Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima – Radoslav Petković

Možda je najbolje ovu priču početi sa stihovima Leonarda Koena iz pesme „Čekajući čudo“ („Waiting for the Miracle“): „Kad se prospeš po putu / I ležiš na kiši / I pitaju te kako si / Naravno da ćeš reći da se ne možeš požaliti / Ako te pak pritisnu / Onda se moraš praviti lud / Samo ćeš kazati da si tu jer čekaš / Čudo, da se desi čudo“. Da li će ono doći to je već neko drugo pitanje, ali nećemo pogrešiti ako kažemo da je čekanje na čudo najsličnije čekanju Godoa u Beketovoj drami. Što je sudbina našeg doba. Neslućeni razvoj tehnologije, podjednako i promena ne samo intelektualne već i ideološke paradigme, doneli su potpuni novi odnos prema čudima, mada je bolje reći: čudesnom. Za razliku od pređašnjih vremena, čini se, čuda su izgubila svoj značaj. Uzmimo samo kao primer naš odnos prema bolestima, pogotovo onim zaraznim. Današnja Slovenija, i ne samo ona, ali uzećemo Sloveniju kao nama najbliži primer, prepuna je spomenika i kapelica, najznačajniji se nalazi na mariborskom glavnom trgu, koji se nazivaju kužna znamenja. Nakon velike epidemije kuge krajem sedamnaestog veka, oni koji su preostali su se na ovaj način zahvaljivali bogu i svetiteljima što su preživeli, u isto vreme tražeći zaštitu od više sile da se ovakav pomor više ne ponovi. Suštinski, verovalo se da bolest, pogotovo zarazna, dolazi, ali i prestaje, po božjoj volji. Jedino što može da nas spase je čudo. Sličnu stvar možemo videti i u Manconijevom romanu „Verenici“. Kao jedan od načina da se spreči velika epidemija kuge u Milanu izabrana je crkvena litija sa molitvama protiv bolesti. Naravno, ovo ne samo da nije sprečilo kugu nego je i pospešilo njeno širenje. Ipak, vera u čuda ni tad nije nestala. Gotovo svaki segment života je bio skopčan sa verom u čudesno, toliko da je razlika između realnog i čudesnog gotovo nestajala. Razvoj nauke i tehnologije je sve ovo promenio. Ono što se pre smatralo za čudo, postalo je nešto sasvim obično i normalno. Još bitnije, objašnjivo. Čak se i vera promenila. Retki su vernici koji veruju u biblijska čuda, i to pod uslovom da zaista znaju šta piše u Bibliji. Primera radi, koliko zapravo hrišćanskih vernika veruje da se tokom čina evharistije vino i hleb pretvaraju u krv i telo Hristovo? Verovatno manji deo. Što nas vraća na početak i na Koenove stihove. Da li je uopšte moguće verovati u čudesno? I da li i danas neko čeka da se čudo desi kao u Koenovoj pesmi? Sve su to pitanja koja pokreću dve izuzetne zbirke priča Radoslava Petkovića.
„Prizori iz petstogodišnjeg rata“, priča koja otvara prvu zbirku „Izveštaj o kugi“, nam pripovedaju o ratu koja bukti u Evropi od pada Carigrada. „Izveštaj o kugi“, nas suočava sa sudbinom čoveka koji nepogrešivo pogađa širenje kuge. „Graditelj vešala“ pripoveda o zanatskoj propasti čoveka posle jednog čuda. „Petar Vlatković. Život i delo“ i „Kratka istorija besmrtnika“ nas upoznaju sa dve čudnovate biografije. Kakva je i sudbina junaka priče „Moje igralište za golf“. „Dečak sa reke“ je fantazmogorična pripovest o susretu stvarnog i nemogućeg. Prvu zbirku zatvara naučno-fantastična igrarija „Dok plima traje“.
