Smrt Zeke Manroa – Nik Kejv

„Možemo da budemo heroji / Samo na jedan dan / Mi možemo da budemo heroji“, stihovi su Dejvida Bouvija. Kontrapunkt ipak sledi: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“. „Heroji“, jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama je inspirisana Berlinskim zidom, još tačnije slikom zaljubljenog para koji se sastaje krišom pored zida. Razume se, potencijal ove pesme prevazilazi doslovno značenje i može se posmatrati kao sukob između surovosti sveta (svih tih zidova, doslovnih i metaforičkih) i ljudske potrebe da se surovost pobedi. I kao neminovni poraz u toj borbi izražen u potonjim stihovima. Himna je to savremenog čoveka, opis poraza herojstva. Pritom se ne misli na doslovno herojstvo (o njemu je na ovom mestu pisano povodom knjige „U potrazi za junakom“) već na poraz naših, možemo reći običnih, života. Svojevrsne zarobljenosti u efemernom koja se na kraju neminovno pretvara u banalnost. Izgleda da je ona Fukujamina teorija o kraju istorije bila u potpunosti tačna. I to ne u njenom osnovnom značenju koje glorifikuje liberalnu demokratiju kao najsavršeniji mogući politički sistem, već u njenom vernom pratiocu, neoliberalnoj ekonomiji, koja je kao nijedna vojna sila ili ideologija do sad uspela da pokori svet. Ljudski život se pretvorio u banalnost, ili kako je to sjajno Milena Marković rekla na jednom mestu u praseći idealizam. I polako dolazimo do naše poente. Gde je tu mesto umetnosti? Suštinski, da li tu umetnost može bilo šta da uradi ili promeni? I još bitnije, kako umetnost treba da se postavi prema takvom svetu? Najveći roman dvadesetog veka, Džojsov „Uliks“, je pokušao da odgovori na ovo pitanje. Nekadašnje herojstvo Odiseja smenile su avanture Leopolda Bluma. Malograđanina, dosadnjakovića i koliko-toliko zadovoljnog čoveka. Kroz prikaz jednog dana života dablinskog akvizitera novinskih oglasa, Džojs je predstavio savremenog čoveka. Kasnija književnost će Leopolda Bluma, tog sasvim običnog (malo)građanina, predstaviti u bezbroj varijanti. Takav je Henri Kinanski, junak nekoliko romana Čarlsa Bukovskog. U delu „Pošta“ pred nama se rađa lik gubitnika i beznačajnog čoveka koji svoj očaj utapa u alkoholu i seksu, svesnog da od promene sopstvenog život, tek ne sveta, nema ništa. Na tom tragu treba posmatrati i roman Nika Kejva.
Glavni junak romana, Zeka Manro, je sredovečni putujući prodavac kozmetičkih preparata. Ne manje bitno, Zeka Manro je satir. To će dovesti do samoubistva njegove žene Libi, već opterećene dijagnozom kliničke depresije, koja ne može da se pomiri sa muževljevim neverstvima. Zeka Manro je ostao sam sa devetogodišnjim sinom Zekom Juniorom. Kao da to nije dovoljno, Zekin otac umire od raka pluća. Zajedno sa sinom, Zeka Manro kreće u još jedan poslovni pohod, praćen brojnim seksualnim avanturama i ništa manje porazima, želeći da nekako pronađe izlaz iz užasa koji je postao njegov život.
Nik Kejv, proslavljeni muzičar i tekstopisac, se nalazi u novoj ulozi proznog pisca. Znajući kako to može da izgleda, dovoljno je pogledati silne prozne uratke „poznatih i slavnih“, roman „Smrt Zeke Manroa“ je najmanje rečeno pozitivno iznenađenje. Pred nama se nalazi sjajan pripovedač, koji kroz prividno lepršavu i laku naraciju slika nimalo jednostavnu sliku ljudskog pada. Priča je to koja leluja između banalnosti junakovog života, opisanog na neretko opori i užasavajući način, i eventualne katarzičnosti. Ali, iskupljenja nema: „Proklinje vlastite neutažive apetite, ali i dok to čini, herkulovskom snagom volje pokušava da skrene misli na blistave genitalije neke starlete ili slavne dive ili čije god, ali ne može nijedne da se seti, jer se čvorci zaleću u prozor a klavirski akordi su sada tako glasni da mu se čini da će mu se glava raspolutiti.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzici. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Bob Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
„Proklet sam – misli Zeka Manro u iznenadnom trenutku samosvesti svojstvene onima koji će uskoro umreti. Oseća da je negde usput gadno pogrešio, ali ta spoznaja traje koliko i otkucaj srca, a zatim nestaje (…)“, ovim rečenicama Nik Kejv otpočinje priču o životu Zeke Manroa. Sudbina junaka je čini se zapečaćena i čitaocu preostaje samo da vidi kako će do smrti doći. Baš kao i slučaju Džojsovog Leopolda Bluma, kreće put u kojem se junak romana suočava sa svojim životom. Neobavezni seks i bezbroj efemernosti koji su dosada Zeki Manrou pomagali da anulira svest o promašenosti življenja više ne pomažu. On pred sobom vidi pustoš. Ne samo svog života već i sveta u kojem živi. Nesposoban da se suoči sa tim saznanjem, Zeka Manro furiozno kreće u propast. Koprena je pala, sve iluzije su nestale, a smisao je nemoguće pronaći. Najgore od svega, Zeka Manro nije loš čovek. On je žrtva promašenih životnih izbora i banalnog sveta u kojem živi. Tome svedoče i njegove poslednje reči: „Samo mi je bilo teško biti dobar na ovom svetu.“ Nalik Bouvijevom stihu: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“, Nik Kejv piše himnu promašenosti, roman koji na najbolji način predstavlja svet u kojem živimo, ali i čoveka koji je najveća žrtva tog sveta.

