Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Pisac u najam – Zoran Živković

Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to jedno umetničko delo čini umetničkim delom, odgovor bi najpre bila njegova originalnost. Za razliku od masovnih proizvoda, umetničko delo podrazumeva originalnost u kreaciji, jedinstvenost koja ga deli od ostalih stvari. I to je bilo tako sve do dvadesetog veka. Tu paradigmu je nepovratno promenio Marsel Dišan. Sada već čuvena Dišanova „Fontana“, kasnije i „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija sa iscrtanim brčićima, promenili su koncept autorstva. Dišan govori da je: „Umetnost ručna izrada nekog dela, a ta izrada je plod izbora. Kad uzme neki predmet koji je u opštoj upotrebi i prikaže ga kao umetničko delo, umetnik bira, dakle, stvara.“ Ili još prostije rečeno, umetničko delo za Dišana nije više samo originalna umetnička kreacija, sada je to bilo koji predmet, pa čak i čuveni pisoar, koji umetnik svojom invencijom pretvara u umetnost. Postmoderna, podjednako i pop art, ovo pitanje još više produbljuju. Za dobar deo teoretičara, ništa manje i umetnika, originalnost je nemoguća. U svakoj kreaciji u podtekstu stoje pređašnja umetnička dela, ono što umetnika nepovratno određuje. U isto vreme se fokus sa fikcije pomera ka dokumentu. Koliko je to posledica umetničkih strujanja, neretko i pomodarstva, još više je to proizašlo iz mučnog iskustva dvadesetog veka. Naprosto, fikcija je za mnoge bila nedovoljno snažna da dočara užase „logorskog univerzuma“. O tome sjajno progovara Imre Kertes u svojim delima, ništa manje i Danilo Kiš. Stvaralaštvo Kiša je i paradigmatično za priču o originalnosti umetničkog dela. Hajka na Kiša, pokrenuta posle objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“, donela je jednu od najvećih književnih raspravi dvadesetog veka o originalnosti. U njoj je Kiš pobedio. I kada se učinilo da je autorstvo sahranjeno, onako kako je sve do skora bilo posmatrano, ostao je još jedan tabu. Pisanje iz senke. Sada već ustaljeni engleski izraz „ghostwriter“ označava osobu koja autorstvo nad svojim umetničkim delom ustupa nekome drugom. Najčešće su to autobiografije poznatih ličnosti. Primera radi, nedavno se saznalo da su memoare Hilari Klinton i Donalda Trampa napisali pisci iz senke. I ko je onda tu autor? Onaj ko ih je napisao ili oni čije ime stoji na koricama? Kako se čini, oni čije je ime na koricama. Tim pitanjem se pozabavio i Zoran Živković.
Pisac, znamo ga samo po pseudonimu Feliks koji koristi u internet prepiskama, je mislio da je pred njim sasvim običan dan. Da to uopšte ne bude slučaj pobrinuo se Piščev obožavalac koji mu u imejlu predlaže sasvim čudnovatu stvar. Obožavalac predlaže da Pisac napiše delo čijeg će se autorstva odreći. Podrazumeva se za novac. Zaintrigiran ovom ponudom, ništa manje i užasnut ovakvom drskošću, Pisac ni ne sluti šta ga sve čeka u ovom danu. Misterioznom obožavaocu se pridružuju ništa manje bizarni predlozi još jednog obožavaoca, emotivni izlivi jedne čitateljke koja je umislila da je sa Piscem zasnovala ljubavni odnos, suludi predlozi Piščevog poprilično sujetnog kolege, ali i komšinice koja je zamislila da on napiše roman o njenom umirućem psu. Pred Piscem je nimalo lak zadatak da se iskobelja iz ovog ludila.
Kako smo već navikli, Zoran Živković nam i u ovom romanu ne odaje zemlju u kojoj se radnja romana dešava, isto tako i nacionalnost svojih junaka. Priča je postavljena univerzalno, tako da se ona može odigrati u bilo kojoj zemlji. Da je takav izbor ispravan govori nam sadržaj knjige. Kroz samo prividno jednostavnu naraciju pokreću se nimalo jednostavna pitanja o tome šta je suština umetničkog stvaranja. Sve je to sjedinjeno sa sjajnom Živkovićevom duhovitošću koja neretko prerasta u grotesku. Isto tako i sa nenadmašno predstavljenim portretom jednog junaka ovog romana. To je Piščev mačak Feliks. Njegova trapavost, proždrljivost, ali i neverovatna privrženost Piscu su u ovoj knjizi zadobili odlično literarno predstavljanje.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Četvrti krug“, posle kojeg je objavio preko dvadeset književnih dela, od kojih su najpoznatije zbirka novela „Nemoguće priče“, kao i romani „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine, kao i niza srpskih i internacionalnih književnih priznanja. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Njegova sabrana dela je nedavno objavio „Zavod za udžbenike“.
Slava Zorana Živkovića u svetu, toliko da njegova dela zadobijaju sjajne recenzije u najznačajnijim svetskim magazinima i časopisima, ništa manje i nezamislivi tiraži za srpske prilike, izgleda da baš ništa ne znače našoj kulturnoj sceni. Koliko je to posledica Živkovićevog distanciranja od „nacionalnih tema“ to još više proizilazi iz sujete komesara nacionalne književnosti. Što je svakako velika šteta, najpre za našu književnost. Zoran Živković kao retko koji srpski pisac, Pekić je tu svakako bio pionir, izlazi izvan okvira „naših“ tema. Za Živkovića su standardne balkanske teme – ako istinu govorimo, gadosti – poprilično nezanimljive. Pred nama su neka druga pitanja. Šta je suština umetnosti danas? Postoji li originalnost ili je to prevaziđen koncept? Kako to izgleda pisati iz „senke“? Kakva je uloga kritike i kako funkcioniše odnos pisca i čitalaca? Živković o svim ovim pitanjima sjajno progovara u ovom romanu, pritom stvarajući književno delo koje nas svojim istančanim stilom, ništa manje i duhovitošću, odvlači u jedan sasvim novi svet. Baš kakav je taj svet i u svim Živkovićevim delima.

