Kapucinska grobnica – Jozef Rot

Pogled na istoriju nije nimalo jednostavna stvar, pogotovo na onu političku. Ovo je još teže ako se teži naučnoj objektivnosti. Najpre treba razdvojiti sećanje od istorijskog fakta, ponajviše zato što je sećanje ništa drugo do neobjektivnost, proizašla iz naših iskustva – koja su, iako se to često previđa, samo naša i nikako ne moraju da budu i tuđa – podjednako iz naših predubeđenja, ideoloških sklonosti, zabluda, neretko i krajnje pogrešne percepcije stvarnosti. Primera radi, sećanja na socijalističku Jugoslaviju će biti dijametralno suprotna kod ljudi koje su doživeli različite stvari. Preživeli zatočenici Golog otoka će socijalističku Jugoslaviju posmatrati kao monstruozni sistem koji je na najgnusnije načine ubijao i mučio mnoštvo ljudi. I biće u tome u potpunosti u pravu. Oni, pak, drugi koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli lep život, pogotovo kada se on uporedi sa vremenom koje je došlo posle, Jugoslaviju će posmatrati kao obećanu zemlju. I biće u tome u potpunosti u pravu. Suštinski, i jedna i druga vizija je istinita, i upravo u tome je i problem. Kako spojiti potpuno nespojive stvari predstavlja težak zadatak za istoriju, koji, uzgred, retko kom polazi od ruke. Pre svega je to pitanje šta nam je bitnije? U ovom konkretnom slučaju: da li je bitnija patnja i stradanje jednih ili zadovoljstvo i blagostanje drugih? Slična stvar je i sa još jednim pogledom na istoriju, ovog puta pogledom na istoriju drugih država. Proces nastanka nacionalnih država u devetnaestom veku korenito menja pogled na istoriju kao nauku, ustoličavajući svojevrsni „nacionalni“ pogled na prošlost. Još jednostavnije rečeno, istorija više nije pogled na razvoj ljudskog roda, već priča o prošlosti jedne nacije ili teritorije po kojoj se ravna pogled na sve druge. U takvoj viziji stvarnosti, istorija neke druge nacije ili države se posmatra isključivo prema odnosu, još češće sentimentima koji gajimo prema njoj. Naravno, ovo je legitimna stvar, ali predstavlja veliku grešku zato što se stvarnost posmatra iz veoma ograničenog ugla. Takva je, recimo, stvar sa našim pogledom na Austro-ugarsku monarhiju. Jedino što se pamti je naša sukobljenost sa ovom imperijom u Velikom ratu i mnoštvo počinjenih zločina (o kojima govori izuzetna istorijska studija „Dželatov smešak“). Naravno, sve je to istina, i sve to, naravno, treba da se pamti, ali Austro-ugarska nije bila samo to. Ona je u isto vreme bila krajnje kompleksna, multikonfesionalna i multinacionalna tvorevina, opterećena brojnim sukobima i borbama, ali i država koji je na mnogim poljima donela napredak, pre svega kulturni. Priču o toj kompleksnoj državi sjajno donosi Jozef Rot u romanu „Kapucinska grobnica“.
U središtu ovog romana nalazi se lik Franje Ferdinanda Trote – da, ime je dobio po čuvenom nadvojvodi – bečkog bonvivana i naslednika bogate porodice Trota. Opisujući poslednje predratne dane, pre svega lutanja mladog junaka po predelima Austro-ugarske monarhije, Jozef Rot nas iznenada suočava sa izbijanjem Velikog rata. Trota odlazi u vojsku na istočni front, gde brzo biva zarobljen od Rusa. Povratak u Beč nakon rata za Trotu je užasan poraz. On mora da se suoči ne samo sa materijalnom propašću, već i nestankom svega što je činilo njegov svet.
Napisan kao svojevrsni nastavak čuvenog „Radeckog marša“, u kom su opisane sudbine druge grane porodice Trota, ovaj roman pre svega pleni raskošnom predstavom Austro-ugarske monarhije. Pred nama se ukazuju slike političkih previranja, međunacionalnih preplitanja ali i sukobljavanja, ništa manje kulturnih i društvenih prilika. Još bitnije, taj pogled na društvene okolnosti je sjedinjen sa sjajnom psihologizacijom glavnog junaka romana, krajnje razočaranog i uništenog čoveka: „Ta odavno sam, od povratka iz rata, video sebe kao čoveka koji je bespravno živ! Odavno sam se navikao da sve događaje koje su novine nazivale ‘istorijskim’ posmatram pravedničkim pogledom nekoga ko više ne pripada ovom svetu! Već odavno mi je smrt odobrila neograničen dopust! I mogla je, smrt, svakog sekunda da taj moj dopust prekine. Zar su me se još ticale stvari ovoga sveta?“
Jozef Rot, jedan od najznačajnih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u siromašnoj jevrejskoj porodici u Galiciji. U toku studija zatiče ga izbijanje Velikog rata. Boravak na ratištu i kasnije raspad Austro-ugarske će ostaviti trajno obeležje na njegovo stvaralaštvo. Početkom dvadesetih seli se u Berlin, gde otpočinje njegova bogata novinarska i književna karijera. Autor je niza romana (među kojima su najveću slavu zadobili „Radecki marš“, „Hotel Savoj“, „Jov“…), zbirki priča i knjiga eseja. Usled uspona nacizma seli se u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1939. Veći deo Rotovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
Da se polako vratimo na početak. Gotovo sigurno, prva asocijacija na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji, na Austro-ugarsku monarhiju je ratno neprijateljstvo u Velikom ratu. Ova država se posmatra kao duboko nepravedna, diskriminatorska prema slovenskim narodima i, naposletku, država čiji je pad bio pravedan. Previđa se samo da to za dobar deo ljudi nimalo nije tačno. Ili je možda bolje reći da je to samo jedan deo slike. Drugi deo slike je, i pored ovih mana koje se ne zaobilaze u romanu, predstava Austro-ugarske kao voljene zemlje. I to pre svega zemlje sa ogromnim naučnim i kulturnim razvojem (setimo se samo Frojda, Mana, Bloha, Muzila, Adlera, Rilkea, Malera, Klimta…), svojevrsnim liberalizmom i nikako ne treba zaboraviti kakvom-takvom međunacionalnom tolerancijom. Nema boljeg svedoka tome od ovog izuzetnog romana. Priča je o drugačijoj Austo-ugarskoj, zemlji zbog koje junak ovog izuzetnog romana istinski pati: „Tek mnogo kasnije, dugo nakon velikog rata koji zovemo ‘svetskim’, po mom mišljenju ispravno, i to ne zbog toga što ga je vodio čitav svet, nego zato što smo svi zbog njega izgubili jedan svet, svoj svet, tek mnogo kasnije, dakle, ja ću uvideti da čak i predeli, oranice, nacije, rase, kolibe i kafei najrazličitijih vrsta i najrazličitijeg porekla nužno podležu savršeno prirodnom zakonu jednog snažnog duha koji je kadar da približi udaljeno, da u srodno pretvori ono što je tuđe i da ujedini ono što prividno teži da se rasturi. Govorim o neshvaćenom, ali i zloupotrebljenom duhu stare monarhije (…)“

