Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima – Radoslav Petković

Možda je najbolje ovu priču početi sa stihovima Leonarda Koena iz pesme „Čekajući čudo“ („Waiting for the Miracle“): „Kad se prospeš po putu / I ležiš na kiši / I pitaju te kako si / Naravno da ćeš reći da se ne možeš požaliti / Ako te pak pritisnu / Onda se moraš praviti lud / Samo ćeš kazati da si tu jer čekaš / Čudo, da se desi čudo“. Da li će ono doći to je već neko drugo pitanje, ali nećemo pogrešiti ako kažemo da je čekanje na čudo najsličnije čekanju Godoa u Beketovoj drami. Što je sudbina našeg doba. Neslućeni razvoj tehnologije, podjednako i promena ne samo intelektualne već i ideološke paradigme, doneli su potpuni novi odnos prema čudima, mada je bolje reći: čudesnom. Za razliku od pređašnjih vremena, čini se, čuda su izgubila svoj značaj. Uzmimo samo kao primer naš odnos prema bolestima, pogotovo onim zaraznim. Današnja Slovenija, i ne samo ona, ali uzećemo Sloveniju kao nama najbliži primer, prepuna je spomenika i kapelica, najznačajniji se nalazi na mariborskom glavnom trgu, koji se nazivaju kužna znamenja. Nakon velike epidemije kuge krajem sedamnaestog veka, oni koji su preostali su se na ovaj način zahvaljivali bogu i svetiteljima što su preživeli, u isto vreme tražeći zaštitu od više sile da se ovakav pomor više ne ponovi. Suštinski, verovalo se da bolest, pogotovo zarazna, dolazi, ali i prestaje, po božjoj volji. Jedino što može da nas spase je čudo. Sličnu stvar možemo videti i u Manconijevom romanu „Verenici“. Kao jedan od načina da se spreči velika epidemija kuge u Milanu izabrana je crkvena litija sa molitvama protiv bolesti. Naravno, ovo ne samo da nije sprečilo kugu nego je i pospešilo njeno širenje. Ipak, vera u čuda ni tad nije nestala. Gotovo svaki segment života je bio skopčan sa verom u čudesno, toliko da je razlika između realnog i čudesnog gotovo nestajala. Razvoj nauke i tehnologije je sve ovo promenio. Ono što se pre smatralo za čudo, postalo je nešto sasvim obično i normalno. Još bitnije, objašnjivo. Čak se i vera promenila. Retki su vernici koji veruju u biblijska čuda, i to pod uslovom da zaista znaju šta piše u Bibliji. Primera radi, koliko zapravo hrišćanskih vernika veruje da se tokom čina evharistije vino i hleb pretvaraju u krv i telo Hristovo? Verovatno manji deo. Što nas vraća na početak i na Koenove stihove. Da li je uopšte moguće verovati u čudesno? I da li i danas neko čeka da se čudo desi kao u Koenovoj pesmi? Sve su to pitanja koja pokreću dve izuzetne zbirke priča Radoslava Petkovića.
„Prizori iz petstogodišnjeg rata“, priča koja otvara prvu zbirku „Izveštaj o kugi“, nam pripovedaju o ratu koja bukti u Evropi od pada Carigrada. „Izveštaj o kugi“, nas suočava sa sudbinom čoveka koji nepogrešivo pogađa širenje kuge. „Graditelj vešala“ pripoveda o zanatskoj propasti čoveka posle jednog čuda. „Petar Vlatković. Život i delo“ i „Kratka istorija besmrtnika“ nas upoznaju sa dve čudnovate biografije. Kakva je i sudbina junaka priče „Moje igralište za golf“. „Dečak sa reke“ je fantazmogorična pripovest o susretu stvarnog i nemogućeg. Prvu zbirku zatvara naučno-fantastična igrarija „Dok plima traje“.
