Izbrisana – Miha Macini

„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“, čuvene su reči koje se pripisuju Isusu. Naravno, ove reči se odnose na pitanje vere, ali, i u isto vreme, one mogu da važe u svim segmentima našeg života. Pogotovo u našim moralnim izborima. Istorija nam je pokazala da velike nepravde, sledstveno tome i velika zla i zločini, proizilaze gotovo u istoj meri iz volje zločinaca da zlo učine i dozvole da se to zlo učini od strane većine. Za to je dovoljan samo jedan primer. Danska je, baš kao i veći deo zemalja u tadašnjoj Evropi, okupirana od strane nacista 1940. godine. I tu prestaje svaka sličnost. Za razliku od najvećeg dela evropskih vladara, danski kralj Kristijan X odlučuje da ostane u zemlji i tako podeli sudbinu svog naroda. I ne samo to. Kristijan X i njegova administracija odlučuju da se suprotstave svakom pokušaju istrebljenja Jevreja. Posle naredbe Nemaca da Jevreji moraju da nose žute trake, on nacistima preti da će početi da nosi žutu traku kao znak solidarnosti sa Jevrejima. Čime je ovo rezultiralo? Nemci su povukli naredbu. Isti slučaj je bio i sa pokušajem Nemaca da 1943. deportuju dansku jevrejsku populaciju u koncentracione logore. Dojava jednog nemačkog oficira o predstojećoj raciji dovela je do gerilske akcije danske vlade i građana u kojoj je za nekoliko noći u neutralnu Švedsku prebačeno preko 95 posto jevrejske populacije. Rezultat: gotovo svi Jevreji su spaseni. Probajte samo da zamislite da se ovo odigralo u svim evropskim zemljama. Ili još bolje zamislite kako bi svet izgledao da je svaki put prisutan ovakav otpor zlu. Naravno, za to je potrebna velika hrabrost. Put suprotstavljanja zlu i nepravdi je mukotrpan, zahteva velika odricanja, donosi i opasnosti. Sklanjanje pogleda od zla nas gotovo ništa ne košta. Čak ćemo naći i moralno opravdanje za to, najčešće očekivanje da će neko umesto nas rešiti čitavu stvar ili uzdanje da zlo i nije baš toliko zlo. To neprihvatanje stvarnosti nastavlja se i nakon što zlo nestane. Neprijatni događaji iz prošlosti, pogotovo oni koji su učinjeni u naše ime, namerno se izbegavaju. Treba ih zaboraviti, a ako je to već nemoguće onda pronaći opravdanja. Znate ih već. A šta su oni nama činili, a koliko su oni odgovarali za svoje zločine… Najbolje je to izrazio Miljenko Jergović u jednom eseju: „Strašno je, zapravo, u kojoj smo mjeri identificirani s ubojicama. Toliko da smo spremni sami sebe ucijeniti zločinima koje su počinili. Toliko smo identificirani da su nam ubojice često važnije od onih koje volimo. Razloga za to je naravno više, ali jedan od većih tiče se našeg odnosa prema isprici i praštanju.” Izvinjenje je suština, ništa manje i priznanje da smo pogrešili, da smo ćutali, da ništa nismo učinili da sprečimo zlo. A mogli smo. Baš zbog toga su i toliko bitna dela koja progovaraju o prošlosti koju pokušavamo da namerno zaboravimo. Jedno od njih je i roman Mihe Macinija.
Početak je devedesetih godina u Sloveniji. Posle odvajanja od Jugoslavije, nova slovenačka vlast je donela zakon po kom svi stanovnici Sloveniji koji su rođeni van njene teritorije moraju podneti zahtev za državljanstvo. Oni koji se nisu prijavili bivaju izbrisani. Jednostavno, oni za državu više ne postoje. Oni nemaju prava na lična dokumenta, nemaju prava da se leče, obrazuju, zaposle, otvore bankovni račun… Jedna od izbrisanih je i Zala, mlada vaspitačica u ljubljanskom vrtiću. Da sve bude još gore, ona saznaje da je izbrisana u trenutku u kom se porađa. Zala više ne postoji za državu, baš kao što za državu ne postoji ni njeno tek rođeno dete. Zaline muke posle tog saznanja su predstavljene u ovom romanu.