Naslov: Kapucinska grobnica
Autor: Jozef Rot (1894-1939)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 152

Dželatov smešak – Anton Holcer

Reći da je ovaj svet satkan od protivrečnosti, neretko dovedenih do oksimorona, ništa je drugo nego otkrivanje poslovične rupe na saksiji. Ipak, o ratu se ne može govoriti a da se ne priča o baš toj protivrečnosti. Ako izuzmemo patološke slučajeve, manijake koje u ratu vide nešto svetlo, veliko i herojsko, većina rat posmatra kao najveće zlo koje čoveka može da zadesi. Ipak, ovo načelno protivljenje u istinskom susretu sa ratom nestaje. Setimo se samo ne tako davne naše prošlosti i slikе hiljade ludaka koji početkom devedesetih sa cvećem i veseljem ispraćaju tenkove u rat. Suštinski, slika je to razdraganog praćenja stotina mladića u skoro sigurnu smrt. U isto vreme, antiratni protesti su privukli znatno manje ljudi, i ne samo to, ljudi koji su se protivili ratu okarakterisani su kao najgori izdajnici i zlikovci. Da sve bude još bestidnije, oni koji su tokom devedesetih podržavali ratove, i to na svim zaraćenim stranama, sada kukaju za Jugoslavijom pitajući se „ko nas to zavadi“. I eto to protivrečnosti na dobro poznatom primera. Naravno, ona nije jedina, na kraju ta bestidna opijenost ratom nije rezervisana samo za široke narodne mase. Na početku Prvog svetskog rata evropska kulturna elita listom podražava rat. Na vest o izbijanju rata Sigmund Frojd ne krije oduševljenje. Ne razlikuju se ni Štefan Cvajg i Tomas Man. Razume se, uskoro će uslediti gorko kajanje. Ništa manje i posledice. Upravo ova tri velika intelektualca će strašno propatiti od nacističke zveri, rođene iz militarističkog nacionalizma koji su podržavali. I eto opet te protivrečnosti. Ali ni tu joj nije kraj. Dobar deo ratnika u istoriji naše civilizacije su hrišćani, nekad su čak i okarakterisani kao nekakvi branitelji hrišćanstva. Štaviše, gotovo sve religije aktivno potpomažu militarizam. I sve bi to bilo u redu da osnovu Hristove misle ne čini protivljenje nasilju. Dovoljno je samo prisetiti se Isusovih reči: „Ali ja vam kažem da se ne opirete zlu; a onome ko vas ošamari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi takođe. Volite svoje neprijatelje, blagoslovite one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze (…)“ I eto ponovo protivrečnosti dovedene do oksimorona. Pozivajući se na Isusa i verujući u njegovo božansko poslanje polazi se u rat, u isto vreme gazeći sve što je Isus propovedao. Suludo, zar ne? Kao što je i suluda ideja da se ratom zadobija pravda. Ili još luđe mir. Sjajno je to izrazio Borislav Pekić u jednom svom eseju: „Ratovati zarad mira je jednako jebati se zarad nevinosti“. Ali da ostavimo na stranu sve ove protivrečnosti i da se posvetimo priči o tome šta je zaista rat. Najbolje nam to pokazuje knjiga „Dželatov smešak“.
Istražujući istoriju ratne fotografije, Anton Holcer pronalazi mnoštvo do sada nepoznatih snimaka egzekucija tokom Prvog svetskog rata. Gde su ove fotografije bile sve vreme? Zašto niko ništa nije znao o njima? Kada su one snimljene? I najbitnije, ko su egzekutori i žrtve na njima? Polazeći od ovih pitanja, Anton Holcer piše jedinstvenu studiju, koliko priču o istoriji ratnih fotografija, još više o onome šta se krije iza tog užasa.
„Nacistički ubilački pohod bacio je u zasenak strahote Prvog svetskog raza, ali se pritom oslanjao na staru praksu i postojeće iskustvo. Civili su masovno deportovani u logore, kao od 1914. do 1918, ali su oni pretvoreni u logore smrti. (…) Nasilje je izvedeno po uputstvima koja je odredio birokratski sistem uništenja. Rat do istrebljenja koji su vodili nacisti bio je po svemu drugačiji i daleko strašniji od rata protiv civila u Prvom svetskom ratu. Ali, bez iskustva iz epohe 1914-1918. on bi bio nezamisliv“, piše Anton Holcer u ovoj studiji. I zaista, bestijalno nacističko zlo kao da je u zasenak bacilo pređašnja zla. Što je samo po sebi velika greška, ali i ogroman previd, zato što se ova dva užasa nalaze u neraskidivoj vezi. Štaviše, nacističko zlo ne bi bilo moguće bez prethodnih zala, uostalom kao i sva docnija zla. Anton Holcer to nenadmašno pokazuje u ovoj studiji kroz iscrpnu analizu uzroka koji su doveli do prilike da se to zlo ispolji, ali i kroz prikaz njegovog ostvarenja.
Anton Holcer, jedan od najistaknutijih savremenih istoričara fotografije, rođen je u Južnom Tirolu u Italiji. Studirao je političke i filozofske studije na nekoliko univerziteta, a u Beču je odbranio doktorsku disertaciju. Predaje na univerzitetima u Beču, Lincu i Lozani. Autor je brojnih studija, eseja i članaka o istoriji fotografije, posebno onih ratnih. Ovo je njegova prva knjiga prevedena na srpski jezik.
„Rat protiv civilnog stanovništva nije bio ni spontana, ni prolazna pojava, već ružno naličje ratne strategije. Kao i rat na liniji fronta, on je bio planiran. Zločini nad civilima bili su rezultat naređenja viših komandi, ali i direktnih pretpostavljenih“, piše Holcer u ovoj studiji. Kroz ove reči, ali i kroz čitavu knjigu, podiže se najveća optužnica protiv rata. Još preciznije, to je priča o stradanju nevinih u ratu. Holcer na slučaju Prvog svetskog rata, ne razlikuju se ni ostali ratovi, odbacuje tezu o ubistvima nevinih i civila kao sporadičnoj stvari, možda je najbolje reći iskliznuću iz herojskog poretka rata. Naprotiv. Po Holceru je nasilje ne samo pratilac rata, već i njegov sastavni deo. Nema boljeg dokaza za to stravičnih fotografija sakupljenih u ovoj knjizi, ali i Holcerove priče o tome kako su one nastale. Posle njih svaka priča o ratu kao nečem plemenitom, herojskom i velikom je izlišna. Rat je samo zlo. Ukoliko ne verujete u to, otvorite ovu knjigu i pogledajte fotografije nasmešenih vojnika kako vešaju decu, starce i žene. I tu se svaka priča završava.

