Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

Gorgone – Mira Otašević

„Manji od jedne osamljene kapljičice u Amazonu“, tako Danilo Kiš u jednom intervjuu vidi značaj knjige u našem svetu. Prošlo je od ove Kišove izjave skoro pedeset godina, a da se skoro ništa nije promenilo. U stvari, možda i jeste. Knjiga je postala još manje bitna i danas ne predstavlja ni tu osamljenu kapljičicu. I da se razumemo, ovo nije kukumavčenje o smaku svih vrednosti i lamentiranje za starim dobrim vremenima u kojima su jelte svi bili načitani, fini i kulturni. Što se tiče sadašnjih loših vremena, knjiga je kao nikad do sada u istoriji naše civilizacije dostupna svima. Isto tako, nikada se više nije štampalo knjiga. Svedoci tome su nepregledni nizovi publikacija koje se svakoga dana izdaju (uzmite samo kao primer produkciju romana nekad i sad: sedamdesetih je u Jugoslaviji godišnje štampano oko trideset romana, danas je ta brojka, samo u Srbiji, pet puta veća). Logično bi bilo da tu hiperprodukciju knjiga prati i povećanje njihovog uticaja. Ali ovde ta logika ne važi. Da bi se ovaj paradoks razrešio možda je najbolje vratiti se u prošlost. Ili još tačnije rečeno, kako se u prošlosti videla sadašnjost. Dve najpoznatije distopije dvadesetog veka, Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“, na različiti način vide budućnost. Za Orvela je to cenzura Velikog brata koji svojim podanicima strogo ograničava šta se sme čitati ili gledati, a za Hakslija hiperprodukcija informacija u kojoj je nemoguće pronaći smisao. I kada se pogleda kako današnji svet izgleda, Haksli je bio u pravu. Naravno, ako poverujemo da je Orvel pisao o budućnosti, a ne o vremenu u kojem je živeo. No, da se vratimo na našu temu. Pored mnoštva knjiga, a sledstveno tome i muke kako u toj silesiji pronaći nešto što valja, drugi razlog za smanjenje značaja knjiga je promena svesti čitalaca. Ako je nekada, pa i za najmanju informaciju, trebao trud, danas je sa pojavom modernih tehnologija sve na dohvat ruke. Dodajte tome još i urođenu nam lenjost koja rezultira traženjem lakšeg puta i polako dolazimo do poente. Današnjem čoveku, naviknutom na brze i lake odgovore, ni na kraj pameti ne pada da se prihvati knjige u kojoj se na nekoliko stotina strana raspravlja o nečemu što se, naravno samo naizgled, može spakovati u dva-tri pasusa (ovo je i odgovor na pitanje kako su se pojavili Koeljo i ostala bratija). A i da to ipak učini, današnji čitalac je suočen sa mnoštvom u kojem ne može da se snađe. I zašto onda pisati? Čemu uopšte knjige kad ne predstavljaju ni tu Kišovu kapljičicu? Možda nam najbolji odgovor daje roman „Gorgone“.
Sastavljen iz tri dela, roman „Gorgone“ govori o mučnom dvadesetom veku. U prvom delu romana „Arbeit macht frei“ upoznajemo se sa sudbinama žitelja Vajmarske republike. Pred nama su Breht, čuvena glumica Karola Neher, bokser Johan Trolman, mladi Oto Bihalji Merlin, Romkinja Setela i niz drugih likova. Uspon nacizma odvodi njihove živote do krajnjeg ponora. U drugom delu romana „Kunst macht frei“ umetnost se suočava sa zlom. „Gorgone“ nam pripovedaju kako je jedan nemački vojnik u ruskom zarobljeništvu dobio inspiraciju za kasnije stvaralaštvo, o tome kako je umetnost poslužila kao ratno oružje, ali i otkrivaju kako je nacističko ludilo preživeo veliki romski muzičar Đango. Treći i završni deo romana „Profit macht frei“ je posvećen savremenom svetu i pitanju da li smo nešto naučili u međuvremenu?