Naslov: Pisac u najam
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Paideia, Beograd, 2009
Strana: 126

Pročitajte i prikaz romana „Četvrti krug“ Zorana Živkovića

Jedan, nijedan i sto hiljada – Luiđi Pirandelo

„Bacaj se koliko hoćeš i koliko možeš u svet, i idi od boga do boga, i sa planete na planetu i sa zvezde na zvezdu, i viči i objavljuj i prorokuj, i ništa drugo nećeš čuti ni videti kroz ceo ovaj svet do senku sebe, do odjek svog glasa, do svoje satansko i sveprisutno Ja“, zapisuje Branko Lazarević u „Dnevniku jednoga nikoga“. Ovaj veliki srpski esejista i književnik, nažalost potpuno zaboravljen, ovako piše o ishodu svakog čovekovog htenja. A on je egoizam. Ovo, razume se, niko od nas neće olako prihvatiti kao istinu. I ne samo to, ove rečenice će izazvati neminovno zgražavanje i bes. Zašto? Pa najpre zato što se od svakog ljudskog bića očekuje da prevaziđe svoj egoizam. O tome govore skoro sve religije, ali i ideologije. Svođenje egoizma na „pristojnu“ meru u srži je etike, ništa manje i društvenih konvencija. Da li je taj zadatak uspešno obavljen može se nadugačko i naširoko raspravljati. U društvima gde je kolektivizam postavljen na pijedestal vrline egoizam je smrtni greh, samo što takva društva u današnjici iščezavaju. Otuda i česti pokušaji nostalgičnog vraćanja u prošlost kada taj kolektivizam nestane. Da vidimo kako to izgleda na našim prostorima. Za određeni broj ljudi povratak u vreme velikih porodičnih zadruga i patrijarhalnog modela življenja je jedino moguće rešenje. Za one, pak, druge, to je povratak u socijalistički period istorije. Ako ostavimo po strani materijalne benefite, šta je to što ove dve grupacije snevaju? Najjednostavnije rečeno, drugačiji način života, još tačnije prevazilaženje egoizma i obnavljanje duha zajedništva. A to je i najveća zamerka sadašnjosti, egoizam koji je vidljiv u svakom segmentu života. Na prvom mestu to su otuđene strukture moći (prvenstveno političke i biznis elite) koje se jedino bore za sopstveni interes. Razume se, ni puk nije ništa bolji. U društvu u kojem se živi po pravilima socijalnog darvinizma svako gleda svoju korist ne obazirući se na put koji treba proći da bi se došlo do te koristi. I polako dolazimo do naše poente. Današnjice u kojoj je egoizam prokažen kao nešto nedolično i nemoralno, a u kojoj je u isto vreme egoizam sveprisutan. O poreklu egoizma, odakle on dolazi, ali i njegovim manifestacijama maestralno piše Luiđi Pirandelo.
Glavni junak romana „Jedan, nijedan i sto hiljada“, Vitanđelo Moskarda, je mladić u kasnim dvadesetim godinama života. Materijalno obezbeđen nasledstvom koji je dobio od oca, on sa ženom živi kao tipični bogati malograđanin. Prekretnica će se desiti u trenutku kad Vitanđelu žena saopšti da mu je nos kriv. Banalno je to otkriće, ali Vitanđelu menja pogled na postojanje. Ako je celoga života mislio da je njegov nos savršen, a eto sad ispada da je kriv, ko zna kakva je situacija sa svim ostalim stvarima. Počinje preispitivanje koje će Vitanđela odvesti do krajnje čudnovatih zaključaka, ali i ništa manjih životnih preokreta.