Naslov: Dželatov smešak
Autor: Anton Holcer (1964-)
Preveo: Miloš Kazimirović
Izdavači: Prometej i RTS, Novi Sad, 2015
Strana: 368

Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443

Sarajevo 1914 – Vladimir Dedijer

Jedna od najvećih logičkih grešaka, pored ad hominem argumenta (ti ćeš meni nešto da pričaš, a ti si…) i pojednostavljivanja (o kojem je na ovom mestu već pisano), je anahronizam. Najvidljivi je u istoriji i književnosti, ali ga ne manjka ni u svakodnevnom životu. Sveprisutan je kod starije populacije, najčešće u onoj sada već dobro poznatoj rečenici: “A u moje vreme…” Nastavak je isto tako dobro poznat. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. To je nenaviknutost na novo vreme, koliko na tehnološki napredak još više na promenu načina života, morala, ponašanja… Ponekad on može da izvire i iz dobrih razloga, ali čak i ako su razlozi za postojanje anahronizma dobri – njegovo projavljivanje nije, najpre zato što se život u današnjici ne može ustrojavati po merilima prošlosti, otprilike po onoj biblijskoj da se novo vino ne sipa u stare mehove. Tako, recimo, lamentiranje nad omladinom koja propada (a ona, kako se čini, u svakom vremenu propada i nikako da zaista propadne) ne uzima u obzir šta je ta omladina preživela i u kakvim uslovima živi. Znatno opasniji anahronizam je onaj društveni i politički. Zaslepljenost političkih elita (kakva je, na primer, bila zaslepljenost jugoslovenskog rukovodstva tokom devedesetih da komunizam može da opstane u trenutku kada je u celoj Evropi bio poražen) donosi mnogo veće posledice. Koliko je on ideološki otpor prema savremenom svetu (kao što je protivljenje ljudskim pravima), isto tako može da bude i plod zle namere. Tako je, da uzmemo opet isti primer, umesto tehnološkog napretka tokom devedestih godina na ovim prostorima proklamovan povratak u svetlu i bolju prošlost. Pogrešnost ovakvog shvatanja je najbolje izrazio Borislav Pekić: “Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.” Pekićev savet nažalost nije poslušan. Etnička čišćenja, masovni i nepojmljivi zločini su pravdani istorijskim razlozima i pozivanjem na prošlost. Nema gnusnijeg primera za to od slike ratnih zločinaca tokom devedesetih u uniformama srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Anahronizam, ipak, ne mora da bude samo vraćanje u prošlost. On može da bude i pokušaj da se prošlost vaga po današnjim merilima. Nigde to nije bilo vidljivije nego u obeležavanju stogodišnjice sarajevskog atentata. Brojni istoričari (kao što su Kristofer Klark ili Margaret Mekmilan) su Gavrila Principa i sarajevske atentatore proglasili za teroriste u rangu Bin Ladena. Isto tako, u našoj javnosti je stvorena slika Gavrila Principa i družine kao velikih srpskih nacionalista i još luđe pravoslavaca. Vremenski kontekst i činjenice su i u jednom i drugom slučaju zanemarene. Ideologija je, uz sveprisutni anahronizam, pobedila istinu. Baš zbog toga su i bitne studije koje “škakljivim” istorijskim temama pristupaju na drugačiji način. Takva je knjiga “Sarajevo 1914” Vladimira Dedijera.
Pristupajući temi sarajevskog atentata, Vladimir Dedijer fokus stavlja na uzroke koje su doveli do njega. Prikaz političkih prilika (kao što je stanje u anektiranoj Bosni, rastakanje Austrougarske monarhije, brojni atentati…) je sjedinjen sa sjajnom sociološkom i ekonomskom analizom (kmetstvo u Bosni, politički progoni…). Na to se nadovezuje i delatnost Franje Ferdinanda, ali i nastanak i delovanje revolucionarnih organizacija u Bosni. Nije zaobiđen ni sam atentat, sudbine atentatora, kao i posledice ubistva Franje Ferdinanda. Obrađene su i razne teorije o uticajima na atentatore (Srbija, bečka administracija, anarhisti, masoni…).
“Proučavanje sarajevskoga atentata mora se vršiti u dubinu. Valja baciti svetlost na one koje su umešani u atentat, na sklop okolnosti i činilaca u vezi s tim; treba posmatrati sarajevski atentat ne samo u kontekstu spoljnih veza Bosne i Hercegovine nego i u kontekstu problema života i društva u ove dve pokrajine”, ispisuje Vladimir Dedijer na početku ove studije. I zaista, on to kroz čitavu knjigu čini. Ogromna arhivska građa, mnoštvo istorijskih studija, memoarskih knjiga, novinskih članaka i svedočenja savremenika i učesnika u atentatu su Dedijeru omogućili da napiše studiju koja temi pristupa obzirno, argumentovano i objektivno. Na to se nadovezuje sjajan Dedijerov stil koji nam pruža istinsko čitalačko uživanje.
Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.
“Možda sva tragika herojstva i jest u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom onu kobnu liniju koja ga deli od ostalih ljudi i svagdanjeg reda stvari, ostaje sam, nema roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i onakav kakvim ga vremena čine”, piše Ivo Andrić u članku o mladobosancu Danilu Iliću. Upravo je to prokletstvo i usud svake velike istorijske ličnosti da se njihov život i htenja “čitaju” onako kako to drugi hoće. Tako dolazi i do onih zloupotreba sa početka teksta, čiji je najveći izraz u anahronizmu. Principov srpski nacionalizam (iako je on bio integralni Jugosloven), verska zloupotreba (gotovo svi mladobosanci su bili deklarisani ateisti, čak je na suđenju Vaso Čubrilović bio kažnjen sa tri dodatne godine zatvora zbog “bogohuljenja”), predstavljanje mladobosanaca kao terorista (iako su oni bili istinski borci za slobodu koji su pobunili protiv okupatorske i kolonijalne vlasti) sve je to Dedijer pobio u ovoj maestralnoj knjizi. U isto vreme je on napisao veličanstvenu priču o jednom vremenu, sudbinskim događajima, ali i o ljudima koji su promenili istoriju. I to onim ljudima koji su bili istinski idealisti. Najbolje to izražavaju reči Nedeljka Čabrinovića: “Mi zlikovci nijesmo, mi smo ljudi pošteni, plemeniti, idealisti, mi smo htjeli učiniti dobro, mi smo voljeli narod, mi smo umrli za naše ideale.” Priču o njima je doneo Vladimir Dedijer u ovoj izuzetnoj istorijskoj studiji.

Naslov: Sarajevo 1914
Autor: Vladimir Dedijer (1914-1990)
Izdavač: Knjige Obradović, Beograd, 2014
Strana: 1148