Druga zbirka „Čovek koji je živeo u snovima“ otpočinje sa pričom „Pavle u Rimu“ pripovesti o životu čuvenog apostola. Pad Rima je zadobio sjajno predstavljanje u priči „Prelaz preko Stiksa“. U pričama „Objava“, „Teološki dijalog u savremenom okruženju“, „Smanjivanje“, „Grad, svitanje“, „Hrist nad Zemunom“ i „Čovek koji je živeo u snovima“ stvarnost se suočava sa čudesnim i menja je. Završna priča „Umesto zaključka“ nas vraća u prošlost i pripoveda o tri mudraca koja su posetila Hrista.
Odluka da se dve zbirke Petkovićevih priča objedine u jednoj knjizi sjajna je zamisao. Pored sličnih tema kojima se bave, njih povezuje i, upotrebićemo možda neadekvatan izraz, sličan svetonazorski pristup temama. Ništa manje, narativni. Tako možemo ove priče podeliti na nekoliko segmenata. S jedne strane stoje istorijske pripovesti, na onoj drugoj su odjeci stvarnosti koji se mešaju sa fantastičnim uplivima, a na onoj trećoj su postmoderne igrarije sa formom. U svakom od ovih tematskih, ništa manje i narativnih segmenata Radoslav Petković briljira. Nenadmašna erudicija je sjedinjena sa izvrsnim pripovedanjem u kom ćete istinski uživati.
Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, rođen je u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“, „Senke na zidu“ i „Savršeno sećanje na smrt“ . Napisao je i nekoliko knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.
„Jer, kakva je korist od predviđanja onoga što ne možemo ni sprečiti ni umanjiti; kakva je korist što smo tačnije od drugih izračunali meru nesreće u svetu koju svako, i bez ikakve računice, oseća na svojim ramenima“, piše Radoslav Petković u priči „Izveštaj o kugi“. Pripovedajući o realnosti ovoga sveta, užasima ne samo sadašnjeg sveta već i sveta koji je nekada postojao, Radoslav Petković neprestano sukobljava našu ukorenjenost u racionalnom, mada je bolje reći iskustvenom, u susretu sa nemogućim i neobjašnjivim. Mada je možda još bolje reći: čudesnim. U gotovo svakoj priči iz ove knjige junaci su nesrećnici, ljudi satrveni životom, kojima čak ni čudo ne može da pomogne. Naprotiv, to čudo ih čini još nesrećnijom, a njihove živote još više odvlači u poraz. Razum je nedovoljan, stvarnost je nezadovoljavajuća, čuda, čak i ako se dese, ništa ne donose. Čak ni bog više ne igra nikakvu ulogu. Najbolje to izražava jedan junak: „Biti ravnodušan prema Njemu koliko je i On prema nama.“ Taj bezizlazni svet (najbolje izražen u misli: „I razmišljao sam da su naši životi, možda, nestvarni, da je prava istina o njima zauvek od nas skrivena, i potom mi se iznenada, sasvim neopravdano, kao brod belih jedara u odavno zaboravljenoj luci, javila pomisao da nas samo patnja opravdava (…)“) Radoslav Petković nenadmašno predstavlja u pričama iz ove dve zbirke, i to kroz sjajne literarne igre ispisane blistavim stilom.