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je savršena narativna struktura romana. Izabravši da glavni junak u isto vreme bude i narator, Pirandelo ne samo da na ovaj način daje neophodnu dozu životnosti glavnom junaku, već i svakom čitaocu daruje savršeni prikaz preispitivanja jednog čoveka. Blistavi je to tok svesti, podjednako fokusiran na unutrašnja preživljavanja, ali i na posledice koje ta preživljavanja donose. Priča je to o sukobljenosti spoljašnjeg i unutrašnjeg, a preko nje i priča o našoj suštini. Šta je ona u stvari? Ono što nosimo u sebi ili ono što drugi vide? Najbolje to izražava Pirandelov junak: „Kakve veze imaju moje misli s tom rićkastom kosom, koje bi moglo i da ne bude više, ili bi mogla da bude seda, ili crna, ili plava; i sa tim zelenkastim očima koje bi mogle da budu i crne, ili plave, i s tim nosom, koji bi mogao da bude i prav, ili zatupast? (…) Pa ipak, ja sam, sve u svemu, za sve druge, upravo ta rićkasta kosa, te zelenkaste oči i taj nos, celo to telo, koje je za mene ništa.“
Luiđi Pirandelo, jedan od najvećih italijanskih književnika dvadesetog veka, je rođen u imućnoj sicilijanskoj porodici. Pohađa studije prava i filozofije, tokom kojih objavljuje prve književne radove. Slavu mu donosi roman „Pokojni Matija Paskal“. Tokom bogate književne karijere je napisao sedam romana i nekoliko zbirki novela i priča, od kojih je najpoznatija „Novele za godinu dana“. Ostao je najviše upamćen po dramskom stvaralaštvu. Njegove drame (ponajviše „Sedam lica traži pisca“) postale su prekretnica pozorišne umetnosti dvadesetog veka. Godine 1934. je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
„A znate li na čemu se zapravo sve zasniva? Ja ću vam reći. Na pretpostavci da stvarnost, onakva kakva je za vas, mora biti ista i za sve druge“, zaključuje glavni junak ovog romana. I to je koren ne samo njegovog kasnijeg pogleda na sopstveno postojanje, već i na celi svet. Da to pojednostavimo. Ukoliko se naše shvatanje stvarnosti zasniva na onome što nosimo u sebi, a to je najčešće koloplet zabluda, predrasuda i puke subjektivnosti, neminovno se dolazi do zaključka da je ono pogrešno. Naravno, mi to ne možemo znati (izuzev ako ga ne preispitamo kao glavni junak ovog romana), i baš iz tog neznanja mi očekujemo da je naš pogled na stvarnost ispravan, kao i da se drugi ljudi moraju složiti sa njim. Upravo to je koren egoizma, taj galimatijas različitih pogleda na stvarnost u kojem svako misli da je njegov pogled jedini mogući, a sledstveno tome i ispravan. Kroz razgradnju ovog galimatijasa i maestralni ulazak u unutrašnji svet naših zabluda, Luiđi Pirandelo osvetljava jednu od onih tema o kojima se retko piše, pritom ispisujući maestralnu pripovest koja pleni svojim stilom, odličnom narativnom strukturom, ali i ništa manje mudrošću.

Naslov: Jedan, nijedan i sto hiljada
Autor: Luiđi Pirandelo (1867-1936)
Preveli: Aleksandar Levi i Mirela Radosavljević
Izdavač: Paideia, Beograd, 2007
Strana: 159

