U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

Trenutak slobode – Jens Bjernebue

Logorsko iskustvo dvadesetog veka, poslednjeg i najgnusnijeg stadijuma ljudske bestijalnosti, u potpunosti je promenilo ne samo svet u kom živimo, već i sliku koju o sebi gaji čovek. Suštinski, možda je ta promena slike ljudskog roda o sopstvenoj vrsti i veća od promene samoga sveta. Posle neopisivih užasa dva svetska rata ljudska vrsta ne samo da nije prestala da ratuje, naprotiv, ratni sukobi su se nastavili, a oružja su, pogotovo ona nuklearna, postala sve ubojitija i brojnija. Jedino što je nastalo je, iako će ovo možda zvučati neadekvatno, predstava o plemenitosti naše vrste. Posle Aušvica govoriti o plemenitosti ljudskog roda predstavlja glupost prve vrste. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je zavladala nekakva vrsta antropološkog pesimizma. Nema boljeg dokaza za to od novovekovne filozofske misli i literature. Ipak, taj antropološki pesimizam nije samo rezervisan za dvadeseti vek. Naprotiv. Jedan od najznačajnijih antičkih filozofa, po mnogima prvi mislilac koji je uspeo da sastavi celoviti filozofski sistem, poznat je po svojoj krajnje pesimističnoj slici sveta i ljudskog roda, toliko da je nazvan mračni. Reč je, razume se, o Heraklitu. Taj antropološki pesimizam svoje utočište pronalazi i u hrišćanskoj misli. Za najveći deo hrišćanskih mislilaca i teologa čovek je biće opoganjeno grehom, skoro zver, kog jedino bog i njegovi ovozemaljski „predstavnici“ mogu da izvuku iz kala grehovne prirode. Slično mišljenje o ljudskom rodu dele i kasniji filozofi. Doduše, sa velikom razlikom. Boga nema ili je bog nebitan, spas čoveku iz užasa sopstvene prirode jedino može doneti sam čovek. I to preko prosvećenja i razuma. Ponekad i preko čvrste ruke vladaoca, ako pitamo Makijevelija i njegove naslednike. Samo što tu već dolazi problem, barem za Šopenhauera. Ljudska volja, koju je sjajno opisao u „Svetu kao volji i predstavi“, nažalost preteže nad razumom i gotovo uvek je pobeđuje. Upravo je ova Šopenhauerova misao inspirisala brojne mislioce. I ne samo njih. Dobar deo književnika u svojim delima predstavlja nepopravljivu ljudsku prirodu koja dovodi do bestijalnosti. To možemo videti u delima Dostojevskog, Mana, u Frojdovim studijama, Kamijevim i Sartrovim delima. Logorsko iskustvo je ovo još više produbilo, da se vratimo na početak, donoseći nam još mračnije prikaze ljudske prirode. Jedno od takvih dela je i roman Jensa Bjernebuea.
Naizgled prijatni život bezimenog sudskog poslužitelja u alpskom gradiću Hajligenbergu biće preokrenut kada se on suoči sa kompromitujućim fotografijama na kojima najistaknutiji građani Hajligenberga orgijaju sa maloletnicima. I ne samo to, ove fotografije sudskom poslužitelju vraćaju sećanje na prošle dane. Ispisujući silne doživljaje iz pređašnjeg života, on sastavlja svojevrsnu „Istoriju bestijalnosti“ (koja se nastavlja u romanima „Barutana“ i „Tišina“), zbir uspomena na silne užase koje je doživeo, i to od rodne Norveške, preko lutanja u nacističkoj i posleratnoj Nemačkoj, Italiji i Americi, pa sve do dolaska u ovaj alpski gradić.