Kralj Petar I Karađorđević I-III – Dragoljub R. Živojinović

Hteli mi to ili ne da priznamo, a najčešće nećemo, čovek deli dosta sličnosti sa svojim životinjskim rođacima. Jedna od tih sličnosti je i potreba za vođom. Izuzetni primerak, da li baš toliko izuzetan videćemo kasnije, jedne vrste, životinjske razume se, postaje predvodnik. Nekada je to biološka potreba, kakav je slučaj, recimo, kod pčela ili mrava, a još češće je traženje vođe, kog nazivamo alfa jedinka. Ovaj status se stiče preko fizičke superiornosti nad drugim predstavnicima vrste. Benefiti su veliki. Alfa jedinke imaju više ženki (ili mužjaka) od drugih pripadnika vrste, dobijaju bolju hranu, neretko i počasti. Tako kod šimpanzi, naših veoma bliskih rođaka, čopor odaje počast predvodniku kroz poklone, davanje prvenstva prolaza ili preko sklanjanja u stranu kada “alfa” negde pođe. Verovatno je tako bilo i kod naših dalekih predaka. Onaj ko je bio najjači, taj je bio i gazda. Mala digresija, ukoliko u ovu teoriju ne verujete, setite se samo vođa navijačkih grupa, načina njihovog izbora, ponašanja, čak i životinjskih krika koje ispuštaju. Koliko god evolucija bila nepovratni proces, izuzeci uvek postoje. Ali da se vratimo na stvar. Kako je kroz evoluciju naš predak sticao različite veštine, tako se i izbor vođe, čovečjeg alfa predvodnika, menjao. On više ne mora da bude najsnažniji predstavnik vrste (mada ima i takvih, pogledajte samo predstavu alfa mužjačkog Vladimira Putina), već najmudriji i najpametniji. Pre nego što prevrnete očima, ta mudrost i pamet je pre svega veština vladanja. Tako vladar ne mora da bude ni lep, ni učen, ni snažan. Dovoljno je da ume da upravlja strukturama moći (“Kadrovi rešavaju sve”, kako bi rekao Staljin) i da narodu pruži ono što taj narod želi. A to je pre svega, da budemo malo banalni, predstava pater familijasa koji lupa rukom o astal i rešava stvar. Frojd u studiji “Budućnost jedne iluzije” govori da je vera u boga izrasla iz dečjeg osećanja bespomoćnosti. Potreba za očinskom zaštitom u detinjstvu prerasta u traganje za istim tim zaštitnikom u odraslom dobu, novim ocem, čitaj: bogom. Ista analogija može da važi i za vođu. Izabrani pojedinac postaje zaštitnik nacije ili države, svog čopora, koji bdije nad svima nama. Još bitnije, taj vođa postaje individua kojoj predajemo svu odgovornost. I polako dolazimo do suštine. Tačnije, do vođe koji uzima stvar u svoje ruke. Kako to obično biva, data moć najčešće postaje predmet zloupotrebe (“Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari”, čuvena je misao francuskog diplomate Talerana). Istorija naše civilizacije je prepuna tirana i autokrata, a njihovo nabrajanje bi uzelo stranice i stranice teksta. Onih, pak, “drugačijih” vođa je znatno manje. Pogotovo u našoj istoriji. Ipak, izuzeci postoje. Jedan od tih izuzetaka je bio i kralj Petar I Karađorđević.
Prateći životni put ovog srpskog vladara, Dragoljub R. Živojinović ga deli u tri dela. Tako u prvoj knjizi, “U izgnanstvu”, pratimo odrastanje kneževića Petra, odlazak u emigraciju posle pada kneza Aleksandra, školovanje, učestvovanje u francusko-pruskom ratu, ratovanje u ustaničkoj Hercegovini, kao i političku agitaciju za dolazak na presto. Druga knjiga, “U otadžbini”, počinje stupanjem na presto kralja Petra. Borba da se potvrdi titula, začetak demokratskog parlamentarizma, zavereničko pitanje, kao i život kralja Petra u Srbiji zadobili su izuzetan prikaz. U trećoj knjizi, “Rat i poslednje godine”, pratimo ratni put ostarelog kralja, boravak u Grčkoj i krajnji, pobednički, povratak u zemlju.