Druga zbirka „Čovek koji je živeo u snovima“ otpočinje sa pričom „Pavle u Rimu“ pripovesti o životu čuvenog apostola. Pad Rima je zadobio sjajno predstavljanje u priči „Prelaz preko Stiksa“. U pričama „Objava“, „Teološki dijalog u savremenom okruženju“, „Smanjivanje“, „Grad, svitanje“, „Hrist nad Zemunom“ i „Čovek koji je živeo u snovima“ stvarnost se suočava sa čudesnim i menja je. Završna priča „Umesto zaključka“ nas vraća u prošlost i pripoveda o tri mudraca koja su posetila Hrista.
Odluka da se dve zbirke Petkovićevih priča objedine u jednoj knjizi sjajna je zamisao. Pored sličnih tema kojima se bave, njih povezuje i, upotrebićemo možda neadekvatan izraz, sličan svetonazorski pristup temama. Ništa manje, narativni. Tako možemo ove priče podeliti na nekoliko segmenata. S jedne strane stoje istorijske pripovesti, na onoj drugoj su odjeci stvarnosti koji se mešaju sa fantastičnim uplivima, a na onoj trećoj su postmoderne igrarije sa formom. U svakom od ovih tematskih, ništa manje i narativnih segmenata Radoslav Petković briljira. Nenadmašna erudicija je sjedinjena sa izvrsnim pripovedanjem u kom ćete istinski uživati.
Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, rođen je u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“, „Senke na zidu“ i „Savršeno sećanje na smrt“ . Napisao je i nekoliko knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.
„Jer, kakva je korist od predviđanja onoga što ne možemo ni sprečiti ni umanjiti; kakva je korist što smo tačnije od drugih izračunali meru nesreće u svetu koju svako, i bez ikakve računice, oseća na svojim ramenima“, piše Radoslav Petković u priči „Izveštaj o kugi“. Pripovedajući o realnosti ovoga sveta, užasima ne samo sadašnjeg sveta već i sveta koji je nekada postojao, Radoslav Petković neprestano sukobljava našu ukorenjenost u racionalnom, mada je bolje reći iskustvenom, u susretu sa nemogućim i neobjašnjivim. Mada je možda još bolje reći: čudesnim. U gotovo svakoj priči iz ove knjige junaci su nesrećnici, ljudi satrveni životom, kojima čak ni čudo ne može da pomogne. Naprotiv, to čudo ih čini još nesrećnijom, a njihove živote još više odvlači u poraz. Razum je nedovoljan, stvarnost je nezadovoljavajuća, čuda, čak i ako se dese, ništa ne donose. Čak ni bog više ne igra nikakvu ulogu. Najbolje to izražava jedan junak: „Biti ravnodušan prema Njemu koliko je i On prema nama.“ Taj bezizlazni svet (najbolje izražen u misli: „I razmišljao sam da su naši životi, možda, nestvarni, da je prava istina o njima zauvek od nas skrivena, i potom mi se iznenada, sasvim neopravdano, kao brod belih jedara u odavno zaboravljenoj luci, javila pomisao da nas samo patnja opravdava (…)“) Radoslav Petković nenadmašno predstavlja u pričama iz ove dve zbirke, i to kroz sjajne literarne igre ispisane blistavim stilom.