Samo na prvi pogled uobičajena priča o skoro kafkijanskoj sudbini bezimenog sudskog poslužitelja brzo prerasta u poprilično kompleksan književni eksperiment. Ipak, „Trenutak istine“ je ponajviše hronika hajligenburškog života glavnog junaka sjedinjena sa esejističkim pasažima, najčešće mračnim, koje možemo uporediti sa Bernhardovim i Selinovim stvaralaštvom. Životna rezigniranost, gotovo mržnja prema svetu i još više ljudima koji u tom svetu obitavaju, zadobila je kolosalne razmere: „Znam sve i radije bih samo spavao i u piću tražio izlaz i utehu. To nam je najbolja mogućnost da pobegnemo iz ovog nužnika od planete“. Najbitnije od svega, ta životna rezigniranost nije poza, ona direktno proizilazi iz životnog iskustva, junakovih reminiscencija na pređašnje događaje. Opisujući silne bestijalnosti, Jens Bjernebue stvara sliku čudovišne ljudske prirode, pokušavajući da odgonetne odakle ona proizilazi: „Moć, koja je jedini princip postojanja, znači samo jedno: priliku da se drugima nanese bol“.
Jens Bjernerbue, jedan od najznačajnijih norveških književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kristijansandu. Odrastao je u bogatoj porodici nemačkog porekla. U najranijoj mladosti je pokazao prve znake labilnosti i depresije. Sa dvanaest godina je pokušao da se obesi. Jedno vreme radi kao nastavnik, kasnije se potpuno posvećuje pisanju. Napisao je trinaest romana, nekoliko drama, knjiga eseja i zbirki pesama. U svom društvenom i političkom angažmanu bio je blizak radikalnoj levici i anarhizmu, što je dovodilo do čestih rasprava i sporova. Jedini je norveški pisac kom je knjiga bila zabranjena sudskom presudom. Proslavila ga je trotomna „Istorija bestijalnost“ („Trenutak istine“, „Barutana“ i „Tišina“). Srpsko izdanje ove trilogije objavila je „Dereta“. Jens Bjernerbue je izvršio samoubistvo 1976. godine.
„Mi ne učimo ništa, osim da treba sebi da osiguramo ugodan život: to je samo po sebi jedna tako bajkovita laž da je sigurno patološka“, piše Jens Bjernebue u ovom romanu. Njegovo mišljenje o ljudskom rodu krajnje je negativno. Ljudi su najčešće imbecili, vođeni najgorim strastima, patološkom voljom koja pobeđuje razum. Gotovo je to šopenhauerovska vizija sveta, „obogaćena“ iskustvom dvadesetog veka i svim ludilima koje je ovaj vek doživeo: „(…) uz svaku istinu visi nekakav vonj smrti, nešto od besramnosti smrti“. Mračna je to, opora, potpuno užasavajuća predstava našeg sveta. Jens Bjernebue je još više pojačava silinom svog pripovedanja i sveprisutnim cinizmom, kakav je recimo prikaz leševa vojnika iz Verdenske bitke koji su poslužili kao prirodno đubrivo. Ili pričom o načinu kako da se preživi totalitarno ludilo: „Preživeo je sve režime i sad radi poslednju ruku korekture trećeg toma svojih sabranih samokritika“. Postoji li izlaz iz tog sveta? Kako to ludilo zaustaviti? Možda najpre tako što ćemo taj svet videti onakvim kakav on zaista. Tu sliku nam daje Jens Bjernebue u ovom izuzetnom romanu: „Sve ove ruševine, sve to sivilo, sva ta praznina, sva ta beda… Da, takvi smo mi: to je naš svet. Tako izgleda ispod celofana. To je naša kultura. Toliko smo bedni. (…) Rat nas je ostavio takvima. Gotovo da nismo napredovali ni korak. Ako se laži sklone, stojimo na mestu. To može da zvuči čudno, ali činilo se da mi je ta istina o svetu dala osećaj slobode prvi put nakon mnogo godina. Samo istina će vas osloboditi.“