Naslov: Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Pročitajte i prikaze romana „Savršeno sećanje na smrt“
i studije „Srednjovekovni putovođa“ Radoslava Petkovića

Savršeno sećanje na smrt – Radoslav Petković

Odsjaji pređašnjeg vremena, ta prividna savršenost u koju pokušavamo da se vratimo, neretko su pratioci naših života. Neupokojena je to istorija, nalik Pekićevom vampiru. Sama istorija je tu najmanje bitna. Još manje je bitan istorijski period koji postaje fiksacija u sadašnjosti. Jedino šta se računa je subjektivni osećaj. On je donekle razumljiv ako je u pitanju skorašnja istorija. Sećanja, recimo, jugonostalgičara vezuju se za lično doživljeno i proživljeno. Opšta slika je za njih apsolutno nebitna. U prevodu, mnogo je bitniji odlazak u kupovinu u Trst od muka zarobljenika na Golom Otoku. Ali kako razumeti fiksaciju, koliko god ovo možda bio neadekvatan izraz, spram davno prohujalih vremena? Da bi se uopšte moglo progovoriti o njoj potrebno je razumeti vremenski kontekst. Obično je to trenutak poraza u kojem se kroz sećanje na svetlu prošlost pokušava prevazići sadašnje stanje. Takve su, ajde da uzmemo najočitiji primer, naše devedesete. Snovi o Dušanovom carstvu i pređašnjim velikim ratnim pobedama i uspesima su poslužili kao svojevrsna anestezija tmurnoj sadašnjici. Identičan slučaj je i sa našom temom. Vizantijom. Buđenje interesovanja za ovu davno nestalu imperiju otpočinje takođe tokom devedesetih (ovo se naravno ne odnosi na ozbiljnu istorijsku nauku). I to opet na nesreću kao kontrapunkt današnjici. Vizantija postaje uzor za obnovu društva ustrojenog na pravoslavlju. Naravno, tu od prave istorije nema ni reči. Sve se svodi na svetačka žitija i bogougodne panegirike koji jelte treba da pokažu sjaj pravoslavlja i njegove ispravnosti. Istorija jednog velikog carstva postaje istorija mračnjaštva, svedena na obračune oko dogmatskih pitanja. Ova pervertirana realnost je daleko od istine, najpre zato što je istorija Vizantije nešto mnogo više od snova istorijskih i pravoslavnih romantičara. I kao takva je sjajna književna tema. O Vizantiji maestralno piše Borislav Pekić u romanu „Zlatno runo“, zbirci priča „Novi Jerusalim“ i planiranom romanu „Srebrna ruka“, nažalost nedovršenom zbog prerane autorove smrti. O Vizantiji progovara i Milorad Pavić, i to ponajviše u „Konjima svetog Marka“. Još jednom velikom srpskom prozaisti Vizantija postaje književna tema.
Vremenski smešten u prvu polovinu petnaestog veka, roman „Savršeno sećanje na smrt“ Radoslava Petkovića govori o poslednjim godinama vizantijskog carstva. Glavni junak romana je kaluđer Filarion, nasilno zamonašeni potomak ugledne carigradske porodice. Mladalačka igra sa okultnim donosi mu progon u jedan peloponeski manastir. Kako ga duhovnost ne zanima previše, mladi Filarion se posvećuje nauci. Najveći podstrek Filarionu na tom putu će predstavljati poznanstvo sa filozofom Plitonom. Filozofska pitanja i lična preispitivanja natkriljuju Filarionove avanture i presudni događaji za svet u kojem živi. Carigrad pada i Peloponez postaje poslednja vizantijska pokrajina.
„Savršeno sećanje na smrt“ je maestralan roman iz kojeg kog ugla ga posmatrali. Ipak, ono što najviše fascinira je autorova erudicija. Radoslav Petković je sasvim sigurno posvetio godine i godine pomnog proučavanja vizantijske istorije i to je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Još bitnije, istorija je postala sjajni romaneskni materijal. Radoslav Petković je, baš kao i u svojem najpoznatijem delu „Sudbina i komentari“, izabrao postmodernu književnu tehniku kao najbolji način da predstavi jedan kompleksan istorijski period. U ovom romanu se mešaju vremena, priča se ciklično pomera od kraja do početka i vijuga od vizantijske filozofije pa sve do Jejtsovog pesništva. Priča je to o mudrosti i njenoj sukobljenosti sa duhom vremena. I o onome šta nam povest donosi i odnosi. Istorija je to: (…) koja putuje i na svom putu menja samo imena, čuvajući pri tome savršeno sećanje na smrt.“
Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, je rođen u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“ i „Senke na zidu“. Napisao je još dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja (na ovoj stranici predstavljena je njegova studija „Srednjovekovni putovođa“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.
