Isusovo školovanje – Dž. M. Kuci

„Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje. Bože, kako prazno i strašno postaje na tvom svetu“, Gogolj zapisuje u svojim poslednjim danima. Plamen ludila već je zahvatio velikog pisca. Plamen je to u kojem će sagoreti drugi deo „Mrtvih duša“, ali i piščev život. Jedina uteha u svom tom ludilu bilo je obećanje drugog života. Nekog boljeg budućeg postojanja u kojem neće biti baš tako teško živeti. Očajnička vera u boga karakteriše još jednog velikog ruskog prozaistu. „Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“, zapisuje Dostojevski u svojim dnevnicima. Celokupno stvaralaštvo Dostojevskog omeđeno je verom u boga (pa čak i ako je taj bog u suprotnosti sa istinom), a samim tim i u obećanje nekog budućeg pravednijeg postojanja. Nema pravde na zemlji, na njoj je samo niskost i zlo, grakće Dostojevski. Najplastičnije je to izrazio u priči „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Siroče ostavljeno od strane čitavog društva da umre u božićnoj noći od gladi i studeni jedinu milost može dobiti od boga u budućem životu. Ta ideja budućeg života, kontrapunkta očaju u kojem sad živimo, nije izražena samo kod ovih velikih ruskih pisaca. I nije ograničena samo na boga i obećanje života posle smrti. Ljudima je potrebna uteha i na zemlji. Tome silne utopije (o kojima je na ovom mestu već pisano), svejedno da li izmaštane ili sprovedene u delo. Ne razlikuje se ni bekstvo od sadašnjeg života. Sveprisutna je to književna tema. O bekstvu govori italijanski nobelovac Luiđi Pirandelo u romanu „Pokojni Matija Paskal“ ispisujući pripovest o čoveku koji kroz niz lažiranih smrti neprestano beži iz novog u novi život. Takav je i junak romana Tomasa Mana „Ispovesti varalice Feliksa Krula“, ali i brojni likovi iz zbirke pripovedaka „Bekstvo“ Alis Manro. Svoj novi život u bekstvu ostvario je čuveni pesnik Rembo odricanjem od književnog stvaralaštva i ulaskom u svet radničke klase (gde je stigao da bude vojnik, nadzornik kamenoloma, trgovac kafom ali i oružjem). Ponekad i obećanje nove zemlje može biti spas. To uzdanje u zemlju u kojoj teku med i mleko vidimo još u Starom zavetu, a ovaj mit traje sve do današnjice, možda najbolje izražen u priči o novoj obećanoj zemlji Americi. O tom novom, možda i boljem, svetu i životu piše nobelovac Dž. M. Kuci.
Priča koja je započeta u romanu „Isusovo detinjstvo“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali mnogo bolje je pratiti radnju u kontinuitetu) se nastavlja u „Isusovom školovanju“. Simon i njegov usvojeni sin David se posle brodoloma iskrcavaju u novoj i nepoznatoj zemlji. Tu pronalaze Ines koja će postati Davidova majka. U sukobu sa vlastima koje Davida žele da odvoje od roditelja, ova čudnovata porodica beži u gradić Estrelja, gde počinje njihov novi život. Mladi David se upisuje u nekonvencionalnu plesnu školu pod upravom Ane Magdalene. Kada Ana biva usmrćena od strane školskog poslužitelja Dmitrija, dolazi nova porodična epopeja.
Okarakterisati „Isusovo školovanje“ je izuzetno težak zadatak. Roman je svakako, ali ovo delo izmiče svim žanrovskim određenjima romana. Kuciju gotovo da nije stalo do opisa sveta u kojem se nalaze njegovi junaci. Isti takav slučaj je i sa kompozicijom u kojoj je radnja, čini se, samo nužno zlo. Romaneskna struktura je neophodna kulisa za ono što Kuci želi da ostvari. A to je dijalog između Simona i posinka Davida. Onog deteta koje odbija da se svede na meru sveta u kojem živi: „Zato što, po njegovom, moraš prvo da se smanjiš. Moraš da postaneš sitan kao zrno graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška koje je u zrnu graška. Tek onda možeš da računaš na njegov način, kad si sitan sitan sitan sitan sitan.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze, kao i nekoliko zbirki eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom u izdanju „Paideje“.
Nalik Platonovim dijalozima, Kuci u „Isusovom školovanju“ tka priču o stvarnosti novog sveta u koji je smestio svoje junake, ali je to u stvari priča o ograničenjima sveta u kojem sad živimo. S jedne strane je otac Simon, a sa one druge dete David koje pokušava da shvati pravila i suštinu života. Gotovo je nemoguće nabrojati sve teme sa kojima se Kuci hvata u koštac, ali da navedemo samo neke. Tu su smrt, ljubav, seksualnost, postojanje boga, zakon, zlo, okrutnost prema drugim ljudima i životinjama… Isto tako, beskrajan je spisak mislilaca, filozofa i pisaca čije tragove pronalazimo u ovom romanu. I sam naslov, „Isusovo školovanje“, je isključivo metafora, potrebno je ovo reći zbog čitaoca koji će tražiti doslovnog Isusa. Suštinski, Kuci je, ajde da upotrebimo ovu malo težu reč, zloupotrebio formu romana da bi napisao raspravu o velikim pitanjima i idejama. I stvorio maestralnu filozofsko-književnu igru, smeštenu u okvir nekog novog boljeg sveta i života, koja paradoksalno odbija svaku moguću ideju o boljem svetu koji nas čeka: „(…) nikad ne slušaj kad ti obećavaju novi život. Novi život je laž, dečko moj, najveća od svih. Nema drugog sveta. Postoji samo ovaj. (…) Samo pomrčina, pomrčina i ništa sem pomrčine.“

