Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Dželatov smešak – Anton Holcer

Reći da je ovaj svet satkan od protivrečnosti, neretko dovedenih do oksimorona, ništa je drugo nego otkrivanje poslovične rupe na saksiji. Ipak, o ratu se ne može govoriti a da se ne priča o baš toj protivrečnosti. Ako izuzmemo patološke slučajeve, manijake koje u ratu vide nešto svetlo, veliko i herojsko, većina rat posmatra kao najveće zlo koje čoveka može da zadesi. Ipak, ovo načelno protivljenje u istinskom susretu sa ratom nestaje. Setimo se samo ne tako davne naše prošlosti i slikе hiljade ludaka koji početkom devedesetih sa cvećem i veseljem ispraćaju tenkove u rat. Suštinski, slika je to razdraganog praćenja stotina mladića u skoro sigurnu smrt. U isto vreme, antiratni protesti su privukli znatno manje ljudi, i ne samo to, ljudi koji su se protivili ratu okarakterisani su kao najgori izdajnici i zlikovci. Da sve bude još bestidnije, oni koji su tokom devedesetih podržavali ratove, i to na svim zaraćenim stranama, sada kukaju za Jugoslavijom pitajući se „ko nas to zavadi“. I eto to protivrečnosti na dobro poznatom primera. Naravno, ona nije jedina, na kraju ta bestidna opijenost ratom nije rezervisana samo za široke narodne mase. Na početku Prvog svetskog rata evropska kulturna elita listom podražava rat. Na vest o izbijanju rata Sigmund Frojd ne krije oduševljenje. Ne razlikuju se ni Štefan Cvajg i Tomas Man. Razume se, uskoro će uslediti gorko kajanje. Ništa manje i posledice. Upravo ova tri velika intelektualca će strašno propatiti od nacističke zveri, rođene iz militarističkog nacionalizma koji su podržavali. I eto opet te protivrečnosti. Ali ni tu joj nije kraj. Dobar deo ratnika u istoriji naše civilizacije su hrišćani, nekad su čak i okarakterisani kao nekakvi branitelji hrišćanstva. Štaviše, gotovo sve religije aktivno potpomažu militarizam. I sve bi to bilo u redu da osnovu Hristove misle ne čini protivljenje nasilju. Dovoljno je samo prisetiti se Isusovih reči: „Ali ja vam kažem da se ne opirete zlu; a onome ko vas ošamari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi takođe. Volite svoje neprijatelje, blagoslovite one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze (…)“ I eto ponovo protivrečnosti dovedene do oksimorona. Pozivajući se na Isusa i verujući u njegovo božansko poslanje polazi se u rat, u isto vreme gazeći sve što je Isus propovedao. Suludo, zar ne? Kao što je i suluda ideja da se ratom zadobija pravda. Ili još luđe mir. Sjajno je to izrazio Borislav Pekić u jednom svom eseju: „Ratovati zarad mira je jednako jebati se zarad nevinosti“. Ali da ostavimo na stranu sve ove protivrečnosti i da se posvetimo priči o tome šta je zaista rat. Najbolje nam to pokazuje knjiga „Dželatov smešak“.
Istražujući istoriju ratne fotografije, Anton Holcer pronalazi mnoštvo do sada nepoznatih snimaka egzekucija tokom Prvog svetskog rata. Gde su ove fotografije bile sve vreme? Zašto niko ništa nije znao o njima? Kada su one snimljene? I najbitnije, ko su egzekutori i žrtve na njima? Polazeći od ovih pitanja, Anton Holcer piše jedinstvenu studiju, koliko priču o istoriji ratnih fotografija, još više o onome šta se krije iza tog užasa.
„Nacistički ubilački pohod bacio je u zasenak strahote Prvog svetskog raza, ali se pritom oslanjao na staru praksu i postojeće iskustvo. Civili su masovno deportovani u logore, kao od 1914. do 1918, ali su oni pretvoreni u logore smrti. (…) Nasilje je izvedeno po uputstvima koja je odredio birokratski sistem uništenja. Rat do istrebljenja koji su vodili nacisti bio je po svemu drugačiji i daleko strašniji od rata protiv civila u Prvom svetskom ratu. Ali, bez iskustva iz epohe 1914-1918. on bi bio nezamisliv“, piše Anton Holcer u ovoj studiji. I zaista, bestijalno nacističko zlo kao da je u zasenak bacilo pređašnja zla. Što je samo po sebi velika greška, ali i ogroman previd, zato što se ova dva užasa nalaze u neraskidivoj vezi. Štaviše, nacističko zlo ne bi bilo moguće bez prethodnih zala, uostalom kao i sva docnija zla. Anton Holcer to nenadmašno pokazuje u ovoj studiji kroz iscrpnu analizu uzroka koji su doveli do prilike da se to zlo ispolji, ali i kroz prikaz njegovog ostvarenja.
Anton Holcer, jedan od najistaknutijih savremenih istoričara fotografije, rođen je u Južnom Tirolu u Italiji. Studirao je političke i filozofske studije na nekoliko univerziteta, a u Beču je odbranio doktorsku disertaciju. Predaje na univerzitetima u Beču, Lincu i Lozani. Autor je brojnih studija, eseja i članaka o istoriji fotografije, posebno onih ratnih. Ovo je njegova prva knjiga prevedena na srpski jezik.
„Rat protiv civilnog stanovništva nije bio ni spontana, ni prolazna pojava, već ružno naličje ratne strategije. Kao i rat na liniji fronta, on je bio planiran. Zločini nad civilima bili su rezultat naređenja viših komandi, ali i direktnih pretpostavljenih“, piše Holcer u ovoj studiji. Kroz ove reči, ali i kroz čitavu knjigu, podiže se najveća optužnica protiv rata. Još preciznije, to je priča o stradanju nevinih u ratu. Holcer na slučaju Prvog svetskog rata, ne razlikuju se ni ostali ratovi, odbacuje tezu o ubistvima nevinih i civila kao sporadičnoj stvari, možda je najbolje reći iskliznuću iz herojskog poretka rata. Naprotiv. Po Holceru je nasilje ne samo pratilac rata, već i njegov sastavni deo. Nema boljeg dokaza za to stravičnih fotografija sakupljenih u ovoj knjizi, ali i Holcerove priče o tome kako su one nastale. Posle njih svaka priča o ratu kao nečem plemenitom, herojskom i velikom je izlišna. Rat je samo zlo. Ukoliko ne verujete u to, otvorite ovu knjigu i pogledajte fotografije nasmešenih vojnika kako vešaju decu, starce i žene. I tu se svaka priča završava.

