Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Car – Rišard Kapušćinjski

Jednu od najznačajnijih prekretnica filozofske, psihološke i sociološke misli predstavlja suđenje nacističkom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. Još tačnije, Ajhmanovo suđenje je dovelo do niza teorija i pretpostavki kako obični, naizgled sasvim normalni ljudi postaju zločinci. Postavljajući teoriju o banalnosti zla, Hana Arent u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“ govori da je on delovao kao birokrata, izvršavajući naređenja, i to bez bilo kakvog preispitivanja. Naređenja su naređenja, u njih se ne može sumnjati, bile su Ajhmanove reči. Da njegov stav nije samo pojedinačni izuzetak pokazao je čuveni eksperiment američkog psihologa Stenlija Migrama nekoliko meseci nakon početka suđenja Ajhmanu. Sasvim obični ljudi su izabrani da budu „učitelji“. U slučaju da učenici pogreše, u pitanju su bili profesionalni glumci, „učiteljima“ je bilo naređeno da ih kažnjavaju elektrošokovima. Ovo istraživanje je pokazalo da je čak šezdeset posto „učitelja“ kažnjavalo učenike strujnim udarima, i to jačine do 450 volti koji su izazivali teške povrede „učenika“. Kasnija ispitivanja u nekoliko različitih zemalja potvrdila su Migramov eksperiment. Čak šezdeset posto ljudi bi posle naređenja, bitno je da ono dolazi od nekog višeg autoriteta, nanelo bol drugim ljudima, pritom ne videvši ništa loše u tome. Naravno, ovo istraživanje, baš kao i teorija Hane Arent, ne umanjuju krivicu zločinaca, oni su u svakom trenutku mogli da se usprotive zlu, tome i služi ljudski razum, već pokazuje kako autokratski režimi od svojih podanika prave zločince. Najjednostavnije rečeno, ponovićemo ovo opet, čak i najveća bestijalnost kod najvećeg broja ljudi neće izazvati moralnu reakciju, samim tim i otpor, ukoliko je ona naređena od strane višeg autoriteta. Koristeći ovu povodljivost najvećeg dela stanovništva, autokratska vlast uspeva da pod potpunom kontrolom drži ogroman broj ljudi nekada i decenijama. Ključni segment ovakvog društva, suštinski: ono što ovakvo društvo održava, predstavlja odnos stanovništva prema vlasti. To je pre svega odnos pokornosti i poslušnosti. Odakle ta poslušnost izvire nije teško odgonetnuti. U prvo vreme je to božansko poslanje vladara, izvedeno kroz spregu religijske i političke vlasti. Kasnije to smenjuje kult ličnosti. Vladar je najplemenitiji, najmudriji, najvredniji, slobodno nastavite ovaj beskonačni niz superlativa, samim tim bolji znatno bolji od nas. Zahvaljujući tome, ličnost vladara, sledstveno tome i njegove odluke, predstavljaju neprikosnovene stvari. I da se vratimo na početak, kada takav vladar od nas nešto zatraži, pa, naravno, da ćemo to ispuniti. O onome šta taj vladar naređuje, kako održava svoju vlast i kakav je odnos podanika prema njemu Rišard Kapušćinski je napisao izuzetnu knjigu.
Godina je 1975. Posle višedecenijske vladavine, etiopski car Hajle Selasije je zbačen sa vlasti. U Adis Abebu dolazi Rišard Kapušćinski sa željom da ispiše priču o tom padu, ali i o decenijama vladavine Hajla Selasija. Da bi uspeo u tome, on prikuplja desetine svedočenja bliskih Selasijevih saradnika, prenoseći ih docnije u knjizi „Car“. Pred nama se odvija nezamisliva priča o jednom usponu, godinama krajnje čudne vladavine, ali i kasnijeg pada.
Žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Možda je najbolje reći da je „Car“ svojevrsna mešavine novinske reportaže i eseja. Baš kao i slučaju stvaralaštva beloruske nobelovke Svetlane Aleksijevič, pred nama su brojne ispovesti donete u svom izvornom obliku, sjedinjene sa autorovim komentarima i klasifikacijom. Izborom da o ličnosti Hajla Selasija govore oni koji su ga najbolje poznavali, Rišard Kapušćinski čini sjajnu stvar. Najpre, pred nama su svedočenja iz prve ruke, ali i prikaz šta pokornost jednom tiraninu stvara od njegovih podanika: „To je izgledalo neverovatno svim uglednicima, jer smo mi imali poslušan, pokoran, pobožan narod, nimalo sklon pobunama, a tu – kažem – bez ikakvog razloga – pobuna! U našem običaju pokornost je najvažnija stvar (…)“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
„Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar je više voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivni kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju, ne bi znao od koga da traži pomoć, na čiju dobrotu i mudrost da računa“, govori jedan od dvorjana Hajla Selasija, označavajući tako jedan od načina izgradnje kulta ličnosti. Hajle Selasije ga je sproveo do krajnjih granica. Suštinski, on je napravio bolesno društvo koje je isključivo zavisilo od njegove volje. U ime te volje brojni podanici činili su bizarne, neretko i čudovišne stvari koje su se protivile ne samo moralu, već i zdravom razumu. Najgore od svega, što sjajno vidimo u ovoj knjizi, oni čak i po padu Hajla Selasija ne vide ništa loše u tome. Oni su činili ono što im je naređeno, kao u slučaju Ajhmana, a lik cara, tiranina, ostaje neupitan čak i kada se razotkriju sva njegova nepočinstva. U ovoj sjajnoj knjizi Rišarda Kašušćinskog se pokornost zlu, podjednako i samo zlo, predstavlja na izuzetan način. Isto tako i jedini način da se tom zlu suprotstavi, što predstavlja najveći strah svakog tiranina i autokrate: „Da, počeo je da misli, a moram da ti objasnim, prijatelju, da je mišljenje u ono vreme bilo bolna nedoličnost, čak mučna defektnost, i svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, nikad nije zanemarivao staranja da ih čuva od te nedoličnosti i defektnosti.“