Naslov: Isusovo školovanje
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2017
Strana: 237

Moj krivotvoreni život – Piter Keri

Nesreća sa velikim književnim delima, pogotovo sa onim koji su postali klasici, jeste neminovno gubljenje njihovog značenja usled protoka vremena ili još češće ljudske gluposti. Tako se danas „Guliverova putovanja“ čitaju kao avanturistički roman, neretko kao knjiga za decu, dok osnovno značenje ovog romana ostaje zatamnjeno. Da se ne priča tek o „Ani Karenjini“ koja već decenijama, bez preterivanja, trpi raznorazna silovanja od strane netalentovanih filmadžija i modernih ‘čitača’. Jedan od drastičnijih primera ove značenjske transformacije je i čuveni roman Meri Šeli „Frankenštajn“. Ako je „Frankenštajn“ prvobitno predstavljao parabolu o ljudskom karakteru, on se danas isključivo čita kao zabavni roman sa puno krvi, munja i gromova. Tome su posebno doprinele filmske adaptacije i eksploatisanje čudovišta, koje je u međuvremenu postalo jedan od najprepoznatljivijih likova masovne kulture. Namera Meri Šeli da metaforički predstavi odnos društva prema izopštenim i drugačijim gotovo da je nestala. Isto tako, izgubila se i ona osnovna potka. Odnos tvorca i njegove tvorevine kroz koji Meri Šeli anticipira budućnost. Viktor Frankenštajn može biti Alfred Nobel koji stvara dinamit iz plemenitih pobuda, ali njegov izum ubrzo postaje ubojito ratno oružje. Velikim fizičarima ni na kraj pameti nije bilo da će njihovo proučavanje cepanja atoma dovesti do atomske bombe i Hirošime i Nagasakija. Prve posledice velike informatičke revolucije, genetski modifikovanih organizama i robotike tek sad počinjemo da vidimo. Suštinski, gotovo svaki čovekov izum, ma koliko u svojoj biti bio plod plemenite žudnje, pre ili kasnije se pretvara u svoju suprotnost. Od ovoga ne treba izuzeti ni umetnost. Primeri sa početka su i benigni. Pogotovo kad se setimo Ničea i njegove zloupotrebe od strane nacista. Ideja natčoveka, utopijska zamisao jednog filozofa, pretvorena je u monstruozni politički program o nadmoći germanske rase. Na našim prostorima je takav slučaj sa stvaralaštvom Ive Andrića. Umetnički prikaz jedne epohe, ne treba smetnuti sa uma ni duboku humanističku notu Andrićevog stvaralaštva, u današnjici je postao poprište prljave političke borbe. O svemu ovome, a ponajviše o odnosu tvorca i tvorevine, Piter Keri je napisao sjajan roman.
