Dželatov smešak – Anton Holcer

Reći da je ovaj svet satkan od protivrečnosti, neretko dovedenih do oksimorona, ništa je drugo nego otkrivanje poslovične rupe na saksiji. Ipak, o ratu se ne može govoriti a da se ne priča o baš toj protivrečnosti. Ako izuzmemo patološke slučajeve, manijake koje u ratu vide nešto svetlo, veliko i herojsko, većina rat posmatra kao najveće zlo koje čoveka može da zadesi. Ipak, ovo načelno protivljenje u istinskom susretu sa ratom nestaje. Setimo se samo ne tako davne naše prošlosti i slikе hiljade ludaka koji početkom devedesetih sa cvećem i veseljem ispraćaju tenkove u rat. Suštinski, slika je to razdraganog praćenja stotina mladića u skoro sigurnu smrt. U isto vreme, antiratni protesti su privukli znatno manje ljudi, i ne samo to, ljudi koji su se protivili ratu okarakterisani su kao najgori izdajnici i zlikovci. Da sve bude još bestidnije, oni koji su tokom devedesetih podržavali ratove, i to na svim zaraćenim stranama, sada kukaju za Jugoslavijom pitajući se „ko nas to zavadi“. I eto to protivrečnosti na dobro poznatom primera. Naravno, ona nije jedina, na kraju ta bestidna opijenost ratom nije rezervisana samo za široke narodne mase. Na početku Prvog svetskog rata evropska kulturna elita listom podražava rat. Na vest o izbijanju rata Sigmund Frojd ne krije oduševljenje. Ne razlikuju se ni Štefan Cvajg i Tomas Man. Razume se, uskoro će uslediti gorko kajanje. Ništa manje i posledice. Upravo ova tri velika intelektualca će strašno propatiti od nacističke zveri, rođene iz militarističkog nacionalizma koji su podržavali. I eto opet te protivrečnosti. Ali ni tu joj nije kraj. Dobar deo ratnika u istoriji naše civilizacije su hrišćani, nekad su čak i okarakterisani kao nekakvi branitelji hrišćanstva. Štaviše, gotovo sve religije aktivno potpomažu militarizam. I sve bi to bilo u redu da osnovu Hristove misle ne čini protivljenje nasilju. Dovoljno je samo prisetiti se Isusovih reči: „Ali ja vam kažem da se ne opirete zlu; a onome ko vas ošamari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi takođe. Volite svoje neprijatelje, blagoslovite one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze (…)“ I eto ponovo protivrečnosti dovedene do oksimorona. Pozivajući se na Isusa i verujući u njegovo božansko poslanje polazi se u rat, u isto vreme gazeći sve što je Isus propovedao. Suludo, zar ne? Kao što je i suluda ideja da se ratom zadobija pravda. Ili još luđe mir. Sjajno je to izrazio Borislav Pekić u jednom svom eseju: „Ratovati zarad mira je jednako jebati se zarad nevinosti“. Ali da ostavimo na stranu sve ove protivrečnosti i da se posvetimo priči o tome šta je zaista rat. Najbolje nam to pokazuje knjiga „Dželatov smešak“.
Istražujući istoriju ratne fotografije, Anton Holcer pronalazi mnoštvo do sada nepoznatih snimaka egzekucija tokom Prvog svetskog rata. Gde su ove fotografije bile sve vreme? Zašto niko ništa nije znao o njima? Kada su one snimljene? I najbitnije, ko su egzekutori i žrtve na njima? Polazeći od ovih pitanja, Anton Holcer piše jedinstvenu studiju, koliko priču o istoriji ratnih fotografija, još više o onome šta se krije iza tog užasa.
„Nacistički ubilački pohod bacio je u zasenak strahote Prvog svetskog raza, ali se pritom oslanjao na staru praksu i postojeće iskustvo. Civili su masovno deportovani u logore, kao od 1914. do 1918, ali su oni pretvoreni u logore smrti. (…) Nasilje je izvedeno po uputstvima koja je odredio birokratski sistem uništenja. Rat do istrebljenja koji su vodili nacisti bio je po svemu drugačiji i daleko strašniji od rata protiv civila u Prvom svetskom ratu. Ali, bez iskustva iz epohe 1914-1918. on bi bio nezamisliv“, piše Anton Holcer u ovoj studiji. I zaista, bestijalno nacističko zlo kao da je u zasenak bacilo pređašnja zla. Što je samo po sebi velika greška, ali i ogroman previd, zato što se ova dva užasa nalaze u neraskidivoj vezi. Štaviše, nacističko zlo ne bi bilo moguće bez prethodnih zala, uostalom kao i sva docnija zla. Anton Holcer to nenadmašno pokazuje u ovoj studiji kroz iscrpnu analizu uzroka koji su doveli do prilike da se to zlo ispolji, ali i kroz prikaz njegovog ostvarenja.
Anton Holcer, jedan od najistaknutijih savremenih istoričara fotografije, rođen je u Južnom Tirolu u Italiji. Studirao je političke i filozofske studije na nekoliko univerziteta, a u Beču je odbranio doktorsku disertaciju. Predaje na univerzitetima u Beču, Lincu i Lozani. Autor je brojnih studija, eseja i članaka o istoriji fotografije, posebno onih ratnih. Ovo je njegova prva knjiga prevedena na srpski jezik.
„Rat protiv civilnog stanovništva nije bio ni spontana, ni prolazna pojava, već ružno naličje ratne strategije. Kao i rat na liniji fronta, on je bio planiran. Zločini nad civilima bili su rezultat naređenja viših komandi, ali i direktnih pretpostavljenih“, piše Holcer u ovoj studiji. Kroz ove reči, ali i kroz čitavu knjigu, podiže se najveća optužnica protiv rata. Još preciznije, to je priča o stradanju nevinih u ratu. Holcer na slučaju Prvog svetskog rata, ne razlikuju se ni ostali ratovi, odbacuje tezu o ubistvima nevinih i civila kao sporadičnoj stvari, možda je najbolje reći iskliznuću iz herojskog poretka rata. Naprotiv. Po Holceru je nasilje ne samo pratilac rata, već i njegov sastavni deo. Nema boljeg dokaza za to stravičnih fotografija sakupljenih u ovoj knjizi, ali i Holcerove priče o tome kako su one nastale. Posle njih svaka priča o ratu kao nečem plemenitom, herojskom i velikom je izlišna. Rat je samo zlo. Ukoliko ne verujete u to, otvorite ovu knjigu i pogledajte fotografije nasmešenih vojnika kako vešaju decu, starce i žene. I tu se svaka priča završava.