Velika Zaseda – Žorže Amado

Velika zasedaIzgraditi novo i pravedno društvo na ruševinama starog, želja je svake civilizacije već stotinama godina. Tako se kroz istoriju dešavaju smene političkih sistema ili ličnosti koje taj režim personifikuju. Nažalost, promena je kratkotrajna i nikada korenita. Pobednici se brzo pretvaraju u ono protiv čega su se borili, dok ideale smenjuje pohlepa i volja za moć. Onim nesrećnim dušama sa viškom ideala, preostaje mašta. Ideja o utopiji, svojevrsnom savršenom društvu, tako postaje jedna od najčešćih filozofskih tema. Od Platonove Atlantide, preko „Utopije“ Tomasa Mora, „Društvenog ugovora“ Rusoa, pa sve do Marksovog „Kapitala“, ideja je ista, naravno sa različitim interpretacijama i metodama. I, opet na nesreću, sa neslavnim krajem. Idealizam ostaje samo idealizam ili se pretvara u svoju suprotnost. Tu na scenu stupaju umetnici. Mašta koja se ne može pretvoriti u stvarnost, može barem dovesti do stvaranja paralelne stvarnosti. Borislav Pekić duhovito konstatuje: „Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.“ Nabrajanje paralelnih svetova u umetnosti zauzelo bi desetine i desetine strana, no pomenimo samo Oz, Foknerovu grofoviju Joknapatof, Tolkinovu Srednju Zemlju, Vesteros Džordža Martina… Nisu retki ni izmišljeni svetovi na teritorijama stvarnih država. Primeri su čudesna stvarnost u delima „Deca ponoći“ i „Limeni doboš“ Salmana Ruždija i Gintera Grasa. Ipak, niko nije otišao dalje u stvaranju sopstvenih svetova od umetnika sa južnoameričkog kontinenta. Književni pravac nazvan magijski realizam, sjedinio je u sebi verovatno najveće sanjare sveta: čudesnu maštu Borhesa, Markesa sa ništa manje čudesnim Makondom, beskrajno razigranog Kortasara… Jedan od tih „magičnih“ realista bio je i Žorže Amado.
Radnja čuvenog Amadovog romana „Velika Zaseda“ smeštena je u prve godine postkolonijalnog Brazila. Dok se u velikim gradovima vode odsutne borbe oko društvenog uređenja, hrabri avanturisti osvajaju komad po komad zemlje. Nisu retki ni međusobni obračuni, i baš na mestu gde se jedan takav desio – niče naselje Velika Zaseda. Prateći razvoj Velike Zasede od podizanja prvih kuća, pretvaranja u seoce, varoš i na kraju grad, Amado nam daje portrete njegovih osnivača. Čudesna je to mešavina nacija (tu su crnci, belci, mulati, Arapi..), a još više njihovih zanimanja (vlasnika plantaži, telohranitelja, razbojnika, trgovaca, prostitutki, kovača, stolara…). Sve njih ujedinjuje pripadnost Velikoj Zasedi, kao i istrajna borba da se ona razvije i zaštiti od neminovnog dolaska pohlepne centralizovane države i njene ništa bolje administracije.
Majstor pisane reči Žorž Amado je romanom „Velika zaseda“ uspeo ne samo da napiše remek-delo, već i da prenese čisti život u svom najlepšem izdanju zahvaljujući izuzetnom talentu, stilu, osećaju za duhovito, ali i sočnom jeziku. Još bitnije, iako su Amadovi likovi prepuni strasti i grehova, oni u isto vreme predstavljaju i ono najvrednije što čovek poseduje u sebi, svu onu duboku čuvanu dobrotu i lepotu. To je moguće najpre zbog toga što im Amado ne pristupa sa pozicije neutralnog posmatrača ili još gore moralističkog sudije, naprotiv, on ih poštuje baš zbog toga kakvi oni jesu. Neopterećen ideologijom, religijom ili uskim obzirima puritanskog morala, Žorže Amado je jedan od onih retkih humanista koji zaista voli ljude. A onaj ko istinski voli ljudi, voli i dobro i loše u njima. Baš zbog toga tema „Velike Zasede“ nisu slavni istorijski događaji, nego životi prezrenih, odbačenih i namerno zaboravljenih ljudi; koje Amado maestralno oživljava, pripovedajući o „nečistoj ljubavi, dok još nije podignut oltar vrline“.
Najveći brazilski pisac svih vremena, Žorže Amado, je rođen u pokrajini Baija, gde je i proveo veći deo svoga života. Po završenom školovanju, postaje deo velikog pokreta brazilskih književnika koji su hteli da stvore novu umetnost oslobođenu od stega evropskog kolonijalnog uticaja. Pored književnog rada, bio je politički aktivan kao član Komunističke partije, što je rezultiralo višegodišnjim izgnanstvom. Napisao je preko dvadeset romana, niz biografija, pozorišnih drama, filmskih scenarija, vodič kroz Baiju i jednu zbirku pesama. Dobitnik je desetine velikih književnih priznanja (Nobelova nagrada mu je nekoliko puta izmakla), a brojni prevodi njegovih dela štampani su u milionskim tiražima. Na srpskom su objavljeni Amadovi romani: „Opaka zemlja“, „Gabrijela, cimet i karanfil“, „Šatra čudesa“ i „Velika zaseda“, kao i novele: „Poslednji dani smrti“ i „Prugasti Mačak i Gospojica Lasta“.
Koliko je izmišljen, toliko je i stvaran život Velike Zasede. Snovi, nade i patnje žitelja ovog mesta; snovi su, nade i patnje svih žitelja kugle zemaljske. Ispisujući istoriju jednog izmaštanog brazilskog naselja, Žorž Amado je napisao i svoju utopijsku verziju istorije sveta. A ona je mnogo veća i značajnija od odurne realnosti u kojoj živimo i koju ne znamo ili ne želimo da izmenimo. Ali to ne znači da treba da prestanemo da sanjamo, baš što to ni Amado nije učinio. Ko zna, možda i mi nekada postanemo slični žiteljima Velike Zasede, kako ih ovaj veliki brazilski pisac opisuje: „Stanovnici Velike Zasede – reče – žive tu oslobođeni predrasuda, stega i prinuda koje nameću krivični zakonik ili katehizis. Čestitijeg sveta od ovog u Velikoj zasedi, uprkos imenu naselja i rđavim navikama, nema u čitavoj oblasti (…) A znati li zašto, velečasni? Zato što ovde niko nikome ne naređuje, već se zasniva na dogovoru i čini dobrovoljno, a ne iz straha od kazne.“