Naslov: Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Pročitajte i prikaze romana „Savršeno sećanje na smrt“
i studije „Srednjovekovni putovođa“ Radoslava Petkovića

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Jalova jesen – Dragoslav Mihailović

Problem, ako se to uopšte može tako nazvati, sa Jugoslavijom najviše leži u pitanju šta ona predstavlja za nas. Da li je to bila zajednica ljudi koju povezuje isti ili skoro identični jezik, slična kultura, ništa manje zajednička istorija? Sledstveno tome, da li je Jugoslavija bila prirodni izraz težnji naroda i kultura koji su želele da pronađu sredstvo, možda je tako najbolje reći, za svoj razvoj ili veštačka tvorevina koja je porobila te narode u uvela ih u tamnicu, kako drugi tvrde? Sve su to pitanja koje se već dugo postavljaju i čini se da gotovo niko nije došao do krajnjih zaključaka. Možda odgonetka leži u krajnje suprotstavljenim stavovima o prirodi Jugoslaviji, ništa manje i u onom pitanju na početku. Čega se mi to zapravo sećamo? Šta za nas predstavlja Jugoslavija? Ukoliko bismo, samo eksperimenta radi, upitali starije generacije, one koje su dobar deo života provele u Jugoslaviji, to je lagodan život. Ili još tačnije, to su sada već hiljadu puta ponovljene priče o dobrim platama, odlično snabdevenim prodavnicama, odlascima na letovanja, kupovinama u Trstu… Suštinski, jedino što je bitno je materijalno blagostanje. Priča o zajedničkoj kulturi i jeziku, podjednako i o međunacionalnom preplitanju je nešto sasvim drugo. Ona gotovo nikome nije bitna. Baš kao što gotovo nikome nije bitna politička slika, koja je dovela da raspada Jugoslavije. Ali da se vratimo na stvar i na te suprotstavljene poglede. S jedne strane stoji nostalgija za nekadašnjim životom, još više izražena kada se to vreme uporedi sa sadašnjim. Život na razvalinama građanskog rata, sjedinjen sa višedecenijskim ekonomskim, političkim i kulturnim tranzicionim posrtanjem doprineo je da ova sećanja postanu još svetlija. Ono što nije valjalo, a nije valjalo mnogo toga, namerno se sklanja u zapećak. Čak i kada se pomene ono što nije valjalo, odmah se pravi poređenje sa sadašnjim vremenom, a u toj utakmici sadašnje vreme, razume se, uvek gubi. Fokus je samo na materijalnom blagostanju. Tako se iz vida gube izuzetno bitne stvari. To je na prvom mestu priroda i jedne i druge Jugoslavije. A to je bila ništa drugo do diktatura, pogotovo izražena u drugoj Jugoslaviji u njenim prvim godinama. Zaboravlja je da je to bila zemlja u kojoj su desetine hiljada ljudi stradali potpuno nevini. I zemlja u kojoj je postojao monstruozni Goli otok. Da se on ne zaboravi pobrinuo se Dragoslav Mihailović.
„Jalova jesen“ donosi devet pripovedaka Dragoslava Mihailovića. U prvoj „Kratki prikaz života na Carigradskom drumu“ Mihailović se vraća u dane svog detinjstva, opisujući predratnu Ćupriju. „Ćevapčići i pivo“ nas vode na Dušanovac predstavljajući svet amaterskog boksa. „Besmrtna ljubav Plave drame“ nas upoznaje sa čudnovatim svetom jedne žene. Posleratnu stvarnost, ponajviše stvarnost radničke klase, vidimo u „Mijandrošu i Belji“. „Utopljenica“, „Najbolji prijatelj“ i „Parioničar, general i islednik“ nas sukobljavaju sa Golim otokom i njegovim posledicama. „Jalova jesen“ i „Sveti Petar spasava Srbe“ su smeštene u sadašnjost. Dok je prva pripovetka posvećena prirodi, ona druga je satirični prikaz političkog ludila devedesetih.
Iako sasvim sigurno ova zbirka pripovedaka ne predstavlja vrhunac Mihailovićevog opusa, ona je značajno književno delo, i to pre svega zbog njene stilske i tematske raznolikosti. Od dobro poznatog govora iz prvog lica, onakvog kakvog smo od Mihailovića već navikli (evo samo jednog malog primera: „A već četrdesete postao sam skojevac. I više se za voždovački boks nisam interesovao. Krenuo sam svet da promenim. A tu sam ti ja – he, he – bio uspešniji nego kao bokser. Jebalo dete mater“), pa sve do starinski napisanih pripovesti iz trećeg lica, autor pokazuje nenadmašni literarni talent. „Jalova jesen“ je u isto vreme i prirodni nastavak ranije započetih tema u romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Gori Morava“, možemo slobodni reći – dostojni završetak veličanstvenih priča.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Onom ko dobro poznaje Mihailovićevu literaturu, ništa manje i njegove političke stavove, jasno je da je socijalistička Jugoslavija za njega krajnje užasavajući, ništa manje neprihvatljivi politički sistem. I za sve to Mihailović ima potpuno pravo. Robijanje na Golom otoku i njegov docniji višedecenijski progon pružili su i više nego dovoljno razloga za to. Sve to dobro vidimo u ovoj zbirci. Pripovetke su to o posrtanju, užasnim ljudskim sudbinama, neretko grotesknim, apsolutno nemogućim, a opet istinitim životnim pričama. Tako jedan logoraš u ovoj zbirci žali svog dželata: „Gospode, mislim se, koliko je bilo strašno biti islednik! Možda još strašnije nego logoraš.“ I polako dolazimo do one priče sa početka teksta. Ako pitamo Mihailovića, ili još bolje ako čitamo njegova dela, Jugoslavija je užasni politički sistem koji je morao da nestane. Za one, pak, druge, uzećemo kao primer Bekima Fehmiua i njegove izuzetne memoare „Blistavo i strašno“, Jugoslavija je bila nešto najbolje za ove prostore i ljude. I ko je onda u pravu? Šta je zapravo bila Jugoslavija? Može se slobodno reći – i jedno i drugo, i raj i pakao. Da bismo uopšte mogli da je razumemo, potrebno je da poznajemo obe njene strane. Priliku za to nam pruža ova izuzetna zbirka pripovedaka.