Najpribližniji postmoderni, ovaj roman obilato koristi ovu dobro poznatu književnu tehniku. Polazeći od istorijskih činjenica, Mira Otašević ih fabulira i u prvom delu knjige junacima daje priliku da sami ispričaju svoje životne priče. I upravo su te ispovesti nešto najvrednije u ovom romanu. U drugom delu romana je pred nama pripovedač koji tka zanimljive priče o sukobljenosti dobra i zla. Pripovedač nestaje u trećem delu. Pred čitaocima je kompilacija intervjua, tekstova, zapisa…
Mira Otašević po mnogima predstavlja jedno od najznačajnijih imena srpske savremene proze. Po profesionalnoj vokaciji teatrolog, njena oblast interesovanja je teorija modernog pozorišta, posebno istorijskih avangardi. Pisala je za nekoliko umetničkih časopisa i magazina. Debitovala je sa romanom „Magamal“ (1994) i do sada objavila romane „Ničeova sestra“, „Beket i jastog“, „Zmajevi od papira“ i „Zoja“. Njen roman „Gorgone“ je ove godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Pored silnih moći koje su u grčkoj mitologiji imale tri grozomorne sestre Gorgone, jedna se ističe. Pri pogledu na njih čovek se od užasa skamenjuje. Izabravši da iskoristi ovaj antički mit za naslov romana, Mira Otašević nas sukobljava sa zlom, tražeći da se ne skamenimo. I da gledajući u neuništivo zlo, a takve su Gorgone (čak i ona smrtna sestra Meduza), ne pokleknemo. Na tragu čuvene Pekićeve misli: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“, Mira Otašević sastavlja pripovest o sukobu dobra i zla. To nije moralisanje, nije ni jeftino prežvakavanje stoput ispričane priče o holokaustu. U pitanju je naša suština i ona odsutna bitka u koju svako mora da se uključi. A najbolje oružje u bici između dobra i zla je umetnost, što nam ovaj roman najrečitije pokazuje. I da se vratimo na početak. Možda su „Gorgone“ ona Kišova osamljena kapljičica, ali ta kapljičica ipak ima smisla. Zato što je ona nešto najvrednije što čovek može dati. Ta kapljičica je dokaz da naše postojanje nije baš toliko besmisleno, ma koliko god Gorgone bile užasne i neuništive.

Naslov: Gorgone
Autor: Mira Otašević (1944-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2017
Strana: 139

Krug – Dejv Egers

On zna kad ste rođeni. Zna i u koju ste školu išli. Poznato mu je i šta ste diplomirali i koji su vas ispiti mučili. Odlično je upoznat sa vašim prijateljima. O partnerima tek da se ne govori. Ono što ste vi davno zaboravili, on pamti savršeno. Upoznat je sa vašim političkim uverenjima. Zna da volite čokoladu i mrzite karfiol. Za muziku je specijalista, za čas posla će vam preporučiti, i to gotovo uvek nepogrešivo, muzičara ili žanr koji volite. Zna gde ste bili juče, u kom ste restoranu večerali i sa kim. Kakav je bio provod sinoć i zašto je bend koji je svirao odličan. Zna i vaše najveće strahove. Poznato mu je i ono što nikada, ali baš nikada, ne biste podelili sa drugima. Vaše najveće seksualne fantazije ili trenuci u kojima je očaj toliko veliki da traženje načina za što lakše samoubistvo postaje jedina opcija, sve on to zna. I najbitnije, upoznat je u svakom trenutku gde se nalazite. Ako ste pomislili da je ovo sinopsis za horor film, neku novu verziju Hičkokovog „Prozora u dvorište“, pogrešili ste. U pitanju je svet u kojem živimo, još tačnije jedan njegov segment na koji ne obraćamo dovoljnu pažnju. Reč je o internetu. Nabrojane stvari u