Naslov: Dželatov smešak
Autor: Anton Holcer (1964-)
Preveo: Miloš Kazimirović
Izdavači: Prometej i RTS, Novi Sad, 2015
Strana: 368

Reči od mramora – Robert Hodel

U svakom ljudskom životu postoje trenuci koji određuju naše postojanje. Nekad je to minorna, skoro neprimetna stvar. Odluka naših roditelja da se presele u neku drugu zemlju, uzmimo ovo kao primer, odrediće naše postojanje. Iako ovo već zalazi u one nezahvalne priče „šta bi bilo kad bi bilo“, pokušajte da zamislite kako bi vaš život izgledao da se to odigralo. Ovo pitanje je posebno zanimljivo za literaturu. Mi ćemo ovde izdvojiti roman „Noć bez svitanja“ Dženi Erpenbek u kom se daje pet varijanti jednog ljudskog života. Slična stvar je i sa još jednim književnim žanrom, kontrafaktualnom istorijom. Ovaj žanr pokušava da predstavi kako bi izgledali naši životi da su se veliki istorijski događaji drugačiji odigrali. Na ovom mestu smo pisali o dva takva dela, „To je ovde nemoguće“ i „Dalas ’63“. Ali vreme je da se vratimo na početak i da ostavimo na stranu priče o tome šta bi bilo kad bi bilo i da pokušamo da progovorimo o stvarnim događajima koji određuju ljudske živote, i to na primeru literature. Možda je najbolje početi od Dikensa i od njegove životne priče. Finansijski problemi u porodici upoznaju Dikensa sa svetom užasnog siromaštva, toliko da je kao dvanaestogodišnjak primoran da svakodnevno radi po deset sati u fabrici cipela. Ovo iskustvo će odrediti kasnije Dikensovo stvaralaštvo, pogotovo izbor romanesknih tema. Ili da uzmemo još poznatiji slučaj. Kako bi izgledao život Dostojevskog, još više njegova dela, da nije doživeo sudbinu političkog osuđenika? Sasvim sigurno potpuno drugačije. Nama bliža, mučna istorija dvadesetog veka i ludilo totalitarizma preokrenuće mnoštvo ljudskih sudbina. Upravo to iskustvo koja menja ljudski život postaje dominantna tema brojnih književnika. Jedan od najpoznatijih primera je stvaralaštvo Imre Kertesa, koji je dečak odveden u Aušvic. Svako njegovo delo određeno je ovim iskustvom, a ovde ćemo izdvojiti Kertesovu knjigu „Jedan događaj“ (Prosveta, 2006) koju je napisao sa Peterom Esterhazijom. Banalni, sasvim obični prelazak državne granice postaće pakao za Kertesa kada se taj događaj suoči sa sećanjem na holokaust. To određenje života traumatičnim događajem prisutno je i kod Borisa Pahora, Danila Kiša, Borislava Pekića, da nabrojimo samo neke pisce. Isti slučaj je i sa Dragoslavom Mihailovićem. Sjajnu knjigu o tome donosi Robert Hodel.
Kako joj i podnaslov govori, knjiga „Reči od mramora“ se fokusira na život i delo Dragoslava Mihailovića, i to tako što se ove dve ravni – privatni život i literatura – neprestano prepliću. Pripovedajući o Mihailovićem životu, Hodel polazi od njegovog ćuprijskog odrastanja, smrti roditelja, školovanja, hapšenja, isleđivanja i odlaska na Goli otok. Mučno iskustvo golootočkog stradanja odrediće kasniji piščev život, ali i njegove dominantne književne teme. Pripovedajući o njima, i to kroz govor o svakom Mihailovićevom delu ponaosob, Hodel ispisuje priču o velikom piscu i njegovoj sudbini.