Naslov: Trenutak slobode
Autor: Jens Bjernebue (1920-1976)
Prevela: Ranka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 235

U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

Moja borba, šesti tom – Karl Uve Knausgor

Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.

Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083

Pročitajte i prikaz prvog toma „Moje borbe“

Ptice – Tarjej Visos

Susret sa ljudima ili pojavama koji se razlikuju od onoga u šta smo uvereni da je uobičajeno ili normalno oduvek je bio težak zadatak. I ne samo to. Različitost je uvek predstavljala nešto zlokobno, ono od čega se na svaki način treba zaštiti. Upravo iz tog straha izviru verski i nacionalni ratovi, ali to je samo jedan deo priče. Mnogo češći progoni su oni u „miru“. Nema boljeg primera za to od progona LGBT populacije. Zlokobni paragraf 175 je u Nemačkoj bio na snazi preko jednog veka, još tačnije od 1871. pa sve do 1994. godine. Nekom ironijom sudbine, progoni homoseksualaca su se odvijali kroz sve režime. Oni su prisutni u Nemačkom carstvu, Vajmarskoj republici, nacističkoj Nemačkoj, ali i u obe posleratne Nemačke. Tako je u Saveznoj Republici Nemačkoj u posleratnom periodu preko 50.000 ljudi osuđeno zbog homoseksualnih odnosa. Najjeziviji podatak je onaj o osuđenim homoseksualcima u nacističkoj Nemačkoj. Za razliku od ostalih logoraša, oni su i posle rata ostali zatvoreni, jer je njihov „zločin“ i dalje bio kažnjiv. Ova jeziva istorija nam pokazuje da se čak i oni najnepomirljivi verski, nacionalni i ideološki neprijatelji mogu složiti oko nečega. To je strah, podjednako i mržnja prema drugačijem. To su na svojoj koži osetili i ljudi sa mentalnom zaostalošću. Još od antike o njima se govori kao o nižim bićima. Tome najviše pogoduje Platonovo i Aristotelovo shvatanje da je ono što čini ljudsko biće razum. Kako ga ljudi sa mentalnom zaostalošću, po tadašnjim shvatanjima, nisu imali, oni nisu ni ljudska bića. Takvo shvatanje ostaje duboko ukorenjeno sve do današnjice. Ukoliko se ne ubijaju, ljudi sa mentalnim smetnjama su izdvojeni od „normalnog“ sveta. Kroz ceo srednji vek oni su smeštani najčešće u manastire, a njihovo „postojanje“ od strane crkve je bilo karakterisano kao božja kazna zbog nemoralnog života. Ništa ne menja ni dolazak prosvetiteljstva. Umesto u manastirima, oni su smešteni u ustanovama zatvorenog tipa, najčešće egzilima. Mentalna zaostalost je predmet podsmeha, grubosti, neretko i progona. Darvinova teorija o poreklu vrsta im donosi nove muke. Kao greške evolucije, oni za eugeničare predstavljaju otpad i opasnost. Rezultat je masovna sterilizacija ljudi sa mentalnim smetnjama, ali i njihovo istrebljenje tokom holokausta. Pretpostavke su da je nekoliko stotina hiljada ljudi sa mentalnim smetnjama ubijeno tokom vladavine nacista. U posleratnom periodu se ovo menja. Ljudima sa mentalnim smetnjama se drugačije pristupa, ukida se segregacija, a uvodi se i niz medicinskih terapija i tretmana koji im omogućuju znatno bolji život. I literatura se menja. Umesto nekadašnje predstave mentalne zaostalosti u najčešće podrugljivom tonu, novovekovna literatura pristupa ovoj temi znatno drugačije i delikatnije. To nam najbolje pokazuje kultni roman Tarjeja Vesosa.