Odmah na početku, „Izbrisana“ je, ako je gledamo isključivo sa književne tačke gledišta, osrednja knjiga. Opisi stvarnosti koju glavnu junakinju okružuju, ništa manje i njena unutrašnja previranja, najčešća su opšta mesta, bez neke veće književne vrednosti. To već nije slučaj sa dijalozima, koji sasvim sigurno zauzimaju preko dve trećine romana. Miha Macini je dijaloški majstor. U razgovorima koje glavna junakinja vodi sa porodicom, prijateljima i državnom administracijom istinski ćete uživati. To je najbolje pokazala filmska adaptacija romana, koja je, što se retko dešava, znatno bolja od knjige.
Miha Macini, istaknuti slovenački književni stvaralac, filmski reditelj i scenarista, rođen je u gradu Jesenice. Pohađao je studije scenaristike na Univerzitetu u Šefildu. Debitovao je kao književni stvaralac sredinom osamdesetih i do sada objavio trideset romana, koji su prevedeni na brojne jezike (na srpskom su objavljeni njegovi romani „Zvezde zovu“, „Hanin telohranitelj“ i „Detinjstvo“). Autor je brojnih filmskih scenarija, a režirao je tri filma, među kojima je i „Izbrisana“. Za svoje književno i filmsko stvaralaštvo Miha Macini je zadobio niz istaknutih slovenačkih i internacionalnih priznanja.
„Znate, mi nismo ništa krivi, mi smo samo ljudi, moramo da uradimo ono šta nam kaže računar“, odgovor je koji junakinja ovog romana najčešće dobija na pokušaje „povratka“ u normalni život. Baš kao i u Ajhmanovom slučaju koji je samo radio svoj posao, peripetije i nedaće junakinje romana dolaze od ljudi koji samo rade svoj posao. Većina njih, što sjajno Macini predstavlja u romanu, itekako znaju koliko je „brisanje“ nepravda, ali ih to prosto ne zanima. Uostalom, to skoro nikoga ne zanima. U takvom svetu glavna junakinja ovog romana mora da se izbori ne samo za sebe, već i za svoje dete. Miha Macini je predstavio užasavajući, gotovo kafkijanski svet, ali i hrabro progovorio o temi koja u slovenačkoj javnosti i dalje predstavlja veliki tabu. Najbitnije od svega, razotkrio je, da se vratimo na početak, one koji stoje iza velikih zala, obične ljude koji ćute na nesreće drugih omogućavajući zlu da se razmaše: „Koliko puta sam zamišljala ljude koji su nam to uradili! Ljude koji pritiskom na dugme brišu tuđe živote. Koliko nas ima, znaju samo oni! A onda još prave i budale od nas. Htela sam da vidim ta lica. Ko su ti ljudi? Htela sam da vidim lice države. Kakvo je njeno lice? Sad ga vidim. Država oličena u liku mladog žutokljunca na čijem licu vidim paperje koje jedva da se isplati brijati. Vidim bubuljice na obrazima. Vidim da ste se zbog njih isekli. Vidim da vam izlazi herpes. Sve to vidim i pitam se: Da li je to lice vlasti? Lice koje pritiska dugmad?“

Naslov: Izbrisana
Autor: Miha Macini (1961-)
Prevela: Dragana Bojanić Tijardović
Izdavač: Orion art, Beograd, 2015
Strana: 223

Švejkovanje – Jaroslav Hašek

svejkovanjeOno što deli ozbiljnu od, pa nazovimo je, efemerne književnosti jeste pogled na stvarnost. Dok je petparačkoj literaturi samodovoljnost iskonstruisanog sveta dovoljna, onoj drugoj nije. Da pojednostavimo, u svetu Mir-Jam stvarnost je neophodno zlo, dekor za razvoj ljubavne ili bilo kakve priče. S druge strane, uzmimo za primer Tolstoja, romansa između glavne junakinje i Vronskog je pokretačko gorivo za dublju društvenu analizu i angažovanost. Nazovite je kako god želite – može to biti moralnost autora, neretko i mesijanska misija; ali pisci su večiti Don Kihoti. Borci protiv nepravde, političkih sistema i ideologija, uopšte zla. Ali i tu postoji ogromna distinkcija koja se najviše vidi u korišćenju sredstava u borbi protiv zla. A to zlo gotovo uvek je smrtno ozbiljno i mrtvački dosadno. Dovoljno je pogledati lica