Iako će ovaj iskaz neminovno zaličiti na otkrivanje tople vode, on se mora izgovoriti. Umetnost je laž. Pogotovo ona narativna. Toga su svesni i tvorac i recipijent umetničkog dela. Sporazum je to koji važi otkako postoji umetnost. Otvarajući prvu stranicu nekog romana, ili odlazeći u bioskop ili pozorište, mi svesno ulazimo u svet koji nije stvaran. Ili da to pojednostavimo, mi prisustvujemo laži. I tu nastupa magija. Iako svesni laži, mi počinjemo da verujemo u nju. Svet, recimo, „Braće Karamazovih“ za nas postaje realnost, a Ivan i Aljoša su ljudi od krvi i mesa, baš kao i mi. Sve to traje dok ne zatvorimo korice romana. Ono što je bila stvarnost opet se pretvara u laž. Maestralnu, doduše. Stvar sa umetnošću tako stoji i gotovo da ne postoji ljudsko biće koje je nije svesno. Ali, opet, izuzeci nisu retki. Delimičnu krivicu za to snosi i sama umetnost. Papazjanija nastaje kada se određeno umetničko delo oslanja na stvarnost. Zaklanjajući se iza istinitosti priče, ono pokušava da realnost sjedini sa izmaštanim. Takve su knjige i filmovi sa napomenom da su nastali na osnovu stvarnih događaja. Želeći valjda da na taj način svojoj tvorevini udahnu pečat istinitosti, a neretko i da profitiraju na slavi stvarnog događaja, ta dela čine lošu uslugu recipijentu. Najpre zato što on počinje da gubi nit koja razdvaja stvarno i izmaštano. A da se ne lažemo, čak i ona umetnička dela koja se diče svojom „istinitošću“ itekako su iskonstruisana stvarnost. Situacija postaje još teža sa pojavom postmoderne. Stvarnost i fikcija su toliko izmešane da granica prestaje da postoji. Vrhunac ove fuzije doživljavamo u sadašnjosti i to kroz dela Svetlane Aleksijevič i Karl Uvea Knausgora. Da sve bude gore, postoje i čitaoci koji su nesposobni da raščlane ove dve kategorije. Na njih posebnu pažnju obraća Umberto Eko: „U jednom romanu činjenice iz domena fantastike i reference na stvarni svet često se tako gusto prepliću da mnogi čitaoci izgube kompas. Otud se dešava da romane uzimaju za ozbiljno, kao da govore o nečemu što se stvarno dogodilo (…)“ Sve su to opasnosti sa kojima se jedan konzument umetnosti mora suočiti. A one su najveće u delima u kojima je fikcija i realnost toliko sjedinjena da ta dela postaju nova stvarnost. Jedno od tih dela je i roman „Bife Frojd“ Miloša Živkovića.
Šezdesete su godine dvadesetog veka. Slavni Karl Gustav Jung broji svoje poslednje dane. Prilikom sređivanja kartoteke pronalazi zabeleške sa seansi koje je vodio sa Anom Zec. Kratkotrajna ljubavna afera sa Anom izgleda da je u Jungu ostavila veliki trag i on odlučuje da je ponovo pronađe. I to u Jugoslaviji. Jung stiže u Beograd. Tamo ga čekaju sveprisutne tajne službe kojima je taj čudni stranac mnogo sumnjiv, profesor biologije Baltazar Novak (onaj čuveni profesor Baltazar iz crtanog filma), šaroliko društvo okupljeno u bifeu „Frojd“, ali i astronaut Jurij Gagarin koji je na poziv Tita došao da pomogne razvoj jugoslovenskog svemirskog programa. Ni kriv ni dužan, Jung upada u sulude beogradske avanture.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je autorova erudicija. Pišući „Bife Frojd“, Miloš Živković ništa ne prepušta slučaju. Pa bila to sama ličnost Junga ili istorija Jugoslavije i Beograda tokom šezdesetih godina. Znalački pripremivši scenu, autor pristupa radnji. A ona je izvedena sjajno. Negde između avanturističkog romana i groteskne igrarije mi prisustvujemo nizu događaja. Još bitnije, roman se ne iscrpljuje u vrcavoj duhovitosti i avanturi. Tu je i mudrost, najviše oličena u Jungovom liku. Takav je, recimo, njegov stav o večitom pitanju srpsko-hrvatskih odnosa: „Ne mogu da vas slušam više! Ono što je cenjeni i osporavani Frojd nazvao narcizmom malih razlika, u slučaju vas Srba i Hrvata može se slobodno nazvati i nacizmom malih razlika! (…) Kosmos vas je obdario sa toliko sličnosti, tu pre svega mislim na isti jezik, i isto toliko slepila, da se ta netrpeljivost u oku posmatrača sa strane pretvara u apsurdni blizanački sukob.“
Miloš Živković je završio studije filmske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Debituje 2004. godine sa zbirkom „Crvene priče“ u kojima opisuje život socijalističke Jugoslavije iz ironijske vizure. Njegov prvi roman „Bife Frojd“ je zadobio sjajne kritike i do sada je doživeo dva izdanja.
Da se vratimo na priču sa početka. Još tačnije na odnos stvarnosti i fikcije, i to kroz konkretan primer „Bifea Frojda“. Pred nama su istinite ličnosti (Jung, Tito, Gagarin…) koje su tako sjajno predstavljene da čitalac ima utisak da se ova priča zaista dogodila. Ali to, naravno, nije istina. Jung nikad nije bio u Beogradu, a tek ne upoznao Gagarina i Tita. No, da se manemo priče o čitaocima sa hroničnim nedostatkom mašte. Ovde je mnogo bitnije pitanje laži, koliko god ovaj izraz možda grubo zvučao, koja se preko umetnosti pretvara u stvarnost. A to je jedino moguće u slučaju kad imamo sjajnog pripovedača. Takav je Miloš Živković. Kroz pedantno izučavanje istorije, sjajni prikaz našeg mentaliteta (kao ilustracija neka posluži misao jednog udbaškog doušnika: „Za sada se ne ponaša sumnjivo, što je samo po sebi sumnjivo!“), izuzetnu duhovitost, ali i ništa manje dobru naraciju, Miloš Živković je izatkao izmišljenu priču koja je postala nova stvarnost. I ne samo to. Svet „Bifea Frojd“ je mnogo zanimljiviji od onoga što označavamo kao stvarnost.
Naslov: Bife Frojd
Autor: Miloš Živković (1974-)
Izdavač: Admiral books, Beograd, 2014
Strana: 202
Čitaonica, mesto za dobre knjige 