Naslov: Car
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 162

Pročitajte i prikaz knjige „Ebanovina” Rišarda Kapušćinskog

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih – Olga Tokarčuk

Ukoliko bismo tražili nešto što bi moglo da se označi kao pokretačka sila, svojevrsni spiritus movens naše civilizacije, to bi sasvim sigurno bila ideja o progresu. Svaki korak u istoriji naše civilizacije, još tačnije ono što smo mi, posledica je upravo te želje za progresom. Naše uspravljanje na dve noge, prvobitna upotreba alatki, docnija izgradnja prvih naseobina i razvoj poljoprivrede, sve je to proizašlo iz te želje. Čovek je mogao da živi i pored sveće, ali je iz želje za napretkom izmislio električnu energiju i sijalice. Mogao je da se i dalje vozi zaprežnim kolima, ali je ipak mnogo komfornije voziti se automobilima, vozovima i avionima. Suština svega je da bez napretka nema života. Čovek koji se ne razvija, da se ne priča tek o društvima, neminovno stagnira i naposletku propada. Ona stara priča o entropiji, o kojoj je na ovom mestu već pisano. Problem nastupa kada se ideja o napretku pogrešno shvati. I kada se progres premetne u svoju suprotnost. Tu je, što je možda i najbitnije, pokušaj da se progres ukroti. Taj pokušaj je jedna od najbitnijih tema današnjice. „Nedomaćinsko“ upravljanje prirodnim resursima u proteklom veku dovelo je našu planetu gotovo do propasti. Dovoljno je pogledati slike uništenih šuma, prisetiti se brojnih životinjskih vrsta koje su izumrle ili su pred nestankom, ali i uvideti koliko se klima u gotovo svakom delu naše planete izmenila. Sve je to posledica malopređašnje pomenute „zloupotrebe“ prirodnih resursa. Put da se to ispravi je mukotrpan. Potrebno je pre svega zauzdati pohlepu bogataša i političara, koji su najveći krivci za ekološki problem. Ali i nekako promeniti obrazac ponašanja koji je doveo do ove krize. A u tome je krivica gotovo svih nas nas. I još više našeg pristanka na svojevrsno „žrtvovanje“. Recimo, da li ćemo pristati da u budućnosti jedemo mnogo manje mesa nego što to sad činimo. Ili možda da ga se u potpunosti odreknemo. Meso koje bi se proizvodilo potpuno prirodnim putem sasvim sigurno bi bilo deset puta skuplje nego sad. Isto to se odnosi i na organsku proizvodnju hrane bez upotrebe hemikalija i veštačkih đubriva. Da li ćemo pristati da smanjimo upotrebu fosilnih goriva, samim tim i da se odreknemo današnjih automobila? I da li ćemo, što je i najbitnije, želeti da promenimo naš život iz korena. Sjajan roman o jednoj takvoj promeni napisala je Olga Tokarčuk.
Na granici između Poljske i Češke smešteno je malo planinsko naselje. Jedna od retkih stanovnica tog naselja je Janjina Dušejko, nekadašnja graditeljka mostova, sada honorarna profesorka engleskog i čuvar vikendica na planini. Još bitnije, Janjina je dobrovoljna izgnanica, koja je odlučila da grad zameni životom u prirodi. Njen život, baš kao i život celog naselja, biće promenjen iz korena serijom ubistava. Žrtve su lokalni biznismen, šef policije, lovac i seoski sveštenik.
Pisan kao ispovest glavne junakinje, roman „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ nas uvodi u svet jedne poprilično čudnovate žene. Janjin ekološki idealizam, ništa manje i prezrenje potrošačkog društva, sukobljavaju se sa pokušajima da se taj idealizam nekako pomiri sa svetom u kom se živi. I još bitnije, da se nekako preživi. Tu junakinjinu životnu dihotomiju Olga Tokarčuk predstavlja na izuzetan način. Janjina ekscentričnost i ništa manja nekonvencionalnost („Sam sa sobom čovek najbolje razgovara. Barem nema nesporazuma“, njene su reči) sukobljena je sa svetom u kom caruje ogoljena moć, oličena u likovima lokalnih policajaca, bogataša i političara, što dovodi do poprilično komičnih, ali i ništa manjih tragičnih scena junakinjinog nesnalaženja. Sukob je to, bez preterivanja, između potpuno različitih pogleda na svet, a samim tim i između potpuno različitih ljudskih htenja. Kako sama Olga Tokarčuk u ovom romanu kaže: „Znate, ponekad mi se čini da živimo u svetu koji izmišljamo. Sami određujemo šta je dobro a šta nije, crtamo mape značenja… A zatim se čitav život natežemo s tim svojim konceptima. Problem je u tome što svako ima svoju verziju i zbog toga je teško ljudima da se sporazumeju.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” je snimljen višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno osam njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„Vidim svet onako kao što drugi gledaju pomračenje Sunca. Tako ja vidim pomračenu Zemlju. Vidim kako se pomičemo nasumice, opipavajući, u večitom Mraku, kao Gundelj koje je okrutno dete zatvorilo u kutiju. Lako je učiniti nam štogod nažao, uvrediti nas, iskidati na komadiće naše minuciozno sastavljeno, čudnovato biće“, govori u ovom romanu glavna junakinja. Njena želja za, nećemo pogrešiti ako kažemo, rusoovskim povratkom prirodi je težak zadatak. Ponajviše zato što tu želju gotovo niko ne gaji u njenoj okolini. Dok Janjina želi da ostvari jedinstvo sa prirodom, ljudima u njenoj okolini priroda je samo „prostor“ namenjen za besomučnu eksploataciju. Taj sukob između dva pogleda na svet je u ovom romanu predstavljen nenadmašno. Najbitnije, što je i najveća vrednost ovog romana, ta borba nije manihijeska. I dobro i zlo u ovom romanu imaju svoje nijanse, ništa manje slepe tačke i tamnu stranu. Ponajviše je to slučaj sa glavnom junakinjom. Olga Tokarčuk je napisala izuzetan roman, pre svega knjigu u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ono što je možda još bitnije, roman koji će nas nagnati na preispitivanje, možda čak i na promenu nekih naših uvreženih stavova i shvatanja.