Vešto kombinujući Mihailovićeva sećanja, gotovo polovinu knjige predstavljaju razgovori koje je autor vodio sa njim, sa književno-teorijskim studijima i istorijskim izvorima, Hodel pravi odličnu sintezu jednog života. Ubedljiv je to i iscrpan prikaz Mihailovićevog životnog puta, ali i sjajan prikaz jednog veličanstvenog književnog opusa. Posebni poslasticu predstavlja dodatak knjizi u kom brojni pisci daju svoje uspomene na život i delo Dragoslava Mihailovića. Među njima su Danilo Kiš, Mihiz, Ivan V. Lalić… Posebno je dirljiv zapis Miljenka Jergovića koji progovora o iskustvu Golog otoka na izuzetan način: „(…) zarobljenici Golog otoka nisu bili zatočeni u ime Partije i njezinih čelnika, niti ih je zatočila neka zla politika i tajna policija. Oni su, generalno govoreći, bili zatočenici cjelokupne zajednice, koja ih je, slijedeći odluku suda svjesno odbacila i prezrela. Svaki pokušaj rehabilitacije logoraša s Golog otoka, čemu je i posvećena sva sila Mihailovićevih golootočkih knjiga, nužno podrazumijeva da zajednica prihvati pretežak teret na vlastitoj savjesti. Prezir koji su trpjeli logoraši trebao bi biti zamijenjen prezirom koji će trpjeti zajednica jer ih je prezirala.“
Robert Hodel, istaknuti nemački slavista i prevodilac, rođen je u Švajcarskoj. Nakon studija na nekoliko univerziteta postaje profesor slavistike u Hamburgu. Na nemački je preveo dela brojnih srpskih književnika. Autor je niza naučnih radova, studija i monografija. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih drugih naučnih ustanova.
„(…) to ne znači da sam se kao pisac specijalno orijentisao nego sam šarolikost tih sredina koristio kao jednu od mogućnosti kazivanja tragičnog bogatstva ovog života“, govori Dragoslav Mihailović u ovoj knjizi o svom književnom delu. Mihailovićev fokus na sudbine odbačenih, duboko izmučenih, neretko prokaženih ljudi, ono je što Hodela intrigira i što postaje središte ove studije. Odakle je to proizašlo nije teško odgonetnuti. Iskustvo Golog otoka, ništa manje kasnije golootočke stigme, odredilo je ne samo život pisca, već i njegovo delo. Najbitnije od svega, to stradanje je rezultiralo duboko humanističkom, nećemo pogrešiti ako kažemo – empatijskom vizijom sveta u čijem su središtu sudbine ljudi koji pate, stradaju ili žive u užasnim životnim okolnostima. Najbolje to sam Robert Hodel, autor ove izvanredne knjige, određuje: „U ovom empatijskom posmatranju individualnog karaktera, pri kome se vrednost pojedinačnog života nikada ne dovodi u pitanje u ime neke apstraktne, političke ili religiozno motivisane ideje, skriva se i autorov neizrečen pogled na svet. Mihailović predstavlja nominalizam, obeležen dubokom, humanističkom tradicijom.“