prethodnim rečenicama, i još mnogo njih, delimo sa njim. I to bez ikakvog zazora i straha. Posledica je to pre svega našeg odnosa prema internetu. Uvereni u njegovu bezličnost i još bitnije našu anonimnost mi gradimo potpuno novu paradigmu života. Ako je u početku internet predstavljao zgodan način za pretragu stvari i podataka, kao i jednostavno sredstvo za komunikaciju, on je u današnjici prerastao svoje osnovno značenje u evoluirao u nešto mnogo više. Sasvim sigurno paralelnu stvarnost koja rame uz rame stoji uz realnost. Za koju opet mislimo da je slobodna i bezlična. Da je to daleko od istine, uveriće nas par brojki. Tržište pametnih telefona drže samo dve firme. Jedna od te dve firme, konkretno „Gugl“, u isto vreme je i svetski lider pretraživanja na internetu, vlasnik najvećeg servisa za elektronsku poštu, video snimke i još bezbroj stvari. Jedna druga firma, „Fejsbuk“, je vlasnik velikih društvenih mreža koje koristi skoro trećina čovečanstva. Suštinski, nekoliko firmi u svojim rukama drži internet, ono za šta mislimo da je bezlični prostor slobode. Baš te firme znaju sve one stvari koje smo nabrojali na početku. Šta će se desiti kad te firme odluče da iskoriste ove podatke tema je romana Dejva Egersa.
Ponuda za posao u „Krugu“, najvećoj internet kompaniji današnjice, za Mej Holand je najmanje rečeno dar sa neba. Dosadu provincije u kojoj je mislila da će provesti život, smenjuje bleštavilo ogromnog kalifornijskog kampusa u kojem je smeštena korporacija „Krug“. Sve počinje idilično. Nasmejane kolege, uglavnom mlade i tako kul, beskrajne zabave, nastupi poznatih zvezda, sve je to nova stvarnost za Mej. Još bitnije, ona napreduje i stiče simpatije direktora „Kruga“. Tolike da ona postaje zaštitno lice korporacije. Međutim, pukotine počinju da se pojavljuju. Iza šarenila, svih tih silnih igračaka i novih tehnologija, dešava se nešto zlokobno i čudno. Ono sa čim će Mej morati da se suoči.
Žanrovsko određenje „Kruga“ nije lak zadatak. U svojoj biti distopija, „Krug“ je u isto vreme i furiozni triler koji čitaoca tera da sa nestrpljenjem iščekuje svaku sledeću stranicu. Nalik majstorima žanra, pre svega Hičkoku, Egers čitaocu daje podjednaku dozu straha i adrenalina. Svest da nešto duboko nije u redu je vidljiva i pored idiličnosti „vrlog novog sveta“, stvarajući atmosferu saspensa koja čitaoca drži sve do neočekivanog raspleta. Još bitnije, „Krug“ je roman ideja, priča o savremenosti koja zadire duboko ispod površine. Sveta koji, baš kao i kod Orvela, zadobija novo lice i u kojem važe neka nova pravila: „Tajne su laži. Šerovanje pokazuje da ti je stalo. Privatnost je krađa.“
Dejv Egers, jedan od naznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je rođen u Bostonu. Upisuje studije novinarstva, ali ih prekida usled smrti oca i majke. Egers u dvadeset i prvoj godini života postaje staratelj osmogodišnjem bratu. Ovo iskustvo će opisati u knjizi „Potresno delo zapanjujuće genijalnosti“ koja je zadobila sjajne kritike, ušla u najuži izbor za „Pulicerovu nagradu“ i doživela milionske tiraže. Sledi nekoliko romana (na srpskom su pored „Kruga“ objavljeni „Potresno delo zapanjujuće genijalnosti“ i „Hologram za kralja“), zbirki priča i publicističkih dela. Egers je i slikar, osnivač jedne izdavačke kuće, kao i nevladine organizacije koja promoviše omladinsku kulturu čitanja i pisanja.