Naslov: Vuci svoje ralo po kostima mrtvih
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2014
Strana: 276

Pročitajte i prikaz romana „Knjige Jakovljeve” Olge Tokarčuk

Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Ebanovina – Rišard Kapušćinjski

Jedan od najpogrešnijih, a opet sveprisutnih, pogleda na svet je onaj u kojem se prostor u kom živimo (može to biti i država, nacija, vera, klasa…) posmatra imanentno dobrim, neretko i onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”, samo zato što mu mi pripadamo. Odakle ovakvo shvatanje dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego nepoznavanje svega što ne nalazi u našoj blizini. Najbolje to izražava Rišard Kapušćinjski: “Za većinu ljudi (…) stvarni svet završava se na pragu njihove kuće, na kraju njihovog sveta, u najboljem slučaju, na granici njihove doline. Svet koji se nalazi dalje je nerealan, nevažan i čak nepotreban, međutim, taj koji imamo pokraj sebe, na dohvat ruke, raste pred nama do razmera velikog kosmosa koji sve zaklanja.“ Problem nastupa kada se ovakvo shvatanje smesti u kontekst savremenog sveta. Ako je nekada putovanje, sledstveno tome i upoznavanje drugih, predstavljalo pravu muku i napor (koga zanima ova tema idealna literatura je studija „Srednjovekovni putovođa“), ono je danas nešto vrlo lako i gotovo svima pristupačno. Čak i ako ne želite da izađete iz svoje kuće, sasvim lako možete putovati. Gutenbergova revolucija, možda je tako najbolje nazvati pojavu štampane knjige, omogućila nam je lak „odlazak“ u druge svetove preko knjiga, docnije časopisa i novina. Još jedna revolucija, sada informatička, omogućila je slobodan pristup nezamislivoj količini informacija i znanja. Otkud onda ovakvo shvatanje? Odgovor leži u potpunoj nezainteresovanosti, ali ne samo njoj. Da bi se ovo razumelo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Razvoj naše civilizacije, pogotovo evropske, gotovo uvek je išao nauštrb pada i pokoravanja drugih. Pokoriti nekog sebi sličnog, ili istog, ipak nije lako, najpre zato što bi to izazvalo otpor, i to najviše kod domaćeg stanovništva. Potrebno je uzdići sebe, a smanjiti vrednost drugih. I tako dolazi do poimanja sveta u kojem smo mi plemeniti, divni, obrazovani, i u kom mi imamo, naravno jedinu ispravnu, veru, kulturu i istoriju; a oni drugi, to su pravi varvari, divljaci, ubice, ljudožderi, zločinci… Nema boljeg primera za to od pokoravanja Afrike i silnih zločina koje je evropska civilizacija tamo počinila. Naravno, vreme kolonijalizma je prestalo, ili ono barem više zvanično ne postoji. Ono što je ostalo je kolonijalni pogled na Afriku. Koliko to proizilazi iz ubeđenosti sa početka teksta da je svet u kom živimo najbolji od svih mogućih, još više je to posledica istorijskog nasleđa. Tako Afrika i danas za mnoge ostaje Konradovo „srce tame“, nepristupačni svet u koјеm žive divljaci sa svojim čudnim običajima i životom, dalekim od našeg. Da li je to baš tako sjajno odgoneta Rišard Kapušćinjski.
Gana, 1958. godine. Rišard Kapušćinjski je prvi put došao u Afriku. Njegov zadatak je da izveštava za poljske novine o probuđenom životu Afrike, što će raditi nekoliko idućih decenija. Za sve to vreme on će pomno pratiti političke i društvene procese, ponajviše stvaranje novih država, građanske ratove i revolucije; ali i ono što je mnogo bitnije za autora, stvarni i svakodnevni život Afrike. I to život do tada potpuno nepoznatih ljudi, plemena i gradova. U ovoj knjizi je sabrano trideset zapisa o različitim afričkim zemljama, ništa manje i o raznolikim običajima, načinima životima, predanjima, mitovima i istoriji Afrike.
Žanrovsko određenje tekstova sabranih u ovih knjizi je najpribližnije novom (ili narativnom) žurnalizmu. Autor se više ne nalazi u pozadini, ispisujući svedočenje iz trećeg lica. On je tu, mi ga gledamo kako putuje, boluje od malarije, učestvuje u revolucijama… Ono što je važno, a za razliku od Hantera Tompsona, tekstovi ne postaju brevijar autorovih avantura, već priča sagledana iz svih uglova. Rišard Kapušćinjski opis događaja kojem prisustvuje skoro uvek pretvara u antropološki ogled, krcat brojnim istorijskim podacima i predstavom običaja i načina života sa kojim se upoznaje. Najbitnije od svega, Rišard Kapušćinjski sve to uspeva da prenese sjajnim stilskim rešenjima, neprestano balansirajući između reportaže, eseja i beletristike. Baš kakav je i ovaj sjajan zaključak: “Ovde se krećemo među ljudima koji ne razmišljaju o transcendenciji i suštini duše, o smislu života i prirodi bića. Nalazimo se u svetu u kome čovek, puzeći, pokušava da iz blata iščeprka nekoliko zrna žita da bi preživeo do sledećeg dana.“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Autor je žanrovski hibridnih knjiga „Car“ i „Šahinšah“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
“Evropljanin vidi u Africi samo jedan njen deo – obično samo njen spoljni sloj koji, uostalom, često nije najzanimljiviji, ni najznačajniji. Njegov pogled klizi po njoj. Ali, evropska kultura nas nije pripremila za pohode u dubinu, u izvore drugih svetova i kultura“, piše Rišard Kapušćinjski u ovoj knjizi i možda na najbolji način izražava njenu suštinu. A ona je ništa drugo nego otklon od evropskog, nažalost i dalje sveprisutnog, pogleda na Afriku. Rišard Kapušćinjski ne posmatra Afrikance kao sirote i jadne divljake, one koji nam služe da se iščuđavamo nad njihovom bedom ili običajima, a sledstveno tome i da potvrdimo vrednost svoje kulture. Naprotiv. On pokušava da ih razume. A ima li boljeg načina od istinskog upoznavanja sa njima? Baš to čini Rišard Kapušćinjski lutajući po afričkim sirotinjskim kvartovima, pustinjama i džunglama, ali i po predsedničkim rezidencijama. Pred nama je pulsirajuća slika života, koja nam se otkriva u svoj svojoj raskoši i lepoti, podjednako i u užasnoj bedi i muci. Priča je to o svetu o kojem gotovo ništa ne znamo, i to najpre zbog naših predubeđenja i nezainteresovanosti. Rišard Kapušćinjski nas u ovoj maestralnoj knjizi istinski upoznaje sa njim.