Naslov: Smrt Zeke Manroa
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveli: Vesna Roganović i Draško Roganović
Izdavač: Evro-Giunti, Beograd, 2009
Strana: 237

Četiri novele – Kenzaburo Oe

Iskustvo poraza je utkano u suštinu književnosti. Iako najčešće dolazi iz emotivnog stanja autora (setite se samo maestralnih ali i ništa manje odurnih stihova o ljubavnim krahovima), poraz je i dramski pokretač radnje bez kojeg bi književno delo bilo krajnje dosadno. Prisutno je od pamtiveka. Još od Gilgamešovog gubitka najboljeg prijatelja, pa sve do savremene književnosti, slika je ista. Prikaz čoveka koji posrće i pada. Poraz je glavna odrednica kod Šekspira i Dostojevskog. On je neodvojiv i od stvaralaštva Ive Andrića. Vidljivo je to u svakom njegovom delu, a posebno u pripovetkama „Pismo iz 1920. godine“ i „Mustafa Madžar“. Dok u onoj prvoj glavni junak beži iz Bosne zgađen razarajućom mržnjom, Mustafa Madžar gledajući užas koji se odigrava pred njegovim očima poraz izražava rečenicom: „Svijet je pun gada“. Još jedan veliki umetnik je svoje stvaralaštvo posvetio ovom osećaju. Borba sa unutrašnjim demonima i nesrećnim svetom sadržana je u svakom retku koji je napisao Leonard Koen. Baš kao što to izražava ovim stihovima: „On želi da napiše ljubavnu pesmu / Himnu praštanja / Uputstvo za život sa porazom / Vapaj za svakim ko pati“. Poraz je prisutan i u petparačkoj literaturi, samo ovoga puta u svrhu naglašavanja budućeg trijumfa. Takav slučaj je sa Mir-Jam i svim njenim epigonima i istomišljenicima. Obavezan je dekor i pikarske proze. Dovoljno je pomenuti Servantesa i Dikensa. Ipak, poraz je najvidljiviji u istoriji jedne nacionalne književnosti. I to u onoj istoriji književnosti za koju to nikada ne bismo ni pomislili. U pitanju je japanska literatura druge polovine dvadesetog veka. Zavarani brzom obnove ove zemlje posle Drugog svetskog rata, mi gubimo iz vida sveprožimljujuće osećanje poraza. Nalazi se on u skoro svakom japanskom umetničkom delu, a posebno u stvaralaštvu trojice velikana. Prvi je Jukio Mišima koji je ne samo kroz svoja dela (najviše „Zlatni paviljon“) već i kroz ritualno samoubistvo, sepuku, izrazio taj poraz. Drugi je Rju Murakami sa romanom „U miso supi“. Sliku pomahnitalog Amerikanca koji hara Tokijom nije teško prebaciti na metafizičku ravan i shvatiti kao otpor američkom uticaju posle vojnog kraha. Treći i sasvim sigurno najveći je Kenzaburo Oe.
Kao što joj i srpski naslov govori, ova knjiga sadrži četiri novele japanskog nobelovca. Prva, i najduža, „Dan kada će mi on obrisati suze“ priča je o sredovečnom čoveku koji leži u bolnici. Gajeći uobrazilju da umire od raka jetre on svoju utehu prolazi u sećanjima na mladost. Još konkretnije na dane kada je njegov otac pošao u samoubilački pohod da spase poraženi Japan. Druga novela „Lovina“ je smeštena u duboku japansku provinciju u sred Drugog svetskog rata. Učmalu sredinu će razdrmati zarobljeni američki crni vojnik i dovesti do potpunog kulturološkog šoka. U onoj trećoj „Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo“ Kenzaburo Oe portretiše unutrašnji svet oca kojem se rađa autistično dece. U poslednjoj noveli, „Agui čudovište s neba“, poraz je potpuni. Genijalni kompozitor je na rubu ludila. Gde god da krene prati ga čudovište, utvara velika kao kengur.