Naslov: Dželatov smešak
Autor: Anton Holcer (1964-)
Preveo: Miloš Kazimirović
Izdavači: Prometej i RTS, Novi Sad, 2015
Strana: 368

Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Jesmo li čudovišta – Filip David

Baš kao i u mnoštvu drugih stvari, najbolje je poći do Biblije. Ali je pre toga neophodna manja digresija. Iako mislimo, ili barem dobar deo nas misli, da živimo u sekularnom društvu, podjednako i svetu koji je za sobom ostavio verski atavizam, to opet ne znači da su religiozni postulati, ništa manje i religijska učenja, postali nebitni. Najpre, i dalje ima poprilično vernika, koliko istinskih to je već drugo i znatno komplikovanije pitanje, ali je tu i ono što volimo da zovemo istorijsko sećanja. Naša civilizacija, pre svega evropska, počiva na učenjima i postulatima judeo-hrišćanstva. Moderna filozofska misao izvire iz učenja hrišćanskih filozofa i teologa (dovoljno je pomenuti samo blaženog Avgustina ili Tomu Akvinskog). Ne razlikuje se ni literatura, а o ostalim granama umetnosti tek ne treba trošiti reči. Zašto je ovo bitno? Ponajviše zato što se neka naša shvatanja, iako to možda nikako ne želimo da priznamo, oslanjaju na religiozna učenja. U ovom slučaju je to pitanje kolektivne krivice, prvi put zabeležene u biblijskoj knjigi Postanja. Posle prvorodnog greha, kako ga teologija naziva, bog proteruje Adama i Evu iz raja, osuđujući ih na život prepun patnje. I ne samo to, njihovi potomci, to jest svi ljudi, na sebi nose beleg krivice. Hrišćanstvo to menja, tako što Isus „uzima“ na sebe taj greh i oslobađa ljude krivice. Ali tu nije kraj. Hrišćanstvo ne ukida kolektivnu krivicu. Naprotiv. Novi „krivci“ su Jevreji, i to zato što su ubili Hrista. Poprilično apsurdna teorija mora se reći. Isus je, baš kao i svi njegovi učenici, bio Jevrejin. Ali, baš kao i uvek, ko mari za činjenice. Učenje velikih teologa, ne treba zaboraviti i svetaca koji se i danas u crkvi slave, prepuno je otrovne mržnje prema Jevrejima. Za to je dovoljno pogledati spise Jovana Zlatoustog i Kirila Aleksandrijskog. Sam Kirilo Aleksandrijski organizuje jedan od prvih progona Jevreja. Sve je to rezultiralo silnim progonima Jevreja kroz istoriju, koji su se završili holokaustom. Upravo je holokaust doneo novu kolektivnu krivicu. Sada nemačku. I pitanje da li su svi Nemci krivi za pokolje Jevreja. Na sreću, u novije vreme kolektivna krivica je odbačena kao zlokoban koncept. Krivi mogu biti samo pojedinci, i to isključivo za dela koja su počinili. Jedini problem je šta raditi sa onima koji su te pojedince podržavali i omogućili im da počine te zločine. Mogući odgovor je pojam kolektivne odgovornosti. O njoj sjajno piše Filip David.
Knjiga „Jesmo li čudovišta“ donosi niz eseja. Tako u prvom delu knjige Filip David govori o političkim i društvenim prilikama tokom devedesetih godina, pokušavajući ne samo da progovori o dželatima i njihovoj krivici, već i o tome kako su oni uspeli da učine ono što su učinili. Drugi deo knjige „U ogledalu devedesetih“ je svojevrsni dnevnik Filipa Davida, kako ga on sam naziva „Izveštaj sa mesta nesreće”. Na samom kraju knjige, u trećem delu „Jevrejske teme“, Filip David piše o jevrejskom identitetu kroz priču o jevrejskim piscima, ali i pokušava da progovori o žrtvama holokausta.
Ispisani u vremenu velikih previranja (knjiga je prvi put objavljena 1997), ovi eseji pokušavaju da odgonetnu koren zla i silnih nesreća koje su zadesile Jugoslaviju tokom devedesetih godina. Polazeći od svakodnevnice, stvarnih događaja i prilika, Filip David je stavlja u, možda ćemo upotrebiti neadekvatan izraz, univerzalni kontekst. Priča o ratnim zločincima, političarima i narodu koji ih podržava biva sagledana iz jedne potpuno nove perspektive. To je pokušaj dubinske analize, potkrepljene pozivanjem na velike mislioce, ali i na istoriju koja je prethodila ovim događajima. Sjajna je slika propasti jednog društva, nažalost propasti koja i dalje traje: „Strah se širi, dalje podstreka mržnji, parališe otpor prema nasilju. Strah od suseda stvara etnički čista područja. Ovde demokratija postaje sinonim za opštu nesigurnost. Politički izbori očekuju se kao dolazak sudnjeg dana. Svaka pomisao na promenu vlasti prikazuje se kao pretnja raspadom društva. Izborni slogani ne počivaju na obećanjima boljeg života, nego na apokaliptičnim upozorenjima o totalnom krahu ako pobede oni drugi.“
Filip David, jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na ovim prostorima, je rođen u jevrejskoj porodici u Kragujevcu. Posle završenih studija dramaturgije radi kao filmski stvaralac. Najplodniju saradnju je ostvario sa Mirkom Kovačem i Lordanom Zafranovićem. Autor je nekoliko zbirki priči, romana, kao i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je najznačajnija jugoslovenska i srpska priznanja, među kojima su NIN-ova i Andrićeva nagrada.
„Nasilje i nepravda idu ruku podruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije, dobijaju zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano ali neumitno preobražavamo se u čudovišta“, piše Filip David u ovoj knjizi. I pokreće pitanje kolektivne odgovornosti. Krivice ne, ona je uvek individualna. Samo što ti krivci nisu iznikli sami od sebe, pogotovo ne krivci na najvišim mestima. Iza njih uvek stoji narod, još tačnije najveći deo pripadnika jednog naroda. Filip David u ovoj sjajnoj knjizi eseja govori o tom „narodu“. Kakvo je to ludilo koje je opčinilo toliko ljudi? Zašto su svi ti ljudi podržavali nasilje, zlo i silne zločine? Ili su ćutali, puštajući zlo da ostvari ono što je zamislilo. Suštinski, ko je kriv? Vođe i izvršioci zločina ili narod koji im je to omogućio, što direktnom podrškom, što ćutanjem i posledičnim pristajanjem na zlo. Za Filipa Davida su krivi zločinci, ali su u isto vreme odgovorni i oni koji su im to dopustili. Kroz ovu knjigu eseja on to sjajno pokazuje, ali nas i podučava da nikada više ne dopustimo da se takvo zlo ponovi. Iako se ono, na nesreću, uvek ponavlja: „Pozivanje na vlast, na vođu, zaklanjanje iza ideologije, nacije i vere kao vrhovnih autoriteta, upravo svedoče o sindromu moralne dezintegracije, etičkog rasula.“