Naslov: Ebanovina
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 260

Kada, ako ne sada? – Primo Levi

Ako se izuzme saznajna i folklorna funkcija (kako su moji preci živeli) istorije, suština ove naučne grane, ili barem kako je većina vidi, proizilazi iz latinske sentence o istoriji kao učiteljici života. Naprosto, šta nam znače podaci o ratnim bitkama i ofanzivama ako nas ti podaci neće naučiti da takvo ludilo nikada više ne ponovimo? Da bi se ta funkcija istorije ostvarila potrebni su svedoci, ljudi koji su doživeli, ali i preživeli istorijske događaje. Prvi takav zabeleženi “svedok” je vojnik Filipides. Antička legenda govori da je ovaj vojnik pod punom opremom pretrčao put od Maratona do Atine kako bi javio da su u bici pobeđeni Persijanci. Nastavak je, ipak, manje srećan. Filipides je odmah po saopštavanju vesti umro. Neslavna sudbina svedoka je još gora u kasnijoj istoriji. U bici kod Strumice koju su vodili Bugarska i Vizantija preživeli bugarski vojnici su oslepljeni. Legenda govori da je tek svakom stotom bugarskom vojniku ostavljeno jedno oko kako bi mogli da vode ostale vojnike. Pogled na ovu oslepljenu vojsku, po legendi naravno, doveo je bugarskog cara Samuila do srčanog udara i smrti. Ni novovekovna istorija se ne razlikuje. Samo što se u njoj, za razliku od pređašnje, pokušava iznaći nešto više od priče o strahotama. To je ona nada sa početka teksta. Ili još tačnije, istorija postaje pripovest o trijumfu čoveka nasuprot svih muka. Da uzmemo najočitiji primer. Priča o Drugom svetskom ratu je nezamisliva bez pobede nad nacizmom i nade koju je ta pobeda donela. I tu opet dolaze svedoci. Još tačnije, preživeli bez kojih istorija ne može da funkcioniše. Tako gotovo sve podatke o holokaustu ili sovjetskim logorima dugujemo preživelima. Apsolutno je nezamislivo pomisliti na holokaust, a da nam u te misli ne dođe i mađarski nobelovac Imre Kertes. Isto tako i pričati o sovjetskim logorima bez pominjanja dela Aleksandra Solženjicina ili Varlama Šalamova. Samo što već tu nastupa problem, koji je najbolje objasnio sam Imre Kertes u svojim dnevnicima. On je posle odgledane “Šindlerove liste” optužio Spilberga, mada je tu Spilberg samo simbol, za falsifikovanje istorije. Po Kertesu je priča o preživljavanju i nadi apsolutna laž. Holokaust je samo smrt i istrebljenje. Nema posle njega nikakve nade i nastavke. Samo smrti. Čak su i oni preživeli mrtvi. To najbolje pokazuje u delu “Kadiš za nerođeno dete” u kom objašnjava zašto nikada neće imati dete. Svet u kojem je postojao Aušvic ne zaslužuje nastavak. Da li je to tačno sjajno odgoneta još jedan svedok užasa holokausta Primo Levi.
Jul je 1943. godine. Nemci još uvek drže dobar deo Sovjetskog Saveza pod kontrolom. Baš u tim okupiranim oblastima sreću se Leonid i Mendel. Obojica su Jevreji koji pokušaju da se spasu od pomahnitalih nacista. Njihov zajednički put preko okupiranih teritorija spojiće ih sa preživelim Jevrejima i dovesti do formiranja partizanskog odreda. Tako organizovani, oni kreću u borbu. Da izgube nemaju šta, njihove porodice su pobijene u logorima ili u pogromima, baš kao što su i njihove kuće spaljene i uništene. Cilj borbe je uništenje nacista, posle koje treba doći do Italije i najzad do Palestine, gde će, oni se nadaju, početi njihov novi život.
Inspirisan istinitom pričom o jevrejskim partizanskim jedinicima koje su pružile otpor nacizmu, Primo Levi stvara sjajni ratni roman. Kao takav, on je na prvom mestu bitan kao svedočenje o poprilično nepoznatim istorijskim događajima. Primo Levi je sjajan hroničar života okupiranih teritorija pod Nemcima, ali isto tako i partizanskih pokreta koji su ustali protiv okupatora. Još bitnije, Primo Levi je sjajan pripovedač. Maestralno predstavljanje užasa sveta koji junake okružuje, sastavljeno je sa isto tako sjajnim slikanjem unutrašnjih svetova junaka. Priča je to o dobrim ljudima koji su prinuđeni da se prilagode ratnom ludilu: “To je važno, ali i užasno. Samo ako ubijem nekog Nemca, ubediću druge Nemce da sam čovek.”
Primo Levi, čuveni italijanski pisac i hemičar, je rođen u jevrejskoj porodici u Torinu. U predratnom periodu završava studije hemije. Odlazi 1943. godine u partizane, ali ubrzo biva uhvaćen. Poslat je u Aušvic. Preživljava dve godine najtežih muka i strahota. Svoje logoraško iskustvo je pretočio u niz knjiga, koje su postale osnov literature o holokaustu. Na srpski su prevedena njegova dela: “Potonuli i spaseni”, “Periodni sistem” i “Zar je to čovek?”. Za svoje književno stvaralaštvo Primo Levi je zadobio najveća italijanska i internacionalna priznanja.
Jedini iskorak u klasično romaneskno stvaralaštvo Prima Levija je u isto vreme i promena njegovog tematskog fokusa. Krematorijumski svet, kako ga je nazvao Boris Pahor, se u ovom delu ne zaobilazi, ali perspektiva više nije ista. Umesto žrtava mi pred sobom vidimo borce. Povređene i uništene ljude svakako, njihove psihološke traume je Levi sjajno opisao, ali oni nisu samo to. Levijevi junaci su ljudi koji su odlučili da sudbinu uzmu u svoje ruke. Put je mukotrpan, a antisemitizam sveprisutan: “Kao mučenici smo im dobri: posle će nam verovatno podignuti i spomenik u getu, ali za saveznike nas ne žele.” Ništa im to ne znači. Vođeni željom za osvetom i novim početkom, koji svoj izraz pronalazi u želji za stvaranjem države Izrael, Levijevi junaci su pronašli način kako da prežive svoje muke. Oni nisu puki svedoci užasa istorije, isto tako ni ne pristaju na status žrtve, naprotiv, oni su graditelji novog sveta i borci za pravdu. Priču o njima je maestralno ispripovedao Primo Levi.