U središtu romana „Ptice“ nalazi se lik Matisa. Od rođenja drugačiji, on često doživljava pogrde, ali i ništa manju izdvojenost od „normalnih“ ljudi. Na njega, posle smrti roditelja, pazi sestra Hege. Matisov život je samo prividno jednostavan. On luta poljima, trapav je u obavljanju seoskih poslova, a njegova smetenost mu donosi nadimak Tupan. Ipak, negde duboko u Matisu nalazi se grotlo misli i emocija. I ne samo to. On ima talenat da razgovara sa pticama. Život sestre i brata će u potpunosti promeniti dolazak jednog stranca. Pred Matisom je veliki prelom.
„Dobro su mu bila poznata ta njena pitanja. Ne bi trebalo da sedi tako kako sedi, ne bi trebalo ovo, i ne bi trebalo ono, trebalo bi da bude kao drugi, a ne Tupan, kako su ga zvali, koji je bio samo za podsmeh i šalu gde god se pojavi“, ovako Tarjer Visos predstavlja unutrašnji svet svog junaka. Večiti zahtevi okoline, lekcije o ponašanju, ništa manje i zamerke i ogovaranja, njemu nimalo nisu jasni. Ali on pokušava da ih razume, koliko god to teško i nemoguće bilo. Tarjej Visos briljira u ovom segmentu romana. Isto tako i u izuzetnom predstavljanju društvenih odnosa i svakodnevnog života.
Tarjer Visos po mnogima predstavlja najznačajnije ime norveške literature dvadesetog veka. Veći deo mladosti, koja je protekla za vreme Prvog svetskog rata, Tarjej provodi u osami. To je i uticalo na njegovo kasnije stvaralaštvo u kom su zastupljeni likovi koji se sukobljavaju sa teškim psihičkim slomovima i spoznajama. Napisao je preko pedeset dela, od kojih su najpoznatiji romani „Ptice“ i „Ledeni dvorac“ (i jedna i druga knjiga su na srpskom jeziku objavljene u izdanju „Derete“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz internacionalnih priznanja, a njegova dela su prevedena na mnoštvo jezika.
Za razliku od Foknera i njegove predstave osobe sa metalnim smetnjama (čuveni Bendžamin iz „Buke i besa“), Tarjej Visos temi pristupa drugačije. Umesto toka svesti, potpunog lunatičkog lelujanja misli, on kroz stilski i jezički minimalizam pokušava da pronikne u svest glavnog junaka, ali ništa manje i u društvene odnose koji prate njegov život. Tarjejovi junaci su patnici. Koliko je to glavni junak, još više je njegova sestra. Iskrena ljubav i briga prema bratu ipak ne može da anulira nemogućnost razumevanja bratovljeve bolesti: „Šta raditi s nemogućim? Ponekad joj naprosto dosadi – i onda reči zabole“. To je još više pojačano sažaljivo-podsmešljivim odnosom okoline prema njenom bratu. Visos je majstor da ovu taktilnost međuljudskih odnosa predstavi na izuzetan način. Isto tako i da majstorski vivisecira nutrinu glavnog lika. Njegovu dobrotu, duboku osećajnost i pokušaje da razume svet oko sebe. Iako je to najčešće nemoguće, kako i sam autor govori: „Šta da radiš kad su svi oko tebe snažni i pametni? Nikad to nećeš saznati. Ali, šta da radiš? Nešto ipak moraš da radiš. Sve vreme.“ Ironija sudbine je što ni mi ne možemo da razumemo one koje se razlikuju od nas. A baš iz tog nerazumevanja proizlaze strahovi, podjednako i progoni, pomenuti na početku teksta. Tarjej Visos nam pruža mogućnost da to promenimo.