(…) Nama je preostalo samo da zamišljamo, sanjamo; uistinu sanjamo, da stvaramo slike, lelujave i nepouzdane, kao što su one u snovima, a da sami pri tome ne znamo niti ima načina da saznamo koliko zaista odgovaraju onome što je jednom bilo i što pokušavamo, makar ovako, prizvati“, piše Radoslav Petković u ovom romanu. Da to nije u potpunosti tačno svedoči „Savršeno sećanje na smrt“. U njemu ništa nije prepušteno slučaju. Silni istorizam, i to u pozitivnom smislu, osvetljava do tančina vizantijski život. Pred nama je slika imperije na izdisaju opisana kroz maestralni stil i književnu tehniku. U njoj vidimo ljude od krvi i mesa, njihove radosti i grehove, uspone i padove, suštinski uzburkani život i svet kojem se bliži kraj. Najbitnije, mi kroz ovaj roman upoznajemo onu drugu stranu Vizantije, tako daleku od slike mračne satrapije kakvom se ona neretko predstavlja. Vizantija je umetnički raskošna, filozofski mudra i duboko ljudska. Za tu sliku, daleku od svakog stereotipa i snova raznoraznih fanatika i istorijskih romantika, možemo da se zahvalimo Radoslavu Petkoviću koju je stvorio uzbudljivo književno delo koje pleni svojom erudicijom, istinoljubivošću i najbitnije dubokom literarnom vrednošću.

Naslov: Savršeno sećanje na smrt
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 544

Srednjovekovni putovođa – Radivoj Radić i Radoslav Petković

Generacijsko nerazumevanje je neretko pratilac međuljudskih odnosa. Ono dolazi iz različitih iskustava, ali i kao posledica preživljenog vremena. Koliko su mu podložne starije generacije, ono sada već poslovično – e, a u moje vreme se znalo, ništa manje mu ne robuju ni mladi. Pokušajte primera radi da predočite nekom pubertetliji vreme u kojem nije postojao internet. I koliko god nam to nerazumevanje ponekad delovalo komično, ono u svojoj biti nosi tragičnu notu. Šta su drugo želje za povratkom u neko sjajno prošlo vreme i tadašnji način života ako ne tragedija, koliko za posednike tih želja još više za društvo? Ali da ostavimo po strani generacijsko nerazumevanje u međuljudskim odnosima i da se posvetimo našoj temi. Ona je gledanje prošlosti iz vizure sadašnjosti. Istorija zavisi od sadašnjosti. Koliko god određeni fakti iz prošlosti bili čvrsti i postojani (Napoleon je postojao, recimo, i to niko ne može osporiti), njihovo tumačenje i interpretacija zavise od duha vremena. I tu se krije najveća opasnost u proučavanju istorije, a sledstveno tome i u svim onim naučnim i umetničkim oblastima gde je istorija prisutna. Jedan događaj iz prošlosti tako u različitim vremenima može poprimiti dijametralno suprotna značenja. Dodajte tome i stereotipe i dobijate prostor ogromnog nerazumevanja. Uzmimo za primer putovanje. U današnjem svetu gde su putovanja nešto sasvim normalno, pa čak i podrazumevajuće, ona se predstavljaju kao blagodet i isključiva privilegija našeg vremena. Putovanje je štaviše postalo jedno od ključnih ekonomskih oslonaca društava. Avionski i železnički transport, turistički aranžmani, brojne ture po gradovima, doveli su putovanje do nečeg potpuno lakog i običnog. Toliko da mi ni ne možemo da zamislimo, ili pak da pojmimo, da se i nekada putovalo. Otud i toliko pojednostavljenja i smeštanja naših predaka u šablon ljudi ograničenih na najbliže okruženje. Ima u tome istine, kao što je i istina da je i danas većina ljudi takva, ako ne računamo letovanja i šoping-ture, ali izuzetaka uvek ima. O njima u sjajnoj studiji „Srednjovekovni putovođa“ govore Radivoj Radić i Radoslav Petković.