Zamah istraživačkog rada i njegovog maestralnog predstavljanja u ovoj biografskoj knjizi je fascinantan. Dragoljub R. Živojinović je na skoro 1400 stranica ove dragocene knjige uspeo da predstavi ne samo priču o jednom čoveku, već i pripovest o istorijskim prilikama skoro jednog veka kroz sjajni prikaz društvenih, političkih i kulturnih prilika. Detaljnost u pojedinostima (u ovoj knjizi možemo saznati čak i kako je izgledao kraljev sedmični meni, kao i iznos njegovih mesečnih računa) sjedinjena je sa sjajnom sintezom svakog aspekta kraljevog ličnog života i javnog delovanja. Rezultat je ova monumentalna knjiga koja život kralja Petra predstavlja na nenadmašan način.
Dragoljub R. Živojinović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija. Postdoktorske studije je pohađao na Harvardu. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesor po pozivu na nekoliko američkih univerziteta. Oblast njegovog naučnog istraživanja je bila novovekovna istorija. Objavio je niz visokovrednovanih istorijskih studija (pomenućemo samo “Uspon Evrope 1450-1789”, “Vatikan i Prvi svetski rat”, “Nevoljni ratnici”…) koje su prevedene na brojne jezike. Njegova knjiga “Kralj Petar I Karađorđević” se smatra za jednu od najboljih srpskih istoriografskih studija. Za svoj naučni rad je zadobio mnoštvo priznanja. Preminuo je 2016. godine.
„(…) neka Zavet moj bude da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji ustavni čuvar prava…“, ovako je izgledalo prvo obraćanje kralja Petra po stupanju na presto. Izrečeni zavet je održao do kraja života. U baruštini srpske politike (tolikoj da su pojedinci 1911. godine, najverovatnije crnorukci, iskopali grob kraljevih roditelja, odsekli i odneli lobanju kneza Aleksandra) kralj Petar je uspeo da održi demokratsku i ustavnu vladavinu, gnušajući se svakog tiranstva. Sloboda štampe (na kojoj je insistirao čak i kad je lično napadan), pokušaj da se ukrote pomahnitale političke stranke i interesne grupe (ponajviše Pašić i crnorukci), privredni i kulturni razvoj (u zemlji koja je bila u užasnom stanju), sve su to njegove zasluge. Bilo je, naravno, i loših stvari. Nabrojaćemo samo neke. Plahovit karakter, loše vaspitana deca (ponajviše sinovi koji su se trvili i proganjali do smrti), nemoć (u svom dnevniku kralj Petar o odnosu prema ratnim invalidima i siročadi piše: „Napušteni od vlasti. Sramota“, ili o opštoj korumpiranosti u društvu: „Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani – patrioti.“), staračka džangrizavost i nesnalažljivost… Ali i pored ovih mana, kralj Petar je ostao upamćen kao demokratski vladar, čovek koji nikada nije zloupotrebio vlast zarad sticanja materijalnog bogatstva i ostalih privilegija. Moglo bi se reći da je jedan od retkih, možda i jedini vladar na ovim prostorima, koji je tako vladao. Plemeniti vođa, najjednostavnije rečeno, izuzetak u velikom društvu dripaca, drumskih razbojnika, secikesa, opsenara i patoloških lažova koji se nazivaju vođama. U ovoj maestralnoj knjizi taj, bez preterivanja, uzvišeni život je dobio dostojan prikaz.