Naslov: Ptice
Autor: Tarjej Visos (1897-1970)
Prevela: Ratka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 252

Priče o zaštićenosti – Erik Fosnes Hansen

„Šta je zapravo zadatak umetnosti? Šta je njeno značenje? Da li bi uopšte trebalo da ima neko značenje? I za čime (…), zapravo, treba da teži i šta treba da oslikava?“, izgovora jedan od junaka romana „Priče o zaštićenosti“. Upravo ova pitanja o smislu i svrsishodnosti, suštinski onome šta je zaista umetnost, postavljaju se već vekovima. Pokušaja da se na njih odgovori bilo je napretek. I nijedan odgovor, koliko god zvučao ispravno ili mudro, nikada nije uspeo da do kraja rasplete ovo, čini se, nerazmrsivo klupko. Najpre zato što se umetnost, baš kao i sam život, opire jednoznačnosti i konačnim odgovorima. Da pokušamo da to najjednostavnije obrazložimo, odgovor na pitanje šta je umetnost za svakog čoveka, koliko god ovo izgledalo preterano demokratično, je drugačiji. I ne samo to. Umetnost je podložna beskrajnim interpretacijama, a sledstveno tome i mogućoj negaciji. Jedno umetničko delo za nekog može biti maestralno, a za drugog potpuno đubre. Setimo se samo Dišanove „Fontane“. Dok za jedne ona predstavlja veličanstveni čin otpora uštogljenoj umetnosti, za one pak druge „Fontana“ je običan pisoar i Dišanova budalaština. Upravo je Dišan jedan od začetnika nove valorizacije umetnosti, one u kojoj pravila starog sveta nestaju. Sve je umetnost, i sve može biti umetnost. Dodajte tome još i kasnije teoretske pravce koji uništavaju i poslednju misao o mogućem autoritetu i dolazimo do današnjeg sveta u kojem pravila ne postoje. Prihvatanje umetničkog dela je u potpunosti prepušteno recipijentima. Kritika predstavlja, ako uopšte postoji, oruđe interesnih grupa bez ikakvog uticaja na široku publiku. Onu koja umetnost počinje da posmatra iz svoje vizure. Razume se, za puk je umetnost Vilerov goblen, a ne Pikaso. Ili još plastičnije, rulja će pre izabrati Mir-Jam nego Pekića. Sve je to dovelo do potpune podvojenosti u kojoj na jednoj strani stoji masovna (koliko samo ovo blasfemično zvuči) kultura koju jelte narod traži i voli, a na onoj drugoj umetnost koja je prepuštena sama sebi. Da se čak i u takvom svetu može stvarati velika umetnost pokazuje nam Erik Fosnes Hansen.
Sastavljen iz četiri dela, roman „Priče o zaštićenosti“ nas upoznaje sa krajnje čudnovatim ljudskim sudbinama. U prvoj celini romana pred nama leži mrtav industrijalac Vilhelm Bolt. Njegovu životnu priču pripoveda rođaka Lea. Pored silnih bogataških, podjednako i staračkih, ekscentričnosti, Vilhelm ima još jednu. Sakupljanje svih mogućih priča i podataka o jungovskom sinhronicitetu kroz istoriju. Druga celina nas odvodi u devetnaesti vek. Upravnik svetionika Kale Jakobson mora da se suoči sa epilepsijom svoje kćerke, ali i sa izdajom najboljeg prijatelja. U onoj, pak, trećoj celini selimo se u 1497. godinu. Bogati Firentinac u izbeglištvu biva izlečen od teške bolesti posle susreta sa jednom ikonom. Ko je oslikao ikonu i kada, postaje njegova trajna opsesija. U četvrtoj celini pred nama je ponovo Bolt, samo sada kao mladić koji krajnje čudnovato preživljava tešku nesreću.