Portetišući ratni i posleratni Japan, Kenzaburo Oe svoju poetiku gradi na dva koloseka. Prvi je prikaz svakodnevnice, napisan koliko raspričanim toliko i britkim jezikom. Na onom drugom koloseku je unutrašnji svet junaka. Prelamanje ta dva sveta dovodi do kolizije koja se pretvara u lunatičnu viziju sveta. I upravo u tome Kenzaburo Oe briljira. Retko koji književnik je uspeo da prodre toliko duboko u ljudsku psihu i onda da na svetlost dana iznese ono najskrivenije u nama. Kao da mu to nije dovoljno, on se sa psihom poigrava. Slike stravičnog ludila, tog potpunog čovekovog kraha sada se nalaze pred nama. U isto vreme i zgađeni i uplašeni, mi se ipak divimo literarnoj veštini ovog istinskog genija.
Kenzaburo Oe je rođen u malenom mestu Učiko. Otac mu je poginuo tokom Drugog svetskog rata, i majka mu postaje glavni vaspitač. Upravo preko nje je zavoleo literaturu. Studira francusku književnost na Univerzitetu u Tokiju i još kao student objavljuje prve radove. Slede desetine priča, nekoliko novela, romana kao i zbirki eseja. Svetsku slavu mu donosi roman „Lično iskustvo“, inspirisan rađanjem njegovog autističnog sina Hikarija. To će postati jedna od njegovih dominantnih tema. Pored niza značajnih priznanja, 1994. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost. U svom javnom delovanju protivnik je korišćenja nuklearne energije u mirnodopske i vojne svrhe, kao i veliki pacifista. Na srpskom su pored „Četiri novele“ objavljena i njegova dela „Rasipni mrtvaci“, „Lično iskustvo“ i „Jednostavan život“.
„Ništa sada ne može da ga dirne tako duboko ili da ga ispuni takvim obiljem kao radost koju mu donosi doživljaj znaka truljenja sopstvenog tela kao osećaj samog postojanja“, Kenzaburo Oe piše u noveli „Dan kada će mi on obrisati suze“. Iako je ova slika fizičkog raspadanja laž, ne zaboravite da je junak umišljeni bolesnik, ona je u isto vreme i istina. Svet u kojem žive junaci ovih novela je u raspadu. Nacionalni ponos je uništen i poražen. Oni žive u svetu u kojem baš ništa ne valja. I jedina, ali i poslednja, zaštita od tog sveta je ludilo. Ono ludilo koje postaje još veće u susretu sa ličnim nesrećama ili nečim drugačijim. Govoreći o svom stvaralaštvu, Kenzaburo Oe tvrdi da piše o dostojanstvu čoveku. Koliko god ovo zvučalo paradoksalno, to je istina. Upravo preko poraza ocrtava se duboki pad, ali i mogućnost za oporavak čoveka. Setite se toga kad pomislite na našu literaturu. Sve te silne priče o velikim pobedama iz prošlosti ili panegirici o sopstvenim žrtvama, skrivanje su poraza. Onog koji mora da se prizna ne bi li se nekako nastavilo dalje. Japanska književnost je naučila tu lekciju.

Naslov: Četiri novele
Autor: Kenzaburo Oe (1935-)
Preveli: Milana Đurašinov, Dragan Milenković i Dejan Razić
Izdavač: Tanesi, Beograd, 2010
Strana: 271