Naslov: Kada, ako ne sada?
Autor: Primo Levi (1919-1987)
Preveo: Đorđe Jovakarić
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2018
Strana: 259

Dnevnik – Vitold Gombrovič

Čini se da je nemoguće govoriti o suštini ljudskog života bez pominjanja Tolstojeve čuvene pripovetke „Smrt Ivana Iljiča“. Za one koji je nisu pročitali, a tu grešku neminovno moraju da isprave, potka je sledeća. Naslovni junak na samrtničkoj postelji pravi zbir svog života. Rezultat tog preispitivanja je užasan. Ivan Iljič je čitav svoj život uludo potrošio. Nikakve sreće i nikakvog ushita. Ništa. Njegov život je bio večito prilagođavanje okolnostima i traženje lakšeg puta. Suočen sa neminovnim krajem, Ivan Iljič vidi samo pustoš. Ipak, Tolstojeva namera, nije on uzalud bio genijalni moralista, nije samo prikaz kraja jednog ljudskog života, već pokušaj da svakog čitaoca natera da u sebi pronađe Ivana Iljiča. Još tačnije da se sukobi sa samim sobom i postavi ona velika pitanja. Ko sam ja? Šta je moja suština? I na šta sam potrošio svoj život? Koliko god ova pitanja delovala kao relikt prošlosti, otprilike kao dileme junaka Šekspira i Dostojevskog, od njih ne postoji ništa značajnije. I da pokušamo. Kakav ćemo odgovor dati na pitanje: zašto živimo? Hoće li to biti sladostrasno uživanje kao u onom narodnjačkom stihu: „Uzmi sve što ti život pruža…“? Ili, pak, traženje večitog kontinuiteta kroz život naših predaka i potomaka? Možda služenje višem smislu? Gotovo je svejedno kom. Podjednako se robuje veri, naciji i ideologiji. Šta ostaje kad sklonimo koprene pomoću kojih varamo sami sebe? Ostajemo mi. Prazni, sami i ogoljeni. Nesrećni Ivani Iljiči pred užasnim životom. Sa tim užasnim životom se maestralno sukobio Vitold Gombrovič.
Ponedeljak – Ja. Utorak – Ja. Sreda – Ja. Četvrtak – Ja“, tako počinje čuveni Gombrovičev dnevnik koji obuhvata period od 1953. do 1969. godine. Koliko su ove rečenice ironični osvrt na dnevnički žanr, još više su maestralni uvod u sadržinu dela. Onog u kojem je Ja nešto najbitnije. Pred nama se na početku „Dnevnika“ ukazuje sredovečni argentinski bankarski službenik Vitold Gombrovič koji se nalazi na silaznoj liniji života. Odsečen od svoje poljske otadžbine, on ne kuka za njom. Naprotiv, Gombrovič je prezire. I ne toliko otadžbinu, koliko ljude koji se zaklanjaju iza nje: „Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste ubogi rođaci sveta, pokušavate da imponujete sebi i drugima.“ O čemu sanja Gombrovič? Pa, naravno, o slavi. Uveren u sopstvenu genijalnost, on preko „Dnevnika“ pokušava da svet uveri u svoje poslanje i vrednost. Beskrajni su to sukobi sa oponentima i čarke koje se nalaze negde na razmeđi između nenadmašne duhovitosti i prepirki pijačarki. Prolaze godine. Ubogi bankarski službenik zaista postaje slavan. Vraća se u Evropu, ali stara gorčina ostaje. Ona koja će ga pratiti sve do smrti.