Naslov: Velika Zaseda
Autor: Žorže Amado (1912-2001)
Prevela: Jasmina Nešković
Izdavač: Paideia, Beograd, 2011
Strana: 435

Higijena ubice – Ameli Notomb

Higijena ubice„To je smešno. Sadržaji teza su me uvek zabavljali i razneživali: baš su ljupki oni koji, da bi podražavali odrasle, pišu gluposti čiji su naslovi preterano usavršeni a sadržaji su im puka banalnost, kao i oni uobraženi restorani koji umućena jaja nazivaju nekim nakaradno grandioznim imenima“, jedna je od rečenica iz romana „Higijena ubice“. Današnja književnost potvrđuje ovu misao. Prožimanje svih mogućih žanrova i lirski pluralizam, svojevrsna su pravila postmoderne koja nam je donela dosta dobrih stvari ali i niz krajnje dosadnih i nepotrebnih dela. Pamfletska literatura o umetnosti upakovana u kakvu-takvu romanesku formu, rođena kao „čedo“ postmoderne, suštinski je jedno veliko ništa. Ili još bolje rečeno: zasenjivanje prostote. Imitirajući Beketovo izbegavanje fabule teži se stvaranju nečeg novog, nove umetnosti bez ikakvog značenja i smisla. Najčešće ti Beketovi „sledbenici“ upadaju u sopstvenu zamku pa naširoko i nadugačko raspravljaju o svom stvaralaštvu, poetici, razjašnjavanju smisla i o njihovom mestu u sunčevom sistemu i uopšte svemiru. Neminovna je jadikovka o nerazumevanju, ali i gotovo otvoreno namigivanje članovima žirija književnih nagrada i teoretičarima opšte prakse koji će to znati da prepoznaju i nagrade. I tako se iz godine u godinu, pogotovo na našem književnom nebu, množe nagrađene knjige nekih novih „talenata“ koje nikoga ne zanimaju, a da ne pričamo tek o tome da ih niko i ne čita. Za razliku od ovog fabrikovanja stvaralaštva „neshvaćenih genija“, postoje i ona dela koja na kreativan način kombinuju preispitivanje umetničke prakse i poetike sa zanimljivim sadržajem. Dobar primer za to može biti roman „Potraži moje lice“ Džona Apdajka, svojevrsni dijalog o sudbini umetnosti između slavne slikarke i mlade novinarke. Isto tako, izuzetno su zanimljive knjige intervjua sa mađarskim nobelovcem Imre Kertesom („Dosije K.“) i čuvenom francuskom spisateljicom Margerat Jursenar („Širom otvorenih očiju“). Tim putem pošla je i Ameli Notomb.
Roman „Higijena ubice“ je fiktivna priča o Pretekstu Tašu, dobitniku Nobelove nagrade za književnost. Ameli Notomb nam ne otkriva tačno mesto radnje, ali iz romana se može naslutiti da je reč o frankofonom jezičkom području. Potka ovoga dela je jednostavna. Pretekst Taš je oboleo od teškog oblika raka i preostaju mu još dva meseca života. Zbog ogromnog interesovanja javnosti, jer on ne samo da je bio ovenčan najvećim književnim priznanjem već je i čovek krajnje kontroverznih stavova, njegov sekretar odabira pet novinara koji će imati priliku da obave poslednji intervju sa nobelovcem. Sukobljavajući u romanu piščevu ne samo nadmoćnu inteligenciju no i vrcav duh sa nesuvislim i steretipnim pitanjima novinara, borba otpočinje sa unapred poznatim pobednikom. Ovo prekida pojava pete novinarke, Nine, koja za razliku od prethodnika ne popušta ni pedalj pred slavnim piscem. Šta više, ona ga ogoljava do krajnjih granica dovodeći ovaj razgovor do potpuno neočekivanog raspleta.