Ako su klasici distopijskog žanra, pre svega se misli na Orvela i Hakslija, svoje viđenje sadašnjosti smestili u daleku budućnost, situacija sa „Krugom“ je obrnuta. Sadašnjost kod Egersa ostaje u sadašnjosti. Najpre zato što se mračna stvarnost koju Egers otkriva zaista dešava. Setite se onih firmi koje kontrolišu internet. Egersov „Krug“ je njihova metastaza. Korporacija koja pod svoje okrilje preuzima „Gugl“ i „Fejsbuk“ postajući najveća pretnja slobodnom čovečanstvu. U rukama malog broja ljudi nalaze se svi podaci sa početka teksta, najjednostavnije rečeno – naš život, koji postaje njihovo igralište. Novi je to totalitarizam, još veći i još užasniji od onih pređašnjih. Najpre zato što ne postoji prisila, jer ovom novom totalitarizmu mi dobrovoljno dajemo kontrolu nad našim životima. Najbolje to izražava glavna junakinja Egersovog romana: „Većina ljudi to želi. Većina bi dala sve što ima, sve što zna – sve bi dali samo da znaju da su viđeni, potvrđeni, da će čak možda biti upamćeni. Svi znamo da ćemo umreti. Svi znamo da je svet prevelik za nas da bismo bili važni. Sve što nam preostaje jeste da budemo viđeni, ili saslušani, makar za trenutak.“

Naslov: Krug
Autor: Dejv Egers (1970-)
Preveli: Jelena Maksimović i Nebojša Marić
Izdavač: Booka, Beograd, 2014
Strana: 432

U utrobi kita – Džordž Orvel

u-utrobi-kitaRaspravljati o značaju umetnosti, ili još bolje rečeno o njenoj svrsishodnosti, u današnjem vremenu, da citiramo Branka Miljkovića, uzaludnije je nego dozivati pticu zauvek sletelu. Koliko god to ljubiteljima umetnosti zvučalo blasfemično, ona je izgubila svaki značaj. Publiku i dalje ima, u manjem ili većem broju uvek će postojati zaluđenici koji će svoj spas pronalaziti u njoj, ali uticaj umetnosti na svakodnevni život postao je gotovo nepostojeći. Upravo taj svakodnevni život i sadašnjica sve više poprimaju elemente distopije, gotovo pa svesno postajući Hakslijev vrli novi svet. Diktature (barem u onom svom najcrnjem obliku) su za nama, što opet ne znači da je sloboda odbranjena. Onima gore, bile to političke, religijske ili biznis elite, samo u snovima onih baš naivnih pojedinaca stalo je dobrobiti i osvešćivanja svojih podanika. I tu nema nikakve teorije zavere. Neukim i neobrazovanim ljudima najlakše je vladati. Suštinski, takvim ljudima je moguće podvaliti baš sve, i pri tom mislimo baš na sve. Kakve sad veze ima s tim umetnost, ništa manje i nauka? Pa, najpre, umetnost, a pogotovo književnost, je bila poslednja odbrana zdravog razuma. Nalik Ničeovom Zaratustri, umetnik je bio taj izuzetni pojedinac koji silazi sa planine da osvesti saplemenike. I polako dolazimo da ovog vremena. Možete li da zamislite nekog novu Zolu koji ukazuje na nepravdu? Ili još bolje, šta mislite da li bi bilo koji umetnik današnjice imao moralnog integriteta da napiše „Optužujem“, a da to bude ozbiljno shvaćeno? Za razliku od današnjice, velike ideje pisaca, filozofa i teoretičara su u prošlosti bile korektiv stvarnosti. Bilo kroz romane, filozofske studije ili članke, ti ljudi su raspirivali strasti (u najpozitivnijem značenju), ukazivali na društvene anomalije i nepravilnosti, postavljali pitanje kuda mi to zaboga srljamo i na taj način pravili pogodno tlo za razvoj kritičke svesti. Idealizam začet u tom vremenu ostavio je traga na sve nas. Bilo kakvo razmišljanje o moralu nemoguće je bez Kantovog kategoričkog imperativa. Priča o vrednosti života gotovo uvek će se završiti sa sudbinom Raskoljnikova, lika F. M. Dostojevskog. Kao što i priča o današnjici, slobodi i novom totalitarizmu nije moguća bez pozivanja na Džordža Orvela.