Naslov: Kralj Petar I Karađorđević I-III
Autor: Dragoljub Živojinović (1934-2016)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Strana: 1384

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Gospodari vremena – Petar Grujičić

Postoje događaji koji su za istoriju nepoželjni. Mogu to biti veliki porazi – mada to kod nas nije slučaj, pošto su takvi porazi neprestana tema – ali isto tako i periodi koji su u magli, nešto se zna o njima, ali oni ipak ostaju enigma. Možda ih je najbolje nazvati smutnim vremenima, kako se označava istorijski period koji se odigrao u Rusiji na razmeđi šesnaestog i sedamnaestog veka. Ali da krenemo od početka, barem što se tiče srpske istorije. Za njen prvi, mada je bolje reći najamblematičniji, trenutak istorijskog razvoja smatra se ustoličenje Stefana Nemanje. Svi prethodni događaji, a bilo ih je poprilično, su zbog nedostatka istorijskih izvora, a još više zbog potrebe da se nova dinastija označi kao pokretač svega, bačeni u potpuni zaborav. Čak i ono što se govori o njima najčešće je plod bujne mašte, pa se period nekakve srpske državnosti, iako nacionalne države nastaju znatno kasnije, smešta u duboku prošlost, pa čak i u vizijama ludaka, tipa Deretića i njegovih istomišljenika, vezuje za praistorijsku vinčansku ili kulturu Lepenskog Vira. Istu takvu nepoznanicu predstavlja period turske vladavine na Balkanu. I ono malo podataka koje ćete susresti u istorijskim udžbenicima uglavnom se svodi na poslednje godine turskog prisustva na Balkanu, još tačnije na period dekadencije u kojem lokalne glavešine, kao što su po zlu čuvene beogradske dahije, sprovode strahovladu. A turska vlast na Balkanu je trajala vekovima. Da li je baš tokom čitave turske vladavine bilo toliko loše i dalje predstavlja veliku zagonetku, pogotovo u svetlu otkrića otomanskih dokumenata koji slikovito predstavljaju život pokorenih pokrajina? Da ta smutna i maglovita vremena nisu smeštena samo u daleku prošlost govore nam dva perioda tokom dvadesetog veka. Još tačnije, dve okupacije. Velike bitke iz Prvog svetskog rata, povlačenje kroz Albaniju i oslobođenje, sve je to opšte poznato, ali šta je sa onim trogodišnjim periodom okupacije? Kako je nova vlast delovala, ko je ostao u Srbiji i kako se odbijao svakodnevni život, sve je to potpuna nepoznanica. Čak i oni retki spisi, kao što su članci i priče Borisava Stankovića, sabrani u knjizi „Iz Beograda“, su delom zaboravljeni, a još češće prokaženi zbog poprilično neugodnog predstavljanja okupacijskog života. Ništa bolje nije ni sa Drugim svetskim ratom. Šta zaista znamo o svakodnevnom životu pod okupacijom, a da to nisu stripovski prikazi nalik onima iz „Otpisanih“? Pa, gotovo ništa. Da nije nekoliko romana Aleksandra Tišme (ponajviše „Upotrebe čoveka“), pripovetke „Zeko“ Ive Andrića i dela Borislava Pekića naša literatura gotovo ne bi ni dotakla okupacijski period. Zato je i toliko bitna pojava romana kao što su „Gospodari vremena“.
Mart je 1941. godine. Mladi Dobrica Lukić osvaja milionski dobitak na lutriji, koji treba da podigne. Jedini je problem što su baš tog dana održane velike demonstracije, u kojima Dobrica gubi dobitni loz. Ali, on ne odustaje od potrage za njim. Bombardovanje Beograda, docnija okupacija, kao i niz događaja u koje ni kriv ni dužan Dobrica upada ne uništavaju mu nadu da će kad-tad podići svoju premiju. Ipak, sudbina ima neke druge planove sa Dobricom. Upoznavanje sa Dragutinom, šarlatanom koji se predstavlja kao Gospodar vremena, odvešće ga tamo gde se najmanje nadao.
Da krenemo od dobrih strana romana. Priča u prva dva dela romana predstavlja sjajni prikaz aprilskog meteža i kasnije okupacije. Sa istorijskog stanovišta, Petar Grujičić je obavio dobar posao. Prilježno proučavanje dokumenata i istorijskih izvora sjedinjeno je sa sjajnom slikom dogodovština u koje upada glavni junak. Baš zbog toga treći i četvrti deo predstavljaju neprijatno iznenađenje. Priča odlazi na sasvim drugi kolosek, što i ne bi bio tako veliki problem, ali se menja i žanr romana. On od prikaza jedne ljudske sudbine postaje brevijar nesuvislosti. Nacistički okultizam, žene – valjda veštice – koje lete, vremenske mašine, leteći brodovi, sve to odjednom, i bez ikakvog književnog opravdanja, saleće čitaoca i pretvara se u opštu papazjaniju u četvrtom delu knjige, gde pisac pokušava da priču iz prva dva dela sastavi sa ovim „dodacima“, što rezultira krajnjim neuspehom.
Petar Grujičić je rođen u Beogradu, gde završava dramaturgiju na FDU, kao i studije književnosti na Filološkom fakultetu. Napisao je nekoliko drama, od kojih je jedna dobila Sterijinu nagradu. Po njegovom scenariju je snimljen film „Pun mesec nad Beogradom“. Za roman „Beovavilon“ je dobio nagradu „Miroslav Dereta“. Nekoliko godina je pisao pozorišnu kritiku, a trenutno predaje na Akademiji lepih umetnosti.
„Na sopstveno čuđenje, Dobrica se tu prvi put uverio u neobičnu zakonitost ovdašnjeg života, nasleđe vanrednih stanja koja su u Beogradu svesno i nesvesno pamtile čitave generacije, pa tako i ova na koju je poslednju došao red: da je iza svake nevolje i smrtne opasnosti, ma koliko velike bile, u Beogradu vrebao život, još intenzivniji i luđi od onog koji mu je prethodio, i to na načine koje pre niko nije ni slutio.“, tako Petar Grujičić opisuje kako je izgledao okupacijski život Beograda. Kafane, trgovine, pozorišta i kupleraji, sve to vri i funkcioniše kao da je uobičajeno, iako ulicama patroliraju okupatori. U središtu te rašomonijade je lik Dobrice, običnog čoveka koji se po prvi u životu ponadao da je pronašao svoju sreću. I zaista bi ovaj roman bio maestralna slike jedinke u ludilu rata, nalik Pekićevom junaku u „Odbrani i poslednjim danima“, da nije bilo čudne odluke da se ovaj roman pretvori u bizarni žanrovski eksperiment. Otprilike, zamislite Andrićevu „Gospođicu“ u kojoj se na sredini romana pojavljuje leteći tanjir. E, to je ova knjiga. I pored brojnih nedostataka, „Gospodari vremena“ zbog prva dva dela knjiga predstavljaju zanimljiv roman o temi o kojoj se gotovo ništa ne zna. Ostaje žal što je ta tema kao i početni potencijal knjige osakaćen čudnim izborom autora.