Naslov: Reči od mramora
Autor: Robert Hodel (1959-)
Prevela: Mina Đurić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaze Mihailovićevih dela „Uhvati zvezdu padalicu“,
„Gori Morava“ i „Jalova jesen“

Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Besnilo – Borislav Pekić

Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne ugiba nikada; da se može desetke godina pritajiti (…) da će možda doći dan kad će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekome sretnom gradu“, poslednje su rečenice u čuvenoj Kamijevoj „Kugi“. I početak naše priče. Kako mislimo, a to se nažalost najčešće pokazuje kao neistina, iskustvo velikih tragedija nas podučava da takve greške nikada više ne ponovimo. Nema boljeg primera za to od ratova. Iskustvo Prvog svetskog rata našu vrstu nije sprečilo da započne još jedan, znatno krvaviji rat. Holokaust nas nije sprečio da počinimo nove masakre i genocide. Baš kao što nas ni iskustvo stanovnika Uskršnjeg ostrva nije ničemu naučilo. Masovna seča drveća zarad izgradnje čuvenih kipova dovela je do potpunog uništavanja prirodnih resursa na ovom ostrvu. Rezultat je bilo desetkovanje stanovništva i posledice koje se i danas osećaju. Ono što će se svima nama desiti ukoliko se trend uništavanja životne sredine nastavi ovim tempom. Suština svega je da naša vrsta ne izvlači nikakve lekcije iz svojih grešaka, računajući valjda da će opasnost sama po sebi proći ili da se ona nikada više neće ponoviti. Jedini problem je što bacil kuge, kako to kaže Kami, nikada ne umire. Naprotiv, on samo čeka povoljnu priliku da se ponovo „probudi“. Te činjenice smo postali svesni ovih dana usled epidemije koronavirusa. I to ponajviše kroz ono čemu nas uče posledice i prateći efekti svake velike opasnosti. Prva je krhkost našeg znanja. Još više, koliko su velike naše zablude. Evo samo par primera. Protivnici vakcinacije sada mogu da vide kako izgleda svet u kom vakcine protiv zaraznih bolesti ne postoje. Isto tako, trenutna epidemija nas uči koliko je dragoceno istinsko znanje. Lečiti nas ne mogu šamani, vračevi i raznorazni prevaranti već isključivo lekari. Valjda ćemo u budućnosti shvatiti da to važi u svakoj oblasti života. Ono što nismo shvatili, a izgleda da to nećemo shvatiti ni u budućnosti, je jednakost svih ljudskih bića. Virus se ne obazire na to da li ste belac ili crnac, Srbin ili Aboridžin, bogat ili siromašan… Isto tako, to je i vrednost zdravog razuma. Masovna histerija, mnoštvo nesuvislih pretpostavki, ništa manje okovanost strahom dovela je do grotesknih scena, onih predapokaliptičnih kupovina po celom svetu. Zabluda potrošačkog društva da nam kupovina donosi sreću, sada je preokrenuta. Kupovina, kako to mislimo, donosi sigurnost. I ono što je najbitnije, a što će se tek pokazati, velike opasnosti nam otkrivaju ko smo mi zaista i šta se to zapravo krije u našim dubinama. Niko o tome nije pisao tako dobro kao Borislav Pekić.
Sasvim je uobičajeni dan na londonskom aerodromu Hitrou. Policija je tu da očuva sigurnost, lekari da nekako saniraju „aerodromske“ bolesti, brojni službenici da omoguće red i nesmetani protok saobraćaja. Baš kao što je i uobičajena gužva na aerodromu. Sve će se to promeniti u trenu. Na Hitrou sleće avion u kom se nalazi bolesna monahinja. I to zaražena opakim besnilom. Da sve bude još gore, besnilo počinje da se širi, sve dok celi aerodrom ne postane veliki karantin. Onaj u kom će se pokazati prava čovekova priroda.