U prvom delu knjige eseja „U utrobi kita“ sabrani su Orvelovi autopoetički članci o smislu pisanja. Odgovarajući na pitanja zašto pisati i da li se od pisanja može živeti, on problematizuje položaj umetnika. U onom drugom delu rasprava o smislu umetnosti se prebacuje sa lične na univerzalnu ravan. Kakva je sudbina umetnosti u politizovanom društvu odgonetaju eseji „Granice umetnosti i propagande“ i „Politika i engleski jezik“. Na osnovu Gandijevog i Hitlerovog delovanja, Orvel otkriva naličja dva suprotstavljena sveta. I kao takva poprilično kontradiktorna. Sportski duh, atomske bombe, hladni rat, sve to pronalazi mesto u Orvelovim analizima. Posebno su značajni članci i priče koji govore o autorovom životnom putu. I svakako onaj najbitniji „U utrobi kita“ na primeru stvaralaštva Henrija Milera govori o budućnosti literature i njenoj ulozi.
Zahvaljujući agilnoj i odlično profilisanoj izdavačkoj kući „Lom“ po prvi put na srpskom jeziku se pojavljuju čuveni članci i eseji Džordža Orvela. Ideje koje su stajale iza čuvenih romana „1984“ i „Životinjska farma“ sada nam se otkrivaju u potpunosti. Još bitnije, pred nama se nalazi pisac podjednako besprekoran kao i u svojim romanima. Dubinski ulazak u problematiku, analitičnost i istinska erudicija sjedinjeni su sa izvrsnim stilom. Orvelovi eseji su pravo uživanje za svakog čitaoca željnog dubokog i ozbiljnog štiva. Jedina zamerka koja se može uputiti na račun izdavača jeste potpuno besmisleno i nepotrebno skraćivanje pojedinih eseja, pogotovo što problem sa prostorom ne postoji (knjiga ima nešto više od sto strana).
Džordž Orvel je rođen u Indiji pod imenom Erik Artur Bler. Njegov otac je bio kolonijalni službenik britanske imperije. Još kao dete se seli u Englesku, gde završava osnovno školovanje. Prekida studije na Itonu i odlazi u Burmu gde radi kao policajac. Svoje uspomene na taj period ovekovečio je u romanu „Burmanski dani“. Duboko se ne slažući sa britanskom kolonijalnom politikom vraća se u Evropu, gde radi kao perač sudova (opisano u romanu „Niko i ništa u Parizu i Londonu“), knjižar i novinar. Ideološki opredeljeni socijalista postaje dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, ali njegova očekivanja su izneverena. Živi u Londonu gde piše „Životinjsku farmu“ koja će mu doneti slavu. Teško oboleo od tuberkuloze seli se na ostrvo Jura blizu škotske obale. Tu će napisati svoj čuveni roman „1984“, gde i umire u četrdeset i sedmoj godini života.