„Ozbiljna književnost ne postoji zato da bi olakšavala život, već da bi ga otežavala“, ovako piše Gombrovič i možda na najbolji način opisuje svoj „Dnevnik“. Na prvom mestu, ovo delo je provokacija. Ništa, ali baš ništa, Gombrovič ne piše tek tako. Od početka namenjen za objavljivanje, Gombrovičev „Dnevnik“ je savršena književna igrarija. Od namerno umetnutih autobiografskih motiva, koji su u službi skandalizovanja publike, preko obračuna sa oponentima, pa sve do razmišljanja o smislu savremenog sveta, i to ponajviše umetnosti, Gombrovič sastavlja delo koje pleni svojim grandioznim zamahom. I to u svetu koji je postao sirotište duha. Taj svet najbolje opisuje sam Gombrovič: „Pitao sam se i pitam se kako ustanoviti Zakon koji najsažetije određuje specifičnu situaciju evropskog Duha. Ali, ne vidim ništa drugo sem ŠTO PAMETNIJE, TIM GLUPLJE. U suštini: tu nije reč o onom izvesnom kontigentu još neprevaziđene gluposti s kojom će se razvitak pre ili kasnije obračunati. Ovde je u pitanju glupost koja ide ukorak s razumom, koja zajedno s njom raste. Bacite pogled na sve praznike intelekta: na te koncepcije. Ta otkrića! Perspektive! Suptilnosti! Publikacije! Kongrese! Diskusije! Institute! Univerzitete! A ipak: glupo je.“
Vitold Gombrovič, po mnogima najznačajniji poljski književni stvaralac druge polovine dvadesetog veka, je rođen u plemićkoj porodici. Upisuje studije prava u Varšavi, tokom kojih se posvećuje književnom radu. Prvo njegovo veliko delo je „Ferdidurke“, satirični roman iz 1937. godine. Pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Argentinu, gde će ostati sve do 1963. U gotovo desetogodišnjem periodu ništa ne objavljuje. Prekretnicu predstavlja „Dnevnik“ posle kojeg slede romani „Trans-Atlantik“ i „Pornografija“. Vraća se u Evropu, gde objavljuje roman „Kosmos“ i niz dnevničko-polemičkih spisa. Prerana smrt ga je koštala Nobelove nagrade (bio je prvi izbor Švedske akademije), a za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najveća evropska i svetska priznanja. Posthumno je objavljen (još uvek nepreveden na srpski) dodatak dnevniku „Kronos“ u kojem Gombrovičev baca novo svetlo na svoj privatni život.
„Ja se mnogo bojim đavola. Čudno priznanje iz usta malovernika. Od ideje đavola nisam kadar da se oslobodim… To je tumačenje strahote u mojoj neposrednoj blizini… Šta vrede policija, zakoni, sva osiguranja i sredstva opreznosti, ako Čudovište šeta u nama slobodno, i ništa nas od njega ne štiti, ništa, ništa, nema nikakve prepone između njega i nas“, zapisuje Gombrovič. I upravo u ovim delovima „Dnevnika“, tamo gde nestaje nesnosno i podjednako genijalno derište koje skandalizuje čitaoce svojim nepodopštinama (svejedno da li homoerotskim avanturama, prezirom otadžbine, Borhesa i Kafke), izvire pravi Gombrovič. Veliki umetnik koji mora da se suoči sa svetom, ali i sa samim sobom. U toj potrazi on pronalazi sebe. Ono Ja, sa kojim kreće sve. Iz tog suočenja, ali isto tako i pokušaja da se pronađe i objasni ljudska suština, nastaje „Dnevnik“. Gombrovič je stvorio kompleksno, čudnovato i maestralno delo, ali ne samo to. Gombrovič je kroz „Dnevnik“ stvorio i samoga sebe: „Ali kakvo uživanje: ne govoriti za nekoga, nego za sebe! Ako se svaka reč jače učvršćuje u sebi, onda ti donosi unutrašnje snage, oslobađa te od hiljada zastrašujućih kalkulacija, jer ne govoriš kao rob efekta, nego kao slobodan čovek!“

Naslov: Dnevnik
Autor: Vitold Gombrovič (1904-1969)
Preveo: Petar Vujičić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 878