Naslov: Jalova jesen
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 285

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava
i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Ide svet – Laslo Krasnahorkai

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio u koštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (…)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Naslov: Ide svet
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Marko Čudić
Izdavač: Rende, Beograd, 2019
Strana: 309

Lekari – Goran Milašinović

Biti pisac nimalo nije zabavna stvar. Naravno, ako govorimo o pravim piscima. Uzmite samo u obzir koliko je truda potrebno da se zamišljena ideja ostvari i stavi na papir. Koliko je tu tek još prerađivanja, ispravki, rada na tekstu… A nagrada za to je smešna i gotova nikakva. Slava dolazi samo retkim piscima, još ređe onima koji su zaista kvalitetni, a o materijalnim benefitima tek ne treba trošiti reči. U današnjoj Srbiji sasvim sigurno ne postoji ni pet pisaca koji žive isključivo od pisanja, naravno ako se tu ne računaju televizijske voditeljke, tabloidni novinari i ostala bagra. Ali ni to nije sve. Sujeta, ponekad se čini da su pisci veći egocentrici od operskih diva; lažno osećanje bitnosti, kao da su zaista nekome u današnjem vremenu bitni književnici, iz koje proizilazi mišljenje da je ovoj sorti dozvoljeno ono što drugima nije (dovoljno je setiti se Selina i njegovih ludila); isto tako i uverenost da svet funkcioniše kao u njihovim knjigama, pa to rezultira „sveznajućim pripovedačima“ u svakodnevnom životu. Ni to nije kraj. Baš kao i svi ljudi, tako i pisci imaju bezbroj drugih mana. Pokvareni su, zli, prosti, pohlepni, često znaju da odaberu pogrešnu ideološku ili političku stranu, tvrdoglavi, neretko i glupi. Ipak, ako ostavimo sve ove mane po strani, pisci imaju jednu prednost koja ih odvaja od drugih ljudi. A ta prednost je mogućnost da se „uđe“ u tuđu kožu i svet vidi van okvira sopstvenog pogleda. Većina ljudi je za to nesposobna. Najjednostavnije rečeno, ljudi se vode isključivo svojim emocijama i intimnim zaključcima koji su najčešće, i to na nesreću, plod stereotipa, lažne informisanosti i unutrašnjih zabluda. Sve je to ljudski (isuviše ljudski, rekao bi Niče) i nešto sasvim uobičajeno. Ali, da se mi vratimo na našu temu. Još tačnije na moć da pisac „uđe“ u druge ljude. Razume se, ovo nije nikakvo čudotvorstvo ili nadnaravna pojava, naprosto, ukoliko želi da stvori vredno književno delo pisac mora da se saživi sa svojim junacima. Pored silnog istraživanja i čitanja, koga ovo zanima neka obavezno uzme u ruke Pekićev dnevnik i vidi koliko je on dugo i istrajno proučavao istorijske izvore ne bi li mogao da napiše „Zlatno runo“, za ovo je potrebno pažljivo posmatrati i proučavati druge ljude. Veliku pomoć, naravno, predstavlja kada pisac piše o onome šta dobro poznaje. Baš kao što to čini Goran Milašinović u zbirci priča „Lekari“.