Pre ili kasnije, mora se doći do tog pitanja. Zašto su toliko bitni politički zapisi i eseji jednog pisca napisani pre više sedamdeset godina? Zar prohujale decenije nisu pojele politiku tog vremena i donele neke nove dileme? Nažalost, nisu. Totalitarna svest ne samo da nije nestala, već je i uznapredovala i postala čudovišno veća. Dileme sa kojima Orvel sukobljava ništa se ne razlikuju od današnjeg vremena. Sloboda ili nesloboda, raspomamljene političke elite, smisao pisanja, položaj umetnika i intelektualca u svetu, sve je to i dalje krucijalno bitno. Najvažnije, Orvel ne nudi jeftina rešenja, on nikada nije ni bio propovednik i dosadni politički teoretičar. Čak i kada se aktivno uključuje u borbu, on postaje razočaran svetom koji gazi njegove ideale. Orvel je plemeniti pesimista. Čovek koji shvata da svet odlazi dođavola i da sa tog puta nema skretanja, ali ipak čovek koji se ne predaje. Taj iskreni idealizam koji ponekad izgleda tako iluzorno smešan u odurnoj svakodnevnici, njegov je poslednji krik i odbrana. I kao takav, Orvel postaje jedan od poslednjih velikih umetnika koji su menjali svet. Ali da se mi vratimo u sadašnjicu. Zašto više ne postoje umetnici i intelektualci kao Orvel? Da li je samo vreme takvo, ili je krivica obostrana? Najbolji odgovor nam daje sam Orvel: „U danima koji dolaze, intelektualci će izgleda biti sami sebi najveći neprijatelji, jer su se potpuno predali i izgubili onaj borbeni duh koji su nekada imali.“

Naslov: U utrobi kita
Autor: Džordž Orvel (1903-1950)
Prevela: Mirjana Radmilović
Izdavač: Lom, Beograd, 2016
Strana: 136

Tajne priče – Mirjana Novaković

tajne-priceGotovo pa uvek, svaki vremenski period ima svoje favorite, nešto što ga određuje i najbolje pojašnjava. Postoje, naravno, i prolazne mode. To može biti odeća (koliko nam sada samo smešno izgleda oblačenje tokom osamdesetih), muzika, film, ideologija… Književnost, podrazumeva se, nije isključena. Od onih prvobitnih epova, preko mode trubadurskih pesama, ništa manje veltšmerca koji pokorava Evropu tokom epohe romantizma, ogromnih knjižurina nastalih u realizmu, pa sve do novovekovnog egzistencijalizma, došli smo do vremena u kojem je fantastika nešto najpopularnije. Njena istorija seže daleko izvan granica književnosti. Možda je najbolje reći da je preteča literature kakvu poznajemo. Ko nam garantuje da neki pećinski čovek u satima dokolice nije svoje saplemenike zabavljao i plašio sa pričama o spoljašnjem svetu i silnim zamkama koje ga iščekuju van sigurnosti pećine? A to su sigurno bile ogromne karakondžule i slična čudovišta. Ili još bolje, zamislite kako je tom našem ne tako dalekom pretku izgledala provala oblaka, udar groma ili zemljotres. I to je trenutak rađanja literature i religije. Suštinski, te dve naizgled odvojene kategorije su povezane nerazmrsivim klupkom. Čudesa su čar i odraz vremena. Kako to odlično objašnjava Reza Aslan u studiji „Zilot“ (izdala na srpskom „Dereta“) ono što današnjem čitaocu Ilijade, Biblije ili bilo kog religijskog spisa izgleda nestvarno i nemoguće, tadašnjim ljudima je bilo normalno i obično. Suština nije u istinitosti napisanog, već u poruci koja proizilazi iz napisanog. Fantazija i fantastika tako poprimaju didaktički značaj. Skriveno jezgro upleteno je u nestvarnu priču, upravo da bi suština tako izgovorena i napisana privukla što veću pažnju. Taj obrazac iz prvobitne usmene književnosti ne gubi svoj značaj ni u modernoj literaturi (setimo se samo „Guliverovih putovanja“, „Kandida“ ili „Baudolina“). Fantastika ima i onu drugu mračnu stranu. Opsenarsku i čisto zabavnu. Dublja poruka je nepostojeća ili se izgubila u „prevodu“. Komercijalnost izražena u čisto konzumerističkom pristupu fantastici polako počinje da je svodi na zabavu tinejdžera i onih večitih pubertetlija. Da ne mora baš tako da bude pokazuje nam zbirka „Tajne priče“ Mirjana Novaković.