Mračno da skoro je noć – Joana Bator

Svodeći životne račune, Margaret Jursenar u knjizi „Širom otvorenih očiju“ izgovara rečenicu: „Kako bi otužno bilo biti srećan“. Pre nego što neko ovaj iskaz Margaret Jursenar podvede pod tipičnu staračku mrzovolju, treba reći o kakvoj to sreći čuvena spisateljica govori. U pitanju je malograđanski ideal sreće, ona šarena laža koja se već decenijama smatra za vrhunac ljudskog života. O toj sreći zapenušano govore moderni proroci i gurui, silni lajf-kouči, psiholozi, raznorazni sektaši i bezbroj nazovi pisaca (na čelu sa onom odurnom kreaturom pod imenom Paulo Koeljo). Sreća je postala središte gotovo svake reklamne kampanje, tako da se danas uz prašak za veš ili sapun neizostavno dobija i radost koju taj proizvod donosi. Šta se krije iza ove sreće? Najjednostavnije rečeno, zjapeća praznina. Ovaj teror sreće, nikako drugačije se ne može nazvati, nije zaobišao ni umetnost. Najprostije, promenio se ukus publike i zenit očekivanja. Ipak, pre nego što se progovori o ovoj temi, potrebno je vratiti se na početak i to na najranija shvatanja umetnosti. Tu se pre svega misli na Aristotela. On u „Poetici“ cilj jednog umetničkog dela, u konkretnom slučaju tragedije, vidi u katarzi, svojevrsnom pročišćenju čoveka kroz suočavanje sa sopstvenom prirodom koju nam pruža umetnost. I polako dolazimo do sadašnjosti i priče o banalnoj sreći. Da li je moguće pomiriti aristotelovski ideal umetnosti sa modernim svetom? Ili da to ovako postavimo. Čovek kroz umetničku katarzu, koliko god ona možda bila teška i mučna, dobija smisao. Sa druge strane, banalnost (čitaj današnje trućanje o sreći) ne donosi ništa. Jedini njen ishod je održavanje statusa kvo i davanje lažne utehe kroz efemernost koja se danas prečesto naziva srećom. I polako dolazimo do naše poente. Ukoliko neki umetnik u današnjici ne želi da bude osuđen na marginu, prinuđen je da igra po pravilima savremenog sveta. Ne kopati previše duboko, još bolje ostati isključivo na površini i laprdati o efemernosti (najčešće o toj otužnoj sreći), postalo je gotovo pa pravilo savremene umetnosti. Da se ipak i u današnjici može stvarati prava, mada je možda bolje reči aristotelovska, umetnost svedoči Joana Bator.
Alicija, novinarka jednog poljskog lista, je poslata u pogranični grad Valbžih da istraži slučaj nestale dece. Naizgled rutinski zadatak je za Aliciju nešto mnogo više. Poreklom iz Valbžiha, Alicija mora da se sukobi sa sivilom grada iz kojeg je pre mnogo godina pobegla, ali i sa svojom prošlošću. Kopajući po prljavim tajnama grada koji propada pod teretom političke i ekonomske tranzicije, Alicije u isto vreme uranja i u užase svoje porodične istorije. Sestrino samoubistvo, očeva otuđenost, lelujavo sećanje na majku, sa svim tim Alicija mora da se suoči. Još više sa tajnama koje se posle mnogo godina otkrivaju i bacaju potpuno novo svetlo na davno prošle događaje.
„Mračno da skoro je noć“ je duboko kompleksan i višeslojan roman. Na prvom mestu, to je priča o nekoliko decenija života jednog grada. Joana Bator je u tom, nazovimo ga, istorijskom pregledu gradske istorije maestralna. Sa druge strane stoji porodična priča. Koja je opet povezana sa duhom vremena. Nacistička, komunistička, ali i ništa manje moderna tranzicijska stvarnost u sadejstvu sa onim najdubljim i najgorim ljudskim porivima otvaraju ponor pakla. Čitalac koji se poduhvati čitanja ovog romana mora biti spreman na prikaz sveta koji prevazilazi sve moguće užase. Pedofilija, najstrašnije porodično nasilje, siromaštvo koje nagoni čoveka na zlo i bestijalnost, sve su to teme sa kojima se autorka ovog romana hrabro hvata u koštac. Perverzije i bolesti Markiza de Sada ništa su spram ludila stanovnika Valbžiha. Najbolje to otkriva jedna od junakinja romana: „Zaražena sam smrću, u tome je suština moje bolesti.“
Joana Bator je rođena u Valbžihu. Završava studije filozofije i posvećuje se akademskom radu. Njena doktorska teza je jedan od prvih poljskih radova o filozofskom aspektu feminističkih teorija. Predavala je na nekoliko varšavskih fakulteta. Početkom dvehiljaditih napušta akademski rad i posvećuje se književnom stvaralaštvu. Debituje sa romanom „Peščani breg“. Godine 2013. je za roman „Mračno da skoro je noć“ dobila najveće poljsko književno priznanje „Nika“. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika, a po mnogima Joana Bator predstavlja jedno od najvećih otkrića novije evropske proze.
Kroz prikaz propadanja Valbžiha, Joana Bator predstavlja sliku neuspele tranzicije iz komunizma u kapitalizam. Idealno je to tle za prevarante i bolesnike svih fela, zapenušane religijske i nacionalne lidere, suštinski najpogodniji prostor za bujanje raznoraznih anomalija i prljavština. I kao takvo, mesto na kojem se najbolje prikazuje do kojih ponora ludila i zla čovek može da ode. Nema u ovom romanu poštede. Nema u njemu nikakve nade. Nema ni sreće. Joana Bator nas kroz roman „Mračno da skoro je noć“ suočava sa vrhuncem ljudske bestijalnosti i užasom koji uništava bilo kakvu pomisao na banalnu sreću kojom nas neprestano zasipaju. U isto vreme, ovaj roman pruža aristotelovsku priliku za katarzu, ali tek onda kad shvatimo suštinu naše prirode i postojanja. Najbolje to izražava autorka romana: „Život ima smisao tek onda kada ga se setimo i shvatimo.“

Naslov: Mračno da skoro je noć
Autor: Joana Bator (1968-)
Prevela: Jelena Jović
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 460