Naslov: Jesmo li čudovišta
Autor: Filip David (1940-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2019
Strana: 177

Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443

Simpatizer – Vijet Tan Nujen

Ljudi vole jednostavne stvari, najbolje je, ali i najjednostavnije, reći. Višeznačnost, iz koje neretko proizlaze neodređenost i dvosmislenost, gotovo je noćna mora. U srži religijskih učenja, društvenih uređenja, zakona, ništa manje i u našim ličnim svetonazorima se nalazi podela na dobro i zlo. Pored spoljnih uticaja, ovakav pogled na svet je i plod našeg dubokog htenja za smislom. Svi mi želimo da saznamo ispravne odgovore i onda da na osnovu tih odgovora pravilno, još češće bezbolno, odživimo naš život. I polako se vraćamo na početak teksta. Još tačnije, na naše svetonazore. Oni najčešće izviru iz olakog i jednostranog shvatanja sveta. Osnov je naša intuicija za koju mislimo da je u potpunosti objektivna i ispravna, iako je ona sve samo ne takva. Primera radi, ukoliko nam se neki čovek ne svidi, njegove postupke i reči nikako nećemo prihvatiti ili će to biti težak i mukotrpan zadatak. Sve ćemo to pravdati našem intuicijom. Ipak, ako pokušamo da zagrebemo malo dublje, a najčešće to nećemo uraditi, shvatićemo da naša intuicija izvire iz lošeg iskustva. Primera radi, obrva, ma koliko to banalno zvučalo, čoveka koji nam se nije svideo nas podseća na obrvu nekog drugog čoveka koji nam je u prošlosti učinio zlo. Suštinski, čovek kojeg ne simpatišemo može biti i sušto dobro, ali to za nas ne predstavlja ništa. Ništa bolje ne stoje ni naša društvena ili politička shvatanja. Koliko god mislili da smo u pravu oko neke stvari, ti stavovi i shvatanja su plod naučenog ili nametnutog, pogotovo u savremenom svetu. Političari, marketinški i medijski manipulanti i ostala bulumenta se obilato koriste našim emocijama, neobaveštenošću i predubeđenjima podmećući nam priče (ili kako bi se to moderno reklo – spinove), koje je maestralno opisao Kristijan Salmon u knjizi “Strategija Šeherezade” (Clio, 2011). Otuda i proizilaze mahniti ludaci i kleptomani na vlasti, teorije zavera (u kojima se fokus sa bitnih stvari, kao što je, recimo, loš zdravstveni sistem pomera na “opasnost od vakcina”), nadrilekari (lakše je verovati da će nas soda bikarbona i voćne kašice “izlečiti” od raka od komplikovanih i nesigurnih terapija), kao i intelektualni šarlatani i kič koji se potura umesto prave nauke i istinske umetnosti. Sve je ovo mnogo jednostavnije i ne zahteva nikakav trud. Ipak, da se i u današnjici može drugačije promišljati o svetu u kom živimo svedoči roman “Simpatizer”.
Kraj je Vijetnamskog rata. U severnom delu Vijetnama, koji je pod kontrolom Amerikanaca, nastupa haos. Mnoštvo političara, ništa manje i vojnika, sprema se da se pobegne iz zemlje. Jedan od njih je i kapetan. Zajedno sa svojim komandantom i njegovom porodicom on odlazi u Ameriku. Emigrantski život je ispunjen žalom zbog izgubljene domovine, ali i besom zbog vojnog poraza. Kapetan je zakleti mrzitelj komunista i iskreni ljubitelj Amerike koja je njegovoj zemlji pružila neophodnu pomoć u borbi za slobodu i demokratiju. Tako deluje, ali je daleko od istine. Kapetan je špijun koji u potaji radi za vijetnamske komuniste.