Zamišljen kao prvi deo antropološke trilogije (kasnije su usledili „1999“ i „Atlantida“), „Besnilo“ je udžbenički primer „idejnog romana“. Baš kao i u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, Pekić preko pripovedanja o jednoj bolesti pokušava da prikaže rastakanje i propast jedne civilizacije. Ono što je bitno, ta propast je prikazana na literarno savršeni način. To je na prvom mestu forma. Koristeći paraliterarne žanrove (ponajviše triler, roman katastrofe, ali i horor), Pekić stvara zanimljivu priču koja će svakog čitaoca držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Na odličnu priču nadovezuje se Pekićeva nenadmašna erudicija. Gotovo da ne postoji oblast pomenuta u ovom romanu (bila to genetika, rad policijskih službi, tok bolesti i lečenja…) u kojoj Pekić ne briljira. I ono što je najbitnije, radnja nije „pojela“ suštinu. U pozadini savršeno napisane priče stoji pokušaj da se odgonetne koren bolesti cele jedne civilizacije: „Bolest postaje strašnija ukoliko se o njoj više govori. A o ničem drugom u karantinu se i ne govori. I to što se čuje najčešće su čudovišne mitologomene, rođene u nakaznom spoju neznanja i straha.“
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Podgorici. Kao mladić je zbog osnivanja političke organizacije uhapšen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku na slobodu studira eksperimentalnu psihologiju. Objava njegovog prvog romana „Vreme čuda“ izaziva jednodušne pohvale kritike. Za drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu. Upravo ovaj roman je početak epopeje o porodici Njegovan, sedmotomnog romana „Zlatno runo“. Pekić je bio izuzetno plodan pisac. Pored niza romana, zbirki pripovedaka i drama, ostavio je mnoštvo knjiga eseja, književno-teorijskih ogleda, memoarske proze… Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio gotovo sva jugoslovenska književna priznanja. Celokupni Pekićev književni i esejistički opus nedavno je objavljen u izdanju „Lagune“ i „Službenog glasnika“.
„U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno“, piše Pekić u ovom romanu. Što je i njegova suština. Izabravši da taj put razobličavanja i pokazivanja ljudske suštine izvede kroz žanr-roman Pekić je učinio veličanstvenu stvar. To je pre svega dokaz da se o onim velikim i bitnim pitanjima može pisati na zanimljiv i uzbudljiv način. I još bitnije, na način koji će privući ljudi koji se nikada ne bi poduhvatili takvog štiva. Ono što Pekić pokušava, i u tome uspeva, je pokazivanje šta se to krije u najmračnijim ćoškovima naše duše i to kroz sukobljavanje sa velikom opasnošću. Čitanje ovog romana je pravo zadovoljstvo, pogotovo u danima u kojima se suočavamo sa sličnom opasnošću. „Besnilo“ nas suočava sa nama samima, sa našim iluzijama i glupostima, suštinski sa onim šta smo učinili od sveta u kom živimo. Ništa drugo nego sa bolešću savremenog sveta, koja nije ni besnilo, baš kao što to nije ni koronavirus u današnjici, već ono što mi: „Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je (…) pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“