velikih zločinaca. Uzvišeni pogled, razjarenost dovedena do svog vrhunca i iskrena samoljubivost, ogledaju se sa lica inkvizitora, vojskovođa, papa, kraljeva, diktatora… Smeh i životna radost neoprostivi su greh i svetogrđe. Za dobar deo umetnika borba protiv takvog zla moguća je jedino istim sredstvima. Ozbiljnošću koja vodi ka uzvišenosti. Ponekad nije moguće ni drugačije. Kako pisati o holokaustu a biti neozbiljan? Ili o porobljavanju čitave jedne rase, kakav je to bio slučaj sa crncima u Americi? Pijetet prema žrtvama prosto onemogućuje duhovitost i analura humor. To najbolje zna Toni Morison, koja svoje pisanje dovodi do lirske uzvišenosti, pretvarajući patnju u umetnost, ali mesta smehu nema. On je uvredljiv, skoro kao kad biste se smejali na sahrani poginulog deteta. Postoje, pak, i drugi pisci. Oni kojima je sredstvo u borbi protiv zla bespoštedni humor. Karikiranje ozbiljnosti tako postaje način za njegovo uništavanje. Ne zaboravite, smrtno ozbiljne ljude ne nervira ništa više od ruganja njihovim životnim svetonazorima. Otac ovog književnog pravca je niko drugo do veliki Servantes. Viteška izveštačenost i lažna uzvišenost poraženi su sa bespoštednim humorom u „Don Kihotu“. Ne treba zaboraviti ni Rablea i njegovog „Gargantua“, kao i Voltera koji „Kandidom“ menja paradigmu tadašnje filozofije i uopšte onovremene misli. Njihov dostojni naslednik je još jedan pisac. Možda i najveći satiričar dvadesetog veka. Veliki Jaroslav Hašek.
Posle brojnih izdanja „Doživljaja dobrog vojnika Švejka“, na srpskom se konačno pojavljuje izbor Hašekove kratke proze sabran u knjizi „Švejkovanje“. Na prvom mestu to je kraći roman „Komandant grada Bugulme“ u čijem središtu se nalaze avanture piščevog alter-ega Gašeka. Posle ruskog zarobljeništva, naime on je uhvaćeni Čeh u Velikom ratu, Gašek postaje revolucionar sa zadatkom da osvoji i upravlja gradom Bugulma. Prva revolucionarna iskustva, baš kao i kod Švejka, neodvojiva su od bezbroj sumanutih događaja u koje upada simpatični junak, naravno začinjenih sa neodoljivim Hašekovim humorom. Drugi deo knjige čine „Šašave priče“. Hašekove minijature, najčešće objavljivane u štampi, satirični su osvrt na poslednje godine austrijskog carstva i svakodnevni život Češke.
Gotovo svakom poznavaocu književnosti je poznat lik dobrog vojnika Švejka. Simpatični obešenjak je do kraja pogazio militaristički duh vremena i zauvek uništio svaki lep spomen na austrijsku carevinu. Ali u senci i u osnovi Švejkovih avantura, nalazi se lik Gašeka i Hašekovo rusko iskustvo. Samo zaboravite ime Gašek i pred vama se opet nalazi Švejk. Bespoštedna duhovitost sada je u službi ruganja novom totalitarizmu. Brkati austrijski oficiri zamenjeni su sa ruskim revolucionarima poludelim od dobijene moći. Masovne likvidacije i represalije ono su protiv čega se Gašek bori. Maleni čovek u grotlu istorije ponovo se nalazi pred iskušenjem, istim fanatizmom koji je samo promenio obličje i geografsku odrednicu.
Jaroslav Hašek je rođen u Pragu. Po neuspešnom školovanju, postaje drogerista, potom vlasnik jednog krajnje sumnjivog instituta za pse, da bi se na kraju odao spisateljskom radu. Napisao je stotine kratkih novinskih priča, crtica i humoreski. Iskustva iz Prvog svetskog rata i kasniji boravak u Sovjetskom savezu iskoristio je kao inspiraciju za svoje romane. Bio je veliki protivnik austrijskog carizma i militarizma, ali i kritičar novog sovjetskog totalitarizma. Ostao je upamćen kao boem, šaljivdžija (toliki da niko nije poverovao u njegovu smrt, jer su svi mislili da je to još jedna Hašekova ujdurma), levičar, osnivač Stranke umerenog napretka u okvirima zakona, mrzitelj apstinentskih društva i veliki ljubitelj dobre kapljice.