Naslov: Gospodari vremena
Autor: Petar Grujičić (1967-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 267

Četiri jahača apokalipse – Visente Blasko Ibanjez

Cetiri jahaca apokalipseGotovo je sigurno da ne postoji čovek koji je nije osetio. Uzrok je najvećih ljudskih padova, oličenih u nasilju, masakrima, ratovima i pokoljima. Gde god da se okrenemo, ona je prisutna. Kao zlokobni zametak kuge u čuvenom Kamijevom delu, nastaviće da živi i pored svih napora da bude uništena. Otkriće njenog korena, zadatak je kojeg su se poduhvatili najveći umovi sveta. I opet, nikada nismo došli do njenog izvora. Reč je naravno o mržnji. Ako govorimo o književnosti, Šekspirov Jago iz „Otela“ i dan-danas je slika najvećeg zla i mržnje. Ne postoji sredstvo koje on neće iskoristiti ne bi li naškodio drugima, iako nema baš nikakvog razlog za to. Rame uz rame sa Jagom je i njegov kolega po zlu Stavrogin, lik iz čuvenog romana F. M. Dostojevskog „Zli dusi“. Baš kao i Jagova mržnja, Stavroginova nema nikakvog pokrića ni opravdanja. Zlo postoji samo zarad zla. A najgore od svega, oličeno je u liku slatkorečivog čoveka, naizgled tako dobrog. Nije teško zaključiti da su za Šekspira i Dostojevskog zlo, a samim tim i mržnja, neka vrsta iskliznuća iz ljudske prirode, gotovo pa demonska kategorija. Ostavimo li po strani ove književne likove, isto tako je nerazumljiva mržnja jedne grupacije prema drugoj. Kako, recimo, naći opravdanje (ono koje ima veze sa razumom, podrazumeva se) za postojanje antisemitizma? U suštini, kako je moguće mrzeti nekog koga ne poznaješ? Najlakše je krivicu svaliti na propovednike mržnje, političare i ostale mešetare, kojima su mržnja i rat idealno pokrića za bogaćenje, i sebe oprati. Da li je baš tako? Šta je u stvari mržnja? Kukavičije jaje koje nam je podmetnuto ili neodvojivi deo naše prirode? Umberto Eko u jednoj od svojih poslednjih kolumni mržnju objašnjava ljudskom površnošću. Ljubav zahteva dosta truda i razumevanja, a mržnja gotovo ništa. On pesimistički zaključuje: „Naša sklonost ka nasladi koju nudi mržnja toliko je prirodna da manipulativni lideri nemaju nikakve poteškoće da je uzgajaju…“ O baš takvoj mržnji, a još više o njenim posledicama, govori čuveni roman Visentea Blaska Ibanjeza.
„Četiri jahača apokalipse“ su priča o tragičnoj sudbini jedne porodice. Centralni lik romana je Marselo Denoajar, mladi Francuz koji u drugoj polovini devetnaestog veka odlazi na pečalbu u Argentinu. Zapošljava se kod bogatog latifundiste Hulija Madarijaga, čiji će na kraju postati i zet. Druga Hulijeva kćerka za svog životnog partnera bira emigranta nemačkog porekla, Karla. Sa nasledstvom koje dobijaju posle Hulijeve smrti, Marselo i Karl odlučuju da se vrate u svoje domovine zajedno sa porodicama. Jedan u Francusku, drugu u Nemačku. Sada već ostarelim zetovima preostaje trošenje novca, ali i vaspitavanje raspuštene dece koja su se odala boemskom životu visoke klase. Sve će to prekinuti početak Prvog svetskog rata, koji donosi mržnju i razdvaja ne samo francuski i nemački narod, no i ovu porodicu.
