Pored nesnosnih i dozlaboga dosadnih kritičara (autor ovih redaka se nada da ne spada u tu felu), umetnici su često imali posla sa još gorom sortom. Uvek pozornim i čestitim građanima spremnim da podignu svoj glas u odbranu morala i tradicije, naravno morala i tradicije kako je oni zamišljaju. I nekom ironijom sudbine, ovi drugi „kritičari“ često su opasniji od prvih. Najpre zato što u ozbiljnoj književnoj kritici najviše može strada umetnikova sujeta, a u onoj drugoj i glava. Paradigmatični primer je sudbina velikog antičkog filozofa Sokrata. Atinski tužioci Melet, Anit i Likon korifeji su ovog potkazivačkog skupa. Kazna je bila smrt. Hrišćanski svetac, primer vrline i dobrote, aleksandrijski episkop Kirilo nahuškao je rulju na pionirku astronomije Hipatiju. Rezultat je bio isti. Užasavajuća smrt. Rimski papa Kliment VII predsedava sudskim većem koje osuđuje Đordana Bruna na lomaču. Razlog, nemoral i jeres. Ako je neko pomislio da je razvoj civilizacije nešto promenio, grdno se vara. Viktorijansko doba donosi u isto vreme ogroman tehnološki razvoj, ali i regresiju morala. Dejvid Lorens je morao da na sudu brani svoje stavove i umetničku slobodu. Povod je bio čuveni roman „Ljubavnik lejdi Četerli“. O prezrenju koje je Emili Bronte, i to najviše zbog svog pola i slobode, doživela zbog objavljivanja „Orkanskih visova“ izlišno je govoriti. Iako je razlog za osudu Oskara Vajlda bio lične prirode (osveta oca kojem je sin „obeščašćen“ homoseksualnim odnosom), poprilično je doprinelo i njegovo stvaralaštvo. Političke implikacije često su povezivane sa nemoralom. Tako je nacistički režim anatemisao po njima prljavu i degenerativnu umetnost. U stopu ih prati i komunistički progon neistomišljenika. Pored neminovne ideološke osude, optužnica je bila krcata i ličnim napadima. Tako je, na primer, ruski nobelovac Josif Brodski, osuđen zbog lenjosti i društvenog parazitizma. Verovali ili ne, i danas su u pojedinim američkim školama zabranjeni romani Selindžera, Harper Li (!) i Toni Morison. Razume se, ovi pisci su nemoralni. Ovom spisku proganjanih umetnika od strane moralista pripada i veliki Pazolini.
Radnja Pazolinijevog romana „Iskusni momci“ smeštena je u posleratni Rim. Dečak iz predgrađa Kudravi, znamo ga samo po tom nadimku, epicentar je autorove pažnje. U prvoj sceni goluždravi glavni junak je granici detinjstva i puberteta, a u onoj poslednjoj već zreo čovek. Taj put je mučan i popločan sa mnogo neprilika. Potrebno je bilo pre svega prevazići smrt roditelja, ali i veliku bedu i glad. Da bi to ostvario Kudravi ne preza ni od čega. Pljačke, nevaljalstva, prevare i prostitucija, to je njegova svakodnevnica. Suštinski, Kudravi zanemaruje sve društvene i zakonske norme. Uporedo sa portretom Kudravog, dat je i životni put njegovih poznanika i prijatelja. Dečaka bačenih u zverski svet u kojem moraju da se sami snađu.
Iako su „Iskusni momci“ pre svega životopis „tvrdih“ momaka sa rimskih ulica, Pazolinijeva osnovna namera je prikaže svet koji polako nestaje. Nalik Ljubi Vrapcu iz Mihailovićevih „Tikava“, Kudravi je poslednji Mohikanac sveta predgrađa. A taj svet, iako prepun kriminala i nasilja, funkcioniše po nepisanim komšijskim pravilima. On na nesreću nestaje. Na njegovom mestu podižu se višespratnice oduzimajući junacima romana životni prostor. Sukob je to progresa sa poslednjim uporištem ušuškanosti. Neminovan, ali bolan. Sa unapred poznatim ishodom, i možda baš zbog privlačan. Pazolini je hroničar tog izgubljenog sveta i iskreni zaljubljenik koji mu diže spomenik ispisan blistavim jezikom sa čestom upotrebom govornog jezika predgrađa, ali i nenadmašivom duhovitošću i ironijom. Kakva je, recimo, ova dvosmislena rečenica: „(…) Svi su iza sebe imali najmanje dve-tri ozbiljne pljačke i sad su živeli od plodova svog rada.“
Pjer Paolo Pazolini spada u red najznačajnijih italijanskih umetnika dvadesetog veka. Rođen je u Bolonji u vojničkoj porodici. Studira književnost, i još kao mladić pokreće umetnički časopis. Debituje kao pesnik sa zbirkom „Stihovi iz Kazarse“ (1941), da bi potom usledile još dve knjige poezije i nekoliko romana. Kritika je pored „Iskusnih momaka“ posebno pohvalila i njegovo delo „Nasilni život“. Početkom šezdesetih široj javnosti postaje poznat kao režiser sada već klasičnih dela italijanske kinematografije. Izuzetno su značajne njegove filmske adaptacije „Kralja Edipa“, „Dekamerona“, „Sto dvadeset dana Sodome“, „Evanđelja po Mateji“… Iako je odrastao u miljeu fašističke porodice, u društvenom angažmanu bio je marksista.
Pojava „Iskusnih momaka“ od dobrog dela kritike je dočekana sa ovacijama. Hvaljen je stil romana, autorova hrabrost, a ponajviše socijalni i društveni angažman. Ne zadugo. Po prijavi dušebrižnika, sud u Milanu podiže optužnicu protiv Pazolinija i njegovog izdavača zbog širenja nemorala. Pored psovki, najviše je zamereno pominjanje prostitucije i homoseksualnosti. Pazolinija podjednako proganjaju i desničari i levičari, štaviše izbačen je iz Komunističke partije. Činilo se da je njegova sudbina zapečaćena. Ipak posle velike akcije pisaca (među kojima je posebno aktivan bio Moravija), on je oslobođen. No, ne zauvek. Dvadeset godina docnije Pazolini je zverski ubijen. Zvanično od strane poremećenog pojedinca, iako je to bila kordinisana politička zavera. Da li je povreda morala bila razlog? Teško. Iako su puritanskim ušima sigurno smetale psovke i autorova sloboda, povod je ipak bilo ukazivanje na obeščašćene i uboge. Sirotinju koju je autor ovekovečio u liku Kudravog i njegovih prijatelja. Beskrajno željnih dečaka koji u nemogućstvu ostvarenja svojih snova odlaze stranputicom do krajnjeg ponora kriminala. Onih koje su izneverili i izdali Pazoliniji progonitelji. I potom ubili glasnika.
Naslov: Iskusni momci
Autor: Pjer Paolo Pazolini (1922-1975)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2015
Strana: 253
Čitaonica, mesto za dobre knjige 