Priča koja otvara zbirku, „Anatom“, govori o Savi Paniću, siromašnom studentu koji zahvaljujući naučnom radu uspeva da se uzdigne. Da li je ipak nauka ta koja će uspeti da mu donese sreću, tema je ove priče. „Dva lica“ su pripovest o životnom nezadovoljstvu i ambicijama. Junakinja treće priče, „Ekspert“, Kristina, se ne libi da svoju mladost i lepotu upotrebi kao sredstvo za napredovanje u karijeri. „Filatelista“ su priča o lekaru koji odlazi u penziju, ali svoj život nikako ne može da zamisli bez rada. Junake priče „Poruke“ razdvaja rat devedesetih. „Prečice“ govore o estetskom hirurgu koji ceo svoj život i profesionalnu karijeru zasniva na vezama i prevarama. Pretposlednja priča u zbirci „Strah“ je posvećena umirućem lekaru koji misli da se spas nalazi u alternativnoj medicini. „Tajna“, priča koja zatvara zbirku, govori o lekarki koja zanemarujući sopstveno zdravlje odlazi u smrt.
Goran Milašinović je napisao osam sjajnih portreta lekara. Prilježno istražujući život svojih junaka i prodirući do najvećih dubina njihovih unutrašnjih svetova, autor sastavlja sjajne pripovesti. Najbliži starinskom načinu pripovedanja, nikako ne u onom pežorativnom smislu, Goranu Milašinoviću je priča svetinja. I to daje sjajan rezultat. „Lekari“ su priče ispripovedane jednostavnim, konciznim i naizgled lakim stilom na koji se nadovezuju odlične opservacije o svetu koji nas okružuje: „Svi su se nečega plašili, strah se osećao u svakoj izgovorenoj rečenici. Pridošlice su se plašile Beograđana, Beograđane su plašile izbeglice. Svet se plašio Beograda, Beograd je strahovao od sveta. Oni koji nisu bili Srbi plašili su se Srba, Srbi su se plašili svakoga. Strah se proširio glavnim gradom države kao metastaze.“
Goran Milašinović je rođen u Đakovu. Završava studije medicine na Univerzitetu u Beogradu. Svetski je priznat kardiohirurg, trenutno na čelu Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije, kao i profesor na Medicinskom fakultetu. Na književnoj sceni je debitovao sa zbirkom pesama „Neistraženi bolovi“ (1989) i do sada objavio osam romana („Apsint“, „Trougao, kvadrat“, „Rascepi“, „Slučaj Vinča“…) i jednu knjigu epistolarne proze („Voltin luk“ sa Živojinom Pavlovićem). Za svoje književno stvaralaštvo je nagrađivan.
Lekari pisci nisu retki u svetskoj literaturi (Čehov, Bulgakov, Artur Konan Dojl…), kao ni u našoj (Jovan Jovanović Zmaj, Laza Lazarević, poprilično zaboravljeni Žak Konfino…), ali gotovo niko od njih, izuzimajući tu Bulgakova, nije za svoju književnu temu uzeo sudbine lekara. Goran Milašinović to čini i stvara delo koje zavređuje sve komplimente. Poznavanje profesije za autora je samo početak, jer bez dobrog poznavanja, a onda i otkrivanja, ljudske nutrine, a ona je mnogo veća od profesionalne vokacije, ovo delo ne bi imalo nikakav književni značaj. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije na talenat pisaca da uđu u unutrašnji svet drugih ljudi i da ga onda prenesu na papir. Priče Gorana Milašinovića su baš takve. Dubinski su to uvidi u ljudsku psihu i sjajno otkrivanje naših unutrašnjih mehanizama, i što je još bitnije priče su to napisane pitkim, zanimljivim i dobrim stilom.