Zasnovan na onoj sada već poprilično rabljenoj žanrovskoj matrici špijunskih romana, “Simpatizer” ipak uspeva da se oslobodi okova nametnute priče i da postane redak i istinski književni biser. To prvenstveno proilazi iz virtuoznog pripovedanja Vijeta Tan Nujena. Kafkijanska priča, pogotovo na poslednjim stranicama, krcata je brojnim promišljanjima o američkoj kulturi, doživljenom ratnom sukobu, mogućnostima propagande, ali i onim krucijalnim pitanjima o našem životu i postojanju. Evo samo malog primera: “Za šta ginem, uzviknuo je i on. Umirem jer ovaj svet u kom živim nije vredan da se za njega pogine! Ako bi za nešto umro, onda imaš za šta i da živiš.” Autor uspeva da sva ta “velika pitanja” sjedini sa maestralnom naracijom i uzbudljivom fabulom koja svakog čitaoca drži u neizvesnosti do poslednje stranice romana.
Vijet Tan Nujen je rođen u Vijetnamu. Njegovi roditelji su posle pada Sajgona prebegli u Ameriku. Doktorirao je engleski jezik i etničke studije na Berkliju. Do sada je napisao nekoliko nagrađivanih priča i eseja, kao i studiju o američkom pogledu na vijetnamski rat. Njegov roman prvenac “Simpatizer” je doživeo neverovatni uspeh. Proglašen je za knjigu godine od strane nekoliko časopisa, a nagrađen je sa sedam najvećih američkih književnih priznanja. Među njima su Pulicerova nagrada za književnost i Pen/Fokner nagrada za beletristiku. Nakon “Simpatizera” je objavio zbirku priča “Izbeglice” koja je potvrdila njegovu književnu slavu.
“Problem je u tome što oni koji insistiraju na svojoj nevinosti veruju da je sve što rade pravedno. Mi koji verujemo u svoju krivicu znamo bar za kakve smo mračne stvari kadri”, ispisuje Vijet Tan Nujen u ovom romanu, govoreći o večitom pitanju pravde i krivice, dobrote i zla. Bezimeni kapetan se nalazi na sredomeđi između ova dva suprotstavljena pola. Isto tako i dve zaraćene strane. Idealna potka za špijunski roman, što on i jeste po svom tematskom određenju, ali tu žanrovsku zamku autor vešto izbegava. Bezimenom kapetanu, glavnom junaku ovog romana, podela na dobro i zlo je smešna, pogotovo kada je u pitanju politika i ideologija. Isto tako i naša ljudska potreba, ona sa početka teksta, za jednostavnim i lakim odgovorima. On vidi dobrotu, ali vidi i zlo. Isto tako i vidi kako se lako manipuliše drugima, štaviše i sam učestvuje u toj manipulaciji. Idealista, cinik, manipulator, racionalan čovek, sve je to bezimeni kapetan. Naprosto, on je čovek koji vidi obe strane: “Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica. Uz to sam, što i nije iznenađujuće, čovek sa dva uma. Nisam ja neki neshvaćeni mutant iz stripa ili horor filma, mada me neki tako tretiraju. Prosto umem da sve sagledam sa obe strane.” Ništa za njega nije jednostavno i jednoznačno. I ništa nije dovoljno vredno da bi mu se poklonilo potpuno poverenje. Sjajnu priču o takvom pogledu na svet doneo nam Vijet Tan Nujem u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Simpatizer
Autor: Vijet Tan Nujen (1971-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 437