Jedno od najvećih književnih dela o Prvom svetskom ratu teško je odrediti i definisati. Ono je prvenstveno porodična hronika, ali i prikaz životnog puta glavnog junaka Marsela i njegovog sina. Slikajući dve suprotstavljene ličnosti, autor pravi duboki jaz između očevog marljivog rada i sinovljevog slatkog života. Isti je i slučaj sa dva zeta, Marselom i Karlom. Sukob je to dva pogleda na svet. Jednog koji više ceni uspeh stečen sopstvenim trudom i drugog kojem su na mislima samo privilegije zadobijene nasleđem. U isto vreme, „Četiri jahača apokalipse“ su i užasavajuća slika krvavog rata. Ali ovaj roman ne staje samo na bitkama. Sasvim sigurno su najbolji delovi knjige oni u kojima se opisuju uzroci za izbijanje rata. Ibanjez nema dilemu, za rat je kriv nemački imperijalizam: „U istoriji su svi započinjali ratove zarad nečega što su smatrali plemenitim i što je bilo iznad njihovih interesa. Jedino je Nemačka naumila da se nametne svetu u ime superiornosti svoje rase.“
Visente Blasko Ibanjez je jedan od najznačajnih španskih pisaca prve polovine dvadesetog veka. Kao mladić studira pravo, ali polje njegovog zanimanja je politika. Angažuje se u borbi protiv monarhije i ubrzo postaje lider Republikanske stranke u Valensiji. Posle zavođenja monarhističke diktature (1908) odlazi u Argentinu, gde na teritoriji Patagonije postaje upravnik velikih plantaža. Vraća se u Evropu i nastanjuje u Francuskoj 1914. godine. Do smrti živi na francuskoj rivijeri, i dalje se boreći protiv španskog monarhizma. Pored „Četiri jahača apokalipse“, objavio je preko deset romana, nekoliko zbirki eseja i političkih spisa, nažalost neprevedenih na srpski jezik. „Četiri jahača apokalipse“ su imale dve ekranizacije, prvu sa Rudolfom Valentinom u glavnoj ulozi (1921) i drugu iz 1962. godine.
Možda je najveći kuriozitet ovoga dela vreme u kojem je napisan. Ibanjez u sred vojnih dejstava i nedugo posle bitke na Marni završava „Četiri jahača apokalipse“, ne čekajući kraj rata. Baš zbog tog neposrednog prisustva ratnim događajima, ali i autorovog boravka na prvim linijama fronta, „Četiri jahača apokalipse“, deluju tako snažno i iskreno. Naturalističke scene ratnih pustošenja, krvavih bitaka, pljački i opšte surovosti, sasvim sigurno su jedna od najubedljivijih slika Velikog rata. Ali i pored toga, ovaj roman je pre svega prikaz porodičnog raspada u senci rata. Kako je moguće da članovi jedne porodice, koji su decenije proveli u miru, odjedanput počnu da se krve i to ne zbog ličnih osobina i antagonizama, već zbog pripadnosti različitim nacijama? Ibanjezov odgovor je potmula i skrivena mržnja, nečega što ni sami junaci romana nisu bili svesni da nose u sebi. Mržnja koju Ibanjez predstavlja likom zveri, čudovište je koji nikad ne umire, naprotiv, ono samo čeka novu priliku za još jednu dozu patnje, krvi i smrti: „Ona je večiti pratilac ljudi. Ona se sakrije i krvari četrdeset godina… šezdeset… čitav vek, ali se opet pojavi.“

Naslov: Četiri jahača apokalipse
Autor: Visente Blasko Ibanjez (1867-1928)
Prevela: Aleksandra Mačkić
Izdavač: Evro Guinti, Beograd, 2014
Strana: 416