Naslov: Lekari
Autor: Goran Milašinović (1958-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 191

Lauta i ožiljci – Danilo Kiš

Onda kad pomislite da je sa ovim svetom sve u redu, da koliko god postojale nepravde i zla, ipak postoji neka sila koja ustrojava naše postojanje, setite se sudbine pisca Bruna Šulca i jednog jesenjeg dana 1942. godine. Zamislite sliku mršavog Jevrejina (bolje reći kostura) koji ide ulicama poljskog grada Drogobiča noseći u rukama najveće bogatstvo. Krišku hleba. E sad zamislite kako u tog mršavog čoveka puca oficir Gestapoa Karl Gunter. Razlog? Njegov nadređeni, Feliks Landau, ustrelio je Gunterovog „ličnog Jevrejina“, tako da je ubistvo Bruna Šulca bilo poravnavanje računa. Sudbina Šulcovog dželata ostala je nepoznata, dok je Feliks Landau doživeo duboku starost kao slobodan čovek (robijao je samo devet godina). I onda stavite na dva tasa živote Bruna Šulca i Feliksa Landaua. S jedne strane će stajati jedan od najvećih književnih stilista dvadesetog veka, a sa druge ološ i bestidni zločinac odgovaran za smrt hiljade nevinih ljudi. Jedan je umro u pedesetoj godini u najtežim mukama, drugi u sedamdeset i trećoj u svojoj postelji. Zamislite još i silne knjige koje je Bruno Šulc mogao napisati da nije skončao tog jesenjeg dana 1942. godine. Možda i bolje od maestralne „Cimetaste prodavnice“? Ko može znati kakav je bio Šulcov zauvek izgubljeni roman „Mesija“? Setite se toga kad pomislite da ovaj svet ima smisla. Promislite još i o brojnim po usudu sličnim sudbinama umetnika. Svim tim mučnim životima ispunjenim progonima, besmislenim mukama i stradanjima. I preranim smrtima koje su dolazile kao posledice delovanja zločinaca. Neka vam u svest dođu načeta pluća Borislava Pekića na višegodišnjoj robiji koja su dovela do njegove kasnije prerane smrti. Pokušajte samo da zamislite koliko je taj čovek još mogao stvoriti? Planovi za nastavak „Zlatnog runa“ koje je trebalo da postane novo višeknjižje „Crveni i beli“ i roman „Srebrna ruka“ o Vizantiji, sve je to smrt odnela. Setite se i Danila Kiša. Njegove prerane smrti (u pedeset i četvrtoj godini), opet od opake bolesti pluća (ta prokleta pluća i literatura). I progona koji je ovaj velikan trpeo godinama pre smrti. Promislite samo koliko bi naša literatura bila bogatija da je Kiš poživeo duže. Boljeg dokaza za to nema od posthumno objavljene zbirke Kišovih priča „Lauta i ožiljci“.
U prvoj priči ove zbirke „Apatrid“ pratimo sudbinu pisca emigranta u Parizu koji beži pred nacističkim ludilom. Tema „Jurija Goleca“ je slična. Jevrejski pisac u Parizu nalazi se pred najvećim slomom u svom nesrećnom životu. U „Lauti i ožiljcima“ ispripovedana je povest o životu bračnog ruskog para u Jugoslaviji, ali isto tako i o sudbini mladog pisca. „Maratonac i sudija“ je fantazmagorija sjedinjena sa užasom Gulaga. Može li se pobeći od zla, Kiš pokušava da odgonetne. To je dominanta tema i priče „Pesnik“. Agenti OZNE daju mogućnost zatvoreniku za popravku. Satiričnu pesmu o novom režimu on mora da pretvori u panegirik ne bi li zadobio slobodu. „Dug“ je priča o poslednjim danima Ive Andrića i njegovom oproštaju od ovog sveta. „A i B“ je autopoetska varijacija Danila Kiša o dva mesta. Jednom najlepšem, drugom najružnijem na svetu.
Nastale u vremenu u kojem je Kiš stvarao čuvenu „Enciklopediju mrtvih“ (period od 1980. do 1986. godine), ove priče su trebale da postanu deo te zbirke ili su pak nastale kao njen direktni nastavak. Stilski i jezički divergentne, pripovesti iz „Laute i ožiljaka“ svedoče o ingenioznom talentu i pripovedačkom umeću Danila Kiša. Mešanje fikcije i stvarnosti ovde je dovedeno do svog vrhunca, onoga što je bila Kišova trajna zanimacija i opsesija. Samo sada sa poprilično oporim zaključkom: „I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih srpskih književnika dvadesetog veka,  je rođen u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda (u Aušvicu) odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat (iako je razlog bio čisto političke prirode) on piše polemički spis „Čas anatomije“ u kojem razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Igrajući se sa formom, stilom i ulogom pripovedača, Kiš je kroz ove priče izatkao neku vrstu testamentalnog oproštaja. U pripovestima sabranim u zbirci „Lauta i ožiljci“ provlače se sve literarne teme kojima se kroz svoj život ovaj velikan bavio. Tu su sudbine pisaca emigranata razdvojenih od svojih jezika i kultura (sasvim sigurno tu ima mnogo autobiografskih detalja), ne manjka ni žrtava totalitarizma i životnih nesreća („Šta tu ima da se kaže. Postoje životi koji nikad nisu zaslužili da budu življeni. Mi smo živeli kao da smo mrtvi“), ali i govora o neminovnom odlasku („Nije ga bolelo ništa posebno, bolelo ga je sve, boleo ga je život“). Pred nama je Kiš u svom svojem sjaju. Mudrac, izuzetni pripovedač, mistifikator, sjajni stilista, borac protiv svake vrste totalitarizma. Umetnik koji se nalazi na vrhuncu svoje stvaralačke imaginacije. I koji na tom vrhuncu nastaje. Baš zbog toga je ova zbirka važna. Koliko zbog svog kvaliteta, još više zbog svega onoga što nam je Kiš mogao dati da je duže poživeo. Još jedna je to priča o velikoj nepravdi. A ako pitate za Kišove dželate, bez brige. S njima je sve bilo u redu.