Engleski pacijent – Majkl Ondači

O ratu se uvek govorilo i uvek će se govoriti. Možda je to, ukoliko bi se pokušala napraviti analiza, najbezočnija ljudska fiksacija. Pogledajte samo ljude, uglavnom muškarce, koji kao najgora telad pilje u ratna oružja osećajući skoro pa erotsko uzbuđenje. Mačevi, noževi, puške, pištolji, haubice i tenkovi, sva ta oruđa uništenja neretko doživljavaju fetišizaciju, pogotovo kod vladajućih struktura, neka vam samo u svet dođe sladostrasni uzdasi balkanskih političara kada počnu da pričaju o nabavci novog oružja. Zanemarite otrcane floskule o odbrani zemlje, plemenitosti oružja i slične budalaštine. U korenu fasciniranosti ratom leži ljudska patologija. Nikako drugačije se ne može objasniti opčinjenost svirepošću i užasom kakav je rat. Kako književnost poprilično zavisi od društva i vremena u kom se stvara, jedino to možda neće priznati larpurlartisti, i ona je neretko sredstvo pomoću kojeg se patološka ljudska potreba za uništenjem slavi i postavlja na pijedestal vrline. I to od njenog samog početka. Šta je drugo Homerova „Ilijada“ nego slavljenje ratničke vrline i junaštva? Na ovaj antički uzor nadovezuje se kasnija književnost, od narodnih pesama pa sve do modernih slavitelja smrti. Ipak, i to na sreću, literatura je pišući o ratu, uspela u isto vreme i da ga predstavi onakvim kakav on zaista jeste. A rat je ništa drugo nego najobičnija klanica i izraz najdubljeg ljudskog ludila. Tako su ratni romani (kao što je, recimo, kultno Remarkovo delo „Na zapadu ništa novo“) postali u stvari najveća optužnica protiv rata. Ovo je potrebno, koliko je moguće kraće, objasniti. Istorija, pogotovo ona ratna, beleži samo pokrete trupa, borbena dejstva, prelome i poraze, u potpunosti zanemarujući učesnike rate, ukoliko oni, naravno, nisu komandanti ili vladari. Književnost tu grešku ispravlja. Za nju nisu bitni suvoparni podaci, ili su samo pokretači priče, ono šta je u fokusu jeste ljudska sudbina. I to, najčešće, onog najobičnijeg vojnika u rovu koji umire, ne znajući, opet najčešće, smisao svog stradanja. Takođe, za istoriju taj pojedinac, ukoliko preživi rat razume se, nije više bitan. On je samo jedan u mnoštvu. I tu opet dolazi književnost koja nam predstavlja ludilo rata kroz priču o njegovim posledicama. „Ja sam se smejao u krvi do kolena, / i nisam pitao: zašto? / (…) / Ja sam do juče pokorno sagibo glavu / I besno sam ljubio sram. / I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – Ali je danas znam!“, čuveni su stihovi Dušana Vasiljeva. Priču o ljudima koji pokušavaju, baš kao i u Vasiljevim stihovima, da saznaju svoju sudbinu nakon rata donosi Majkl Ondači.
Sami je kraj Drugog svetskog rata. U napuštenoj bolnici, u stvari vili, negde u Italiji, ostao je samo jedan teško povređeni pacijent. Ne znajući ništa o njemu, izuzev da je Englez, pazi ga kanadska bolničarka Hana, izmučena smrću sa kojom se tokom ratnog perioda prečesto sretala. Njihov zajednički život će poremetiti dolazak dvojice ljudi. Prvi je Karavađo, sitni provalnik koji je postao saveznički špijun, nekadašnji Hanin poznanik, a drugi je indijski miner Kip, poslat da demontira mine u okoline napuštene bolnice. U furioznom zapletu sudbine ovih četvoro ljudi će se spojiti i odvesti ih novih ponora, ali i do izbavljenja.
„Tamo je bio kraj sveta. Ali u praznini pustinje uvek te okružuje nestala prošlost“, Majkl Ondači ovako slika pustinju u kojoj je boravio engleski pacijent. Iako ovo može da se doslovno shvati kao pustinja, to je u isto vreme i pustinja života junaka romana. Prividno daleko od ratnih dejstava, u vili koja nalikuje na kraj sveta, Ondačijevi junaci moraju da se sukobe sa svojom nestalom prošlošću. Nju Ondači slika silovito, kroz sjajne poetske reminiscencije, neprestano sukobljavajući prošlost i sadašnjost. Rečenice u ovom romanu su britke, surovo nežne, uvek na razmeđi bola i potrebe da se uprkos bolu nastaviti živeti, praćene sjajnim mislima junaka. Baš kakva je i ova: „Ima izdaja u ratu koje su detinjaste spram naših ljudskih izdaja u miru.“
Majkl Ondači, jedan od najznačajnijih savremenih kanadskih književnih stvaralaca, je rođen u Šri Lanki. Kao dete se sa porodicom seli u Veliku Britaniju, docnije u Kanadu. Tamo će započeti profesionalnu karijeru kao univerzitetski profesor. Do sada je napisao šest romana, preko deset zbirki pesama i jednu knjigu memoarske proze. Proslavio ga je roman „Engleski pacijent“ za koji je dobio „Bukerovu nagradu“ (povodom pedesetogodišnjice „Bukerove nagrade“ ovaj roman je od strane čitalaca proglašen za najbolje delo ovenčano ovim priznanje). Pored „Bukera“ zadobio je i niz kanadskih i internacionalnih književnih priznanja. Na srpskom je u izdanju „Mladinske knjige“ objavljen još jedan njegov roman, „Putnik sa Cejlona“. „Engleski pacijent“ je pretočen i u istoimeni višestruko nagrađivani igrani film.
„Engleski pacijent“ se može posmatrati iz više uglova. Na prvom mestu to je sjajni ratni roman sa trilerskim primesama. Sudbina zagonetnog engleskog pacijenta sasvim sigurno će izazvati znatiželju svakog čitaoca da otkrije njegov pravi identitet. Ništa manje nisu zanimljive ni špijunske avanture Karavađa, kao i demontiranje bombi koje obavlja Kip. Ali ono što odvaja ovaj roman od mora ratnih knjige jesu dve stvari. To je pre svega psihološka virtuoznost u slikanju unutrašnjosti likova i ponora u koje ih je odveo rat. Ondačiji junaci nisu heroji, oni su samo obični ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u poludelom svetu. Ideja o svetom i plemenitom ratu, onako kako se on neretko predstavlja, za Ondačije junake ja podla laž. Nema za njih ničega plemenitog u ratu. Baš ničega. Samo truleža smrti od kojeg treba pobeći, iako se to čini nemogućim. Put kojim junaci ovog romana polaze je put ponovnog otkrivanja ljudskosti, baš kao što to čini i onaj čovek koji peva posle rata iz Vasiljeve pesme: „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena / i preživeo godine klanja, / radi ovog svetog saznanja / što mi je donelo propast.“

Naslov: Engleski pacijent
Autor: Majkl Ondači (1943-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 311