Morfijum – Ščepan Tvardoh

Postoje teme koje izazivaju neminovnu ostrašćenost i sukob mišljenja, iako na prvi pogled deluju, pa u najmanju ruku rečeno, neutralne. Jedna od takvih tema je i nacija. O njoj se i dan-danas sa istim žarom kao i vekovima ranije raspravlja i ratuje. Stari koncept, ona enciklopedijska odrednica, nacije sadržava se u njenom određenju kao društvene zajednice ljudi koje pored zajedničkog jezika povezuje politička i kulturna istorija. Problem nastaje kada se stari i sada već oveštali koncept suoči sa novim svetom. Onim u kojem globalizacija počinje da nagriza koncept posebnosti nacije pretvarajući je u balast prošlosti. I tad neminovno dolazi do kolizije. Na jednoj strani su ljudi uvereni u njenu potpunu nepotrebnost u savremenosti, a na drugoj su oni kojima je nacija izuzetno važan, ako ne i najvažniji, segment identiteta. Upravo to određivanje identiteta preko nacije, a posredno i vrednosti ljudskog života preko nacionalne pripadnosti, osnovni je problem. Argumentacija da je to ekstrem, ne pije vodu. Suština nacije je u njenom ekskluzivitetu, različitosti u odnosu na druge nacije. Da tih razlika nema, nacije ne bi ni postojale. A kada razliku postavite kao osnov svog identiteta, sukob je neminovan. On može biti minoran i izražen u slavljenju različitosti. U onome šta veliki američki filozof i pesnik Ralf Valdo Emerson izražava kroz aforizam: „Narod treba uzimati u sasvim malim količinama“. Ali isto tako ta različitost može dovesti do sukoba u kojem se pod paskom i opravdanjem veličine i vrednosti sopstvene nacije pokorava ona druga. Najbolji svedok tome je skorašnja istorija naše civilizacije. U isto vreme, nacija može predstavljati i individualni problem. Pogotovo u onom slučaju kada je čovek osuđen na višenacionalnu pripadnost. Problem je to koji postaje još veći kada nastupi sukob koji tog „mešanca“ prinuđuje da se odredi i odrekne jednog dela svog identiteta. Maestralnu priču o tome kako izgleda ovaj sukob i kakve posledice ostavlja nam je dao poljski pisac Ščepan Tvardoh.
Septembar je 1939. godine u Poljskoj, mesec koji će označiti početak najvećeg ratnog sukoba u istoriji čovečanstva. Posle nešto više od mesec dana otpora, poljska vojska se predaje i Nemci zauzimaju celu zemlju. Jedan od vojnika koji se usprotivio nemačkoj invaziji je Konstantin Vileman, predratni bonvivan i umetnik u pokušaju. Hodeći razrušenom Varšavom, Konstantin pokušava da očaj nacionalnog poraza utopi u alkoholu, drogama i druženju sa prostitutkama. Ali poraz nije jedino što muči Vilemana. Rastrzan između ličnog odabira poljske nacije kao svog identiteta i pripadnosti nemačkoj naciji po krvi, on mora ponovo da odabere stranu. Da sve bude još gore, poljski pokret otpora pokušaće da iskoristi njegovo dvostruko poreklo za svoje svrhe. Nova ratna epopeja za Vilemana počinje.
Ako bi se tražila odrednica koja bi najbolje opisala ovaj roman, ona bi bila ispitivanje dokle čovekov pad može da ide. Ščepan Tvardoh je napisao sjajnu studiju o ljudskom karakteru i njegovoj porozivnosti. Psihologizacija je to koja je dovedena do svog vrhunca, ona pred kojom ne postoji nijedna tamna mrlja i nedostatak. Posebnu čar predstavlja kompozicija romana koja je sastavljena iz nekoliko narativnih tokova. S jedne strane stoji sveznajući pripovedač, na onoj drugi je mistična sila (o kojoj će svaki čitalac romana morati da donese svoj sud) koja posmatra junaka iz svog ugla, a sa treće strane je Vilemanov tok svesti. Koliko god ovo možda delovalo konfuzno, Ščepan Tvardah je u „Morfijumu“ uspeo da tri suprotstavljena pogleda sastavi u sjajnu celinu, tvoreći maestralnu sliku pada jednog ljudskog bića. Čoveka kojeg: „(…) ništa nije u stanju da usreći, a zapravo ni da ga rastuži, jer bezdan očaja ipak nije tuga, već apsolutna ravnodušnost.“
Ščepan Tvardoh spada u red najznačajnijih poljskih pisaca mlađe generacije. Posle završenih studija sociologije okreće se spisateljskom radu. Do sada je napisao preko deset romana, zbirki priča i eseja. Proslavio ga je roman „Morfijum“ za koji je dobio niz značajnih poljskih književnih priznanja. Njegovo stvaralaštvo odlikuje čvrsta ukorenjenost u istorijske teme sa rafiniranim poznavanjem i korišćenjem psihologije. „Morfijum“ je prvo njegovo delo objavljeno na srpskom jeziku.
„Morfijum“ je duboko pronicljiva i mudra studija o čovekovom karakteru. Ponajviše o tragičnosti ličnog očajanja koje se sukobljava sa ludilom spoljašnjeg sveta. Taj sukob u slučaju junaka ovog romana poprima razmere tektonskih promena preko raspolućenosti koja proizilazi iz pripadnosti nacijama koje su trenutno u bespoštednom ratu. Konstantin Vileman ostaje i bez jedne i bez druge. On je ostavljen i osuđen na propast. Postaje čovek bez identiteta, čovek čija se suština izražava u padu. Najbolje to izražava sam junak romana: „Ko sam ja? Zašto postojim? To jest, pre svega: zašto sam nitkov, svinja, moralna nula, podlac. (…) Ja sam niko tim više, tim pre što mi je više dato, što sam više dobio, i utoliko je moja podlost veća, moj nitkovluk, moja beda i moj poraz.“

Naslov: Morfijum
Autor: Ščepan Tvardoh (1979-)
Preveo: Jelena Jović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 529