Šta se krije iza Hašekovog pisanja, pitanje je koje se neretko postavlja. Suštinski, šta predstavljaju njegovi junaci, sve te silne zamlate u donkihotovskom zaletu protiv nepravde i zla. Odgovora ima mnogo. Za jedne, Hašek je isključivo humorista, pisac koji nesebično deli svoj vrcavi duh, donoseći mnogo smeha. I to je istina. Sasvim sigurno svetska književnost neće skoro videti toliko duhovitog čoveka. Ali iza humora krije se mnogo toga. I to je posebno izraženo u ovoj knjizi. Groteskni lik Gaševog arhineprijatelja i pretendenta na mesto komandanta grada Bugulme – Jerohimova, prikaz je primitivnog čoveka koji dobija moć. A sa tom moći dolazi i zlo. Direktive o streljanju i otimanju imovine doslovno moraju biti sprovedene, iako sam Jerohimov nije loš čovek. Loš je sistem. A upravo na taj sistem Hašek udara, pišući o avanturama svog alter-ega Gašeka. Ništa manje nisu značajne ni „Šašave priče“. Crtice iz gradskog života Praga i pored svoje nenadmašne duhovitosti ogoljavaju do kraja odurni politički sistem. I to je tajna Hašeka. Borba u pozadini smeha. Smrad smrti, zla i nepravde koji biva poražen humorom. Sve je to vidljivo u ovom sjajnom izboru Hašekove proze, koja po kvalitetu nimalo ne zaostaje za čuvenim „Doživljajima dobrog vojnika Švejka“.

Naslov: Švejkovanje
Autor: Jaroslav Hašek (1883-1923)
Preveli: Aleksandar i Svetozar Ilić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2014
Strana: 193

Zapis o pronicljivosti – Žoze Saramago

Zapis o pronicljivostiPitanje o suštini umetnosti, o onome šta umetnost u stvari predstavlja, predmet je mnogobrojnih rasprava sa često dijametralno suprotnim stavovima. Jedino u čemu će se svi složiti (a što je i postala uvodna rečenica u većini enciklopedijskih odrednica) jeste da je umetnost svojevrsna aktivnost koja prenosi emocije i ideje. I tu konsenzus prestaje. Za neke je umetnost iskra božanskog, uzvišenost koja je iznad svih ovozemaljskih okvira. Onima pak drugima umetnost je plod svakodnevnog, i baš zbog toga je treba „spustiti na zemlju“. Iz ove podele proizilaze i ostale. Da li je umetnost zaseban entitet koji ne treba da se obazire na stvarnost, ili je upravo stvarnost ta koja određuje umetnost? Antički filozof Platon nema tu dilemu. Za njega je umetnost duboko nekorisna jer ne teži mudrosti već čulnom zadovoljstvu. U Platonovom utopističkom svetu, opisanom u „Državi“, dobar deo umetničkih žanrova bi bio zabranjen. Za razliku od Platona, rimski pesnik Horacije pravi novi koncept umetnosti. Ona za njega mora da bude „slatka“ i korisna. Tu već kreću problemi. „Slatko“ neretko pojede korisno, a ponekad se i uloge obrnu. Kako pomiriti jedno sa drugim, postaje kamen svih spoticanja. Nigde to nije vidljivije nego u postkomunističkim društvima. Brojna ideološki angažovana dela nastala u vreme socijalističke Jugoslavije sa gubitkom društvenog značaja odlaze u potpuni zaborav. Ko, recimo, danas čita Mihaila Lalića ili Milovana Đilasa? Jedan od retkih koji je preživeo ovu ideološku lomaču je Branko Ćopić, i to pre svega zbog kvaliteta njegovog pisanja. Ali da se vratimo na osnovno pitanje. Treba li umetnost da se obazire na stvarnost, još konkretnije na ideologiju i politiku? Ukoliko bismo posmatrali istoriju umetnosti dvadesetog veka, ona bez politike nije moguća. Žan Pol Sartr u eseju „Šta je književnost?“ piše: „Ako mi neko poklanja ovaj svet sa svim njegovim nepravdama, on to ne čini zato da bih mogao hladno da ga posmatram, već da ih otkrijem…“ Sartrov stav postaje osnov nove umetnosti. Imena Bernarda Rasela, Hemingveja, Kamija, Markesa, Solženjicina, Sol Beloua, Česlava Miloša, Toni Morison i još bezbroj njih postaju simboli borbe za bolji svet kroz književnost. Jedan od tih „angažovanih“ umetnika je i Žoze Saramago.