Priča koja otvara zbirku, „Šnauceri ne slušaju džez“, zanimljiva je igrarija sa prošlošću i sadašnjošću. Beogradski vodovod čije se podzemne cevi pomeraju, opasni psi koji progone junakinju i psihodelija beogradske andergraund scene, sve to sačekuje čitaoce. Šta to povezuje jednu beogradsku zgradu, rimsko carstvo i Kafku, otkriva nam pripovest „Assicvrazioni generali“. „Priča o pilulama“, storija je o leku koji u isto vreme donosi i spas i propast. „Leni Rifenštal u Bosni“ gorka je povest o poslednjem ratu. Medijske manipulacije, umetnički dignitet i užas rata, svoje mesto su našle u ovoj izuzetnoj priči. „Što je izgubljeno“ je još jedna igrarija autorke, samo ovoga puta sa naučno-fantastičnim žanrom. Drugi deo zbirke nam donosi dve novele. U onoj prvoj, „Gromovska legija“, selimo se u početne godine nove ere. Na granici rimskog carstva najmanje što vredi je život. Imperija sa svojim već umornim i dekadentnim službenicima suočiće se sa varvarima, ali i sa čudom. Novela koja zatvara zbirku, „Jevanđelje po žednoj“, distopijska je slika sveta i svojevrsnog pokreta otpora novom totalitarizmu.
Ono što se najpre mora pohvaliti je autorkin stil. Ili još bolje rečeno, neverovatno umeće da se različiti stilovi uklope tako da svom svojom raznolikošću ne ruše celinu. Koliko to daleko ide pokazuje i ogromna lepeza autorkinih književnih tehnika i stilova. Da pomenemo samo dnevničko pisanje, epistolarnu formu, distopiju, naučnu-fantastiku, postmoderno poigravanje, istorijsku hroniku… Mirjana Novaković je majstor pripovedanja, a iz tog majstorstva proizilazi i uverljivost. I gotovo je svejedno o čemu ona piše, čitalac zaista ima osećaj da prisustvuje stvarnom događaju, pa bila to daleka ili bliska prošlost, sadašnjost i budućnost.
Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“ (1966). Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd i upoznaje sa graditeljem Kalemegdana, ali i sa đavolom u pohodu na svet. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana su bila u najužem izboru za „NIN-ovu“ nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković su prevedeni na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.
U zemlji u kojoj se književnost još uvek meri po aršinima davno prohujalih vremena i u kojoj je svaki iskorak u nešto nepoznato i novo neoprostivi i smrtni greh, zbirka „Tajne priče“ Mirjane Novaković je putokaz i primer kakva može i kakva treba da bude savremena literatura. Neopterećena epskim i mesijanskim težnjama, ona piše o istoriji pretvarajući je u čudesni književni igrokaz a ne u korektiv sadašnjosti. Čak i kada upotrebljava fantastiku ili fantastične elemente, Mirjana Novaković nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Zato i njene distopijske i fantazijske priče nisu pubertetlijsko igranje sa žanrom, kakav je gotovo uvek srpski žanr, već prava i ozbiljna književna dela, kao što su ona Džordža Orvela ili Kazua Išigura. Najbitnije, pišući o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, baš kao i kod Pekića, ono najbitnije kod Mirjane Novaković je čovek. Njegov moralni sklop, sukob sa svetom koji ga okružuje i mučni život na koji je često osuđen. A to su večne i velike teme, one koje određuju pisca bez obzira na vreme u kojem živi i koju književnu tehniku koristi. Baš o tim temama piše Mirjana Novaković, stvarajući ovu izuzetnu zbirku.

Naslov: Tajne priče
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 214