Naslov: Lauta i ožiljci
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 113

Tajne priče – Mirjana Novaković

tajne-priceGotovo pa uvek, svaki vremenski period ima svoje favorite, nešto što ga određuje i najbolje pojašnjava. Postoje, naravno, i prolazne mode. To može biti odeća (koliko nam sada samo smešno izgleda oblačenje tokom osamdesetih), muzika, film, ideologija… Književnost, podrazumeva se, nije isključena. Od onih prvobitnih epova, preko mode trubadurskih pesama, ništa manje veltšmerca koji pokorava Evropu tokom epohe romantizma, ogromnih knjižurina nastalih u realizmu, pa sve do novovekovnog egzistencijalizma, došli smo do vremena u kojem je fantastika nešto najpopularnije. Njena istorija seže daleko izvan granica književnosti. Možda je najbolje reći da je preteča literature kakvu poznajemo. Ko nam garantuje da neki pećinski čovek u satima dokolice nije svoje saplemenike zabavljao i plašio sa pričama o spoljašnjem svetu i silnim zamkama koje ga iščekuju van sigurnosti pećine? A to su sigurno bile ogromne karakondžule i slična čudovišta. Ili još bolje, zamislite kako je tom našem ne tako dalekom pretku izgledala provala oblaka, udar groma ili zemljotres. I to je trenutak rađanja literature i religije. Suštinski, te dve naizgled odvojene kategorije su povezane nerazmrsivim klupkom. Čudesa su čar i odraz vremena. Kako to odlično objašnjava Reza Aslan u studiji „Zilot“ (izdala na srpskom „Dereta“) ono što današnjem čitaocu Ilijade, Biblije ili bilo kog religijskog spisa izgleda nestvarno i nemoguće, tadašnjim ljudima je bilo normalno i obično. Suština nije u istinitosti napisanog, već u poruci koja proizilazi iz napisanog. Fantazija i fantastika tako poprimaju didaktički značaj. Skriveno jezgro upleteno je u nestvarnu priču, upravo da bi suština tako izgovorena i napisana privukla što veću pažnju. Taj obrazac iz prvobitne usmene književnosti ne gubi svoj značaj ni u modernoj literaturi (setimo se samo „Guliverovih putovanja“, „Kandida“ ili „Baudolina“). Fantastika ima i onu drugu mračnu stranu. Opsenarsku i čisto zabavnu. Dublja poruka je nepostojeća ili se izgubila u „prevodu“. Komercijalnost izražena u čisto konzumerističkom pristupu fantastici polako počinje da je svodi na zabavu tinejdžera i onih večitih pubertetlija. Da ne mora baš tako da bude pokazuje nam zbirka „Tajne priče“ Mirjana Novaković.
Priča koja otvara zbirku, „Šnauceri ne slušaju džez“, zanimljiva je igrarija sa prošlošću i sadašnjošću. Beogradski vodovod čije se podzemne cevi pomeraju, opasni psi koji progone junakinju i psihodelija beogradske andergraund scene, sve to sačekuje čitaoce. Šta to povezuje jednu beogradsku zgradu, rimsko carstvo i Kafku, otkriva nam pripovest „Assicvrazioni generali“. „Priča o pilulama“, storija je o leku koji u isto vreme donosi i spas i propast. „Leni Rifenštal u Bosni“ gorka je povest o poslednjem ratu. Medijske