Radnja jednog od poslednjih Saramagovih romana smeštena je u neimenovanu zemlju, i to baš na dan izbora. Samo što su ovi izbori sve samo ne uobičajeni. Umesto da glasači u prestonici kao i obično izaberu svoje kandidate, oni glasačke listiće ostavljaju nepopunjenim. Epidemija „belih listića“ zahvata čitavo društvo. Ni ponovljeni izbori ne pomažu mnogo. Preko osamdeset posto listića ostaje belo. Državna uprava je pred potpunim slomom. Kako se boriti protiv „pošasti“ koja preti da njihovoj vladavini ukine svaku vrstu legitimiteta? Rešenje je napuštanje prestonice i pravljenje anarhije koja će otrezniti „nezahvalnike“. Ali i to je poraz. Žitelji prestonice se snalaze sasvim dobro i bez državne administracije. Političari imaju novi plan. Pronaći žrtveno jagnje i svaliti svu krivicu na njega.
Oslanjajući se na element čudnovatosti, Saramago nastavlja svoj romaneskni niz. Fantazmagorični svet „Slepila“, u kojem žitelji gube vid, svoju kulminaciju doživljava u „Zapisu o pronicljivosti“. Ova dva romana sem iste zemlje povezuju i likovi. Doktorova žena iz „Slepila“ jedna je od glavnih junakinja ovog romana. I ne samo to. I u jednoj i drugoj knjizi ne saznajemo imena likova. Oni su premijer, inspektor, policajac, član izborne komisije, i baš preko te dehumanizacije Saramago naglašava njihovu funkcionalnost i svrhu u romanu. Još jedna sličnost je jezik. Gusto zbijeni pasusi koji se prostiru na nekoliko stranica i gotovo potpuno odsustvo interpunkcije još više pojačaju utisak celine koja vas guta i uvlači u sebe. Najveća vrlina romana je sočni Saramagov jezik, prepun epiteta, razigranosti, ironije i vrcavog duha, ali i nepatvorene mudrosti. Baš kakva je i ova misao: „Kada se rađamo, kada ulazimo u ovaj svet, to je kao da potpisujemo pakt za celi život, ali može svanuti dan kada ćemo se zapitati, Ko je ovo potpisao za mene.“
Najveći portugalski pisac svih vremena Žoze Saramago je rođen u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla auto-mehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram oficijalne istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju „Lagune“.
Ako je u romanu „Slepilo“ opisan poraz jednoga društva i ideje humanosti usled čudnovate epidemije, tačnije socijalnog darvinizma u ekstremnoj situaciji, „Zapis o pronicljivosti“ je potpuna suprotnost. Oni koji su nekada bili slepi progledali su i bukvalno i metaforički. Tome i naslov. Pronicljivost je upravo ta suprotstavljenost političkoj lagariji koja je ustoličena kroz demokratski sistem. Nedozvoljena sredstva, manipulisanje javnim mnjenjem, kriminalno mešetarenje i opšta koruptivnost, to je Saramagova vizija moderne demokratije. Prema tom i takvom sistemu on nema milosti. Skepsa koja određuje Saramaga kao mislioca, ustoličena kroz borbu protiv političkog establišmenta, odurnog društvenog sistema i religioznih dogmi, u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Ne i manje bitno, „Zapis o pronicljivosti“ je vešto istkan roman i pravi književni biser koji pleni svojim stilom, lepotom jezika i mudrošću.

Naslov: Zapis o pronicljivosti
Autor: Žoze Saramago (1922-2010)
Prevela: Tatjana Manojlović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 327