„Srednjovekovni putovođa“ je koncipiran kao bedeker kroz svet srednjovekovnog putnika. U prvom delu knjige „Putovati kroz Srbiju u srednjem veku“ profesor Radivoj Radić daje iscrpnu analizu stanja srpskih srednjovekovnih puteva i vremenskog konteksta. Ne i manje bitno, on daje sliku tadašnjih putnika. Pa bili to trgovci, vladari u obilasku zemlje, vojnici u ratnim pohodima ili pak verski zanesenjaci ili lutalice. Takođe, on navodi spisak svih značajnijih putnika koji su prošli kroz srednjovekovnu Srbiju. Drugi deo knjige „Putovanje ili dvosmislenost“ dolazi iz pera književnika Radoslava Petkovića. Oslanjajući se na istorijske podatke on piše esej o životu srednjovekovnog čoveka i njegovoj želji i potrebi za putovanjem.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je sjajan izbor autora za obradu teme. Urednik knjige Goran Petrović je odabravši vrsne stručnjake pronašao način da se srednjovekovni putnik obradi iz dve podjednako zanimljivije vizure. Na prvom mestu to je sjajna istorijska analiza Radivoja Radića u kojoj su sa pravom naučnom prilježnošću sakupljeni dragoceni istorijski podaci i onda prezentovani kroz pitak i činjenično bogati tekst. Svet srednjovekovnog putnika tako se pred nama otkriva u svom svojem sjaju ali i teškoćama. Na ovu istorijsku analizu nastavlja se esej Radoslava Petkovića koji temu briljantno razrađuje, ulazeći u unutrašnji svet srednjovekovnog čoveka. Još bitnije, on upoređuje sliku tadašnjeg i sadašnjeg putnika. Sve to prate sjajne fotografije, odabrane sa merom i smislom, kao i odličan dizajn knjige likovnog urednika Gorana Ratkovića.
Radivoj Radić je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i šef katedre za vizantologiju. Objavio je preko stotinu naučnih radova, kao i nekoliko knjiga koje za svoju temu imaju svakodnevni svet Vizantije i njene veze za južnoslovenskim narodima (pomenimo samo „Strah u poznoj Vizantiji“, „Vizantija: purpur i pergament“ „Carigrad: Priče sa Bosfora“), ali i niz polemičkih spisa protiv dnevno-političke i šarlatanske zloupotrebe istorijske nauke.
Radoslav Petković spada u red najznačanijih savremenih srpskih pisaca. Njegovo stvaralaštvo odlikuje ukorenjenost u istorijske teme, eruditsko poznavanje prošlosti, kao i niz postmodernih književnih tehnika. Petkovićev roman „Sudbina i komentari“ je pored „NIN-ove nagrade“ zadobio i niz značajnih priznanja i smatra se za najnagrađivanije srpsko književno delo. Objavio je još nekoliko romana, zbirki pripovedaka i eseja, kao i prevoda sa engleskog jezika.
Kako je izgledalo putovanje srednjovekovnog čoveka u ovoj knjizi pokušava da se odgonetne. I u tome uspeva. Na prvom mestu, ono je bilo daleko od svakog današnjeg iskustva. Trajalo je dugo, otpišite savremenu mehaniku, bilo je mučno i naporno, hoteli i ostala moderna konačišta ne postoje, gotovo da se nikada nije putovalo zbog zadovoljstvo, zaboravite letovanja i turističke ture. Ulazeći u svet srednjovekovnog putnika Radoslav Petković zaključuje: „Znao je da je put pun napora i opasnosti. Znao je da će putovati po hladnoći i vlazi ili po vrelom suncu i žezi. Znao je da ga, usput, mogu opljačkati, a možda i ubiti, razbojnici – a da ga, ako putuje morem, osim oluja i brodoloma, mogu dočekati i pirati pa će se njegovo putovanje završiti na nekoj severnoafričkoj pijaci robova.“ Ali i pored toga, srednjovekovni čovek je putovao, prenoseći znanja i iskustva koja su dovela do napretka i civilizacije koju danas poznajemo. Taj svet srednjovekovnog putnika sa izuzetnom preciznošću, dubokim razumevanjem i bogatom erudicijom nam donose Radivoj Radić i Radoslav Petković.

Naslov: Srednjovekovni putovođa
Autori: Radivoj Radić (1954-) i Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2011
Strana: 128