Naslov: Besnilo
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 624

Pročitajte i prikaz Pekićevog dela „Život na ledu“

Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Lekari – Goran Milašinović

Biti pisac nimalo nije zabavna stvar. Naravno, ako govorimo o pravim piscima. Uzmite samo u obzir koliko je truda potrebno da se zamišljena ideja ostvari i stavi na papir. Koliko je tu tek još prerađivanja, ispravki, rada na tekstu… A nagrada za to je smešna i gotova nikakva. Slava dolazi samo retkim piscima, još ređe onima koji su zaista kvalitetni, a o materijalnim benefitima tek ne treba trošiti reči. U današnjoj Srbiji sasvim sigurno ne postoji ni pet pisaca koji žive isključivo od pisanja, naravno ako se tu ne računaju televizijske voditeljke, tabloidni novinari i ostala bagra. Ali ni to nije sve. Sujeta, ponekad se čini da su pisci veći egocentrici od operskih diva; lažno osećanje bitnosti, kao da su zaista nekome u današnjem vremenu bitni književnici, iz koje proizilazi mišljenje da je ovoj sorti dozvoljeno ono što drugima nije (dovoljno je setiti se Selina i njegovih ludila); isto tako i uverenost da svet funkcioniše kao u njihovim knjigama, pa to rezultira „sveznajućim pripovedačima“ u svakodnevnom životu. Ni to nije kraj. Baš kao i svi ljudi, tako i pisci imaju bezbroj drugih mana. Pokvareni su, zli, prosti, pohlepni, često znaju da odaberu pogrešnu ideološku ili političku stranu, tvrdoglavi, neretko i glupi. Ipak, ako ostavimo sve ove mane po strani, pisci imaju jednu prednost koja ih odvaja od drugih ljudi. A ta prednost je mogućnost da se „uđe“ u tuđu kožu i svet vidi van okvira sopstvenog pogleda. Većina ljudi je za to nesposobna. Najjednostavnije rečeno, ljudi se vode isključivo svojim emocijama i intimnim zaključcima koji su najčešće, i to na nesreću, plod stereotipa, lažne informisanosti i unutrašnjih zabluda. Sve je to ljudski (isuviše ljudski, rekao bi Niče) i nešto sasvim uobičajeno. Ali, da se mi vratimo na našu temu. Još tačnije na moć da pisac „uđe“ u druge ljude. Razume se, ovo nije nikakvo čudotvorstvo ili nadnaravna pojava, naprosto, ukoliko želi da stvori vredno književno delo pisac mora da se saživi sa svojim junacima. Pored silnog istraživanja i čitanja, koga ovo zanima neka obavezno uzme u ruke Pekićev dnevnik i vidi koliko je on dugo i istrajno proučavao istorijske izvore ne bi li mogao da napiše „Zlatno runo“, za ovo je potrebno pažljivo posmatrati i proučavati druge ljude. Veliku pomoć, naravno, predstavlja kada pisac piše o onome šta dobro poznaje. Baš kao što to čini Goran Milašinović u zbirci priča „Lekari“.
Priča koja otvara zbirku, „Anatom“, govori o Savi Paniću, siromašnom studentu koji zahvaljujući naučnom radu uspeva da se uzdigne. Da li je ipak nauka ta koja će uspeti da mu donese sreću, tema je ove priče. „Dva lica“ su pripovest o životnom nezadovoljstvu i ambicijama. Junakinja treće priče, „Ekspert“, Kristina, se ne libi da svoju mladost i lepotu upotrebi kao sredstvo za napredovanje u karijeri. „Filatelista“ su priča o lekaru koji odlazi u penziju, ali svoj život nikako ne može da zamisli bez rada. Junake priče „Poruke“ razdvaja rat devedesetih. „Prečice“ govore o estetskom hirurgu koji ceo svoj život i profesionalnu karijeru zasniva na vezama i prevarama. Pretposlednja priča u zbirci „Strah“ je posvećena umirućem lekaru koji misli da se spas nalazi u alternativnoj medicini. „Tajna“, priča koja zatvara zbirku, govori o lekarki koja zanemarujući sopstveno zdravlje odlazi u smrt.
Goran Milašinović je napisao osam sjajnih portreta lekara. Prilježno istražujući život svojih junaka i prodirući do najvećih dubina njihovih unutrašnjih svetova, autor sastavlja sjajne pripovesti. Najbliži starinskom načinu pripovedanja, nikako ne u onom pežorativnom smislu, Goranu Milašinoviću je priča svetinja. I to daje sjajan rezultat. „Lekari“ su priče ispripovedane jednostavnim, konciznim i naizgled lakim stilom na koji se nadovezuju odlične opservacije o svetu koji nas okružuje: „Svi su se nečega plašili, strah se osećao u svakoj izgovorenoj rečenici. Pridošlice su se plašile Beograđana, Beograđane su plašile izbeglice. Svet se plašio Beograda, Beograd je strahovao od sveta. Oni koji nisu bili Srbi plašili su se Srba, Srbi su se plašili svakoga. Strah se proširio glavnim gradom države kao metastaze.“
Goran Milašinović je rođen u Đakovu. Završava studije medicine na Univerzitetu u Beogradu. Svetski je priznat kardiohirurg, trenutno na čelu Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije, kao i profesor na Medicinskom fakultetu. Na književnoj sceni je debitovao sa zbirkom pesama „Neistraženi bolovi“ (1989) i do sada objavio osam romana („Apsint“, „Trougao, kvadrat“, „Rascepi“, „Slučaj Vinča“…) i jednu knjigu epistolarne proze („Voltin luk“ sa Živojinom Pavlovićem). Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađivan.
Lekari pisci nisu retki u svetskoj literaturi (Čehov, Bulgakov, Artur Konan Dojl…), kao ni u našoj (Jovan Jovanović Zmaj, Laza Lazarević, poprilično zaboravljeni Žak Konfino…), ali gotovo niko od njih, izuzimajući tu Bulgakova, nije za svoju književnu temu uzeo sudbine lekara. Goran Milašinović to čini i stvara delo koje zavređuje sve komplimente. Poznavanje profesije za autora je samo početak, jer bez dobrog poznavanja, a onda i otkrivanja, ljudske nutrine, a ona je mnogo veća od profesionalne vokacije, ovo delo ne bi imalo nikakav književni značaj. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije na talenat pisaca da uđu u unutrašnji svet drugih ljudi i da ga onda prenesu na papir. Priče Gorana Milašinovića su baš takve. Dubinski su to uvidi u ljudsku psihu i sjajno otkrivanje naših unutrašnjih mehanizama, i što je još bitnije priče su to napisane pitkim, zanimljivim i dobrim stilom.