Izabravši da u jedan roman smesti tri potpuno različite priče, autor svoj zadatak još više pojačava preko različitih tehnika pripovedanja. Dok u prvoj celini dominiraju reminiscencije, drugu karakteriše stil hronike, a ona treća celina se čita kao uzbudljivi pikarski roman. Ako se uzme u obzir i da su sve tri priče smeštene u različite vremenske i prostorne dimenzije, rezultat koji vidimo pred sobom je maestralan. Erik Fosnes Hansen je napisao roman od preko šesto strana u kojem je gotovo nemoguće pronaći ni jedan jedini redak koji štrči ili je suvišan. Suveren po svom stilu, majstorski ispripovedan, istorijski blistav i prepun mudrosnih pasaža, ovaj roman predstavlja istinsko remek-delo. Jedina zamerka koja se može uputiti je nedostatak krajnjeg raspleta, ali on je planiran za nastavak romana.
Erik Fosnes Hansen je rođen u Njujorku. Detinjstvo provodi u Oslu, gde završava školovanje. Književnu slavu u Norveškoj ali i širom sveta mu donosi roman „Psalam na kraju puta“ koji je objavio u dvadeset i petoj godini života. Upravo ovaj proboj je vratio nordijsku književnost u središte svetske literarne pažnje. „Priče o zaštićenosti“ potvrđuju Hansenovu međunarodnu reputaciju. Objavio je još tri romana (za sada neprevedena na srpski). Hansen je i plodan muzički tekstopisac, književni i restoranski kritičar, kao i kolumnista. Za svoje stvaralaštvo je dobio najznačajnije norveške i međunarodne književne nagrade. Član je Norveške akademije za jezik i književnost.
Susret sa Hansenovim „Pričama o zaštićenosti“ je veličanstveno čitalačko iskustvo. Od prve pa sve do poslednje rečenice romana mi prisustvujemo oglednom predavanju šta je to zaista umetnost i kako ona treba da izgleda. Svet „Priča o zaštićenosti“ je magičan, on vas obuzima do kraja, terajući da zajedno sa junacima prelazite iz vremena u vreme, iz jedne avanture u drugu. Upravo preko susreta sa Hansenovim delom pitanje šta je to umetnost postaje irelevantno. Umetnost se nalazi pred nama. Možete pokušavati da je odgonetnete, a možete joj se i prepustiti. Kao što se i Hansen prepušta jednoj od najvećih tajni: „Smrt, to je nešto što se ponavlja. To je gomila tvrdih hladnih ključeva koji zveckaju u džepu, koji će otvoriti vrata svih dana (…) To su naočare koje skidaš i sklapaš, skidaš i sklapaš, iznova i iznova, to je sve što se ponavlja, to je hiljadu običnih stvari koje plutaju u crnoj, bezbojnoj tami, i zveckaju kao lanci. Smrt je sve ono što se ponavlja.“

Naslov: Priče o zaštićenosti
Autor: Erik Fosnes Hansen (1965-)
Prevela: Svetlana Seferović
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2004
Strana: 647