manipulacije, umetnički dignitet i užas rata, svoje mesto su našle u ovoj izuzetnoj priči. „Što je izgubljeno“ je još jedna igrarija autorke, samo ovoga puta sa naučno-fantastičnim žanrom. Drugi deo zbirke nam donosi dve novele. U onoj prvoj, „Gromovska legija“, selimo se u početne godine nove ere. Na granici rimskog carstva najmanje što vredi je život. Imperija sa svojim već umornim i dekadentnim službenicima suočiće se sa varvarima, ali i sa čudom. Novela koja zatvara zbirku, „Jevanđelje po žednoj“, distopijska je slika sveta i svojevrsnog pokreta otpora novom totalitarizmu.
Ono što se najpre mora pohvaliti je autorkin stil. Ili još bolje rečeno, neverovatno umeće da se različiti stilovi uklope tako da svom svojom raznolikošću ne ruše celinu. Koliko to daleko ide pokazuje i ogromna lepeza autorkinih književnih tehnika i stilova. Da pomenemo samo dnevničko pisanje, epistolarnu formu, distopiju, naučnu-fantastiku, postmoderno poigravanje, istorijsku hroniku… Mirjana Novaković je majstor pripovedanja, a iz tog majstorstva proizilazi i uverljivost. I gotovo je svejedno o čemu ona piše, čitalac zaista ima osećaj da prisustvuje stvarnom događaju, pa bila to daleka ili bliska prošlost, sadašnjost i budućnost.
Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“ (1966). Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd i upoznaje sa graditeljem Kalemegdana, ali i sa đavolom u pohodu na svet. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana su bila u najužem izboru za „NIN-ovu“ nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković su prevedeni na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.
U zemlji u kojoj se književnost još uvek meri po aršinima davno prohujalih vremena i u kojoj je svaki iskorak u nešto nepoznato i novo neoprostivi i smrtni greh, zbirka „Tajne priče“ Mirjane Novaković je putokaz i primer kakva može i kakva treba da bude savremena literatura. Neopterećena epskim i mesijanskim težnjama, ona piše o istoriji pretvarajući je u čudesni književni igrokaz a ne u korektiv sadašnjosti. Čak i kada upotrebljava fantastiku ili fantastične elemente, Mirjana Novaković nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Zato i njene distopijske i fantazijske priče nisu pubertetlijsko igranje sa žanrom, kakav je gotovo uvek srpski žanr, već prava i ozbiljna književna dela, kao što su ona Džordža Orvela ili Kazua Išigura. Najbitnije, pišući o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, baš kao i kod Pekića, ono najbitnije kod Mirjane Novaković je čovek. Njegov moralni sklop, sukob sa svetom koji ga okružuje i mučni život na koji je često osuđen. A to su večne i velike teme, one koje određuju pisca bez obzira na vreme u kojem živi i koju književnu tehniku koristi. Baš o tim temama piše Mirjana Novaković, stvarajući ovu izuzetnu zbirku.

Naslov: Tajne priče
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 214