Gotovo celi roman „Higijena ubice“ je u formi dijaloga. Izuzetno škrti opisi ovde su samo u službi radnje i pojačavanja utiska, kao što je na primer groteskni izgled glavnog junaka. Mizogenija, ksenofobija i u krajnjem utisku odvratnost piščevih stavova u sadejstvu su sa njegovim ništa boljim fizičkim izgledom. Ali i pored toga, Pretekst Taš je čovek koji izaziva divljenje, čak i onda kada vas gazi. Elokventan, obrazovan, pa možda i iskren, on se za čas preobražava u ciničnog mizantropa kojem ništa nije sveto. Čini se da Pretekst Taš nema nijednu pukotinu i slabu tačku, sve do pojave Nine koja jedina zna istinu o njegovom životu i gresima iz mladosti. Ono što nam se činilo savršenim sada se raspada i otkriva grotlo zla, sjedinjeno sa ludilom.
Ameli Notomb je jedna od najpoznatijih i najproduktivnijih evropskih spisateljica mlađe generacije. Mladost provodi u Japanu, gde joj je otac bio belgijski diplomatski predstavnik, što je uticalo na njeno buduće stvaralaštvo. Prvi roman Ameli Notomb, „Higijena ubice“, objavljen 1992. (u njenoj 25 godini) postaje izdavačka senzacija i dostiže vrtoglave tiraže. Od tada ona kao po pravilu svake godine objavljuje po jedan roman (do sada preko dvadeset njih). Gotovo milionska čitalačka publika zajedno sa mnogobrojnim kritičarima, podjednako je oduševljena njenim književnom radom. U svojim romana neštedimice koristi autobiografske motive direktno se oslanjajući na zapadnu i istočnjačku filozofsku misao, ali i preispituje smisao pisanja. Dobitnica je najznačnijih francuskih književnih priznanja, član je belgijske Akademije nauka, a od ove godine nosi i titulu baronese. Preko petnaest njenih dela u prevodu na srpski objavila je izdavačka kuća „Paideia“.
Izuzetno napisan roman „Higijena ubice“ upoznao je svet sa novim velikim književnim imenom. Iako su pojedini kritičari zamerali Ameli Notomb da se izuzetno mlada – valjda verujući u onu idiotsku misao da mudrost dolazi samo sa starošću – uhvatila u koštac sa temom kojoj nije dorasla, sadržaj „Higijena ubice“ ih je demantovao. Ovaj roman je pre svega delo hrabre autorke koja se ne libi da pređe granicu političke korektnosti, ali i da se naruga učmaloj književnoj sredini i svemu onome što je stavljeno na pijedestal umetničkog stvaralaštva. Ameli Notomb kao uragan ruši sve do sada postavljene obzire sa neverovatnom lakoćom i lepotom stila, u isto vreme pripovedajući izuzetno zanimljive priče. Upravo je u tome i tajna njenog velikog uspeha, za razliku od netalentovanih i dosadnih skribomana koji nas zasipaju sa ništa boljim delima.

Naslov: Higijena ubice
Autor: Ameli Notomb (1967-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2003
Strana: 145