Divizija „Princ Eugen“ – Srđan Božović

U nizu ljudskih bestijalnosti, a ima ih koliko god hoćete, jedna se posebno izdvaja. To je potpuno odsustvo odgovornosti za učinjeno, koje se manifestuje na bezbroj načina. Tako ćete slušati ubice koje svoje zločine pravdaju teškim detinjstvom (otprilike: sasvim je okej pobiti ko zna koliko ljudi ukoliko vas je otac u mladosti tukao; razume se, ovo nije negiranje psihološke ekspertize i traženja uzroka za počinjeni zločin, ali to ne sme da postane opravdanje za učinjeno) ili nevešta odricanja od kolektivne odgovornosti (ne treba je mešati sa kolektivnom krivicom, ona nikako ne sme da postoji). Da to pokažemo kroz primere. Bilo koji slučaj silovanja odmah će od strane velikog broja muškaraca (nažalost i žena) biti pokušan da bude anuliran kroz svaljivanje krivice na žrtvu (šta radi kasno sama u noć, zašto se tako izazovno obukla, tako joj i treba i sijaset sličnih gadosti od kojih se prevrće utroba). Isti ovaj princip odricanja od odgovornosti važi i za kolektivitet. Koliko ćete samo puta čuti priče o ratnim zločinima koji se pokušavaju opravdati. Najčešći argument je odgovornost druge strane i uglavnom se svodi na rečenicu: eh, a šta su oni nama radili. Kao da će tuđi zločin poništiti naš. U prevodu, oni su nas ubijali, mi smo njih – i mirna Bačka. Mirna sve do sledeće prilike, a njih je na ovom svetu isuviše. Argument u ovim raspravama je i neizbežna priča o nepravednom kažnjavanju. Obavezno smo mi žrtve i obavezno smo mi više kažnjeni od drugih. A čak i da je ovo istina, to opet ne umanjuje našu krivicu, jer zločin je zločin, a odsustvo kazne za tuđi zločin neće opravdati naš. Naravno, svemu ovome pogoduje protok vremena. Sasvim je normalno da se krivica nikako ne može svaliti na pleća potomaka zločinaca. Kakve veze imaju unuk ili sin sa nepočinstvima koji je počinio njegov deda ili otac? Problem je jedino u tome što tom detetu ili unuku nikako ne odgovara da u svojoj porodičnoj (ili nacionalnoj) istoriji ima mrlju (recentni primer može da bude jedan holivudski glumac koji se nedavno svim silama trudio da u javnost ne izađe činjenica da je njegov daleki predak bio robovlasnik, dakle, toliko duboko u prošlost može ići ova manija). Da se vratimo na našu temu. A ona je sve češće retuširanje istorije, donekle kroz smanjivanje krivice, a još više kroz pokušaje da se od zločinaca naprave žrtve. Na sreću, postoje i ozbiljni istoričari koji ovakvim temama pristupaju obzirno, argumentovano i istinito.
Kako joj i naslov govori, tema ove studije je po zlu čuvena divizija „Princ Eugen“, ali ne samo ona. Autor studije na početku daje opštu istorijsku sliku života Nemaca u Vojvodini. Od prvog doseljavanja u 18. veku pa sve do stanja pred Drugi svetski rat, dat je iscrpni prikaz života nemačke manjine u Jugoslaviji. Prekretnica je Drugi svetski rat i osnivanje ove divizije. Prateći njen nastanak, sve velike ratne akcije, silne zločine koje je počinila, pa sve do njenog kraha na kraju rata, autor daje odličan prikaz ratnog puta divizije „Princ Eugen“. Najbitnije od svega, ova knjiga se bavi i posleratnom sudbinom Nemaca kada su ratni zločini ove divizije došli na naplatu.
Studija „Divizija ‘Princ Eugen’“ nas upoznaje sa do sada popriličnom neistraženom temom. Kako i sam autor navodi, o ovoj diviziji su do sada uglavnom pisali njeni bivši članovi (i to isključivo u superlativima) i ovo je prvi veći rad na ovu temu u srpskoj istoriografiji. Pisana jednostavnim i pitkim stilom, odlično rešenje je smeštanje dodatne bibliografije i izvora na kraju knjige, studija „Divizija ‘Princ Eugen’“ zavređuje sve komplimente. Ponajviše zbog prilježnog istraživanja istorijskih izvora (arhivski dokumenti, brojne knjige, novinski članci…), ali i prikupljenih svedočenja savremenika. Sve to prate arhivske fotografije, koje još više ilustruju postojanje divizije „Princ Eugen“ i povećavaju kvalitet studije.
Srđan Božović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1994. godine radi kao kustos Narodnog muzeja u Pančevu. Autor je sedam samostalnih izložbi, a do sada je objavio nekoliko stručnih radova, kao i knjige: „Nemački zločini u Alibunaru 1941.“ i „Pančevo nekad i sad“. Za studiju „Divizija ‘Princ Eugen’“ je dobio Novembarsku nagradu grada Pančevo.
Najveći kvalitet ove studije je njena objektivnost i istinoljubivost. U fokusu autora je podjednako i mirnodopski i ratni život Nemaca, ili još jednostavnije rečeno i dobro i zlo koje su Nemci na ovom prostorima učinili. Naravno, u središtu je divizija i njena bestijalnost za vreme Drugog svetskog rata: „Pripadnici ‘Princ Eugen’-a, međutim, na ratištu nisu pokazivali samo visok stepen obučenosti i borbenosti, već i izuzetnu svirepost. Ubijanje žena, dece i starijih ljudi, paljenje kuća, crkava i drugih objekata bila je uobičajena aktivnost ove jedinice tokom mnogih operacija. Partizani, često ranjeni ili bolesni ubijani su na bestijalan način.“ Naravno, to zlo nije moglo da ostane nekažnjeno. Ali, baš kao i svaki put kod nas, u tom kažnjavanju se preteralo. Brojni nevini Nemci su posle rata proterani iz zemlje, maltretirani, neretko i ubijani. I tu nastupa problem. Pogotovo u današnjoj istoriografiji, a još češće u njenoj političkoj zloupotrebi. Rezultat toga je da se zločini koji je ova divizija počinila pokušavaju anulirati posleratnim progonom nevinih. A to je nemoguće. I baš zbog toga je ova studija dragocena kao brana istorijskom revizionizmu, a još više kao prvi, podjednako i sjajni, rad o ovoj poprilično neistraženoj i raznim zloupotrebama sklonoj temi.

Naslov: Divizija „Princ Eugen“
Autor: Srđan Božović (1964-)
Izdavač: Narodni muzej Pančevo, Pančevo, 2012
Strana: 273