Policija – Ju Nesbe

Potpuna žanrovska segregacija, tako bi se možda najbolje mogla opisati književna scena tokom prethodnih decenija. S jedne strane stoji „ozbiljna“ literatura, na onoj pak drugoj je žanr. I sve bi to bilo u redu da je u pitanju ona stara dobra manihejska podela na svetlost i mrak. Još preciznije, na dobru i lošu literaturu, ali to je daleko od istine. U međuvremenu se toliko toga promenilo. Ali da krenemo od početka. Ono što se danas kolokvijalno naziva žanrom, odrednicom za krimiće, horore, trilere, epsku i naučnu fantastiku, prisutno je od pamtiveka. Ostavite na stranu kvalitet napisanog i pokušajte da velika književna dela posmatrate samo na osnovu njihovog narativa. Tako ćete dva najznačajnija dela Dostojevskog, „Zločin i kaznu“ i „Braću Karamazove“, videti kao krimiće. Kako ovo blasfemično zvuči, zar ne? Ili pokušajte sa „Grofom Monte Kristom“. Pravi pravcati triler. Kako smo onda došli do toga da se žanrovska dela današnjice posmatraju kao šund i smeće? Da pokušamo da to razložimo. Uspon romana, ponajviše tokom devetnaestog veka, u direktnoj je korelaciji sa interesovanjem čitalaca. Većina romana se u prvo vreme objavljuje u formi novinskog feljtona. Razume se, što je veći broj pretplatnika, to je i više novca za autora. I otud toliko žanrovskih zapleta. Prosto, treba zadržati čitaoce. Ali veliki pisci ne bi bili toliko veliki da nisu u zaplete uključivali i stilske invencije, kao i filozofske, etičke, sociološke i mudrosne pasaže. Dvadeseti vek donosi velike promene. Uspon masovne kulture, podjednako i pismenosti, literaturu počinje da menja. Žanr se pojednostavljuje, tačnije iz njega nestaje sve mudro, postajući masovni proizvod. U isto vreme, visoka literatura postaje elitna. Finansijski otrgnuta od publike, posebno danas kada je pisanje ozbiljnih sadržaja gotovo ako ne i u potpunosti neisplativo, ona živi od nagrada, stipendija, podrške interesnih grupa… Granica između ova dva sveta biva u potpunosti povučena. Sve do postmoderne. Igranje sa formom ponovo postaje pravilo. I tu nastupa problem. Otuđena, neretko dosadna i uglavnom nerazumljiva „visoka“ literatura stupa u rat sa žanrom koji je prestao da bude masovni proizvod. On postaje mudar. I ne samo mudar, već i „ozbiljna“ književnost. Najbolje nam to pokazuje Ju Nesbe.
Radnja Nesbeovog romana „Policija“ smeštana je u savremeni Oslo. Talas masovnih ubistava kreće da se širi gradom, a da sve bude još gore žrtve su policajci. Monstruozni ubica izgleda da ima mesijansku težnju. Kažnjavanje policije, i to baš na mestima zločina koji nikad nisu razotkriveni. Kako se čini, ubica je nezaustavljiv, a to znači samo jedno. U istragu mora da se uključi Hari Hule, nekadašnji viši inspektor, sada predavač na Policijskoj akademiji. I sve bi bilo u redu da Hari to želi. Ali slučaj je obrnut. Izmoren pređašnjim životom, on izgleda da je pronašao svoju luku spasa i istrage batalio. Ipak, Harija će jedno ubistvo prelomiti. Potraga za ubicom i maestralni zaplet otpočinje.
Da krenemo prvo sa onom žanrovskom stranom romana. Krajnja tačka manipulacije čitaocem preko efekata iznenađenja, kakvu je Nesbe i do sada upražnjavao, ovde doživljava svoj vrhunac. Na prvoj strani to je sudbina Hulea, mi do polovine romana ne znamo ništa o njemu. I ne samo to. Prebacivanje perspektiva, igranje sa čitaočevom intuicijom, neizvesnost koja na kraju donosi najmanje moguće razrešenje u „Policiji“ je sveprisutno. Što se tiče stila, Nesbe i dalje nastavlja da demonstrira svoj nenadmašni talenat. Naracija kojoj se ne može pronaći mana, rečenice koje klize tvoreći savršenu celinu, sjajni dijalozi, nenadmašna psihologizacija likova, digresije koje donose drugačiji pogled ali ne opterećuju nit pripovedanja, sve je to vidljivo u „Policiji“. Nesbe je sasvim sigurno napisao svoj najbolji roman do sada.
Ju Nesbe je rođen u Oslu, gde završava studije ekonomije. Pre nego što je počeo da piše, radi kao broker i novinar. Debitovao je sa romanom „Slepi miš“ (1997), prvom knjigom u serijalu o inspektoru Hariju Huleu. Hari se kao Nesbeov junak pojavio u deset romana. Ovaj serijal mu donosi veliku slavu i tiraže (dosad je prodat u trideset miliona primeraka i preveden na preko četrdeset jezika), ali i pohvale kritike i niz značajnih priznanja. Pored serijala o Hariju Huleu, objavio je još nekoliko romana, zbirki priča i knjiga za decu. Njegova dela su doživela višestruke ekranizacije, a po scenariju Ju Nesbea snimljena je serija „Okupirani“. Vođa je rok benda „Di Derre“.
U srži i suštini ovog Nesbeovog romana stoje velika pitanja. Zanemarite žanrovske konvencije i zaplet (u čemu je Nesbe maestralan), i pred vama će se ukazati psihološka studija o onom najdubljem u nama. Ljubavi i smrti. Ili još tačnije, o erosu i tanatosu. Dokle možemo dođi, kao da se Nesbe pita. I da li će nam otkrivanje zločina pomoći da otkrijemo i njegovu suštinu. To izgleda da ni Hariju Huleu ne polazi za rukom: „Znao je da neće biti razjašnjenja, onog što mislimo da ćemo nazreti na kraju puta. Ni onog velikog razrešenja – zašto smo se rodili i zašto umiremo i čemu sve ono što dođe između ta dva. A ni onog manjeg – šta čini ljude (…) spremnim da žrtvuju svoj život samo da bi uništili tuđ.“ A Nesbe se bavi i onim opipljivim problemima. Medijskim i političkim manipulacijama, samodovoljnoj eliti, korupciji, svetu koji odlazi dođavola… I baš zbog toga bi bio greh Nesbea smestiti isključivo u žanrovsku književnost. Pogotovo ovaj roman. „Policija“ je maestralan krimić. Ali ne samo to. „Policija“ je vrhunsko književno delo koje je svojim kvalitetom preraslo granice žanra.