Žena koja je čekala – Andrej Makin

Zena koja je cekalaŽiveti u tuđini jedno je od najvećih prokletstava u istoriji čovečanstva. Bila ona voljna ili nevoljna, tuđina ostaje tuđina i tu nema zbora. Tragična slika izbeglica, reke ljudi koja beži od smrti nadajući se da ih negde daleko čeka bolji život, još je bolnija kada znate da za sobom ostavljaju celi svoj pređašnji život. U uprtnjače se može smestiti samo malo hleba, puno nade i stari jezik, koji je ništa drugo nego suvišan teret. Zbog toga se i čini da je sudbina umetnika emigranata, ponajviše pesnika i pisaca, dvostruko teža. Njihov jedini alat i zanat su jezik i reči. Upravo ono što u tuđini nikome sem njih nije potrebno. Prvi, a verovatno i najtragičniji, vapaj prognanog čoveka je Vergilijevo delo „Epistulae ex Ponto“ koji je u isto vreme i molba, ali i proročanski krik da imperija – koliko god bila jaka – ne može očekivati procvat ako proganja istinoljubive. Rimsko carstvo je nestalo, Vergilijevo delo i dalje postoji. Tu lekciju imperije, nažalost, nisu naučile. Ima li boljeg primera za to nego Sovjetski Savez? Masovni progoni i ubistva pesnika, pisaca, umetnika samo su još više ubrzali propast od početka trulog i duboko nepravednog sistema. Ali ko će platiti – i da li se uopšte može naplatiti – za tugu umetnika odvojenih od onoga što jesu, svojega jezika i kulture? Spisak je beskrajan. Ivan Bunjin, Jevgenij Zamjatin, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, Aleksandar Solženjicin… Iako daleko od Rusije, oni nikada nisu prestali da pišu, govore i misle isključivo na ruskom (sličnu sudbinu dele i naši emigrantski pisci, setimo se samo poeme „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog). Čak i oni Rusi koji su počeli da pišu na drugim jezicima nikada nisu uspeli da se oslobode opsesivne potrebe za govorenjem o Rusiji. Baš takav je i Andrej Makin.
Stihovi Konstantina Simonova: „Čekaj me, i ja ću sigurno doći. / Ne slušaj kada ti kažu / kako je vreme da zaboraviš / i da te nade lažu“, opštepoznati su krik vojnika koji na frontu zaziva svoju dragu. Upravo taj motiv vojnika koji čeka u književnosti je obrađen beskrajno puta. Ali šta je sa onom drugom stranom? Sa onim ženama koje čekaju? Uopšte sa svim sudbinama žena koje su ni krive ni dužne postale najveće žrtve besmislenih muških ratova? Upravo to je tema romana „Žena koja je čekala“ Andreja Makina. Njegova radnja smeštena je u sibirske predele Rusije tačno trideset godina posle Drugog svetskog rata. Pripovedač (u isto vreme i glavni muški lik) je mladi lenjingradski student koji napušta metropolu u želji da vidi zaostale sovjetske predele sa opravdanjem da prikuplja građu o zaboravljenim narodnim običajima. Provincijska dosada, začinjena lokalnim partijskim aparatčicima, naglo biva prekinuta pojavom seoske učiteljice Vere. Njena lepota, sjedinjena sa tridesetogodišnjim čekanjem verenika koji se nije vratio iz Drugog svetskog rata, opčiniće mladoga studenta i na kraju dovesti do neočekivanog raspleta.
Neverovatna lakoća stila prvo je što opčinjava svakog čitaoca Makinovih dela, i to najpre zato što teme kojima se ovaj pisac bavi uopšte nisu lake. Motivi tuge, bola, melanholije što razdire čoveka i iskrene ljubavi koja nikako ne može imati srećan kraj opisani su na tako duboko emotivan način, a da pri tom nema ni najmanje primese sladunjavosti i patetike. Upravo zbog toga Makinovi likovi, i pored tragične sudbine, nisu ništa drugo nego najdostojanstveniji ljudi o kojima ćete ikada čitati. Život – i sve ono što on nosi sa sobom – može ih na sve načine mučiti, ali oni se neće predati. Oni neće kukati na svoju tragičnu sudbinu, oni neće stati. Oni će živeti, ma koliko god taj život bio bolan.
Andrej Makin je jedan od najznačajnih živih pisaca francuskog i ruskog jezika. Od detinjstva, a zahvaljujući svojoj babi, raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog saveza emigrira u Francusku gde doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani prevedeni su i objavljeni na srpskom jeziku.
Makinovo delo najbolje se može okarakterisati kao duboka himna ljudskom dostojanstvu i vrednosti ljudskog života, čak i onda kada je taj ljudski život na najmanjoj ceni. U savremenoj, ali i u uopšte celokupnoj, ruskoj književnosti ne postoji pisac koji je sa toliko talenta i ljubavi pisao o ženi. U „Zločinu Olge Arbeljine“ to je lik žene koja mora da nosi teret nevoljnog i gorkog stranstvovanja. „Kći heroja Sovjetskog saveza“ je žrtva raspada staroga sistema na čijim temeljima treba izgraditi novi. A u ovom romanu to je lik žene osuđene na večito čekanje i besmislenu nadu. Ali upravo u toj osudi na čekanje leži i najveća lepota. Kako to sam Makin kaže: „Ta žena živi od ovih retkih trenutaka lepote. Šta bi još ona mogla pružiti čoveku kojega voli? U nekom zbrkanom naslućivanju tada sam shvatao da je živeti, za Veru bilo način da održava vezu sa čovekom kojega čeka.“

Naslov: Žena koja je čekala
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2004
Strana: 120