Morfijum – Ščepan Tvardoh

Postoje teme koje izazivaju neminovnu ostrašćenost i sukob mišljenja, iako na prvi pogled deluju, pa u najmanju ruku rečeno, neutralne. Jedna od takvih tema je i nacija. O njoj se i dan-danas sa istim žarom kao i vekovima ranije raspravlja i ratuje. Stari koncept, ona enciklopedijska odrednica, nacije sadržava se u njenom određenju kao društvene zajednice ljudi koje pored zajedničkog jezika povezuje politička i kulturna istorija. Problem nastaje kada se stari i sada već oveštali koncept suoči sa novim svetom. Onim u kojem globalizacija počinje da nagriza koncept posebnosti nacije pretvarajući je u balast prošlosti. I tad neminovno dolazi do kolizije. Na jednoj strani su ljudi uvereni u njenu potpunu nepotrebnost u savremenosti, a na drugoj su oni kojima je nacija izuzetno važan, ako ne i najvažniji, segment identiteta. Upravo to određivanje identiteta preko nacije, a posredno i vrednosti ljudskog života preko nacionalne pripadnosti, osnovni je problem. Argumentacija da je to ekstrem, ne pije vodu. Suština nacije je u njenom ekskluzivitetu, različitosti u odnosu na druge nacije. Da tih razlika nema, nacije ne bi ni postojale. A kada razliku postavite kao osnov svog identiteta, sukob je neminovan. On može biti minoran i izražen u slavljenju različitosti. U onome šta veliki američki filozof i pesnik Ralf Valdo Emerson izražava kroz aforizam: „Narod treba uzimati u sasvim malim količinama“. Ali isto tako ta različitost može dovesti do sukoba u kojem se pod paskom i opravdanjem veličine i vrednosti sopstvene nacije pokorava ona druga. Najbolji svedok tome je skorašnja istorija naše civilizacije. U isto vreme, nacija može predstavljati i individualni problem. Pogotovo u onom slučaju kada je čovek osuđen na višenacionalnu pripadnost. Problem je to koji postaje još veći kada nastupi sukob koji tog „mešanca“ prinuđuje da se odredi i odrekne jednog dela svog identiteta. Maestralnu priču o tome kako izgleda ovaj sukob i kakve posledice ostavlja nam je dao poljski pisac Ščepan Tvardoh.
Septembar je 1939. godine u Poljskoj, mesec koji će označiti početak najvećeg ratnog sukoba u istoriji čovečanstva. Posle nešto više od mesec dana otpora, poljska vojska se predaje i Nemci zauzimaju celu zemlju. Jedan od vojnika koji se usprotivio nemačkoj invaziji je Konstantin Vileman, predratni bonvivan i umetnik u pokušaju. Hodeći razrušenom Varšavom, Konstantin pokušava da očaj nacionalnog poraza utopi u alkoholu, drogama i druženju sa prostitutkama. Ali poraz nije jedino što muči Vilemana. Rastrzan između ličnog odabira poljske nacije kao svog identiteta i pripadnosti nemačkoj naciji po krvi, on mora ponovo da odabere stranu. Da sve bude još gore, poljski pokret otpora pokušaće da iskoristi njegovo dvostruko poreklo za svoje svrhe. Nova ratna epopeja za Vilemana počinje.
Ako bi se tražila odrednica koja bi najbolje opisala ovaj roman, ona bi bila ispitivanje dokle čovekov pad može da ide. Ščepan Tvardoh je napisao sjajnu studiju o ljudskom karakteru i njegovoj porozivnosti. Psihologizacija je to koja je dovedena do svog vrhunca, ona pred kojom ne postoji nijedna tamna mrlja i nedostatak. Posebnu čar predstavlja kompozicija romana koja je sastavljena iz nekoliko narativnih tokova. S jedne strane stoji sveznajući pripovedač, na onoj drugi je mistična sila (o kojoj će svaki čitalac romana morati da donese svoj sud) koja posmatra junaka iz svog ugla, a sa treće strane je Vilemanov tok svesti. Koliko god ovo možda delovalo konfuzno, Ščepan Tvardah je u „Morfijumu“ uspeo da tri suprotstavljena pogleda sastavi u sjajnu celinu, tvoreći maestralnu sliku pada jednog ljudskog bića. Čoveka kojeg: „(…) ništa nije u stanju da usreći, a zapravo ni da ga rastuži, jer bezdan očaja ipak nije tuga, već apsolutna ravnodušnost.“
Ščepan Tvardoh spada u red najznačajnijih poljskih pisaca mlađe generacije. Posle završenih studija sociologije okreće se spisateljskom radu. Do sada je napisao preko deset romana, zbirki priča i eseja. Proslavio ga je roman „Morfijum“ za koji je dobio niz značajnih poljskih književnih priznanja. Njegovo stvaralaštvo odlikuje čvrsta ukorenjenost u istorijske teme sa rafiniranim poznavanjem i korišćenjem psihologije. „Morfijum“ je prvo njegovo delo objavljeno na srpskom jeziku.
„Morfijum“ je duboko pronicljiva i mudra studija o čovekovom karakteru. Ponajviše o tragičnosti ličnog očajanja koje se sukobljava sa ludilom spoljašnjeg sveta. Taj sukob u slučaju junaka ovog romana poprima razmere tektonskih promena preko raspolućenosti koja proizilazi iz pripadnosti nacijama koje su trenutno u bespoštednom ratu. Konstantin Vileman ostaje i bez jedne i bez druge. On je ostavljen i osuđen na propast. Postaje čovek bez identiteta, čovek čija se suština izražava u padu. Najbolje to izražava sam junak romana: „Ko sam ja? Zašto postojim? To jest, pre svega: zašto sam nitkov, svinja, moralna nula, podlac. (…) Ja sam niko tim više, tim pre što mi je više dato, što sam više dobio, i utoliko je moja podlost veća, moj nitkovluk, moja beda i moj poraz.“

Naslov: Morfijum
Autor: Ščepan Tvardoh (1979-)
Preveo: Jelena Jović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 529

