kao ti! Hoću da budem šta ja hoću!“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Istinski čitati znači čuti šta neka knjiga ima da kaže i razmišljati o tome – možda čak voditi u mislima razgovor s piscem. Znači učiti o svetu – onakvom kakav jeste, ne onakvom kakav želiš da bude“, ispisuje Kuci u ovom romanu. I baš to i uspeva. Kuci nam pruža sliku sveta onakvog kakav on jeste, iako on, eto malo paradoksa, nije svet u kom živimo. Svet Kucijevih junaka je svet u kom važe neka druga pravila. A koja opet funkcionišu kao naš svet. U tom svetu deca pokušaju da žive svoje živote, baš kao što i roditelji pokušavaju da ukrote živote svoje dece. Samo što je to u slučaju Davida nemoguće. Njegova izuzetnost, mada je možda bolje reći nekonvencionalnost, taj pokušaj čine nemogućim zadatkom. Baš kao što je i roditeljima nemoguće da prihvate Davidovu bolest koja je centralna tema romana. Kuci je u ovoj knjizi ispisao pripovest o dve velike teme. Jedna je detinjstvo, odrastanje i roditeljstvo. A druga tema je smrt. I naš način da se sukobimo sa njom. I u jednoj i drugoj temi Kuci briljira. Pred nama je izuzetan roman, neverovatna snažna slika susreta, podjednako i prihvatanja, onoga što nam se čini nemogućim. Opisujući te (ne)moguće susrete, Kuci ispisuje istinsko remek-delo. I pokušaj, baš kakav je taj pokušaj u svim Kucijem romanima, da se neodgonetljivo odgonetne: „Ono što želimo, što svi mi želimo, jeste reč prosvetljenja koja će otvoriti vrata našeg zatvora i vratiti nas u život. A kada kažem zatvor ne mislim samo na zatvoreno krilo, mislim na svet, na ceo veliki svet. Jer posmatran iz određene perspektive, svet je baš to: zatvor u kom propadaš do pogrbljenosti, upišanosti i naposletku smrti, i onda se (ako veruješ u određene priče, što sa mnom nije slučaj) probudiš na nekoj nepoznatoj obali, gde moraš da započneš čitav taj ciklus ispočetka. Nismo mi gladni hleba (…) nego reči, vatrene reči koja će nam otkriti zašto smo ovde.“

Naslov: Isusova smrt
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 173

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana „Isusovo školovanje“ i „Zemlje sumraka“,
zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige pisama „Ovde i sada

Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“