Zemlje sumraka – Dž. M. Kuci

Zemlje sumrakaSve velike priče su već ispričane, pa literaturi jedino preostaje da otkrije nove forme i da se pošteno izruga nad „velikim temama“; pojednostavljeni je kredo postmoderne teorije književnosti. Kraj dvadesetog veka pored postmodernizma, obeležilo je i naglo splašnjavanje uticaja beletristike na društvene tokove na uštrb pamfletskih dela i teorija. Efemernost i hiperinflacija svih mogućih informacija, oznaka je „sajber“ doba u kojem živimo. Ima li tu mesta za neke nove literarne veličine, pitanje je koje se neminovno postavlja. Na sreću ima, a dokaz za to je južnoafrički nobelovac Dž. M. Kuci.
U svom prvom romanu „Zemlje sumraka“, objavljenom davne 1974. godine, Kuci je postavio ne samo osnove svojeg budućeg stila i poetike, već i ukazao na talenat koji se retko viđa. Fabula „Zemlje sumraka“ sastavljena je od dve ispovesti iz prvoga lica. Prvu piše Judžin Don, propagandista američke vojske u Vijetnamskom ratu; drugu Jakubus Kuci, istraživač nepoznatih predela Južne Afrike. Iako ih deli dva veka njihova opsesija je ista: civilizovanje „divljaka“; u prvom slučaju vijetnamskih seljaka, a u onom drugom afričkog plemena Hotentota. Stilski besprekorna i vešto vođena kompozicija u drugom sloju pred čitaoca postavlja univerzalna pitanja o smislu čovekovog života i njegovog dostojanstva.
Iako su obojene crnohumornim detaljima, ispovesti Kucijevih junaka nimalo nisu ni duhovite, ni naivne. I jedan i drugi; uvereni u ne samo svrsishodnost, već i u potpunu intelektualnu i moralnu nadmoć svojih svetonazora; kreću u „prosvećivanje“. Mržnja prema životu, prema radosti, uopšte prema svemu što je različito; osnova je njihove psihološke karakterizacije. Ima li boljeg svedoka tome nego jedan deo ispovesti Jakubusa Kucija: „Ako Hotentoti sačinjavaju neizmerni svet radosti, onda je to nepristupačan, nedokučiv svet, nedostupan ljudima kao što sam ja, koji moraju da ga se klone, što bi značilo da izbegavaju svoju dužnost, ili da ga uklone sa puta. (…) Ubijanje mi ne predstavlja nikakvo posebno zadovoljstvo; ali odlučio sam da ja budem taj koji će povući obarač i, u svoje ime i u ime svojih sunarodnika koji postoje, obaviti taj žrtveni obred, vršeći nad tamnim narodom ubistva koja smo svi želeli.“ Tragiku njihovih sudbina, kao i ljudi koji ih okružuju, do krajnjih granica će odvesti splet različitih okolnosti. Odgovor na pitanje – kome je ovde potrebno prosvećenje: divljacima ili onima kojih ih prosvećuju – Kuci ostavlja samim čitaocima.
Dž. M. Kuci do sada je objavio preko petnaest dela. Svetsku slavu je zadobio svojim trećim romanom „Iščekujući varvare“. Prvi je dvostruki dobitnik prestižne Bukerove nagrade za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Ovenčan je najvećim književnim priznanjem – Nobelovom nagradom za 2003. godinu. U obrazloženju žirija navodi se da Kucijevo delo karakteriše vešta kompozicija, duboki misaoni dijalozi kao i analitički kvalitet. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ i njenim vrsnim prevodiocima (najpre Arijani Božović) pred našim čitaocima su sva Kucijeva književna dela.
Iako je roman „Zemlje sumraka“ inspirisan monstruoznim političkim sistemom aparthejda, njegova osnovna vrlina je univerzalnost. Namerno birajući vremenski i geografski udaljene priče od sadašnjosti (kao i Ivo Andrić u „Prokletoj avliji“), Kuci ne samo da ispisuje oporu priču o divljačkim vremenima; već opštu sliku tragičnosti istorije ljudskog roda od njegovih prvih dana pa sve do danas. Kucijeva dela su gorka i teška, ali u isto vreme i raskošno bogata. Uz njih nema odmora ni razonode, jer vas svaka rečenica iz opusa ovog genija tera na duboko promišljanje i zapitanost nad svojom, i uopšte sudbinom celoga sveta. Najbitnije, Kucijevo stvaralaštvo pokazuje da zlatno vreme književnosti nije prošlo i da velikani poput Šekspira, Dostojevskog i Kafke – imaju dostojne naslednike.

Naslov: Zemlje sumraka
Autor: Džon Majkl Kuci (1940-)
Prevela: Lena Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2005
Strana: 137