Naslov: Lekari
Autor: Goran Milašinović (1958-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 191

Tamo gde počinje zabava – Čarls Simić

Piše se samo za nekog čitaoca. Nije da laže onaj koji kaže da piše samo za sebe lično. On je stravično ateistički nastrojen“, tako Umberto Eko u jednom eseju vidi ishod svakog pisanja, govoreći dalje da bi nastavio da piše čak i ako bi sutra neka katastrofa zadesila svet, i to u nadi da će ipak neko nekada uspeti da pročita ono što je napisao. Naravno, postoje i pisci koji se sa ovim ne slažu, počevši od Kafke pa sve do Džona Kenedija Tula, ali je opet njihovo književno delo zadobilo puni smisao tek po objavljivanju. No, da se vratimo na početak. Odakle dolazi potreba umetnika da podeli svoje delo sa drugima? Ako zanemarimo materijalne benefite (novac, slava, uticaj, samopotvrđivanje…) u srži ove potrebe je susret sa ljudima koji će umeti da cene napisano, i ne samo to – onima koji će u umetničkom delu pronaći ono što je bila autorova preokupacija i muka. Na nesreću, ta nada se obično izjalovi. Koliko je samo autora koji su svom delu posvetili godine i godine truda, da se ne priča tek o ostalim mukama, a da ono nije dobilo nikakvu povratnu reakciju. Ili još gore, komentare koji nemaju baš nikakve veze sa onim što je autor napisao. Dobro, zato je tu književna kritika, koja bi jelte trebala da znalački oceni šta je to autor hteo da „kaže“. Ali tu nastupa problem. Pogotovo u Srbiji gde književna kritika ima status životinjske vrste pred potpunim iščeznućem. Već godinama nijedne dnevne novine (pa čak ni one koje se hvale svojom tradicijom i kulturnim uticajem) nemaju književnu kritiku, a i ono što bi moglo da bude podvedeno kao književni prikaz najčešće je plaćeni tekst izdavača. Koliko je ovo posledica duha vremena i gubljenja uticaja književnosti, isto tako je za nestanak kritike odgovorna i ona sama. Književna kritika je postala krajnje dosadna i nepotrebna. Nesuvisli tekstovi prepuni opštih mesta bez ikakvog smisla i poente, besplodno teoretisanje iza kojeg stoji samo zjapeća intelektualna i životna praznina, ali neretko i politički obračuni gde kritičari postaju ideološki komesari, sve su to razlozi zbog kojih je književna kritika, i to ponajviše kod nas, izgubila svaki značaj. I šta preostaje piscu? Pa ništa drugo nego da popuni tu prazninu i da počne da piše o svom delu. Pisac smenjuje kritičare, podjednako i teoretičare, „raščlanjavajući“ samoga sebe, svoje preokupacije, ideje i dela koje ga inspirišu. Baš kao što to čini čuveni Čarls Simić.
Od zabeleški o američkom jugu, preko istorije Njujorka, pa sve do pevačkih talenata u porodici Simić, Čarls Simić u prvom delu knjige „Kaleidoskop“ piše autobiografske zapise protkane brojnim društveno-političkim zapažanjima. Druga celina knjige „Antiutopija“ je posvećena piscima. U njoj saznajemo kako Simić vidi stvaralaštvo Borislava Pekića, sudbinu literature u dvadesetom veku, ali i fašističku prošlost Mirče Elijadea. „Antologija“, treća celina knjige, je posvećena pesnicima. Može li se valjano prevesti srpska narodna epika na engleski, zbog čega je značajan Vasko Popa i koje to Nerudine pesme vreme nije pojelo, otkriva autor. Četvrti deo knjige „Život slika“ je posvećen likovnoj umetnosti, dok u onom petom, „Siročad tišine“, Simić piše o svojoj poeziji.