Iskra – Vidosav Stevanović

iskraO ratu je pisano mnogo. Prelomni događaji, bitke, storije o junačkoj hrabrosti ništa manje i o krajnjem kukavičluku, svoje mesto su pronašli u delima direktnih učesnika, kao i svedoka, istoričara i romanopisaca. Dobar deo tih napisa o ratu kićenje je sopstvenih uspeha i pokušaj da se opravda besomučno stradanje tako što će se ratu dati grandiozni epiteti i moralno prihvatljivo lice. Najgnusnija je svakako sintagma pravedni rat čije se autorstvo pripisuje svetom Avgustinu. Taj često rabljeni izraz postao je odrednica nečega što bi se najjednostavnije moglo označiti kao marketinška strategija za etički pogled na porobljavanje drugih. Prva faza je poznata, i o njoj je sa filigranskom preciznošću pisao Orvel. Tako on u eseju o (zlo)upotrebi jezika razlaže taktiku pretvaranja neprijatelja u niža bića. Potpuna dehumanizacija protivnika, oznake kao što su talog društva ili bubašvabe, dovešće brzo do toga da se te bubašvabe moraju pogaziti, i to sa dobrim opravdanjem. Oni su zaboga samo bubašvabe, a ne ljudi. Onda sledi krvavi pir koji opet mora zadobiti moralno lice. I to je ono što čine potonji tekstovi o ratu. Zarad očuvanja sopstvenog čistog lica i sticanja herojskih uspomena za kasnije generacije rat postaje svetla i velika stvar. Ali na sreću, postoji i druga strane medalje, oni pisci koji u ratu ne vide ništa drugo sem najgore svinjarije i potpunog čovekovog posrnuća. Najveći je svakako Remark. Kroz uspomene na ratno stradanje, i šta u svojoj biti zaista predstavlja rat, Remark je zauvek uništio bajku o militarističkoj pravednosti. Istu sliku donosi i Jaroslav Hašek, samo sada u grotesknom obličju kroz avanture dobrog vojnika Švejka. Stvaralaštvo ove dvojice velikana postaje osnov buduće antiratne proze. Ali i u njoj postoji podela na dve grupe. Dobar deo pisaca kroz slike pojedinačnih sudbina u dobro poznatom okruženju portetiše ratno vreme. Tako o besmislenosti rata kroz pripovest o stradanju jedne porodice maestralno govori Visente Blasko Ibanjez u romanu „Četiri jahača apokalipse“. U našoj književnosti rat zadobija potpuno drugačije lice kroz životne priče posetilaca čuvenog „Bife ‘Titanika’“ Ive Andrića. S one druge strane stoje dela u kojima lokalizacija ne postoji. Univerzalnost stradanja tako još više pojačava arhetipsku sliku, prvi put viđenu kod Kafke. Najznačajnija književna dela u kojima odrednice vremena i prostora ne postoje dolaze iz pera Dž. M. Kucija. Tim putem kod nas je pošao Vidosav Stevanović.
Zimsko je veče. U kući Iskre i njenog oca teče proslava. Pevanje, veseli uzvici rođaka i sreća u trenutku će biti prekinuti. Pojavili su se ratnici, donoseći stradanje. Pokolj muškaraca i besomučna pljačka kuće, biće krunisani otmicom Iskre. Nju kao ratni plen uzima komandant ratnika. Mučne scene silovanja smeniće užas zarobljeništva, a da sve bude još gore Iskra je ostala trudna. I tada ona odlučuje da pobegne. Divljaštvo u ratnom ludilu koje Iskra sreće na putu ništa je spram želje da spase sebe i dete. Vreme u kojem se dobrota začas pretvori u zlo, i u kojem ništa nije sigurno, sačekuje Iskru i prati je sve do kraja romana.
Iskustvo rata u delu Vidosava Stevanovića zadobija potpuno novo lice. Nalazeći se negde blizu dobro poznate slike ratnog pustošenja, on je još više pojačava savršeno vođenom naracijom, koja po svojem zaletu u isto vreme predstavlja pikarski ali i roud-roman. I što je posebno važno, „Iskra“ je izatkana od koliko jednostavnog, toliko i kompleksnog jezika. Rečenice koje se nižu za rečenicama tvore bolnu viziju grozomornog vremena. Tako imamo sliku mržnje, uzmimo samo za primer ove rečenice: „Ne možeš zamisliti koliko vas mrzim. I koliko mrzim sebe što ranije nisam znao da vas treba mrzeti iz dna duše. Tek u ratu sam to naučio“, ali i nepatvorene dobrote Iskre kao kontrapunkta tom ludilu.
Vidosav Stevanović spada u red najvećih srpskih romansijera i pripovedača druge polovine dvadesetog veka. Debituje sa zbirkom priča „Refuz mrtvak“ koja izaziva velike sporove zbog pogleda na socijalističko društvo, za šta autor završava čak i na sudu. Mnogi ga smatraju za najznačajnijeg predstavnika jugoslovenskog književnog „crnog talasa“. Književnu slavu mu donose romani „Nišči“ i „Testament“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od protivnika Miloševićevog režima i zahuktalog nacionalizma koji će se pretvoriti u kasniji rat. Usled političkih pritisaka tokom devedesetih godina, napušta Jugoslaviju i seli se u Francusku. Početkom dvehiljaditih vraća se u Srbiju. Autor je preko trideset književnih dela, nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Za svoje stvaralaštvo je dobio najveća jugoslovenska i srpska književna priznanja, kao i francuski Orden viteza reda umetnosti i literature.
Vi o Iskrinom svetu gotovo ništa ne znate. Njenu nacionalnost, kao i nacionalnost njenih krvnika, dobijate samo posredno. U čitavom romanu ne postoji ni jedna jedina prostorna i vremenska odrednica. Jedino što znate jeste da je rat u pitanju, i to verovatno onaj u Bosni. Slika ratne pokore tako gubi svoje lokalno lice, kao u Kucijevim delima, i prerasta u nešto mnogo više. U onu sliku rata koja se zaobilazi, i u kojoj je ratno stradanje podjednako za sve učesnike. Gde je rat – krv, muka, bol, zlo i strahota, gde nema ničeg plemenitog, junačkog i herojskog. I gde je jedina svetla tačka sudbina Iskre, devojke koja je prinuđena da živi i opstane uprkos svemu. I nebitno je što je Iskrino dete plod divljačkog silovanja, nebitno što je to divljaštvo sveprisutno, slika tragične Iskrine istrajnosti svojim duboko humanim i ljudskim tonom, koji proizilazi iz spisateljskog dara Vidosava Stevanovića, pretvara dobru poznatu sliku ratnog stradanja u univerzalni krik za čovečnošću u vremenu najgoreg varvarizma.

Naslov: Iskra
Autor: Vidosav Stevanović (1942-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 135