Naslov: Policija
Autor: Ju Nesbe (1960-)
Prevela: Jelena Loma
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 582

Moja borba, prvi tom – Karl Uve Knausgor

Moja borbaŽivljenje u vremenu krajnje otvorenosti, moglo bi se reći i transparentnosti, izmenilo je pojam privatnosti. Svojevrsne „prljavštine“ i nepočinstva prešli su dugi put od brižljivo čuvanih tajni do gotovo javnog hvalisanja. Ono što je nekada bio najveći sram, sada postaje sasvim normalno. To ne znači naravno da se čovečanstvo u nekom dubljem smislu pokvarilo, kako tvrde puritanci. Dovoljno je samo pročitati spise Markiza de Sada, iz devetnaestog veka, pred kojim bi se postideli i današnji hard-kor perverznjaci. Razlika je u tome što su se nekada De Sadovi spisi čitali u tajnosti, a danas on bi u najmanju ruku dobio svoj rijaliti-šou. Iako važna, ova promena seksualne paradigme nije najbitnija. Pojava mas-medija, pogotovo televizije i interneta, omogućila je svima vorholovskih petnaest minuta slave. Televizijske emisije nastale po ugledu na onu čuvenu Džerija Springera dale su prostor egzibicionistima svih vrsta da sa svetom podele svoje životne priče. Utvrđivanje očinstva, bračne neprilike, prevare, bolesti zavisnosti i sadistički porivi, zapljusnuli su nas sa svih strana. Razvitak interneta i društvenih mreža još više su doprineli tom ogoljavanju (često i u najbukvalnijem smislu), jer medijski posrednici postaju nepotrebni. Za pravljenje svog paralelnog sveta u kojem ste zvezda dovoljno je otvaranje naloga na „Fejsbuku“. Književnost je u ovakvom vremenu postala najveća žrtva. Brojne autobiografije u kojima su date „velike“ životne priče, zauzele su mesta na policama knjižara. Onaj Miljkovićev stih „Poeziju će svi pisati“, u današnjem vremenu bi glasio: „Knjige će svi pisati“. Memoari voditeljki, starleta, prostitutki, muzičara, političara i potpunih autsajdera, prepuni su šokantnih priznanja i događaja. Ni „lepa književnost“ ne zaostaje. Fokus romanesknog stvaralaštva se sve više sa fikcionalnog pomera ka realnom i dokumentarnom. Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Svetlana Aleksijevič je u svom inauguracionom govoru rekla: „Ne postoji granica između dokumenta i fikcije, jedno se preliva u drugo. Čak ni svedok nije nepristrasan. (…) On je i glumac i stvaralac.“ Da se ne može otići dalje u otvorenosti postalo je sasvim sigurno sve dok se nije pojavio Karl Uve Knausgor sa „Mojom borbom“.
Šestotomno delo „Moja borba“, ispovest je na preko tri i po hiljade strana. Od prve rečenice: „Srcu je život jednostavan: kuca koliko može“, pa sve do poslednje u prvom tomu ovoga dela dominanta tema je smrt. Sredovečni pisac se hvatajući u koštac sa činjenicom očevog odlaska, sukobljava i sa samim sobom. Kroz brojne reminiscencije (nalik onim Prustovim u „Potrazi za izgubljenim vremenom“) gradi se celovita slika njegovog životnog puta. Odrastanje u sasvim uobičajenoj norveškoj porodici, prva zaljubljivanja, otkrivanje seksualnosti, mladalački bunt, početak spisateljske karijere, brak, vaspitanje dece, sve su to teme kojih se Karl Uve Knausgor poduhvata. Ipak, njegov ambivalentni odnos sa ocem ih natkriljuje dajući im potpuno novo značenje.
„Moju borbu“ je gotovo nemoguće žanrovski odrediti. Iako je ona prevashodno autobiografski spis, može se čitati i kao roman. Dodajte tome i esejističke delove pa se dobija potpuna papazjanija. U tome je i najveća vrednost ovog dela. Koristeći postmodernu tehniku, iako „Moja borba“ nikako ne pripada postmoderni, Karl Uve Knausgor uspeva da naizgled suprotstavljene elemente sastavi u sjajnu celinu. Bespoštedan u autobiografskim zapisima, gotovo dirljiv u emotivnim ispovestima, mudar u esejističkim delovima, sve je to Knausgor. Stvarnost njegovog života prelama se u fikciju, ali ostaje stvarnost čak i u novom ruhu.
Karl Uve Knausgor je i pre „Moje borbe“ bio priznat kao pisac sa velikim darom i talentom. Za svoj prvi roman „Van sveta“ dobio je prestižnu norvešku nagradu kritike. Glavni junak ovoga dela, učitelj Henrik, se sukobljava sa sopstvenom seksualnošću i raspadom porodice. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. publikuje šest tomova „Moje borbe“ i izaziva svojevrstan književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika) i doživljava desetine prevoda. Ogorčeni sadržajem knjige nekoliko članova porodice ga tuži pred sudom, sledi razvod braka sa tadašnjom ženom i medijska hajka. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U odličnom prevodu Radoša Kosanovića izdavačka kuća „Booka“ je objavila prvi tom „Moje borbe“, dok će ostali biti publikovani sukcesivno (drugi početkom 2016. godine).
Odijum koji je izazvala „Moja borba“ ne dolazi iz skandaloznosti. Na kraju, u samome delu i ne postoje seksualne, moralne i društvene devijacije. Život koji je ispripovedao Karl Uve Knausgor sasvim je uobičajen, moglo bi se čak reći i dosadan. Problem je u njegovoj bespoštednoj iskrenosti. On se ne libi da čak i one najskrivenije misli stavi na papir. Tako, recimo, on govori da svoju decu voli, no u njima ne pronalazi nikakav smisao i postojanost. Žudi za očevim priznanjem i ljubavlju, a u isto vreme ga mrzi i prezire. On životu ne može nikako drugačije da se suprotstavi nego kroz ogoljavanje samoga života. Baš kao što i sâm kaže: „Jedino što sam naučio od života jeste da sve to istrpim, da to ne dovodim u pitanje i da čežnju koja se tada stvara sagorim u pisanju.“ Tu nastupa problem. U današnjem vremenu dozvoljeno je izreći i najgoru vrstu spoljne prljavštine, ali ne i ono što nosimo u sebi. Čitajući „Moju borbu“ čitalac će pronaći svoje najdublje misli, ono čega se stidi i ne želi da se ikada sazna. Te misle Karl Uve Knausgor ne taji, naprotiv, on ih deli sa svetom izazivajući opštu senzaciju u trenutku u kojem se učinilo da je konačno pređena granica između javnog i intimnog.

Naslov: Moja borba, prvi tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2015
Strana: 455