Sara Elizabet Džejn, urednica uglednog britanskog književnog časopisa, dolazi u Kuala Lumpur. Tu upoznaje Kristofera Čaba, odbeglog Australijanca. Čab konačno pronalazi sagovornika i otpočinje sa svojom životnom pričom. A u njenom središtu je najveći australijski književni skandal svih vremena. Odmah po završetku Drugog svetskog rata, Čab odlučuje da razori modernu književnost, smatrajući je za izveštačenu i bezvrednu. Izmišlja pesnika Boba Mekorkla, njegov pesnički opus i biografiju, i sve to objavljuje u najprestižnijem australijskom književnom časopisu. Međutim, novi preokret sledi. Stihovi Mekorkla izazivaju osudu javnosti zbog navodnog nemorala i urednik časopisa završava na sudu. Da sve bude još luđe, na sudu se pojavljuje čovek koji za sebe tvrdi da je Bob Mekorkl. I što je još gore, počinje da proganja svog „tvorca“ Kristofera Čaba.
Smešten u nekoliko prostornih i vremenskih dimenzija, roman „Moj krivotvoreni život“ predstavlja pravu literarnu čaroliju. Piter Keri je uspeo da duboko kompleksnu priču (koja se odigrava tokom nekoliko decenija i na tri kontinenta) ispriča iz više vizura. Narator je Sara, ali u njeno pripovedanje uskače Čab koji govori svoju priču. Hipnotička Čabova pripovest ipak u sebi sadrži pukotine. I tu uskaču priče drugih učesnika i svedoka. Šta je u stvari istina, i da li istina uopšte postoji, čitalac mora sam da zaključi i pronađe izlaz iz ove maestralne literarne zagonetke Pitera Kerija.
Piter Keri, sasvim sigurno najznačajniji australijski romansijer svih vremena, je rođen u gradiću Bakus Marš. Upisuje studije, ali ne uspeva da ih završi i postoje pisac reklamnih tekstova. Pažnju kritike i javnosti privlači njegova zbirka priča „Egzotična zadovoljstva“. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga memoarske proze. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još nobelovcu Dž. M. Kuciju) za romane „Oskar i Lusinda“ i „Istinita priča o Kelijevoj bandi“, kao i brojnih drugih internacionalnih književnih priznanja. Na srpskom je objavljeno šest njegovih dela.
U osnovi ovog romana leži istinita priča. Velika australijska književna prevara (Piter Keri u ovom romanu menja samo imena učesnika) zaista se desila. Ali na njoj Keri ne staje. Možda je najbolji reći da je ona samo impuls za priču ili još preciznije – „Moj krivotvoreni život“ je pripovest o posledicama koje jedan akt, u ovom slučaju čin stvaranja, ostavlja za sobom. Tome i lik Boba Mekorkla, čudovišta koje pesnik Čab stvara. Kroz njihov kasniji antagonizam (baš kao i u „Frankenštajnu“ Meri Šeli) mi vidimo sukob između tvorca i tvorevine. Piter Keri je napisao roman koji postavlja velika pitanja. Na prvom mestu to je pitanje morala, ali i postojanosti ljudskog života i onoga što čovek za vreme svog život stvara. U slučaju glavnog junaka romana, Kristofera Čaba, to je još gore i teže, jer tvorevina koja mu izmiče ne nastaje iz plemenitih pobuda. Baš zbog toga je i ova priča toliko tragična: „Bio je šala, a šala ne može da voli svog tvorca.“

Naslov: Moj krivotvoreni život
Autor: Piter Keri (1943-)
Preveo: Milan Marković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2009
Strana: 304