Ono što najviše pleni u Simićevim esejima je virtuozna moć pripovedanja. Nalik najboljim prozaistima, Čarls Simić piše tekstove koji se čitaju sa uživanjem, a u isto vreme sa sobom nose nenadmašnu erudiciju. Kristalno jasni jezik, oplemenjen duhovitošću, uvlači čitaoca u svet politike, ideja i književnih teorija koji postaju sve samo ne dosadne. Najbitnije od svega, Čarls Simić nikoga ne štedi. Pogotovo narod iz kojeg je potekao: „Najgore je biti u pravu u pogledu onih kojima sami pripadate. To vam nikad ne opraštaju. (…) Bili bismo mnogo omiljeniji kod nacionalista ako bismo se slikali držeći nož pod grlom nekog deteta nego ako bismo marširali protiv nekog rata koji su oni vodili i izgubili.“
Pesnik i esejista Čarls Simić predstavlja jedno od najvećih imena savremene svetske literature. Rođen je u Beogradu, iz kojeg se kao dečak zajedno sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. Do sada je objavio preko dvadeset zbirki poezije (pomenimo samo „Raščinjavajući tišinu“, „Beskrajna tuga“, „Oštrine“, „Ta sitnica“…), nekoliko knjiga eseja („Alhemija sitničarnice“, Gledaj dugo i netremice“, „Metafizičar u mraku“…). Na engleski jezik je preveo knjige pesama Vaska Pope, Branka Miljkovića, Ljubomira Simovića i brojnih drugih srpskih pesnika. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najveća američka i svetska priznanja, od kojih je najznačajnija Pulicerova nagrada.
„U idealnom pogledu, pesma koja razmišlja puna je ogledala… Ona meri jaz između reči i onoga što se one usuđuju da imenuju… Jaz između postojanja i onoga što je rečeno“, ovako Čarls Simić razmišlja o onome šta je poezija i u isto vreme na najbolji način objašnjava suštinu svojih eseja. Ogromni dijapazon tema, od porodične istorije (našoj publici će posebno biti zanimljiv esej „Odrod“ u kojem autor piše o srpskom poreklu i šta ono za njega predstavlja), preko sudbine velikih umetnika (svejedno da li pisaca, pesnika ili slikara), pa sve do sopstvene poezije, Čarls Simić traga za onim šta stoji iza njegovog stvaralaštva. U isto vreme to su i mudra promišljanja o svetu u kojem živimo, koliko opora toliko i duhovita. Kakvo je, recimo, ovo: „Reformatori čovečanstva liče mi na idealističke nadzornike kaznenih institucija koji su ubeđeni da se okoreli kriminalci mogu prevaspitati. Radije bih poverovao da tigar može postati vegetarijanac nego da se ljudi mogu masovno preobraziti u nesebične.“ Ipak, ova knjiga je ponajviše vodič kroz unutrašnji svet Čarlsa Simića. Koji su ga to umetnici inspirisali, kakve posledice je ostavila politika i ideologija na njegov život, čemu uopšte umetnost, a pogotovo poezija, sve su to teme sa kojima se Simić hvata u koštac stvarajući ovu izuzetnu knjigu eseja koja se čita sa uživanjem.

Naslov: Tamo gde počinje zabava
Autor: Čarls Simić (1938-)
Prevela: Vesna Roganović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 202